Priča, otprilike, glasi ovako: Jedan preobraćen razbojnik (ili je samo shvatio da je vlast profitabilnija?!) odluči se na pošten život i malo po malo (stranku po stranku, partiju po partiju) postade gradonačelnik grada u kome je počeo svoju „karijeru“. Reklo bi se, ništa posebno. Kao da to u poslednjih par decenija nismo videli nebrojeno puta, ali… Reši on, u skladu sa novim tendencijama i karakterom, da grad u kome je do tada vladalo raspojasano razbojništvo (nagomilani službeni automobili, jalova retorika, silikonske asistentkinje, rasipništvo na sve strane, pozorišne predstave, knjige…) na koje je sada on bio imun, učini poštenim i čestitim mestom za život. I odmah poče da gradi na gradskom trgu, na prvi pogled, čudnu građevinu. Kako je posao odmicao, tako su konture zadužbine novog gradonačelnika postajale sve jasnije – polako ali sigurno na trgu su nicala vešala. Građevina je bila napravljena po svim propisima i sa samo jednom svrhom, da u sebi čuva i razvija strah kod svih potencijalnih protivnika novog uređenja i gradonačelnikove (samo)volje. Legenda dalje kaže da na tim vešalima niko nije obešen, jer su u narednom vremenu svi razbojnici napustili grad (eh?!). Naravno vešala su kasnije sklonjena ali su namere gradskih vlasti u pogledu neistomišljenika ostale jasne; strah je čuvala ideja i sećanje na vešala na trgu. Naravno kao i svaka istorijska priča i ova ima svoju anegdotsku i sladunjavu konotaciju, iako joj se na može osporiti pomalo vulgarna ali svakako veoma efektna pragmatičnost. Zbog toga ne želim da pišem o čuvarima i skladištima ljudskih strahova, jer bi u današnjim paranoičnim vremenima o tome mogao da napišem sigurno nekoliko tomova, sa jedinstvenim naslovom: Tehnologija vlasti – pokora zemlje Srbije!  Hteo bi da pišem o nevidljivom čuvaru i tvorcu ljudskog duha koji je nekad postojao, čak i ispod vešala. Teoretičari satire i humora nazivaju ga – humor ispod vešala.

Možda izgleda čudno ali odblesci takvog humora i neiscrpna snaga narodna koja ga je stvarala, bili su glavni oslonci i uporišta zdravog razuma. Ne mogu da verujem u pobedu pravde kad u to i oni koji se deklarativno zalažu za pravednost ne veruju ili u „srećnu budućnost“, koju neostvareni nesrećnici na kolektivnoj nesreći grade kao svoju najsvetiju zadužbinu. Verovao sam u duh naroda koji se šalio sa sobom, humorom i vrcavim duhom skidao je sebi omču sa vrata, koja se (prečesto za jedno obično ljudsko pamćenje) zlokobno klatila iznad njegove glave. Na političke proteste sam išao da bi čitao parole prepune duha i da bi slušao narod oko sebe kako lucidno komentariše sopstvenu nevolju. Čitao sam poruke koje su se klatile na transparentima, dok se svima nad glavama klatila smrt i ideja vešala koja su još uvek, vekovima kasnije od onih sa početka priče, simbolizovala strah. Ne samo od smrti, već i od onoga ko sudi, onoga koji treba da izmakne stolicu ispod nogu. Veliki su ljudi koji ovaj svet prihvataju samo zato što im nije potreban, onim drugima se ne može pomoći, jer kako pomoći nekome ko je sebe proglasio pupkom univerzuma – suverenim vladarom naših strahova.

Apatija društvenog eksperimenta je polomila pečate koji su od infekcije strahom čuvali prezrenje prema primitivizmu i bahatosti. Ljudi su izgubili poslednje uporište – humor ispod vešala.  Nema više onoga što ga je gradilo – težnja duha da savlada prostu činjenicu smrti. Kada duh živi i pulsira u pojedincu i narodu onda je smrt samo činjenica i ništa više. Možda je reakcija na tu činjenicu instiktivna ali svoje korene ima u osobenom držanju ljudi koji prkose ljudskoj nedovoljnosti i prolaznosti. Čovek koji uspeva da  se smeje svim pretnjama i ograničenjima, pa čak i sopstvenoj slabosti nikada neće propasti, biće uvek sluga koji zna da je kralj ali mu se ta pozicija gadi. Jer, kad si kralj, nema prave zajebancije, ima samo karikaturalne ozbiljnosti, smeh postaje grč, nasilje izgovor za duh vlasti, istinski duh potcenjena kategorija… Pitanje: Verujete li u osmehe političara i medijskih ličnosti…? Ne!, pretpostavljam. Kako onda da poverujete u njihovu ozbiljnost? Smeh nije dozvoljen i neprimeren je samo grobarima. „Životinja koja je najviše patila otkrila je smeh“ – kaže Fridrih Niče. Psihijatri pominju „strahove“ a ja mislim da postoji samo jedan strah – od života u kome nema (o)smeha. Sve drugo su posledice koje se projavljuju na razne načine.

Apatične maske koje srećem po ulici; ljudi pogureni pod teretom zimnice i sopstvenih života, tišina koja se pretavara u muk, škrti osmesi, česti uzdasi i sve ređi proplamsaji duha, prvi su indikatori pobeđenosti i podređenosti, odnosno, kraja. Čoveka više ne može zabaviti ni nesporna komika užasa koji ga prate kao zla kob. Kreveljenje, koje ovdašnji medijski spin majstori pokušavaju da proglase za humor još manje. Izgubio je sećanje na prošlost, veru u budućnost, smeh u sadašnjosti. Izlaza nema iz perioda početka sunovrata ili njegovog kraja; kao da postoji neka bitnija razlika.

Još uvek mi je u mislima nepobedivi duh jednog čoveka koga su, ko zna zbog čega, nekih par stotina godina pre ovog trenutka, poveli na vešala. Pred kolima koja su ga vozila na gubilište tiskala su se deca i narod. Videvši narod koji se gura i hita ka gubilištu on pokuša da ih umiri u bezglavoj želji da vide smrt koja se dešava nekom drugom: „Polako narode ne trčite tako, pogubljenje neće početi dok ja ne stignem.“

Uspeo je da pobedi prostu činjenicu smrti koja je u poslednje vreme na ovim prostorima postala prosta činjenica života.

Stigli smo, predstava može da počne.