Ni najsavršenija istina ne može

da spase čoveka od sebe samog.

Bela Hamvaš

Verovatno bi me, čak i moji najbliži, gledali kao ludaka kada bi na pitanje; „Šta ima na Sajmu knjiga?“ odgovorio: „Samoća!“ Sva sreća nisu me pitali. Verovatno su pomislili da bi pričao o nekim knjigama koje su se zaustavile u pažnji mog pomerenog književnog ukusa. „Provodim leta večita sa knjigama koje niko ne čita“, rekao bi Milovan Danojlić, da su samo leta već i godine – dodao bi ja. U sajamskoj gužvi zaista sam video knjige i ljude (Ja videh Troju, i videh sve./ More, i obale gde lotos zre,/ i vratih se, bled, i sam…) i, skoro kao Crnjanski, vratih se sam iz sajamske samoće. Ljudi su usamljeni u gomili, knjige su usamljene u nečitanju, književni junaci su usamljeni u (samo)zaboravu i nerazumevanju čitalaca. Neki novinski naslovi govore da je Sajam knjiga posvećen piscima. Lično bi više voleo da su pisci svoju samoću posvetili nama – čitaocima. Na isti način na koji mi svoju samoću čitanja posvećujemo njima.

Možda bi primarni utisak mnoštva (gomile, rulje…) trebao da poseduje i obrnutu logičku dogmu, po kojoj bi vizuelni utisak neminovno morali da preimenujemo u suprotnost – samoću. Jer „kada se vidi i ono što se ne vidi“, mnogo smo bliže istini. U savremenom svetu, proporcionalno njegovoj prenaseljenosti i modernim pulsacijama, otuđenje i „pad u sebe“ postaje najčešći put za ljude koji su međusobno ravnopravni i slični i koji se – u svakodnevnoj trci kojom pokušavaju da detronizuju prostor i učestvuju u vremenu, koje naivno poistovećuju sa istorijom – trude da stvore sitna i ništavna zadovoljstva. Da bi vremenom sa tim vašarskim tričarijama i jeftinim uspomenama neminovno pretovarili svoj život, pokušavajući da nadokande/zamene prisustvo suštine. Svaka jedinka sveta-mravinjaka živi zasebno i pravi je stranac u sudbini ostalih, njena deca i njeni najbliži prijatelji za nju su celo čovečanstvo, što se tiče ostalih lica koje sreće u svakodnevnim životnim ritualima ona ih dodiruje ali ih ne oseća, bliski su joj ali ih ne vidi. Jedini način postojanja koji se u takvom svetu može ostvariti je onaj okrenut sebi i za sebe, prostorno ograničen sa nekoliko desetina kvadrata životnog i radnog prostora. Sledstveno tome svi procesi uprosečavanja i uravnilovke mogu da uspeju ali samo ako ne pokušavaju da „malog čoveka“ izbace iz svoje usamljeničke ljušture, ili ako uspeju da uzurpiraju jedinu (čitaj: zajedničku) vezu sa svetom (čitaj: mnoštvom) – medije i banalnu (pseudo)sakralnost svakodnevne samoće ispred televizora. Biti deo celine je privid, lek protiv ambisa (samo)spoznaje i neprijatnih pitanja i odgovora. Dodirujuću knjige na tezgama i sajamskim ćepencima pokušavamo da dodirnemo tuđu samoću i iskustvo kome nismo dorasli iako ga opsesivno želimo. Zato nikada društveni standard nije uslovljavao opstanak Sajma knjiga. Da je do para ova manifestacija bi odavno propala u zemlji gde još samo pekare sa jeftinim hlebom rade. A sajam i dalje traje i uvek se nađe neki dinar za knjige, koje ćemo čuvati na policama zarobljene nečitanjem, okružene nerazumevanjem. Samoćom knjiga ostvarujemo bar nekakav način obostranog pripadanja. Knjige na zahtevaju zahvalnost na kakvu smo navikli, njihova samodovoljnost u egzisteniciji je uzvišena. Kupujući ih pokušavamo da otkupimo bar delić te uzvišenosti.  Zato  je ljubav prema rečima druga strana straha od tišine. Mi smo već sa druge strane, u bučnoj tišini beskrajnog univerzuma ispunjenog individualnim samoćama. Neko to zove društvo, neko narod, dođe mu na isto.

U jednom eseju (Kratak pregled raspadanja) moj omiljeni mislilac Emil Sioran piše: „Istiniski samo biće nije ono biće koje su ljudi napustili, već ono biće koje okruženo ljudima pati, usavršavajući po vašarima dar nasmejanog gubavca…“ Ili kako bi to jedan moj prijatelj, pesnik iz provincije, rekao pokušavajući plastično da objasni otuđenje ljudi u urbanim zajednicama, konkretno u Beogradu: „Oko tebe gužva, duvaju ti u vrat a ti sam kao vuk.“

Ali samoća kao osnovna skoro strukturalna kategorija modernog života, višeslojna i višeznačna, može se pretvoriti u mistično ili religiozno iskustvo ili može poprimiti herojski oblik. Za postizanje velikih dela neophodna je monaška usamljenost i udaljenost od sveta – mač sa dve oštrice. Jer, ako se posvećenik proslavi delom ili uspe da kreativno potvrdi spoj unutrašnje i spoljašnje samoće, izmeštenost iz rulje, društvo mu to nikada neće oprostiti. Samoća mnoštva očigledno poseduje i hipokrizijski identitet; čovek intuitivno shvata da je osuđen na sebe i da su drugi samo dekor njegove unutrašnje drame. Ali ako neko drugi pokuša da mu to kaže ili pokaže sopstvenim primerom neminovno biva i formalno odbačen. Povratak će biti obezbeđen i teškim bolesnicima ili prestupnicima ali „herojska samoća“ će uvek biti put bez povratka. Tereza od Avile na jednom mestu kaže: „Sakrij se u osamu ali sakrij i osamu.“

Nesklad i razdvojenost između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta često stvara vrlo indikativne primere, koji samo ilustruju činjenicu o antagonim principima na kojima počiva poznanije istine, razliku između kreativne i „društvene“ samoće. Da li je samoća primarna patnja onih koji su ostavili društvo ili onih koji su ostavljeni od društva? Razlozi i za jedan i drugi slučaj su isti; masa je i prisila i sudbina, samoća je oblik kazne za one koji nemaju hrabrosti ili demonskog potencijala, poput Ivana Karamazova, da govore o svetu „ljudi mrava“ i žive „herojsku samoću“ kao orlovi. Zato što samoća, kakvu poznajemo kao iskustvo, postoji samo u odnosu na mnoštvo, kao što zajednica postoji samo u odnosu na individuu. Naš svet ne definiše autohtonost pojma i istine već pozicija života u odnosu na (prividno) suprotstavljeno iskustvo i pojam.

Nesposobnost da realizuje sopstveni život u skladu sa željama moderan čovek neminovno svaljuje na nekog drugog, najčešće na društvo ili imaginarnog neprijatelja. Introspekcija mu je potpuno strana, da bi se okrenuo ka unutra morao bi prvo da spozna sopstvenu prazninu i samoću. Teze o „teoriji zavere“, nacionalnoj ugroženosti i „spoljnom neprijatelju“ (kao da je neko dužan da nekom apstraktnom i nepoznatom čoveku bude prijatelj, po definiciji) zbog toga su imale skoro stoprocentnu uspešnost. Međutim, niko se nije zapitao kako to da slična teza uspeva i u neprijateljskim nacijama i zemljama. Obadve strane su međusobni čuvari zajedničkog straha i sopstvene samoće i ksenofobije. Očigledno da je za modernu samoću neophodno (bar!)  dvoje, sve preko samo pojačava utisak.

Samim tim urbana samoća i nedostatak komunikacije nije put vraćanja čoveka sebi u eri Vodolije. Neosetljivost prema prisustvu je nedostatak smisla za lepo ali to u ovom slučaju nije estetski već etički kontekst. Pre mnogo vekova ljudi su razmišljali o umetnosti i duh su im zaokupljale uzvišene pojave, međusobna komunikacija je bila zdrava i potrebna jer su se u njoj brusile misli i poleti. Ako su mnoge uspešne civilizacije propale osnovni uzrok svakako nije u porastu nasilja i dolasku varvara, već u nestanku ili atrofiji umetničkog ili društvenog oblika artikulacije života i izražavanja. Zar ultra urbani način izražavanja putem vapaja za sagovornikom makar i na društvenim mrežama, zidnoj umetnosti grafita, destrukciji i autodestrukciji, blaziranosti i plastičnosti života, samoći većoj od usamljenosti, rialiti (pod)kulturi, životu koji je postao sopstvena neontološka negacija, tehnološkim stimulansima i surogatima, nije upravo put kojim bogovi pripremaju svetu godine strave i užasa, pošasti i iskušenja. Očigledno da je tako nešto neminovno kako bi opet mogli da pronađemo neophodni osećaj za tragično i važan smisao za lepo. Ako još uvek u ljudskoj vrsti postoji snaga koja bi iz plamena starog sveta uspela da stvori novi. Do tada ćemo da se izlažemo u gomili, misleći da nas niko ne vidi, ne želeći sebe da vidimo, čitajući u samoći tuđe živote, onako kako bi želeli da neko nekad pročita i naš.