Republika Srbija

PREKRŠAJNI SUD U BEOGRADU

Timočka broj 14

11000 Beograd

Poštovani sude (ili sudijo, ovo drugo mi je malo prisnije, ličnije),

Ne znam kako se osećao „jazavac pred sudom“ (on je sve vreme priče u Davidovoj vreći), ali mogu da dočaram sebi kako se osećao David Štrbac pred „vladavinom prava, slavne nam carevine“. Samo bez šale i sarkastične Davidove narodske lukavosti. Pripadam onoj malobrojnoj grupi ljudi koji još uvek plaćaju svoje račune i prihvataju odgovornost za svoje greške. Ne bežim od plavih koverata, kada dobijem obaveštenje „o prispeću pošiljke“, odem u poštu i podignem je. Računam, ako sam pogrešio, treba da platim, uvek je moglo gore, pa sve ono što se novcem može platiti nije tako strašno, i sve dok time ne otkupljujem savest ili greh, a slava Bogu, nije tako… Plaćao bih i porez kada bi imao za šta.

I tako, odem ja u poštu, kad tamo – plavi koverat na kome je moje ime i naznaka da je u pitanju „rešenje“. Pa, ko velim, kada je neko već rešio da mi nešto reši, ne ide da ga ja razuveravam i razočaravam, nije se s državom i sudom šaliti. Doduše, nema javne osude, ali ima suda, i to je nešto. Ali se tu s javnošću, na moje veliko čuđenje, ne završava. U rešenju br. 4-15 Ипр.бр. 220091/14  stoji da za prekršaj (saobraćajni) od 10. 5. 2014. nisam platio celu kaznu, jer da sam platio polovinu u roku od 8 dana, onda bi se na tome završilo. Polovinu sam platio tek 21. 05. 2014. Doduše, rečeno mi je da se vikendi ne računaju u radne dane, a u kritične dane se „ugurala“ dva vikenda, ali da ne teramo mak na konac. Pogotovu ne sa čuvenim državnim sudstvom, koje nije radilo poslednja tri meseca zbog štrajka advokata. Bar smo saznali da država postoji i bez sudstva i advokata i da se zbog toga niko posebno ne sekira, pa ni ministar. Mislim, tako sam čuo. Ali, da ne dužim, da ne kočim reforme, otići ćemo predaleko a taman smo se zbližili.

Dakle, prekoračenje roka, odnosno drugi deo kazne od 2.500 din. (dvaes evrova, brat bratu), „zamenjuje se kaznom rada u javnom interesu u ukupnom trajanju od 20 (dvadeset) časova“, i tako dalje i tako bliže… Da vam ne prepričavam vaše pisano (nisam rekao – pismeno!) sočinjenije. Ruku na srce, nije mnogo sve dok ne bijete, ali mnogo je kada udarate po smislu jezika, života, smislu samom. Pa dobro, dokle? Ako ja moram da odgovaram, hoće li neko, napokon, biti odgovoran? Za jezik, smisao, istinu, pravdu, ili je vera u pravo toliko velika da sud i ne mora da radi, jer snaga vere, kao snaga Strašnog suda, dovodi stvari, ljude, ali ne i pojmove, u idealan odnos, značenja, bar.

Da kojim slučajem dugujem jedan, dva ili „skoro pet miliona evra“, onda bi moj „reprogram“ bio vest dana na svim televizijama. Postao bih „heroj nacije“, talio bih se s državom, ponosan na svoji dug i na sirotinju kojoj, silan i uspešan, mogu da pomognem i novcem a ne samo šljokicama i anestezijom bliskoistočnim ritmovima, cičalicama i kreštalicama, lukama i sojenicama na vodi, izvozom gluposti i uvozom bolesti. Javna stvar je to, a čim je javna, onda je i korisna, bar tako kažu. Ali, ja ne mogu da dobacim ni do toliko krvnih zrnaca, a sve ih je manje i ne reprogramiraju se zbog permanentnog stresa u poslednjih dvadesetak i više godina. Izvinite, shvatio sam i ja napokon, ovo nije žalba mom lekaru, ovo je pismo-žalba mojoj bolesti. Žalba na dijagnozu moje kazne, na jadnu formulaciju iskupljenja prava bez pravednosti, na jadnu zemlju jeftinih ideja i skupih uvreda prema onima koji nemaju drugu zemlju i drugi život. Zapričasmo se, pa da pređemo na stvar.

Molim vas samo, ako ne tražim previše, nemojte me kažnjavati „radom u javnom interesu“. Kaznite me svakako, zaslužio sam. Nije mi se našlo tih famoznih 2.500 dinara u novčaniku u predviđenom roku (nije ni posle roka), pozajmiću, platiću, uzeću povoljan kredit kod banaka kojima država baca građane kao rimski cezari gladijatore lavovima… Samo me nemojte kažnjavati mojim životom, ako Boga i ako za Boga znate. Nemojte da ograničavate javni interes na dvadeset sati, kada on u mom slučaju traje 46 godina. Trudio sam se, zbog sopstvene savesti i porodičnog ugleda, a to je valjda i javni interes (ili je bar to tada bio?!), da budem dobar pionir, da volim Tita (to mi je slabije išlo) i državu i vojsku (s Partijom mi je, takođe, slabije išlo, ali sam se trudio – više se ne trudim, digao sam ruke), da pomažem starijima, da budem mladi goran, sportista, omladinac, primeran vojnik, student (i tu mi je išlo – onako, ali sam se trudio – isto onako), da idem na vojne vežbe koje su postajale rat, da ne čujem kada pucaju, da ne vidim kada me kradu, da se pravim lud kada me lažu, da ćutim kada „pametni ćute, budale galame a fukara se bogati“ (Ivo Andrić), i sve to u javnom interesu. S vremenom sam izgubio svoj (interes, prim. aut.), ostao mi je samo ovaj – javni.

Nemojte me kažnjavati kaznom koju sam, jer ne umem drugačije, sam sebi razrezao. Napravite bar terminološku razliku između nas nebitnih i onih bitnih – naše je javno, njihovo je samo njihovo, a bilo je nekada i naše. Kaznite me, na primer, kaznom od dvadeset sati prinudnog rada, jer, cenim, država je prinuda, a rad za državu jeste posledica straha od prinude, pa je sam po sebi prinudan, i tu nema žalbe. Nadam se da razumete ovaj silogizam, jer se očigledno odlično razumete u prinudu, pa bi trebalo i u logiku, a posle je sve rutina. Kazniš onoga ko trpi, jer je navikao, ne sme da se žali, a druge koji nemaju tih sklonosti ne kažnjavaš, da se ne bi uvredili, pa onda nema više gojenja ega u pokloničkim emisijama, medijskim stranačkim biltenima fantastičnog žanra, dok su razne presude i poreske olakšice bombaste vesti, herojske akcije i „reformski uspesi“.

Ili, kaznite me društvenom i svakom drugom ljudskom srećom. To je isto tako neprimereno kao i ovo prvo, i nemoguće naravno. Shvatili ste, ne aludiram na tačnost zakona ili stručnost i pozvanost suda (na početku sam rekao da poštujem institucije sistema), pokušavam samo da ukažem na granice pristojnosti, na sve ono što se vidi u jeziku a ne prepoznaje u savesti. Na olako izrečene reči, paušalne presude, konstatacije bez bilo kakve empatije i prema izrečenom i prema onome kome je izrečeno. Ne prekorevam nikog za ono što misli ili što mu se vremenom i iskustvom nametne kao zaključak, upozoravam samo na ono što smo postali. Ako je prva misao kada vidimo čoveka koji vozi dobar automobil ili ženu u kratkoj suknji da je ovaj prvi lopov ili narko diler a ova druga je kurva onda nešto nije u redu sa nama. Nismo tumači morala već jasni pokazatelji vlastite pokvarenosti. Ako država polazi od pretpostavke da su svi građani potencijalni razbojnici i prekršitelji zakona onda je njen potencijal u tom pogledu zaista prevelik. Ako razgovaram sa nekom (lepom, na primer ili ne mora, nužno, da bude lepa) ženom na ulici onda to ne znači da mi je ona ljubavnica, možda sam je samo pitao; koliko je sati?, možda mi je školska drugarica, koleginica… Ako mogu da biram između pozicije ljubomorne žene i muža budale biram ovu drugu. Ne samo da bi bio budala već da bi se zaštitio od „nepogrešivih“ prvih zaključaka i misli. To se zove potreba za razumevanjem ili, banalnije, nemoć da se bude brutalan i isključiv.

Za vreme svog sasvim običnog života objavio sam par knjiga, uredio i priredio preko trista, napisao desetine tekstova… Nisam siguran da su čitaoci bili pametniji posle njih, nisam ni ja, ali smo pokušali i ja i oni. Dok sam pisao ili dok je neko to sve čitao, svakako nije otišao da gazi ljude po ulici, da pljačka ili da praznoslovi, obrazlažući tajne razloge javnog poniženja po televiziji i novinama. Verovali smo da nam je „javni“ i zajednički interes da budemo bolji, istinitiji, da verujemo u prave vrednosti i da ih stvaramo, i intimno i javno. Ne, ne mislim da mi od kazne odbijate retroaktivno vreme provedeno u mojoj ličnoj i životnoj uzaludnosti, kao neki (prvo)borački staž. Ja samo pokušavam da razdvojim „babe i žabe“ i u tu svrhu dobrovoljno se prijavljujem da „odradim“ svoju kaznu čisteći tuđa govna (izvinite na vulgarnosti, ali ovo ne mogu drugačije da kažem), jer mislim da je naš zajednički (a samim tim i javni) interes da stvari nazovemo pravim imenom i (pre)poznamo po obliku i mirisu. Nekako bih se lakše osećao s takvom kaznom, bez retoričkih i estetskih ulepšavanja, bez potrebe da se divim nečemu što se ne zove svojim pravim imenom, sakrivenom iza egzistencijalnog straha i vokabulara agresivnosti i loše prikrivenog primitivizma. Bar se trudim da budem iskren (e, to mi već možete uzeti za olakšavajuću okolnost), jer teže je zaslužiti nečiju iskrenost nego prijateljstvo. To bi trebalo da bude prva lekcija za sve koji dolaze na vlast, a ne, kako to inače biva, poslednja, najteže naučena i najbolnija, obično onda kada je kasno za sve i kada moćnici nemaju ni snage ni intelekta da shvate „da je i pad let“.

Shvatili ste, bar se nadam. Ja se, u stvari, ne žalim na kaznu, čak ne ni na vašu „pismenost“, na pravni jezik koji „kao da je sastavljen od stvari a ne od reči“ (Ortega i Gaset), ja se žalim na žalosne prilike u kojima smo svi žalosni. Iako sam ja više tužan zato što su oni koji nam kroje „javni interes“ – jadni. Vi, naravno, postupajte po savesti i slovu zakona, a mi ćemo onako kako moramo. „Možeš da me zoveš i krčag, ali nemoj da me razbiješ“, kaže narodna mudrost, ali više nisam siguran u vezi s tim razbijanjem, jer nisam siguran ni u vezi s imenom. Jedno ide uz drugo, kada se lupa, naravno.