( Nagrade i komentari II – Ninova nagrada; Osamdesete, Devedesete, Kraj…)

 

Možda ćemo u književnosti dospeti dotle da će pisci biti plaćeni u onoj meri u kojoj nešto prećute. Govoreći sasvim ozbilјno, ne odnosi li se to mnogo pre na svaki razgovor i aktivnost? Za vrednost nije presudno ono što je iznad zemlјe, nego ono što je ispod nje. Iza svakog govora koji nešto vredi nalazi se još vrednije ćutanje. Nemost je duboka kao vekovečnost; govor je plitak kao vreme. Čudno? Jaoj dobu i jaoj čoveku ako zaborave ovu drevnu istinu.

  Glupo brblјanje ne govori o tome šta se stvarno zbilo, nego samo o tome šta je propušteno da se učini i šta nije uspelo. Glupa istorija (koja nije ništa drugo do manje–više skraćeni oblik ovog jadnog uverenja u pisanoj formi) malo toga zna što bi vredelo znati.

 Tomas Karlajl

Ako je postojala nezaobilazna veza između društvene stvarnosti i književnih dela koja tu i takvu stvarnost prikazuju i elementarizuju u književnom obliku, sa više ili manje epigonskim odnosom prema aktuelnoj vlasti (u prvim decenijama NIN-ove nagrade to se, na neki način, podrazumevalo pa i nije toliko bilo često osim u okvirima pravila nacionalne simetrije i u delima ideologa i korifeja komunizma – u tome počiva jedan od osnovnih paradoksa) onda se zasigurno može tvrditi da je pretposlednje decenije dvadesetog veka ta relacija dobila na intenzitetu. Ne samo da je roman bio neka vrsta ventila kroz koji se oslobađala energija upravljena protiv još uvek jakog i rigidnog totalitarnog sistema, nego je taj odnos (uz nezobilazne naznake i doze alegorijskog i metaforičnog odnosa prema stvarnosti) postao neka vrsta kvalitativnog i procenjivačkog pravila (sa svim do sada navedenim pravilima koja su se potvrdila i nametnula u pedesetogodišnjoj istoriji ove nagrade) koja je u zapećak bacila čak i inovativne i (post)moderne procese u srpskom (jugoslovenskom)  romanu. Na taj, možda najnesrećniji, način je postvarena već pomenuta privilegovanost romana kao žanra, ostavivši otvorenim mnoštvo fundamentalnih pitanja vezanih za definisanost književnih nagrada uopšte u okviru naše književne i društvene panorame. Kao, na primer, večnu dilemu o svrsishodnosti nagrađivanja ili o tome da li nagrade treba da podstiču pisce ili da budu predmet kuloarskih ili klanovskih svađa i mrzančenja ili, na drugoj strani, ustanovljavanja novih vrednosnih skala… U svakom slučaju mimikrija nagrada, kao neke vrste državnih subvencija se održala do danas sa manjim varijacijama kada su ulogu državnog aparata preuzimali moćni izdavači u reklamne i afirmativne svrhe. Na primeru nekolicine knjiga iz poslednjih decenija i tumačenja nagrađenih dela mogu se veoma lako ilustrovati dve dominantne teze; prva o romanu kao o dozimetru društvenih i istorijskih istina o procesima i pojavama o kojima se u društvu do tada ćutalo i druga, koja oslikava često nemušte kvalitaivne kompromise sa modernošću kao imperativnim odnosom prema književnoj produkciji ili prečici između ogoromnih subjektivnih i egocentričnih vizija članova žirija o sebi samima.

 istina kao tema, „objektivnost“ kao način

 Stav koji od autora romana zahteva izvesnu dozu istorijske i etičke odgovornosti kreće se tankom linijom između javnog suda i šireg stava javnosti o nekoj knjizi i kritičkog suda. Obično se ta granična linija pretvara u nepremostivi jaz dok je često (u osamdestim godinam posebno) utapana u horskim orkestracijama.

Roman o sukobima unutar etničkih i nacionalnih različitosti balkanskih naroda i posrnuću srpske građanske klase prožete protivurečnostima i solipsizmom; Prijatelji – Slobodana Selenića (NIN-ova nagrada za 1980.) poklapa se (za ovog pisca i većinu njegovih dela je to više nego karakteristično) sa kulminacijom šiptarskog revolucionarnog separatizma na Kosovu početkom osamdestih godina. On uspeva da na književno uspešan način rasklopi neke dominatne teme i prelomne trenutke srpskog nacionalnog magnovenja i anticipira buduće smernice srpske istorije i srpske istorijske sudbine. Postavljajući jednu građansku srpsku porodicu, odn. njeno istorijsko trajanje (prva polovina dvadesetog veka) i sudbinski kontinuitet, u središte romana, Selenić dobro markira karakterologiju posleratnog političkog i represivnog sistema i duh vremena ali, u isto vreme, ostavlja sve to dobro upakovano u književno održivu i zanimljivu priču ostavljajući osnovna značenja izvan teksta, zatvarajući puteve koji, u političkom i stvarnosno – polemičkom aspektu, mogu da se izliju izvan granica romana.

Sličan slučaj je i sa tetralogijom Antonija Isakovića koji za drugu knjigu Tren 2 (knjigu o stradanju ljudi koji su se opredelili (ili su opredeljeni – nabeđeni) za rezoluciju inforbiroa) dobija nagradu 1982. Nesumnjivi su kvaliteti Isakovića kao pripovedača u svojoj generaciji srpske proze, koja nastaje posle pedesetih godina ali tlapiti temu koja je prošla skoro sve faze nacionalne i političke katarze ne predstavlja književni izazov prve vrste pogotovu ako se zna da je Antonije Isaković računao na političku aktuelnost i njenu književnu atraktivnost jer 1992. objavljuje knjigu Tren 3 (Miran zločin) u kojoj se bavi nacionalnim i političkim frustracijama srpskog naroda u zajedničkoj jugoslovenskoj državi dok 1995. objavljuje Tren 4 (Gospodar i sluge – nagrada Meša Selimović) u vremenu kada su, nacionalnom mimikrijom „status quo“ jednopartijskog totalitarizma, generacije – koje, uzgred budi rečeno, ne pamte neimenovanog junaka romana; operetsku ličnost koja je skoro pola veka vladao jugoslovenskim narodima – iskasapljene ratom, sankcijama i marginalizovanjem u odnosu na opštecivilizacijske vrednosti. Još je važno napomenuti da bi pomenuti romani u žanrovskom smislu bili veoma diskutabilni da krajem dvadesetog veka žanrovska isključivost nije malo olabavila. Da li bi se šta promenilo da su kojim slučajem knjige objavljene obrnutim redosledom. Verujem da bi, ali kao to izvesti kada je sa ove distance više nego jasno da su i protivnici i vlastodršci bili vezani istim korenskim sistemom sa čijim nestankom su, i jedni i drugi, bili prepušteni uvenuću. Možda bi mi maliciozniji čitaoci na ovom mestu zamerili na vanknjiževnim razlozima i vrednovanjima ali ja samo pokušavam da pratim već formiran kontinuitet nagrađivanja i vrednovanja ove, još uvek, najpoznatije i najcenjenije književne nagrade. A kako drugačije najdirektnije ilustrovati tezu da sve sve prvo desi u književnosti a posle i u stvarnosti ili da se sve ono što se desilo izživljava, bez prave katarze, upravo u književnosti.

Na sličan način je verovatno razmišljao i Vidosav Stevanović kada je pisao roman Testament nagrađen NIN-ovom nagradom 1986. U kome na originalan i, u kontesktu nasleđa stvarnosne proze i svojih prethodnih knjiga, prepoznatljiv način preispituje tokove nacionalne istorije i nacionalnog mentaliteta, traganjem za čvornim tačkama i raskršćima na kojima se najbolje vide suštinske različitosti ali i osobenosti delikatne hronologije i jake semantičke unutarnje povezanosti svih 52 bdenja od kojih je sastavljen roman. Mitska i književna parabola o sudbini srpskog naroda, pogrešno pročitana i još pogrešnije shvaćena, uspešno se uklopila u društveno – politička strujanja i ishitrenu i euforičnu sliku Srbije posle „osme sednice.“ U ovu sliku se bitnije ne uklapa roman Voje Čolanovića – Zebnja na rasklapanje (NIN – ova nagrada 1987), iako po svojoj crnohumornoj perspektivi i alegorijskim dometima umnogome nadilazi primarnu sliku, koja računa na najneposredniju (ideološko-nacionalnu) komunikaciju sa čitaocima. Kao i roman Dubravke Ugrešić (poznatija po veoma dobrom romanu U raljama života, odnosno po antologijskom TV filmu; Štefica Cvek – U raljama života, snimljenom po tom romanu) – Forsiranje romana reke, koji je najbolja i najsarkastičnija kritika društvenih i književnih moda, žirija i žanrovski-ideoloških insistiranja i nacionalnih “posebnosti” unutar tog strogo kontrolisanog sistema „vrednosti“. Veoma mi je žao što pomenuti roman Dubravke Ugrešić nije zaslužio mesto koje mu pripada, van konteskta nagrada i precenjivanja, jer je lakoća pisanja i vrlo originalna i zanimljiva komunikativnost teme su nešto što, u prozi koja se piše na ovim prostorima, još uvek predstavlja kuriozitet, verovatno zbog toga što pisac ne želi da bude „prepametni“(ne „sveznajući“) pripovedač, da nije tako verovatno ni Svetislav Basara od takvog principa ne bi napravio manir. Forsiranje romana reke je kasno napisan i pogrešno pročitan roman, iako… rat je bio već pred vratima.

 otvaranje (post)modernog diskursa

 Dodeljivanju nagrade za književno delo koje je anticipiralo (ili mu već pripada) aktuelni i moderni književni trend (Setimo se nagrađenih romana Radovana Konstatinovića, Borislava Pekića, Danila Kiša…) verovatno je verovatno je najviše doprinela  NIN-ova nagrade Miloradu Paviću za roman; Hazarski rečnik (1984.). Takav pomak razrešava analitičku i često loše postavljenu dilemu da li treba nagraditi delo ili pisca. Mislim  da je poslednja tvrdnja održiva u kontekstu dela jer fenomenologija Hazarskog rečnika umnogome nadilazi okvire nagrade, samim tim što predstavlja neku vrstu (tadašnjeg) mondenskog i inovativnog trenda u književnosti; u isto vreme pravi put i stranputicu. Naravno da je moguće jasnije opredeljenje između dva puta u odnosu na krajnju realizaciju dela direktno zavisno od mere talenta. Tako da teza da se; „do Hazaraskog rečnika pisalo na jedan način a posle njega na drugi“, ne stoji kao aksiom nego pre kao neka vrsta dileme, koja će u poslednjoj deceniji dvadesetog veka postati jedna od ključnih oko koje će da se, u procenjivanju i tumačenju, lome koplja i koja će, posredno, izazavati sukobe koji su se samopromovisali kao poetički i principijelni, iako u biti predstavljaju nešto sasvim drugo. Tim putem se, na primeru ove nagrade i principa nagrađivanja, mogu veoma dobro sagledati strujanja u poslednjoj deceniji prošlog veka. Bar što se poetike i talenta tiče.

 tumaranje u mraku

 Bilo bi za očekivati da kraj veka u trajanju „NIN“-ove nagrade za roman predstavlja neku vrstu kvalitaivne kulminacije i sublimata prethodnih četrdeset godina, ali nije baš sve tako. Sve krize, ćorsokaci i duioze ove nagrade su se kontinuirano i problemski stekli u poslednjih deset godina dvadesetog veka. Dve dominantne teze su bitno uticale na formiranje slike o ovoj nagradi u poslednjih deset godina. Jedna je teza o „kraju istorije“ a druga je ona koja se na prvu nadovezuje u kontekstu zapadnjačkog pozitivizma i tekovina druge moderne; teza o kraju romana. Ali bez obzira koliko ova druga teza imala svoj stvarnosni i kreativni komentar u okvirima srpske književne produkcije u poslednjoj deceniji utoliko je žiri NIN-ove nagrade tumačio po samo sebi znanim uzusima i kvalitativnim aspektima u procenjivanju i tumačenju dela. Jedno vreme je prihvatao njenu poetičko – ideološki instruiranu superiornost dok je, verovatno želeći da vrati književnu i romanesknu vitalnost nagradi, kasnije poricao u vrednosnim i značenjskim uopštavanjima. No možda značajniji od uticaja pomenutih fakata je onaj koji se može nazvati „smena generacija.“ Plejada pisaca koja je obeležila nekoliko prethodnih decenija polako je ulazila u kreativnu i životnu remisiju, dok su se neki svojom smrću preselili u istorijske anale srpske književnosti.

 generacija i degeneracija

 Generacija koja je po logici stvari trebala da ih smeni na tom mestu ostala je zarobljena poetičkom „posebnošću“ i intelektualnom samodopadljivošću koje je tu generaciju, okupljenu oko časopisa Književna reč,  promovisala krajem osamdesetih godina putem srpske varijante postmoderne i sintagme; „mlada srpska književnost.“ Sa aspekta skoro trodecenijske distance može se zaključiti da je pomenuta sintagma bila neka vrsta kobi za mnoge pripadnike te generacije jer do dana današnjeg ih tumače njom i putem nje, iako neki od autentičnih predstavnika imaju više od šezdeset godina. Zašto ta generacija „kišovske (aleksandrijske) književne paradigme“ nije uspela da dosegne očekivano mesto u okvirima književne produkcije u čemu se sastoji kreativni ćorsokak generacije, koja je tako euforično i prevratnički stupila na scenu, pogotovu danas kada nova generacija pisaca, putem problemskih i ikonoboračkih refleksija, već uveliko „raščišćava“ prostor za sebe. Verovatno je jedan od osnovnih razloga u tome da su isuviše olako shvatili tezu o klasičnom romanu i njegovoj večitoj vitalnosti i otpornosti na književne i vremenske uticaje. Zatvorenost unutar poetičkog kanona je od njihovih dela napravila neprobojnu zavesu nesposobnu da kroz sebe propusti druge kreativne uticaje i koju je neka nova stihija vremena mogla samo iz korena da iščupa i odnese. Neka vrsta kompromisa je ipak bila neophodna jer dovoljno je pogledati savremenu evropsku i svetsku  nagrađenu i posebno apostrofiranu produkciju i videti da se čitava svetska književnost vraća nekim tradicionalnim ishodištima u pisanju uz izvestan kreativni i problemski odnos prema romanesknoj i pripovedačkoj tradiciji. Pa zar nije i jedan od najeklatantnijih predstavnika pomenute generacije; David Albahari u svojoj knjizi Mamac (NIN-ova nagrada za 1998.) u postmodernističku oblandu upakovao jednu krajnje klasičnu i „običnu“ priču (iako, kad smo već kod toga, verujem da se Albahariju desilo ono što sam u jednom od prethodnih tekstova nazvao „naknadana zahvalnost“ jer smatram da je njegova najbolja knjiga Sudija Dimitirjević za koju, na žalost, nije dobio nagradu).

No da se vratimo počecima pomenuta decenije. Knjiga Radoslava Petkovića; Sudbina i komentari (NIN-ova nagrada za 1993.) je upravo dokazala da je mera poetičke posebnosti ustvari mera talenta i da poetički aspekti druge moderne mogu biti ietakako kreativno upotrebljeni i ukomponovani u romanesknu fabulu i žanr. To je bio, očigledno, presedan koji je mogao da vrati kvalitativni identitet i inovativnost ovoj nagradi jer osim toga što je pružila jedan drugačiji pogled na to šta bi roman na kraju dvadesetog veka trebao (i mogao) da bude, ona se umnogome nadogradila na klasične istočnike srpske književnosti pružajući u moru citata i njihov novi književni komentar i oblik što nije zanemarljivo, naprotiv. Time bi trebala da se pozabavi grupa pisaca koja je, pre nego što je ovladala osnovnim zanatskim veštinama pisanja, sebe već ambiciozno svrstala u „generaciju.“ Ali već sledeće godine žiri pravi novo „iznenađenje“ dodeljujući nagradu Vladimiru Arsenijeviću za roman – prvenac U potpalublju. Možda ovu odluku treba posmatrati i funkcionalno i fenomenološki. Jedna od tajni legaliteta odluka NIN-ovog žirija počiva u minucioznom i simptomatičnom formiranju užeg izbora jer čak i površan pogled na „uže izbore“ u toku poslednje decenije navodi na zaključak da se izraziti favorit prepoznaje odmah tako da odluka dobija neprikosnoveni legalitet. To se desilo i u slučaju Potpalublja kada su se u užem izboru našli Milovan Đilas i Vuk Drašković, tako da je odluka da se nagrada dodeli mladom piscu bili čak i simpatična. Kao što je i detinje simpatična i naivna namera književnih tumača da se dodvore evropskoj javnosti knjigom, koja sa aspekta građanske uljudnosti i poželjne anacionalnosti nudi književnu katarzu i „objektivan“ prikaz pozadine (sic!) građanskog rata na prostorima bivše SFRJ. No bez obzira na sve radi se o „tanušnoj“ knjizi, kojoj se možda ne može osporiti dobra namera, izvestan stepen originalnosti ali ni loša realizacija, koja vrvi od pripovedačkih proizvoljnosti, bitničkih refleksija i (pseduo)urbanih manira. Naravno, da sve to nije moglo sprečiti da se knjiga prevede na preko dvadeset jezika za razliku od svog prethodnika; romana Sudbina i komentari koji je preveden na tek nekoliko evropskih jezika. Napokon je nađen ključ tajne ezoterijske formule kojom je ponuđeno Evropi i svetu štivo koje želi i hoće da čita jer očigledno da u delima Andrića, Crnjanskog, Pekića, Bulatovića, Kiša, Tišme… nema onih željenih i očekivanih „istina“ kojima vrvi Arsenijevićeva knjiga. Eto, ko kaže da je Evropa nesklona srpskoj književnosti. Sa Arsenijevićem na scenu stupa generacija pisaca koja tlapi sličan manir u samoljubivoj želji da se dopadne svetu bar u upola manjoj meri koliko se tom istom svetu „ružni, prljavi i zli“ Srbi ne dopadaju.

 ćorsokaci žanra

 Da nije tačna teza da NIN-ov žiri ne zna šta je „prava“ književnost dokazuje pokušaj da se nagradi vrati poljuljani legitimitet putem dodeljivanja nagrada, izvan očekivanog modela vrednosvanja, dvema knjigama; Fajrontu u Grgetengu – Danila Nikolića (1998.) i Karakteristici – Maksimilijana Erenrajha Ostojića (1999.). Prva knjiga naginje klasičnom  romanu i priči o „izgubljenoj generaciji,“ koja u kasnijim preispitivanjima shvata i uviđa sopstevne stranputice i ćorsokake, na isti način kao žiri koji se par godina ranije nije setio da Danilu Nikoliću da nagradu za Kraljicu zabave. Iskreno, ne verujem, budući da se radi o piscu starije generacije da su pedagoški strpljivo čekali da napiše bolje delo. Što se Ostojićeve knjige tiče pitanje; „da li je to, zaista, roman“ čak i izvan (post)modernog diskursa i već pomenutog “olabavljivanja” žanrovske isključivosti, neminovno se nameće. Ne dovodim na ovom mestu u pitanje sam kvalitet rukopisa pomenutog pisca niti temu kojom se bavi ali smatram da nije roman sve što se složi u korice knjige i poveže zajedničkim likom ili dominatnom opsesijom ličnog kukavičluka i straha što je slučaj sa ovom knjigom.

Poseban kuriozitet predstavlja knjiga jednog od najtalentovanijih pisaca tada mlađe generacije Gorana Petrovića koji je za knjigu; Sitničarnica kod srećne ruke dobio napokon davno zasluženu nagradu (2000). Nesumnjivo da se radi o piscu velikih kvaliteta, koji je u svakoj dosadašnjoj knjizi pravio iskorak napred u pravcu boljeg, zanimljivijeg i zrelijeg pisma i stila, ali koji u ovoj poslednjoj knjizi nije uspeo da prevaziđe primat „knjiškog“ znanja nad stvarnosnim i životnim aspektom romana kao književnog “vrha”. Sitničarnica jeste filigrantska knjiga za književne sladokusce ali, nažalost, samo to jer su svi ostali nivoi komunikatvnosti zatvoreni nepotrebnom deskripcijom i akribijskim meandriranjem, koje u mnogim delovima postaje samo sebi svrha. Do skora sam bio zagovornik teze da je možda bolje što Goran Petrović nije dobio nagradu za prethodnu knjigu Opsada crkve Svetog Spasa jer nas posle nje očekuje pravo otkrovenje, sada više ne mislim tako. No pred Petrovićem su tek dobre knjige a „usluga“ žirija će biti samo jedna stavka u bogatoj biobibliografiji ovog pisca, koja će više da govori o dodeliteljima nagrade nego o piscu samom a to je, kako izgleda, jedino nepromenljivo pravilo svih žirija a NIN-ovog posebno.

 polako ka kraju – smisla

 I šta reći na kraju da već nije rečeno? Prva decenija dvadesetiiprvog veka je pokušaj revitalizacije starih obrazaca, sa promenljivim uspehom, i traženja novih, bez uspeha. Može se reći da je sve ono što je navedeno u prvom i drugom delu ovog teksta primenjeno na odluke i izbor laureata ali ne verujem da će neka od knjiga „ostati“ u istom intenzitetu i trajanju na način na koji je proglašena najboljim romanom za proteklu godinu. Ne bih se bavio svakom knjigom ponaosob ali mogu da kažem da kontinuitet nije potvrdio i nadogradio kvalitet. Mada je simptomatično da istorijske teme, autorefleksivna proza i širi kontekst (više odjek) svetske književnosti značajno utiče na produkciju. Naime, prošlogodišnji pobednik Goran Gocić sa romanom Tai pokazao je inovativnost u tematskom smislu pa i, u neku ruku, u postupku pripovedanja. Nedovoljno dobro ali dovoljno drugačije da bude zanimljivo, osvežavajuće pre svega. Nisam siguran da će to „osveženje“ da donese neku vrstu nove fokusiranosti srpskom romanu ili da promeni tegobne tlapnje „mrčenja artije“ i nagomilavanje romana srpskih romanopisaca; onih koji misle da to jesu i onih koji još ne znaju da to nisu. Mislim da „angažovanost“ srpskih pisaca nije ideološki sužena koliko je oportunistički projektovana. U budućnosti ćemo imati romane tanke i jeftine istoriografske i sladunjavo egzotične priče o (ne)mogućnostima života i življenja ali odgovora (ni pokušaja) neće biti. Zastupnici kvaliteta nisu više individue nego kolektivitet, „privredni subjekt“, izdavačka kuća sa svojim „trudom“, koji zaslužuje pominjanje i čašćavanje nagradom. Aksiološke praznine su bunari skapavanja i nestajanja romana kao žanra i pisca kao intelektualca, kritičara i savesti modernog sveta. U vremenu prepunom odgovora neće biti nikoga da postavi pravo pitanje a to je jedna od glavnih datosti i zadatosti književnosti koja računa na intelekt a ne na zabavljačka poslepodneva dokonih usedelica. Ili kikotavu političku i vašarsku estradu (malo)umnih znalaca svega i svačega. Ne verujem da će se nešto promeniti, ako nismo stigli do kraja vremena stigli smo da kraja smisla. Početka doba intelektualnih akvizitera u čijoj su službi napokon i pisci. Ne verujete? Ajde da vidimo ishod ovogodišnjeg glasanja? Koji će izdavač dobiti nagradu, da li će u glasanju i vrednovanju da bude zaobiđen neki od „kvalitativnih“ principa naveden u ovom ili prethodnom tekstu? Voleo bi da se varam, to mi je uvek draže nego da budem prevaren. Instikt mi govori da će biti ovo drugo, ništa novo za mene koji mislim da sam pametan a ni za one druge koji su uvereni da sam glup, kao i za ceo narod, uostalom.

 kraj, ako ga ima

 Možda bi na kraju ipak trebao da odgovorim zašto me je sve ovo toliko zabolelo ili zaintrigiralo da napišem tekst o nagaradam znajući, istovremeno, da ništa ne mogu da promenim i da me kritika neće preporučiti nedodirljivom kritičarskom panteonu svetaca zastupnika kvaliteta. Nisam siguran da bi to i voleo, značajnije mi je da budem preporučen (i isporučen) istini. Zato jer sam pre svega čitalac, knjiga je moja prva i verovatno poslednja ljubav. Ne znam da li mi je književnost više dala ili uzela. Ali još uvek smatram da je čitanje i pisanje oblik lične-intimne molitve, tako dolazimo do Boga a i on do nas. Treba samo imati vere, a to je ono čega u savremenom svetu najmanje ima.  Ali, možda pravih odgovora i nema ili je jedini pravi u tekstu Dajane Revič u tekstu u magazinu Forbs od pre par godina. Doduše tiče se Amerike ali zaista važi za sve:

 

Zašto je važno da li književna kultura u Americi umire? Važno je zato što sposobnost da se čitaju zahtjevne knjige pomaže da se kod čovjeka razvije nezavisno mišljenje. Čitanje podstiče način razmišljanja koje nije proizvod masovnih medija. Ono čoveku daje sposobnost da razmišlja sam za sebe, sposobnost da uvažava različita mišljenja i da pogled na svet ne kreira pomoću holivudskih filmova.

Književna kultura je posljednji bastion individualiste. Naše društvo, naša kultura, pa čak i naša ekonomija zavise od toga da li ćemo sačuvati slobodoumne disidente. A nište neće lakše osloboditi um od hipokrizije i licemerja od hvatanja u koštac sa idejama najvećih svetskih pisaca.

To su imerativi koje treba naglasiti. Nemoguće da ih ne poznaju oni koji treba da ih zastupaju ili možda ne žele da znaju za njih, ili ne smeju ili…