Šibe obesnih silnika

i štikle uzbunjenih materica

trpeo je kao sudbinu

spreman da hitro istrči polje strnjika

kao da po svili ples ljubavi životu dariva,

da krvari u čestaru,

da cvili u podrumu,

da liže neskrivljene rane

i opet se obraduje životu u kojem je pas.

I da ostane pas jer će tako

lakše podneti da ga gaze oni koji

ne znaju da u psećem srcu počine božija klonulost

što u noćima tužnih saznanja za stadom svojim jeca,

nego da je čovek u ovom svetu…

Đorđe Sibinović – „R“ (Antologija uporednih snova)

Prođe ponekad i više od pola života dok čovek ne shvati da su, u očekivanju nekog kapitalnog dešavanja i preokreta, esencija i suština otekle mutnom rekom ljudskog zaborava. Da, zaista je potrebno preći dosta zlehudog životnog puta da bi se shvatilo da će ga oni koji ostaju pamtiti uglavnom po sitnicama; razvejanim zrncima prašine koje treba pozlatiti i ponovo vratiti na svoje mesto. Zbog toga se često vraćamo iako već dobro znamo da povratka nema, odavno smo izgubili svoj zavičaj, istinu, detinjstvo… Mislećem čoveku, ako se ne pokori, ostaje samo unutrašnje izgnanstvo; nova bezdomnost u rođenoj domovini – moral ili loša savest. Prilično oskudna (ne)mogućnost izbora. Možda je to jedan od odgovora na pitanje zašto su svi veliki pisci jedan, makar i minimalni deo svog opusa posvetili psima (Mark Tven, Jesenjin, Hemingvej…). Verovatno se radi o metaforičkom kompromisu koji odnose iz ljudskog sveta projektuje u životinjski; da se ljudi ne uvrede, psi sigurno neće, jer božanska ideja o svetu nije im dala moć govora, da jeste, čovek bi izgubio jedinog prijatelja. Pisci bi neizostavno morali da lažu i da se ulaguju čitaocima, i tu bi bio kraj književnosti. Ovako su svi zadovoljni, i ljudi i psi, u stvari, psima nije stalo, oni su iznad toga. Poredak stvari je, nažalost, takav: čovek ne samo što laže sebe i druge već povrh svega mora i da dokaže da je u pravu.

Negde sam nekada davno pročitao da je slika dečaka i psa najdirektnija aluzija na sreću i prijateljstvo. Verujem u to, više sam vremena u detinjstvu proveo sa psima nego s ljudima. Nimalo se ne osećam uskraćenim zbog toga, naprotiv. U dvorištu jedne od mnogobrojnih mojih baba koje pamti sećanje na detinjstvo bilo je nekoliko pasa s kojima sam delio kolač samoće iza zatvorene kapije koja je vojvođanski grad delila od ostalog sveta. Najveći deo moje pažnje i interesovanja privlačio je jedan stari pas, zavezan za stepenice koje su vodile u unutrašnjost ogromnog salaša i spremišta za kola, čeze i ko zna šta još – simbole pređašnjeg bogatstva i imanja. Bulika, tako se zvao poluslepi škotski ovčar (nije bio ni nalik na Lesi iako je bio iste rase, kao što i moje detinjstvo nije bilo ni nalik na sladunjave holivudske pričice), bio je pas u penziji. Bivši hrabri čuvar vinograda, po suncu, snegu i kiši, večiti stražar, bez godišnjeg odmora, nagradnog odsustva, odlikovanja i počasti, javnih preduzeća, ministarskih mesta, akademske titule i nacionalnih penzija. Navikao je da bude odgovoran i hrabar, da ne traži i da ne nudi, bio je prisutan kada je trebalo, neprimetan kada je prisutnost samo budalasta ljudska sujeta. Od njega bi mogao da uči i Diogen, a srpski takozvani elitisti od obadvojice, uz jedan uslov – da ne pomeraju usne dok sriču početna slova drevnih mudrosti. A ne može se reći da svoj radni vek nije odradio s punom odanošću i zalaganjem, i samo ga je dobro srce mog dede spaslo od sigurne smrti, pseće sudbine i posledica starosti i isluženosti. Ostavljen je tu u prašini uspomena da sačeka smrt, žvaćući bezubim ustima poslednja zrnca ljudske milosti. Šteta što nije znao da govori, sigurno bi imao šta da kaže o životu na lancu, o kradljivcima koje je lavežom i hrabrim jurišima terao dalje od ljudskog imanja, o deci koja su ga jahala, vukla za uši i dlaku… Ko bi bolje od njega ispričao kako su tamne noći na Fruškoj gori i kako ujedaju vetrovi i mrazevi u gluvo doba dok okolo šetaju sene vojnika i martira iz bivših ratova i bivših života i smrti, Vuka Isakoviča i Arsenija Čarnojevića. I da li bi iko ispripovedao istinitiju priču o životu u ljudskoj „milosti“ bolje od njega, ostavljenog i zaboravljenog u neispričanoj priči.

Dok sam mu brisao krmelje ispod očiju prekrivenih belom skramom, nisam ni slutio da ću isti takav pogled videti u perfektno odglumljenoj roli Rutgera Hauera u filmu Ridlija Skota Blejd Raner (čujem da se priprema drugi nastavak – divno!) u jednoj od poslednjih scena. Tada android koga glumi Hauer kaže svom progonitelju, koji se pred njim pretvorio u progonjenog: „Video sam ljubičaste magle Marsa i kako gore napadački brodovi u orbiti Oriona, video sam ono što vi ljudi nikada nećete videti, ali će sada sve nestati kao suze na kiši.“ Naravno, on ne ubija agenta (Harison Ford) koji bespomoćan leži pred njim, prihvatajući sudbinu koja mu je odredila kratak rok trajanja i smrt. Sada bi verovatno bilo uputno zapitati se i sebe ugraditi u večnu dilemu: ko je tu pobednik i čija je pobeda Pirova, jer ako jedan smatra smrt logičnim i eshatološkim smirajem, a drugi poklonjen život nagradom koja mu po prvenstvu ljudske rase i pripada, onda s nekim nešto nije u redu, s ljudima prvenstveno. Da li sam se to i ja još kao dete podsvesno tešio da budalasto ljudsko prvenstvo u svetu može da pruži neku vrstu samozadovoljne zaštite od bezdana „metafizičke studeni“ i ograničenja, koje nikako da shvatimo i usvojimo kao aksiome koji bi nam i te kako olakšali život i sigurno ga učinili smislenijim.

Danas, godinama posle, sve mi je jasnije da je iza krmeljivih očiju katarktičnog pogleda počivalo znanje mudraca, koji je unapred znao svoju sudbinu, prihvatajući sve njene negativne konsekvence kao nešto najnormalnije, kao zgrumuljičanu prašinu i čičkove po krznu. Verujem, takođe, da je znao i kako je ograničeno ljudsko znanje i kako je ćudljiva ljubav kojom ljudi raspolažu u odnosu na sebe i bližnje. Ali pse ne treba hvaliti. Ne verujem da se psima može nametnuti nešto što im se po definiciji ne dopada. U današnjem svetu moguće je stvoriti samo modu i privide, ali njima nisu potrebne mode i prividi, modama i prividima su potrebni oni. Kada na ulici sretnem neku mušku ili žensku varijantu „društvene uspešnosti“, ili već neku drugu balkansku verziju primitivne pomodne i prizemne (sub)urbane egzistencije, koja ponosno šeta psa neke moderne i poznate rase, pomislim kako je teško psu da izdrži ogromnu duhovnu prazninu svoga gospodara i još pritom treba da mu pruži osećanje ljubavi i rasne posebnosti – sve ono što ova individua unesrećena ljudskim likom i iluzijom o sebi nema. Nimalo im ne zavidim. Volim pse, ali ne volim ljude koji vole pse. Možda je ovo tautologija koja optužuje i mene. Neka, bar priznajem. Ali zato ne navlačim bundice na minijaturne psiće zato što je meni hladno i zato što ne umem svoju ljubav da kažem i pokažem. Ne guram pse u krvave borbe i sukobe zato što nemam hrabrosti. Ja ih samo poštujem, kao prijatelje, bližnje koji me neće napustiti bez obzira u koju grupu od gorenavedenih budala spadao.

Razlika između iskrene ljubavi i priče o ljubavi nastaje onda kada psi postanu ljubimci. Isto se dešava kada i deca, žene, muževi… postanu ljubimci. Ljubav koja želi da vlada nije ljubav, to je vlast, a ljubav prema vlasti jeste patologija. Ne dovodim u pitanje ljubav vlasnika prema psima, ne mislim da treba psima dati pravo glasa ili da tom ljubavlju treba ucenjivati druge ljude (totalitarizam asocijacija „ljubitelja“ životinja), možda nam samo malo više iskrenosti ne bi škodilo. Jednom prilikom sam prisustvovao napadu dvoje mladih ljudi na čoveka koji je prodavao male žute štence u podzemnom prolazu kod Zelenog venca. Dvoje zapenušalih aktivista napadalo ga je rečima: „Da li bi ste se tako ponašali prema svojoj deci?“ Štenci su stidljivo virili iz kutije, čovek je bezuspešno pokušavao da se opravda, svet  je prolazio. Nisam imao snage i volje da budem prodavčev drveni advokat, ali zakasneli i uvek aktuelni odgovor glasi: „Ne bi!“ Decu ne bi niko uzeo, ljubav (bar tako kažu mladi roditelji i oni koji to ne žele da budu, pa traže razlog) i odgajanje male dece košta prilično, a ljubav prema deci i ljubav dece obavezuje. Sa psima to nije slučaj, višestruko će vratiti pažnju i voleće vas kada za to ne postoji nijedan razuman razlog. U stvari, verovaće u ljubav i dobrotu čak i onda kada je nema. Gajiće zaboravljenu vrlinu nade da svet ipak može biti bolji i da će njihovim „napucanim“ gospodarima jednom ipak doći iz dupeta u glavu. Ne verujem da bi svet bio bolji da su štence prodavali u nekom sjajnom izlogu u Knez Mihailovoj. Volim sir za pare (džabe ga ima samo u mišolovci), ali ne verujem u ljubav za pare, možda to shvate jednog dana budale koje žele da budu savest svoje epohe. Psi su shvatili odavno.

Kaže se da je strah od muva druga strana ljubavi prema ptici. Možda je, ipak, ljubav prema psima druga strana mržnje prema ljudima, ako je za ovo dominantno ljudsko osećanje uopšte potreban neki razlog.