Profesija budale, slično kao profesija intelektualca, sastoji se u tome da zabavlja; njegova filozofija je – da govori istinu, da demistificira, Budala u Kralju Liru nema čak ni imena, samo je budala, prava pravcata luda. Ali to je prva luda svesna situacije lude: Luda koja je samu sebe priznala za ludu, koja se pomirila s tim da je samo luda u kneževoj službi, prestaje da bude luda. Mora tada primiti da se svet deli na budale i nebudale, i da knez nije budala. Ali polazna filozofija lude je teza da su svi lude, a da je najveća luda onaj koji ne zna da je to: sam knez. Zato luda mora da pravi druge ludama. Inače nije luda.

Jan Kot – Šekspir naš savremenik

Mnoštvo asocijacija stvarnosne, iskustvene i političke provenijencije, isprovocirane rečju iz naslova i precizna i tačna definija Jana Kota, stvara na drugoj strani niz nedoumica. Verovatno nije moguće obezbediti ni upola toliko smislenih komentara, koji bi bila protivteža ovoj višeznačnoj i veoma upotrebljivoj reči, nedostatku institucije i semantičkom iskrivljavanju pojma. Zato je jezičak na smislenoj i jezičkoj vagi prevagnuo tako suvereno u korist „budalesanja.“

Moderno društvo, pogotovu njegova soc-realistička „tranziciozno-progresivna“ varijanta, ukinulo je niz institucija i društvenih osobenosti prethodnih sistema proglašavajući ih za „nazadne i retrogradne“ u državi koja se olako, u „odumiranju“, odriče pređašnjih navika.  Na kraju, država je ipak krepala a sve ono što je bilo gurnuto u zapećak zasijalo je punim sjajem. Komunizam, na primer, nije imao, institucionalizovanu cenzuru kao mnogе zemljе zapadne demokratije, zato su se cenzurom bavili svi, od pionirskih organizacija, lovačkih društava, radničkih saveta, „subnor“-a… sve do vrhovnog panteona vlasti. Slična je stvar i sa dvorskim budalama i mnogim drugim „dvorskim“ činovima do kojih su itekako držali svi vladari, kraljevi i carevi. Međutim nepisano pravilo nevidljivog automatizma vlasti govori kroz iskustvo; ono čega privdno nema postaje činjenica i realnost po sebi. Ili, na primer, ukidanjem institucije; „čuvara kraljeve noćne posude“ (Luj XIV) svi „dvorani“ modernih dvorova i diktatora postali su „čuvari..“ Slična je situacija i sa budalama, dvorskim ludama, pajacima…. Ukinuvši ih ljudi su amaterski počeli da se bave njihovim poslovima ali su zaboravili osnovnu budalinu ingerenciju; da moćnicima govori istinu. Samim tim gorak lek istine je bilo sve teže progutati jer nije bilo onih koji bi ga upakovali u šareni staniol budalinog samožrtvovanja.

U demokratskim utopijama, prestala je potreba da neko glumi ono što je bilo tako očigledno i svakodnevno, odnosno ako je neko i „glumio“ budalu nije bilo neophodno da se maskira. Ali ta maska nije ništa nikada skrivala, zbog toga je tako  bliska svakome, ona je „maska bez maske“, služi da onoga ko je nosi svako prepozna na prvi pogled. Budalin metod je da se naruga nedostacima društva, da pokušava da zadobije saveznike protiv gluposti uveravajući ljude da su pametni. To je čitav filozofski sistem koji se, istorijski gledano, pokazao kao prilično zaludan jer je glupost uvek bila reakcionarna a blesavost antihumana.

Kasnije filmske verzije starog veka izopačile su ulogu budala svodeći ih na pajace koji svojom glupšću ili akrobacijama zabavljaju obesne vladare. Ali i to je bila neminovnost jer kako bi moderni čovek uživao u sladunjavoj filmskoj priči o, na primer, kralju Liru ako bi shvatio da su budale govorile najveće istine operetskim ličnostima kraljeva i vladara a danas i istina postaje potpuno deplasirana. Pa čak i vladari postaju dostojni sažaljenja jer u svojoj blizini nemaju čoveka koji bi im govorio istinu; prisiljeni su da oko sebe drže samo laskavce. Iskrenost je izgubila važnost, istina je napustila reči, smisao je napustio život. Uvek je bilo bolje kada su se podanici smejali kralju u liku budale a ne budali u liku kralja što je danas, na žalost, veoma čest slučaj. Samo mudar vladar može imati i mudru budalu. Ako, dakle, budala svome gospodaru kaže gorku istinu, to je izraz dubokog poštovanja i poverenja. Pamet i istina imaju te neprijatne osobine da se na svetlo dana i na pijacu taštine mogu iznositi samo u istom zavežljaju sa sopstvenom kožom. Budala koja se igra sa kraljevim poverenjem, pretvarajući svoju poziciju istinozborca u budalesanje, uskoro bude skraćena za glavu. Ovaj jednostavni mehanizam garantuje da će svaki vladar imati budale kakve zaslužuje. Jer budala je uvek karikatura svog gospodara, kao što je to danas, kada su pomenute institucije nestale, na to mesto došao narod. Ali bez važne osobine, koja je bila karakteristična za starovremenske budale – budalaške slobode. Jer između ta dva kraja operetske stvarnosti postoji nevidljiva povezanost; gospodar nije nikada bez budale a budala ne može da egzistira bez gospodara. Ivan Grozni je držao mnoštvo budala na svom dvoru i više im je verovao nego svojim bližnjima, koji su u svojoj pameti uvek imali dvostruke aršine. Euripid kaže: „Ludo govori samo ludak“ ili, kako zbori isti Euripid; „Mudraci imaju po dva jezika.“ Istina je mrska vladarima i samo ludak ili budala može da im saspe u lice ono za šta bi mudracu odletela glava. Verovatno bi po ovoj analogiji mogli da zaključimo da u modernim vremenima ima više mudraca nego budala jer niko ne govori istinu. Eh, kada bi sve analogije imale ovakvu logiku?!

A, možda je zaista tako ali samo ako bi razni „mudraci“, „razboriti pragmatičari“ i prosvećene demokrate smogli snage da kažu narodu na čijim glavama zveckaju praporci budalaške kape; gde to zaista stanuje istina. To otkrivanje „tajnog mesta“ primaklo bi ih odgovoru na pitanje; ko je zaista budala? Verovatno zbog toga niko nije preterano žedan traganja za istinom, a i zašto bi? Ukoliko bi došlo do tog hipotetičkog otkrovenja; „ko je ko?“  razna ministarstva i savetodavna tela morala bi na platnom spisku da imaju i budale ali njihov broj bi trebalo ograničiti zbog „smanjivanja broja zaposlenih u javnom sektoru“ što bi, na drugoj strani, značajno smanjilo budalaštine – privrednu granu u usponu. Možda kada bi se napravila neka agencija, nevladina organizacija, konsalting firma koja bi na primer za ta mesta angažovala dokone penzionere. Mislim, ipak, da ovo poslednje sa penzionerima nije dobra ideja, neko do njih se možda i seti istine, ima još živih koji pamte čast i poštenje a to je prečica do istine. Neka ostane ovako, bolje je, jer u protivnom od čega bi onda i kako živela Narodna skupština, TV stanice, „slobodoumni“ novinari, „obavešteni“ analitičatri…  U tom grmu leži zec; zajedno sa Istinom.