Kada se ispred sasvim običnih trudbenika, kao što sam i sam, ispreči vikend zatičemo se u svetu krajnosti. Analiziramo tovar umora nakupljen tokom trudbeničke sedmice ili se ponašamo kao ekscentrični bogataši, koji su zaboravili činjenicu da vreme teče i da ćemo se, samo za neki sat, nezadovljni, neispunjeni, umorni, dužni… naći na sizifovskom početku radne sedmice – novog kruga životnog pakla. Svestan te ciklične pojavnosti, samim tim nesrećniji od ostalih, vikendom se priključujem kolektivnom pokretu ka beogradskim pijacama. Doduše na pijacu idem i radnim danom ali vikendi su pravo vreme kada se pojavljuje autentičan duh, kao onaj iz Aladinove lampe. Izmaknuti od medijskih spinovanja, jalovih priča i primitivne i vulgarne hijerarhije vlasti i posla, sve bolje vidimo jer nas neko ili nešto vidi našim očima i razumeva nas našim nespokojima. Napokon bivamo u prilici da kupimo a ne da se prodajemo što, manje ili više uspešno,  činimo ostalih dana.

Pijace su pozornice na kojima dramaturška kulminacija počinje tek kada publika stupi na scenu, kada nestane rampe između stvarnog života i njegove dramatizacije napravljene od tanke pokorice navika gradskog života. Suprotno od politike, gde sve počinje kada se publika povuče iz prostora vida i privida. Ali pijace nisu privid ili nisu privid veći od života. U njihovom mikorkosmosu možemo da posmatramo krajnji proizvod onoga od čega smo, mi ili naši roditelji, pobegli sa sela – proizvode autentičnog života. Za njih ne važi prosta ekonomska relacija; ponude i tražnje, na pijacama se ne prodaje samo roba već i seljačka i nakupačka mašta – ideal povratka u pred-novčani raj u društvo, u kome roba nije otuđena od onoga ko je proizveo i gde funkcioniše jasna podela; ko prozvede taj i jede, ko ne radi taj i nema. Tu nema mesta za banke, nevladine organizacije, konsalting firme i ekonomske analitičare. Magla nije artikal ona samo zaklanja pogled, ne može se prodati ono što se ne proizvede i tu je krah politikantske alhemije. Upravo zbog toga je ovdašnja politika neuspešna, jer svoj pijačni karakter ne može da sakrije skupim krpicama i (ne)maštovitim pričama. Jedno sa drugim ne ide, proviri golotinja, pokaže se beda, tesno je oko struka, veliko oko vrata (a nije omča), plaća se koliko se kaže a ne koliko vredi.

Na tezgama se prodaje i krčmi loša savest gradskog života, tamo kupujemo i ono što nam ne treba da bi na taj način sebe situirali u masu onih na zavidnom nivou standrada, koji nisu primorani da se snalaze za život prodajući svoje proizvode na pijaci. Na nekoj drugoj smo, i oni i mi, već prodali sebe. Ali obadve kategorija ljudi su deo istog privida. Kupci i prodavci, povezani su međusobno istim korenskim sistemom, jedni ne funkcionišu bez drugih, svi u isto vreme kupuju i prodaju; jedni svoju savest drugi svoju umešnost, uloge se menjaju u jasnim periodama. Na žalost, politikantska pijaca nema tu vrstu utemeljenosti; savesti nema a umešnost nije važna

Glavni artikal ovih jesenjih pijačnih dana je kupus. Bele grudve na kamionima i pogureni ljudi sa plenom blagoutrobija snežnih dana na leđima. Turšija je ostavljena da se kiseli, ajvar skuvan… kod retkih, ali dovoljno za pravilo. Zimnica je metafora dobre nade i optimizma. Prostor slobode i nepristajanja na diktate spoljnog sveta i ekonomskih kauzalnosti. Privatni raj, privatne kućne ekonomije, bunt gladnih, spokoj sitih.  Ona govori da ćemo preživeti zimu i da će nam proleće doneti neki bolji život i dane. Da sam kojim slučajem vlast zabranio bi zimnicu. Prvo, zato što nas zimnica podseća na dane kada se živelo bez hrane u šarenim staniolima i kada su žene bile žene i kada im je glavni „projekat“ bio šarenilo tegli i đakonija na policama u špajzu prekrivenim „pak“ papirom i sreća i sitost ukućana. Da li možete da zamislite zlatokosu ministarku kako ljušti papriku za ajvar dok zaverenici protiv vladine politike piju pivo u ladovini na nekom gradilištu potkopavajući temelje reformi samo zbog toga što im kasni šest plata. Ili da u nekom „talk show-u“ (ne znam kako se na srpskom piše množina ove sintagme, verovatno nikako) prsate dame čijoj plastičnoj lepoti inteligencija ne smeta, pričaju o kiselim krastavčićima i sarmi. Bar bi ih razumeli, ovako ni one same sebe ne razumeju. Hrana je postala egzotika ali egzotika ne može da se prepriča, nedostaje doživljaj o kome neuspeli kikot maloumnih pokušava da svedoči, takođe neuspešno. Ne pomažu ni suzne oči, politikantski fatalizam, mitska svest… Čovek se troši u zanosu stvaranja (i zimnice, zašto da ne?), kao što istina nestaje u jeftinim (para)retoričkim zanosima. Drugo, i važnije, optimizam ne sme da postoji izvan vladajućeg političkog kanona kao i glad, uostalom. Narod ostrvljen na kupus i pijačne tezge ima malo vere u budućnost jer želi da je uzme u svoje ruke i sam je za sebe pripremi. Pametna vlast zna da sutra može da uzme i nešto drugo u ruke i pokuša da svoju sudbinu razreši na nekonvencionalan način konvencionalnim „kukama i motikama“. Dakle, oprezno sa zimnicom! Treba uhoditi svakoga ko kupuje esenciju ili so ili više materijala za zimnicu, možda se sprema za duge dane opsade ili potkopava državnu ekonomiju. Jer ko će onda da kupuje otrovne limunove iz Turske i krastavčiće, na primer, iz Bangladeša.

Za raliku od ostale zimnice koja je statična kupus je dinamičan (ne zbog dece koja se rađaju u kupusu, i drugih pretpripremnih radnji za ovo prvo!), kiseli se dugo i kada se kuva dugo treba da se krčka. Za razliku od politike, najbolji je podgrejan, što više puta to bolje. Stiče se utisak da su se ove gastronomske zakonitosti nekako prošle u racionalne i pozitivističke postulate političkog života ali nikako da se postigne zadovoljavajući ukus. Što više podgrevaš stare ideje one sve bljutavije. Kada slušaš nekako i prođe ali kada treba to i da pokusaš nastaju pravi problemi. To je vidljivo čak i u transparetnom izrazu i reklami. Na skoro svakom kamionu na pijaci piše: Futoški beli kupus (ili neka od bezbrojnih varijacija sa neizostavnim „belim“ i „Futogom“) ali ne može sav kupus da bude iz Futoga kao što i svako demokratsko uređenje ne podrazumeva slobode i visok standrad. Kao što ni svaki obraz nije beo.

Ne treba zaboraviti vreme kao strukturalni sastojak zimnice i „ostavštine za budućnost“. Jednom prilikom sam bio iniciran u skup autentičnih mistika-posvećenika (ko je spomenuo Trilateralu?!) u završnici kuvanja „svadbarskog“ kupusa. Nadneseni nad veliki zemljani lonac pokušali smo, sučeljavajući mišljenja u apsolutnom uvažavanju načela demokratije, da ocenimo da li je višesatni proces kuvanja napokon završen. Srčući i uzdišući (obavezni deo rituala!) pokušavali smo da se odredimo prema vremenu kuvanja. Srkanje je prekinuo glas jednog od nas, ozbiljan i odgovoran, kao glas propovednika na atinskom Aeropagu u najsvetlija vremena Periklove države: „Mislim da treba da baci još jedan ključ!“ Složili smo se u tišini. Nismo glasali, stavljali amandmane i svađali se da li je u loncu uopšte kupus… Ukus je govorio, uvažavanje je potvrdilo, razum je shvatio šta je bolje. Sve mora da prevri u vremenu kao što mora da eksplodira u ukusu, i kupus i reči, i politika i ljudi. Ako nije tako, ponavljam, bljutavo je. Dakle, zabraniti i kupus!

Više nego očigledno da pijaca nije samo tržnica, ona je i uzburkana i uzavrela svest o nepristajanju na ukalupljene obrasce industrijske civilizacije, krajnji ideal raznih humanističkih pokreta čije su se ideje o „jednakosti“ preobrazile u ideju o „jednakosti sitih“. Kao takva, pijaca nije arhaičan ostatak prošlih vremena već anticipacija postindustirjskog i postapokaliptičnog doba, gde se sve strepnje smiruju pred neminovnošću i slikom Velikog Inkvizitora – F.M.Dostojevskog o „hlebovima koji su zaklonili horizonte“. Na ovom mestu se ta metafora sužava do nivoa simbola; hlebova koji su horizonti sami. Pitanje opreza za mudre je: Kod koga je nož? Pogača, očigledno, znamo gde je.

Pijaca sa prirodnih proizvoda skida komercijalni žig kojim ih politička volja uz pomoć ekonomije žigoše, ona nas podseća na esencijalni život. Operetski seljaci i seljanke sve manje liče na one iz atrofiranih sećanja i požutelih slika a sve više na nas sa druge strane tezge ili je baš obratno… Sve je dobro dok ne počnemo da ličimo na one koji pokušavaju da nas ubede kako bez njih nećemo moći da prezimimo.