Zmija što opasuje more doista je more,
ponovljeno veslo Jasonovo,
mladi Sigurdov mač.
U vremenu će se održati
samo stvari koje ne behu od vremena.

„Večnosti“ – H. L. Borhes

Umro je moj drug Pajo – Milenko Pajić, 16. januara 2015, tiho kako je živeo, bez bola. Samo je život razmenio za smrt. Pisci ne umiru bolno, književnost je „sveto tlo bola“, sve drugo je manje. Sve drugo je manje bitno. Jovan Skerlić je rekao za Aleksu Šantića: „Njegova domovina je mali napaćeni čovek.“ Pisac je mali čovek velike patnje, u delu se to često ne vidi, jer je knjiga biser koji unutrašnja muka – školjke ili pisca, kao da ima razlike u pogledu zatvorenosti – donese na svet („Biser je bolest za školjku“ – kaže jedan pesnik, ne sećam se koji).  Sada mogu da odahnu svi oni koji su mu se tajno divili i svi oni koji su ga, takođe tajno, mrzeli i pokušavali da ga skrajnu jer je previše za današnje prilike svedočio talenat i ideju da je umetničko delo igra i da time ne gubi na ozbiljnosti, naprotiv. I zaista, ko će sada u srpskoj i bilo kojoj drugoj književnosti napisati odličan roman na osnovu fotografije na kojoj Merilin Monro čita Uliksa Džemsa Džojsa. Knjiga se zove upravo tako – Merilin čita Uliksa. Hoće li ko uopšte primetiti taj detalj na slici, ili će gledati u noge i dekolte besmrtne platinaste dive, kako nas mediji danas uče o važnosti detalja na slikama i u životu. Ili, da li će se neko baviti velikim pesnikom kao Pajić Lazom Kostićem, pišući trotomnu sagu (Pričina i Druga knjiga pričina, Ženidba i agonija), fikciju stvarniju od stvarnosti, stvarnost čiji je poetski i književni identitet veći i zanimljiviji od banalnih fakata književnih istoričara. Hoće li neko naći snage da objavljuje Bilten autora, danas kada elektronski mediji dozvoljavaju sve moguće igrarije i ne mora da se štampa na šapirografu i šalje poštom iz, tada i sada, zaboravljene varošice Lučane (Lučanije – toponomastički borhesovski citat Milenka Pajića), kao što je Pajić radio skraja sedamdesetih godina sada već prošlog veka. Književnost više ne pripada autorima, niti oni pripadaju njoj, književno delo je utočište za one koji ne mogu da stvore drugi, istinskiji identitet. Njegova knjiga Put u Vavilon bila je bukvar srpske postmoderne književnosti, oni koji su je minuciozno čitali i trudili se da najviše liče na nju, najmanje su je spominjali. Ko će danas pisati oneiričke dnevnike, ko će svojim delom dizati Borhesu spomenik ne stideći se to da napomene? Ko će stvarati originalne kolaže, pisati/crtati Mapu Delta sveta, Priče od prozirnog vazduha, zarobiti Glečer u mreži? Pajić je bio konceptualista, pisac, čovek koji je voleo književnost više nego sebe, prostor delotvornosti i inspiracije njegovog umetničkog koncepta bio je kosmos umetničkog dela, njegovi široki putevi i mali zaumni sokaci u kojima je pronalazio svoje snove i u kojima su njegovi snovi pronalazili njega, Borhesa, Kafku, slikare i pisce, bezimene prijatelje i nebitne neprijatelje.

U jednom francuskom romanu (davno sam ga pročitao, ne mogu da se setim kojem, nije me sramota da priznam) naveden je epitaf: „Ovde leži opat Pinjol, nije bio ništa, pa čak ni akademik.“ Milenkov epitaf mogao bi da glasi: „Nisam dobio nagrade koje sam zasluživao, jer nagrade nisu zaslužile mene.“ Dobio je, istini za volju, mnoge nagrade, ali ga je zaobišla NIN-ova, ili su ga samo pokrile surevnjivosti kolega, manjak hrabrosti i višak sujete. Ali, kao što rekoh, ta nagrada je više zasluživala njega nego on nju. U holu Francuske akademije nauka nalaze se biste akademika, naspram njih je bista Fransoa Mari Arua, poznatijeg kao Volter. Ispod njegovog bronzanog poprsja piše: „Tvojoj slavi ne nedostaje ništa, našoj slavi nedostaješ ti – Akademija“. Volter nikada nije bio akademik, i to mu nije smetalo da bude jedan od najuticajnijih autora, koji je inspirisao Ničea, Viktora Igoa, Markiza de Sada, Tomasa Pejna… Možda nije za poređenje, ali je činjenica da poslednje dve decenije dvadesetog veka ne možemo da rekonstruišemo bez Milenka Pajića i njegovog uticaja, ko želi da ga prizna, ko se ne stidi da ga vidi.

Knjiga Jednostavni događaji izašla je 1982. godine. Jednom prilikom me je Pajo pozvao i zamolio da napišem tekst o toj knjizi, jer mu je hteo da objavi knjigu sastavljenu od tekstova pisaca koji bi posle trideset godina rekli nešto o toj knjizi. Napomenuo sam da nisam baš pravi savremenik te knjige, jer sam tada imao samo četrnaest godina i čitao sam je nekoliko godina kasnije, kao neku vrstu nezaobilazne literature. „To nema veze“ – rekao je. – „Ako je uticala na tebe, napiši neki red.“ Pošto jeste uticala, napisao sam. Nije mi bilo teško, nisam se stideo da priznam. Budući da knjiga u kojoj je trebalo da budu svi ti tekstovi, i moj, naravno, do danas nije izašla, objavljujem ga ovde, za sećanje i spomen.

JEDNOSTAVNA UZVIŠENOST ŽIVOTA

 Svakom piscu je teško ili skoro nemoguće da bude pametniji od svoje knjige, o životu da ne pričamo. Književnost nije sredstvo, ideologija koja želi da sebi podredi svet, književnost je svet isponova stvoren, koji može da liči, da svedoči, beleži, ovekoveči, zaintrigira, zablentavi, uzvisi i unizi istovremeno… Da bude nastavak ili pretpostavka života na teškom putu do Jeste. Sve to je još teže rekonstruisati u naknadnoj pameti, koja mora da prizna da knjige imaju svoje puteve i da smo nekada bili malo hrabri ili smo mnogo verovali – ili obadvoje istovremeno – ili smo samo videli drugačije i mislili o drugim stvarima, pa nam je sada još teže što nam je tako kako nam jeste. Bela Hamvaš je napisao verovatno najveći roman dvadesetog veka u Evropi – grandiozni Karneval, koji do danas nema prave tumače, a bogami ni istinske čitaoce. Hamvaševi kasniji prevodioci i tumači našli su jednu zabelešku gde imaginacija pisca zamišlja sliku u kojoj mađarski centralni komitet čita Karneval. Kakva bi bila istorija Istočne ili čitave Evrope da je bilo tako? Da je, na primer, u isto vreme do maršala Žukova, dok u Sofiji nestrpljivo čeka da napadne Jugoslaviju, stigla narečena knjiga. Nebesa bi se otvorila nad mapama napada, a general bi shvatio da je samo čestica u kosmičkom vrtlogu, koji, zbog odanosti komunističkoj ideologiji, ne bi mogao da imenuje Božjim imenom.

Sklon sam da zamišljam kako bi izgledala sudbina Jugoslavije da su tadašnji političari 1982. godine čitali prevratničke Jednostavne događaje Milenka Pajića. Ne u smislu jačanja posustale revolucije, nego u smislu jačanja imaginacije života, koji smo zaboravili gledajući uzvišeno u himeru iza koje se krilo veliko Ništa, povlačeći konce iluzije kao Čarobnjak iz Oza Frenka Bauma. Da li bismo shvatili da su u malim detaljima velike sudbine, a da karnevalska celina takozvane društvene stvarnosti sadrži veoma malo (ili nimalo!) od ideje smisla? Zato su Jednostavni događaji – „mala-velika knjiga“. Mala po obimu, velika po značaju. Zato što su sve ideje na ovim prostorima koje su bile dovoljno jake i originalne da stvore novi pogled, drugost koja je moguća (ne revolucionarna, nego moguća), imale snagu i intenzitet praznika. Daleko od toga da je Milenko Pajić stvorio „kosmički vrtlog“; to mu i nije bio cilj. Dovoljno je što je ukazao na jedan važniji kosmos; mikrokosmos malih stvari i njihovih areala, rituala života koji oko sebe stvaraju jednostavni (i jedini) smisao. A još važnije je da je posustaloj književnoj sceni pokazao da su velike istorijske priče i tlapnje, posustali mitovi, ocvali ideološki zanosi i parapolitička retorika odavno prestali da budu književne teme, postajući istorijski balast i univerzalno sklonište za netalentovane pisce i ideološke higijeničare.

Svet je nagomilano skladište stvari i sekvenci koje je trebalo ulančati novom pričom, odnosno trebalo je povezati intimne priče, katalogizovati ih (kako bi to rekao H. L. Borhes, uvek sruke Pajićevoj književnoj generaciji) po srodnosti, jedinstvenoj unutrašnjoj pulsaciji, koja ih ne svrstava u sistem, već stvara sistem po sebi. Sistem nevažne važnosti i uzvišene običnosti, koji nikada neće napustiti umetničku imaginaciju i postati ideološka konstrukcija. Nije da nije bilo pokušaja, ali sve ono što simbolizuju Jednostavni događaji nije se, nekako, dalo.

I, kada sam počeo s imaginacijom, red je da s njom i završim. Zamislite nekog ovdašnjeg lidera, savremenika ovog teksta, birokratu i posvećenika orijentalnog (para)političkog korporativizma ovdašnjeg, kako čita Jednostavne događaje. Možete li sebi da predstavite razmere razočaranja i zabune kada otkriju da u ovoj knjizi nema Evrope, a sve je Evropa, nema zavere, a sve je prevratničko, nema novca, a sve je valuta sačinjena od snova, nema primitivizma, niskih instinkata, vašara… Postoje samo život, jedan jedini, i umetnost i imaginacija neophodne da ovo prvo postoji, ne u „svoj svojoj punoći“, nego jednostavno (kao Jednostavni događaji). „Do jednostavnosti treba narasti“ (Gogolj). Milenko Pajić je pokazao jedan od mogućih puteva, dosta od njega.

U Beogradu, 8. 3. 2013.