Strah je glavni izvor predrasude i

jedan od glavnih izvora okrutnosti.

Bertrand Rasel

 Dugo sam razmišljao o tome kakav naslov treba dati onome o čemu želim da pišem (sa sve primetnijim rezervama), a da on bude eksplicitni ključ koji moju malenkost i čitaoca može dovesti do one tačke na kojoj bi tragična iskustva življenja bila nazvana pravim imenom. Ali primarna istorijska asocijacija na Vavilonsko carstvo i kulu (ovo nema direktne veze sa sjajnom usukanom lizalicom – maketom budućeg beogradskog vodenog carstva) u sredini grada, na kojoj je „toržestvovao“ uvek-željan-krvi-svevideći-bog-totem-moloh, s kojim se vrhovna sveštenica sparivala (za ovo nisam siguran da neće da bude u „gradu-lizalici“) u vreme obrednih svečanosti, prevagnula je u odnosu na književnu asocijaciju: naslov knjige Borislava Pekića – Kako upokojiti vampira. Naravno, ovde su još uvek asocijacije direktne i tiču se društvene stvarnosti i njene ideološke pozadine. Dalje treba krenuti na sopstvenu odgovornost, ma kako ona bila bolna.

U Travničkoj hronici Ive Andrića postoji jedna rečenica sakrivena iza naslaga romaneskne priče kao što je naša sudbina sakrivena iza „vatrometa na pozadini ništavila“ (Sioran). Pisac govori o onome što bi se moglo nazvati neposrednim iskustvom današnjih dana: „Ništa ne može tako da nas prevari kao naše osećanje smirenosti i prijatnog zadovoljstva tokom stvari.“ I zaista je tako, svi problemi koji nastaju u tranziciji od ideološkog totalitarizma, preko demokratskih tlapnji, do „evropske budućnosti“, biće pre ili kasnije – bez obzira na to kako to iz perspektive egzistencijalnog straha naroda ili nemoći podaništva političkih elita izgledalo nemoguće – rešeni kao neka vrsta „tehničke mere“. Za to nije neophodno čekati, već raditi. Šta? Ako bi se našao neko ko zna i dobio priliku, mogao bi i da kaže. Za sada imamo samo one koji znaju kako neće. Za „oće“ treba znanja i volje. Ono što se nameće kao teži (nemoguć i neostvarljiv) zadatak jeste pitanje kako ćemo se s posledicama izboriti unutar nas samih. Komunizam, proleterski idealizam, demokratski staljinizam, evropski egalitarizam (al’ zamalo!)… kao krvoločni Moloh koji je računao na svakodnevne žrtve i angažovanje najnižih instinkata, duboko je ušao u sve pore društvene svesti, u karakterološke osobine ovdašnjeg čoveka. Činjenica političke stvarnosti nije sadržana u nemogućnosti prilagođavanja na jedan novi politički sistem, već, pre svega, u nemogućnosti da se stari sistem u mislima i delanju zaboravi i izbriše, kao relikt ne tako slavne prošlosti. Veoma teško možemo definisati koliko dugujemo molohu komunizma, a koliko on duguje nama. Lično mislim da je pata karti. Kolektivna odgovornost prepliće se sa osećanjem kolektivne krivice. Dakle, pojedinačno smo krivi, a kolektivno ispaštamo. Možda s visine vlasti ne izgleda da je baš sve tako, a iz nemorala iste te vlasti da nije ni bitno. Jer, moral nije prisila, način i izgovor za nasilјe – moral je obaveza prema vrednosti koju, ako je ne vidite u bližnjem ili ako ne verujete u nju, nećete naći ni u sebi.

Nije li neophodno da se pre ishitrenih izjava i poteza svi zapitamo gde se to „izgubio“ vladajući moral malih i velikih laži na koje je „mali čovek“ bio prinuđen i, sopstvenim oportunizmom, upućen u kulturi prikrivanja, ćutanja, prilagođavanja, pokornosti i moralne mimikrije? Na šta je „bio prinuđen“ zbog očuvanja golog opstanka (prema sopstvenim tvrdnjama), ili upravo zbog toga što se napokon našao modus da se elementarizuju najniži instinkti i porivi duše saplitani „stegama“ religije i morala još od biblijskih vremena? Prisila je, bar u agresiji, postala institucionalna, dobro prikrivena državnim i globalnim projektima i borbama „protiv“ – terorizma, ebole, ptičijeg gripa, talibana, domicilnih protestanata, neistomišljenika… Ali šta ćemo s ovim drugim aspektom, kudikamo opasnijim i pritvornijim? Kada je nemoguće utvrditi jesu li posledice nekog leka gore od same bolesti, onda možemo biti sigurni da zlo samo po sebi ima veoma duboke posledice i korene. Ne treba nikada zaboraviti ono što nam se periodično dešavalo dok se „ona“ Jugoslavija raspadala, kada su ludilo i zločin postali „normalni“ jer su ih mase sankcionisale sopstvenim (para)moralnim i et(n)ičkim izgovorima. Tada (i sada) zaraženost univerzalnom bolešću postala je kriterijum zdravlja. Pogotovu kada se stvarnost menja istom brzinom kao i njeni strukturalni elementi i sadržaj; tada se, zaista, ništa ne može spasiti. Ili se možda ništa ne menja. Strah nas tera na nasilje – strah od činjenice da ćemo shvatiti da se nimalo ne razlikujemo od omraženih neprijatelja.

Evo još jednog primera milog nam dvostrukog morala, iz koga je svaka primesa društvene odgovornosti isključena: još uvek su na tronu samoljubivi bogovi koji su ideološku „akumulaciju“ zamenili materijalnom, a ispod su još uvek bezlične mase koje to posmatraju kao omiljenu sapunsku operu ili stubac trač-rubrike. Bogati posmatraju s visine, a siromašni bulje u njih; drskost se goji na potuljenosti i puzavosti. Nestankom surovog totalitarizma, odnosno njegovim pretvaranjem iz „hardver“ u „softver“ verziju, apsolutna vlast je postala apsolutno ništavilo, a realna vlast, „demokratski“ utemeljena plebiscitom egzistencijalnog i svakog drugog straha i primitivnim nagonima osvete za lični prostakluk, na najboljem je putu da postane obrazac nasilja kada već ne može da donese stabilnost dostojanstva. Sada nam se, naravno, svete za sve ono što im nismo rekli u „godinama srama (njihovog)“, njihovo rečeno je veće nego naše prećutano, njihova bestijalnost je značajnija i više ponižavajuća nego naš kukavičluk. Samo je poniženje bezgranično, kao i nemoral i ambicija onih koji vladaju njime, a preko njega i nama. Kriza nikada nije bila posledica, već preduslov vladanja, strah nikada nije postojao po sebi već u odnosu na nešto (ili nekoga), bitange su se rađale samo onda kada su imale uzore.

Neki policajci koji veruju u silu i koje zakon ne obavezuje „hrabro“ su uhapsili putnicu bez karte. Onda su neki sa sličnim uverenjima pričali kako nije htela da im da ličnu kartu zbog utvrđivanja identiteta. Ovi samo o „identitetu“, rekli bi neki koji malo pažljivije slušaju popečitelja policajnog doktora Stefanovića. Ali, da li je brutalnost odbrana principa, identiteta, sistema, ili indukovanje straha od prekršaja, ili, kako je ispravnije, od samovolje onih koji određuju šta je prekršaj a šta nije? Istina je postala subjektivna frustracija, sredstvo sile, nespokoj onih koji je ne poseduju na način političke (samo)volje. U nečemu se mogu složiti s „olovnim vojnicima igračkama“, gradskom „pretorijanskom gardom“ – komunalnim policajcima; lična karta dokazuje identitet pojedinca, ali lični identitet dokazuje odnos poštovanja a ne sile, kao što lisice na rukama tog istog pojedinca dokazuju identitet vlasti – najdirektnije.  Oni, u stvari, rade sve ono što bi radili i ranije samo da su smeli. To su ljudi koji nisu naučili ništa iz tuđeg poraza i svoje pirove pobede. To su isti oni čiji govori počinju poetskim nadahnućima i citatima, oko sredine počinju da liče na naricanje, da bi pri kraju sve više postajali tačan opis kazne i egzekucije svakog smisla. A, opet, to su samo beznačajni ljudi kojima naš kukavičluk i strah daju na važnosti. Da je obratno imali bi državu sa osnovnim političkim načelom vrednosti i poštovanjem prava – na drugačije mišljenje, za početak.

Početkom devedesetih godina, kada se Istočna imperija urušavala u sebe i sopstvene kontradiktornosti, iz euforičnog hora dojučerašnjih robova i sadašnjih vladara uspeo sam da izdvojim usamljeni glas razuma jednog ruskog pisca, koji je tekstom u Literaturnajoj gazeti pokušao da kaže ono što ja uporno pokušavam da kažem svih ovih godina. Poslednji pasus njegovog teksta ponavljao sam devedesetih kao unutrašnju molitvu, a sada neku vrstu „mantre“ ličnog i kolektivnog prokletstva: „Čuvajte se komunizma samodršca, on će sjajne kraljevske haljine zameniti prnjama i povući se u katakombe. Prividno će nestati da bi, sačekavši prigodnu priliku, ponovo surovo zavladao.“ Ovu sentencu bi trebalo svi da prihvatimo ako želimo da jedna preživela ideologija ode napokon u „istoriju beščašća“, a njene najdirektnije karakteristike i poluge prisile i vlasti nestanu kao karakteristike stvarnosne i, što je najvažnije, moralne slike. Tada će, valjda, nestati i Kumrovec i Požarevac i Beograd (na vodi) kao kategorija neophodna za vlast kao identitet ljudi koji nemaju nikakav drugi i siromaštvo za sve one koji nemaju drugi život. Možda je Moloh strah, ili je strah Moloh, ili se jedno stiče u drugom, jedno drugo priziva… „Životinja čupa bič iz ruku svoga gospodara i sebe bičuje do smrti“, kaže Sioran. Svi smo istovremeno i dželati i žrtve, kažem ja. Jedino su nesrećni oni koji shvate da njihova sreća nije u patnji drugog, u nasilju i primitivizmu; ostali su budale. Prvi se plaše gubitka smisla, drugi se ne plaše ničega – strah ih je već ubio.

I kao što reče Andrić u već pomenutoj Travničkoj hronici: „Toliko je živa kod slabog čoveka potreba da se vara i tako neograničena mogućnost da bude prevaren.“ Ili što bi jedan moj prijatelj rekao u svakodnevnoj uzrečici: „Šta ćeš, tako ti je to.“