(Nagrade i komentari I)

 “ Pustite publiku ona još uvek veruje lažima.“

Danilo Kiš

Jedna godina se završila a sada u novoj treba da vidimo šta smo to i kako u prethodnoj zaslužili, čemu smo se nadali a šta smo to dobili. U zemlji Srbiji gde se odlikovanja i pohvale dele šakom i kapom, obrnuto ugledu i rezultatima kao osnovnim pretpostavkama nagrađivanja, verovatno bi svaki misleći čovek, sa promenljivim uspehom, pokušao da sagleda umetničke i stvarnosne domete i dimenzije književnog dela i književnosti uopšte. Možda je najvažnije pitanje bez pravog odgovora; koliko su književne nagrade strukturalni i integralni elemenat, koji ulazi u ideju kvaliteta i književne vrednosti dela a u kojoj meri pripadaju mitološkoj svesti književne čaršije i (para)intelektulanoj i klanovskoj (samo)dopadljivosti. U Priči o vezirovom slonu  Ivo Andrić kaže: „I ono što se o jednom čoveku može slagati dosta govori o njemu.“ U kontekstu književnog nagrađivanja ovakvo karakterološko „otvaranje“ književne analogije moglo bi se ticati žirija, koji neku od bezbroj književnih nagrada dodeljuje ulivajući nadu čak i minornim i netalentovanim piscima (kojih je, takođe, bezbroj) da i dalje mrče hartiju jer, sledstveno zakonima matematičke progresije, kad tad moraju dobiti neku nagradu. Međutim verovatno je već svima jasno (osim nekim „vodećim“ piscima i večitim članovima još večnijih žirija) da nagrade ne mogu ništa oduzeti ili dodati književnom delu u njegovom kvalitativnom aspektu jer su, pre i nakon svega, njegova posledica. Oni koji ne veruju u ovo poslednje (takođe ih je popriličan broj) predstavljaju opasnost po okolinu i pitanje je trenutka kada će tonom i argumentacijom kmetovske arogancije i jeftine (para)političke retorike proglasiti sebe za nepogrešive i, očekivano i podrazumevano, nedodirljive tumače i znalce svega i svačega. Mesto u nekoj ovdašnjoj političkoj menažeriji se podrazumeva.

Posustalost vere u autentičnost i originalnost književne kreacije u suženom i poetički izmoždenom kulturnom prostoru, nagrade, procenitelje i nagrađene dovodi u poziciju u kojoj bi usložnjavanje individualnih argumentacija trebalo da obeleži i, u autoritatvnom svedočanstvu kvaliteta i očekivanoj recepciji, potvrdi autentično delo. Zadatak kritičara kao „predstavnika dobrog ukusa“ jedne epohe sastoji se u čitanju kompletne(!?) književne produkcije u kojoj bi, sledstveno kvalitativnim ubeđenjima, iskustvu, osećanju za lepo u književnom delu i književnim konvencijama, izdvojili autentične vrednosti i apostrofirali je književnom nagradom ili afirmativnim napisom u književnoj ili periodici ili nekim ovdašnjim novinama, koje književnosti posvećuju čitavih pet redova svake dve nedelje. Ali već u ovoj početnoj premisi dolazimo do izvesnih otežavajućih okolnosti; nemoguće je za relativno kratko vreme pročitati ogromnu produkciju književnog žanra određenog propozicijama nagrade. Možda bi jedino bilo moguće steći pravi uvid u pomenutu produkciju kada bi se ona u kontinuitetu pratila tokom čitave godine, što nije slučaj. Zato se u tumačenje i procenjivanje uvodi princip korisnog parazitizma odnosno „prepisivanja“ odluka žirija koji su već „ovenčali“ nagradom određene knjige, javno izrečenih stavova, autorovih uticaja ili političke pozicije. Ili da žiri podeli knjige između sebe pa da se svako izjašnjava o najboljima iz svog segmenta ili onoga što mu je zapalo. Tako ispada da žiri misli jednom glavom ali odluke donosi kao da ne misli ni jednom ili istu uopšte i nema, ili je to ono što se od takvih žirija očekuje.  Otuda nije čest slučaj (radi se, u stvari, o odavno inaugurisanom pravilu) da jedna knjiga dobije sve moguće nagrade u tekućoj godini. Iako pasionirani čitač skromne književne časopisne produkcije potpisnik ovih redova je veoma retko ispod tekstova, koji se bave kritičkom recepcijom aktuelnih književnih dela video potpise istaknutih članova mnogih ovdašnjih žirija. Ovo poslednje na prvi pogled asocira na masovnost i grandioznost kritičarskog esnafa, u suštini se radi se o veoma ograničenom broju ljudi koji su „počastvovani“ učešćem u mnogim žirijima što, opet, govori u prilog već pomenutoj tezi o „prepisivanju“ nagrada, večnim kandidatima i dobitnicima i večnim proceniteljima. Uzgred budi rečeno, ni jedni ni drugi ni treći sa večnošću nemaju nikakve veze. Biti živ i slavan, sada i ovde, mnogo je bliže njihovim ubeđenjima.  Ne verujem da pomenuti princip bitnije utiče na kvalitet dela, pre bih rekao da se radi o „ubeđivanju“ čitalačke publike da nešto, bez obzira što čitaoci to ne vide, vredi, jer je nemoguće da su se toliki(!?) i tako ugledni tumači prevarili (ili su ih prevarili, ili im jednostavno nije ni stalo). Nagrade su postale razlog postojanja književnog dela, dok traje medijski potencijal nagrade traju i nagrađene knjige. Ono što dolazi posle zove se jednostavno – zaborav. Za neke pisce i knjige to je jedina i istinska nagrada, treba ih samo istrpeti dok se promovišu po “TV panelima”, naslovnim stranama i visokoumnim tekstovima i intervjuima u kojima, skoro da je pravilo, i nema nišega osim vulgarne ambicije zamotane u staniol jeftine i patetične skromnosti i opštih mesta i floskula.

  „rane“ i „melemi“

 Mudri Ćamil Sijarić je jednom priliko rekao da su „nagrade melemi na ranu pisca.“ Društvene, političke i folklorno-ideološki-rudimentarne osobenosti ovih prostora književne nagrade i nagrađivanje definišu na nekoliko karakterističnih načina. Prvi je predsmrtna i posmrtna zahvalnost. Čim je pisac “za putem“ ili je već napustio ovaj vrli svet,  čaršija izvlači nagrade iz šešira deleći ih šakom i kapom, potvrđujući tako konačnost zemaljskih dana piščevih (ili veličinu života potvrđenog, gle čuda, smrtnim finišom)  a samim tim i svoju konvencionalnu humanost i „sluh“ za autentične vrednosti. Ono što nije život mogao da priušti smrt je donela na krilima čaršijske “zahvalnosti” uvežbane licemerjem onih kojima tuđa smrt donosi (bar) neku vrstu autiritarnosti, kada već vlastiti život ne može. Drugi je retrogradna i retroaktivna zahvalnost piscima koji su pre dela za koje su dobili nagradu napisali bolja dela ali za njih, iz ovih ili onih (čitaj: političkih, generacijskih ili ideoloških) razloga nisu dobili nagradu (jedna od osnovnih karakteristika NIN-ove nagrade). Treći predstavlja povlađivanje ukusima kolektivističkih načela; promovisanjem i ustoličavanjem „velikih žirija“ (u maloj književnosti još manje zemlje i jezika za koji još nismo sigurni kako se tačno zove) koji svojom grandiznošću i brojem glasova povećavaju pompu oko nagrade i čiji rezultati i liste predloga liče na anketu ispitivanja javnog mnjenja o uspešnosti, recimo, nekog političara gde je ciljna grupa ispitanika njegova bliža rodbina. I potpisnik ovih redova je, do skora, bio jedan od malih članova „velikog žirija“ koji se između delanja i napuštanja “vesele družine” opredelio za ovo drugo – podjednako pogrešno kao i prvo. I ne slučajno; četvrti princip je kvalitativni koji može ali i ne mora biti sadržan u prethodna tri. Istini za volju ovo su samo karakteristični i osnovni slučajevi, ima ih još puno, ali ne želim da se bavim nabrajanjem udaljavajući se tako od osnovnih pretpostavki postojanja književnosti; kreacije i komunikacije.

  kažnjavanje nagradom

  Bez želje da „pevam sa horovima i zavijam sa vukovima“ i  time povećavam polarizaciju stavova podzemne i nadzemne književne javnosti, naveo bih samo par činjenica relevantnih za razumevanje pijedestala „uspešnosti“ jednog dela i pisca. Naime mnoštvo književnih polemika u kulturnoj javnosti, veštačkih i nepotrebnih podela, potvrdilo je odbleske i prisutnost paganske i mitološke svesti u današnjem vremenu putem inauguracije i horskog promovisanja formalnih i marginalnih strana književnog dela, čime su skrajnute prave vrednosti. Na taj način oktroisana je “ljudska” priroda procenitelja, “božansko poreklo” i uticaj i pravo na istinu. Pseudo-intelektualne epifanije obojene ideološkom isključivošću, proglašavanjem ideoloških osobenosti poetičkim,  ksenofobijom i partikularnim znanjima, udvaračkim i puzavim približavanjem društveno poželjnim temama (čitaj; Neronovom stolu i mrvicama sa njega) dokazivale su nemoć pred spoljnim uticajima i nemogućnostima elementarizacije i prepoznavanja vrednosti ovdašnje književne produkcije.

Iz balkansko-srpskih-kosmopolitsko-mondijalističkih i književno-teorijskih i politikantsko-poetičkih sukoba, nikada se nisu materijalizovale jasne kvalitativne dominante što bi, po logici i kompleksnosti, bila posledica takvog procesa. U tome je tragična crta svih žirija, samozvanih i inih procenitelja, gubtinika i dobitnika, lovorovih i trnovitih venaca i nagrada pa čak, i na žalost, autentičnih stvaralaca čije moralne, etičke i autorske aspiracije počinju i završavaju se u književnosti. Tu su negde (ili nigde) „izmi,“ ideološki protivpožarci i mi zagledani u rezultate kojih nema i neće ih biti jer je osnovni cilj i osnovni oblik postojanja balkanske svakodnevice „mrtva trka“ u kojoj na svu sreću još uvek ima živih pisaca. Jedini pravedni presuditelj, u kontekstu svega izrečenog, je vreme koje permanentno kuša propustljivost dela spram vremenskih (čitalačkih, kritičarskih…) uticaja i zahtevnosti i, na drugoj strani, njegovu kompaktnost i postojanost posle takve stihije. Pitanje je šta će biti onda kada pisci prestanu da se staraju o svojim knjigama, da li dela mogu da počivaju na staklenim nogama društvenog uticaja ili isljučivo na jakom postamentu istinske umetničke vrednosti. Ovo drugo je, naravno, jedini način ali ko će čekati takvu besmrtnost kada su želje smrtnika velike i nisu sklone čekanju već blagoutrobiju i slavi pevanja na astalu u nekoj malo boljoj krčmi.

   društvena igra

 ( „NIN“ – ova nagrada, prve decenije; postamentiranja „vrednosti“ )

Takmičarsku hijerarhiju i njene elemente u kulturi podstiču osnovne stvarnosne i egzistencijalne pretpostavke modernih vremena; harizmom umetničke kreacije hrane se nesite medijske ale, koje pokušavaju da nadomeste vlastitu blaziranost, nedovoljno interesovanje publike i njeno sve manje učestovanje u objektivizaciji umetničkih sadržaja u društvu, kao i elitističku zatvorenost i uzak krug zainteresovanih. Takođe, trošenje kulture u jeftinim zanosima i medijskim primitivizmima, nije briga za prave vrednosti, zapenušali tribuni i nesposobni ministri, samo uvećavaju konfuziju. Naspram toga javlja se krajnje pojednostavljeno shvatanje objektivnosti kao neke vrste plebiscitarnog srednjeg mišljenja, koje se pogrešno tumači kao saglasnost proklamovanih načela i profila ljudi koji, svojim učešćem u žiriju, ta načela svedoče. Uprošćeno; ugled nije skup, intelektualci se kupuju za varljive bakrenjake male slave i velikog poniženja, hvaleći gospodare pozlaćuju prosečnost i primitivizam. Možda riba od glave smrdi ali najjače smrdi kada se od glave krene malo niže – prema narodu, takoreći. Međutim čak i površni poznavaoci književnosti će bez nekog velikog napora uspeti da navedu nekolicinu dela koja je nagrada kritike mimoišla i takođe nekoliko dela koja su, uprkos negativnim književno-kritičkim vrednovanjima izdržala probu vremena i čitalačke recepcije.

Sve dosada navedeno najbolje se može sagledati na najindikativnijem primeru; NIN-ovoj nagradi za roman koja je, posredno ili direktno, obeležila sve kontradiktornosti, uticaje i specifičnosti umetničkih priznanja uopšte, postajući indikativni faktor i pretpostavka svakog kasnijeg retroaktivnog procenjivanja srpske književnosti posle drugog svetskog rata, kao i njenog privilegovanog žanra – romana (u kontekstu rečenog treba ozbiljno uzeti tezu Dušana Matića o romanu kao velikoj književnoj maturi).

  izuzeci koji (ne)potvrđuju pravilo

Možda se upravo na primeru NIN-ove nagrade može najplastičnije dokazati, na nekoliko najkarakterističnijih primera. Svakako je najkarakterističniji već naveden princip; „naknadnog nagrađivanja“ za manje uspela dela, zato što su ona najreprezantivnija ostala u senci političkih, društvenih ili poetičkih „moranja.“ Crnjanski 1962. godine ne dobija nagradu sa Drugu knjigu Seoba, zato što je dodeljena Miroslavu Krleži za Zastave čiji je prvi tom te godine objavljivan u zagrebačkom Forumu (knjiga, znači, nije ni postajala kao konačna verzija u koricama), Crnjanski nagradu dobija 1971. godine za Roman o Londonu. Takođe je zanimljiv slučaj neubedljivog i kvalitativno problematičnog romana Mrtve javke – Aleksandra Vuča (1957.) kada su u konkurenciji bila dva fundamentalna romana srpske književnosti Proleća Ivana Galeba – Vladimira Desnice i Lelejska gora – Mihajla Lalića koji, naravno, nisu nagrađeni. Miodragu Bulatoviću nije dodeljena nagrada 1955. godine za roman Đavoli dolaze, te godine je dobija Mirko Božić za „tanak“ roman Neisplakani. Bulatoviću je dodeljuju 1975. za Ljude sa četiri prsta. Ali kako nisu smeli (ili hteli) da mu je daju za “Đavole” knjiga Crveni petao leti prema nebu (1959) već ne može da se mimoiđe i prećuti. Ali te 1959. godine nagrada nije dodeljena (za sada jedini put) ali tada su, pored Bulatovićevog “Petla” još dva značajna pripovedača i romanopisca; Slobodan Džunić sa romanom Vinograd Gospodnji i Branko V. Radičević sa romanom Ponoćni svirači, ostali nepravdeno zapostavljeni i zaboravljeni. Ponekad je smisao tih nedonesenih odluka indikativniji od onih koje su poštovale ustaljene rezultate i kanone. Aleksandar Tišma ne dobija nagradu 1972. za Knjigu o Blamu već za Upotrebu čoveka 1976. godine zato što 1972. ostaje u senci, značajno apostrofiranog Peščanika – Danila Kiša. Memoari Pere Bogalja 1968. – Slobodana Selenića ostaju iza sada zaboravljenog romana Mirisi, zlato, tamjan – Slobodana Novaka ali nagradu dobija Selenićev roman Prijatelji, dvanaest godina kasnije – 1980. Takođe biva zaobiđen roman Kad su cvetale tikve – Dragoslava Mihailovića 1968. što se kompenzuje nagradom za Čizmaše – 1983. Pa čak i „legendarni“ Hazarski rečnik – Milorada Pavića (1984.) ostavlja u svojoj pomalo „preduvanoj“ senci odličan roman Sudbine – Miroslava Popovića. Iz ovog poslednjeg slučaja treba izdvojiti razmišljanje o tome kako bi se vrednovala književna produkcija u poslednje decenije – budući da se Hazarski rečnik uzima kao neka vrsta kreativne granice modernog romana – i da li bi (post)moderna emocija u srpskoj književnosti bila izživljena na drugi (možda bolji i kvalitetniji) način da je žiri doneo drugačiju odluku. Verujem da to nšta ne bi oduzelo slavi Hazarskog rečnika. Nije potrebno naglašavati da neke od nagrađenih knjiga nema svrhe navoditi jer iz današnje perspektive ni romani ni imena njihovih pisaca više ništa ne znače osim što simbolizuju određene neknjiževne faktore i uticaje, koji su uticali na njihovo proglašavanje „najboljim“; nacionalnu simetriju, politički uticaj, razne obračune sa „izmima,“ političke i književne sukobe, koji su rezultirali bespolnom neutralnošću ili pobedom neke od sukobljenih struja, delikatne specifičnosti vremena koje ukazuju na kulturnu i književnu klimu itd… itd…

Kasnije pokrenuta edicija OFF NIN, knjiga koje nisu nagrađene NIN-ovom nagradom a vremenom su potvrdile svoje vrednosti samo govori u prilog naivnom shvatanju (ne)pravde ovdašnje i potrebe da se i poraženima manipuliše. Dobra knjiga će ivek da se nametne svojim kvalitetom a licemerna priroda književne čaršije može da bude samo veća kada pokušava da se opere naknadnom pameću. “Nije majka bila sina što je kockao nego šro se vadio…”, govorilo se i govori u narodu.

struktura i organizacija autoriteta

   No, istini za volju, NIN-ova nagrada je uspela da se održi do danas bez obzira na sve pokušaje da neke druge naknadno ustanovljene nagrade pomute njenu dosadašnju medijsku slavu. U čemu je tajni amalgam kvaliteta,  društvenog i kulturnog uticaja, koji je uspeo da konzervira, bez obzira na loše periode i evidentne greške, ovu nagradu. Izdvojio bih nekoliko, književnih i onih drugih, faktora koji su, po mom mišljenju, bili presudni po formiranje slike novije romaneskne produkcije posmatrane kroz prizmu odluka NIN-ovog žirija.

Treba neizostavno napomenuti da je nagrada pokrenuta i uspostavljena van formalnih okvira državno-ideoloških tela pri listu koji je važio za kakvo takvo slobodno glasilo. Iako ovaj pogled ka polovini prošlog veka ima patetičan prizvuk, stvoreni privid je dobro profunkcionisao; prvo putem činjenice da su o nagradi odlučivali kritičari (vrlo rastegljiv pojam ako se uzme u obzir količina književnih poslenika u raznim državnim forumima), a drugo izbegnuta je zamka direktnog pretendovanja na književni integralizam, jer samo opredeljenja za roman je dovoljno subluimativno samim tim što je roman, kao velika književna forma koja u sebi objedinjuje mnogo toga, integralan po sebi. Jednom već privilegovanm žanru ova nagrada je samo donela još veće privilegije i neophodnu medijsku provokativnost.

Skoro pet decenija nagrađivanja moguće je sagledati po nekoliko osnova i sigurno bi politički uticaj na nagrađivanje mogao da bude tema za sebe, što nije relikt samo prošlih vremena, ali bi trebalo jasno razlučiti šta je direktan uticaj političkog i ideološkog mehanizma i autokratsko projektovanje njegovog sistema vrednosti u praksu a šta je podzemno i zakulisno mešetarenje zaogrnuto tlapnjama o umetničkim slobodama i kritičarskoj autonomnosti. Ne treba izostaviti ni autocenzuru, ideološku samodresuru i ketmanovštinu kao sastavni deo intelektualnog „dendizma“ umetnika socrealističke (i takozvane “demokratske” a sada i “naprednjačko evropske”)provenijencije. Duh vremena i složeno psihološko reflektovanje dubinskog doživljaja svega onoga što je direktno ulazilo u ideju književne korektnosti i uspelosti, što se do danas nije nimalo promenilo, takođe je značajno doprineo “objektivnim” mišljenjima. Lično ne verujem da je vršen direktan politički uticaj „sa najvišeg nivoa“ da se Oskaru Daviču pomenuta nagrada dodeli tri puta (1956.- Beton i svici, 1963. – Gladi, 1964. – Tajne ). Ali bi trebalo sagledati i iskušenja druge vrste jer je dodeljivanje nagrade za roman usko povezano sa periodom obnove domaće književnosti, koja se sporo i teško izvlačila iz bukagija socrealističke stagnacije i uparloženosti. Izazovi, oni načelni i oni drugi su bili raznoliki, trebalo je uspostaviti prekinute kontinuitete (tačnije prvo detektovati, koliko je to moguće, tačku prekida), savladati društvene protivrečnosti i priključiti se svetskim književnim tokovima. Pogotovu je bilo neophodno (i još uvek je) problemski se postaviti prema okamenjenoj realističkoj tradiciji pripovedanja, koja je u ideološki instruisanim idejama književnosti dobila oblik i smisao žanrovskog i ideološkog terora.

Uz sve to pokušaj izjednačavanja i ravnopravnosti srpske i hrvatske nacionalne književnosti (i ostalih književnosti “naroda i narodnosti” SFRJ) rezultirao je često kompromisima sa nepouzdanim i promenljivim rezultatima. Otvorenost prema generacijskim promocijama na jednoj strani je rezultirala zatvorenošću a na drugoj je otvorila vrata neosporno darovitim piscima, kao što se u kontekstu „otvorenosti“ često puko priželjkivanje, lična ambicija i afinitet pretvarali u vrednosni sud. A sve  se polako i sigurno pretvaralo u autentično društvenu igru protivurečnog smisla, koja se odvijala na polju nacionalne književnosti sa figurama – piscima, sujetama, dobrim i zlim demijurzima, uspelim i neuspelim romanima, računicama i stihijama, ožiljcima i ubojima, vrednostima i njihovim negacijama…

Nastaviće se…

(Sledećeg petka – POTRAGA ZA DRUŠTVENIM I KNJIŽEVNIM VREDNOSTIMA)