Posle omamljujućeg sna u himeričnom „raju“ realsocijalizma i isto tako himeričnih poslednjih par decenija, kada su probuđeni narodi, poverovavši da su izabrani u svojoj patnji, davali najbolje i najgore od sebe, došlo je vreme surovije od same stvarnosti – vreme u kome treba da se suočimo sa sobom. Verujem da bi većina poželela da se nađe u boljem društvu, ali, kao i sve ostalo, vreme izbora je prošlo.

Mnogi pobornici prošle belle epoque verovatno sе ne bi složili s tezom da je jedini objedinjujući i nepromenljivi elemenat života posle Drugog svetskog rata bio – siromaštvo. U prvih par godina materijalno, a posle je nekoliko decenija trajala prava hiperinflacija siromaštva duha, morala, savesti… dok nije ponovo zavladao period materijalne oskudice. I kao što su revolucije obično produkti loše literature, tako je i period tranzicije samo loš produkt još lošije vizije balkanske postkomunističke stvarnosti i isto tako loše vizije liberalnog kapitalizma s kriminalnim podtekstom.

Uravnilovku i uniformnost beslovesne sitosti smenilo je šarenilo evropskog otpada i velika raslojavanja – bogati su bili sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji. Da ovi redovi ne bi ličili na manifest nove revolucionarne svesti i socijalne pravde, potrebno je delimično objašnjenje moje već poslovične skepse. Naime, ako pođemo od pretpostavke da sam sve oblike postojanja (pa čak i teorijske varijante) balkanske svakodnevice upoznao iz prve ruke, ostalo mi je samo nejasno (ili, upravo, kristalno jasno) nešto što više pripada matematici i algebri, a manje političkoj teoriji, što je obrnuto proporcionalno nacionalnom dohotku, minornim platama, socijalnim pomoćima, kirijama i apanažama… a direktno proporcionalno cenama, ekskluzivnim prodavnicama, novim automobilima i standardu vidljivom na ulici, da ne idemo dalje.

Dakle, odakle novac, na koji način se kupuje vreme i prostor? Ako se, u isto vreme, zna da su plate više nego simbolične, nezaposlenost velika, a mogućnosti zarade smešno male za većinu onih koji su doskora bili na „državnim jaslama“ i živeli „dan i komad“? Pa od bakšiša; raznih stimulacija za poslušnost i „društveno poželjnu“ svest. Višak vrednosti iz marksističke političke ekonomije pretvorio se u mrvice sa stola onih koji drže „kesu“ u posedu. Naviknuti na nezarađene apanaže, nesposobnost i licemerje kao važne podatke u radnim biografijama, siročići realsocijalizma veoma su se brzo privikli na nove gospodare, nove finansijske tajkune kriminalne prošlosti i „patriotskih“ zasluga. Svesni da nisu vredni izvan proste činjenice slugeranjstva, usavršavaju odavno naučen dar dodvoravanja i ulizivanja, i to se nagrađuje. Na nižem nivou država nagrađuje one siromašnije, zatvarajući oči pred sitnim švercom i malim lopovlucima u društvu koje je izgrađeno na poznatom imperativu pljačkaša poštanskih kočija iz ruskih stepa J. V. Staljina i V. I. Lenjina: Prvo banke, pa onda sve ostalo! Dakle, zarađujemo trista evra, a trošimo, za prosto preživljavanje, šeststo evra. Odakle nam onih trista viška, ne znamo ni sami. Ali ima ko zna – gospodari naših strahova, oni koji kuju nove okove i daju nam bakšiš ako smo nasmejani, poslušni i glupi dok ih nosimo. Mislim da u tome prednjače „intelektualne elite“ s malim platama i velikim osmesima, s jeftinim frazama i skupim automobilima. Svako ko je mogao da se uhlebi u neku „asocijaciju“, postao je asocijacija na sebe bivšeg, ali nećemo valjda ovde o moralu. A o čemu bismo drugom? Nauka nikoga više ne interesuje, umetnost dostojna intelekta i istinske kreacije postoji samo u tragovima, ali postoje umetnici, pesnici, pisci, tumači, teoretičari, analitičari… čak više nisu ni državni, sada su globalni.

Uzimamo jedan dinar, a vraćamo tri, plaćamo i što ne potrošimo, a potrošeno nam reprogramiraju, pa ponovo plaćamo. Zadužujemo i svoju decu i pokušavamo da ih ubedimo da je to „za njihovo dobro“. Možda i jeste – za naše svakako nije. Sve ovo me podseća na jednu priču za koju nisam siguran kako se provukla u „čistu“ tradiciju s obzirom na jasan homoseksualni podtekst, ali, ko zna, možda je narodni genij i tada bio dalekovid, pa predvideo savršen sistem: s malo para, zadovoljstvom, bakšišom, obrtom sredstava, socijalnom pravdom, tržišnom ekonomijom, gej-paradom, reformama… Pitanje kakve to ima veze s homoseksualcima i seksom uopšte nije na mestu – ima, i te kako. Dakle, priča ide ovako, kako su je meni pričali, pričam i ja vama. Veća grupa kiridžija bila je dugo na putu, od nemila do nedraga, po šumama prepunim hajduka i varošima prepunim varalica i lukavih trgovaca, daleko od toplog doma i svega onoga što dom jeste. I tako jedne večeri zanoće oni u nekoj maloj i tesnoj čobanskoj kolibi, napolju studena jesenja noć, bije studen, dal’ od planine, dal’ od vode ili Beograda na vodi, ko to sada zna? Oni polegali po slami kao sardine. Pritisli se jedan uz drugog da se malo ugreju. Dugo su bez žena, a narodna mudrost a i biologija nas uče: svaka rupa traži zakrpu. Seti se poslednji pa onom ispred sebe iznese džentlmenski predlog da mu da dukat, a da mu ovaj dozvoli da mu se malo primakne otpozadi. I tako bi, ali, kako inače i biva s dobrim idejama, onaj s teško stečenim dukatom iznese predlog onome ispred sebe, i tako sve do prvog, koji nemaše nikog ispred sebe, pa se povrati kod onog poslednjeg, koji pre toga beše prvi. I šta se desilo: za samo jedan dukat – bakšiš, koji se vratio prvom vlasniku, svi su bili i „furundžije“ i „tobdžije“: o prvom će ćutati, a drugo neće kriti. To je logika ponosa srpske politike i svih drugih poslovičnih sakupljača mrva i bakšiša. Tako je i s današnjom Srbijom: dok imaš dukat, možeš da tucaš bližnjeg, a posle moraš za taj isti dukat da se poturiš, ili si to već uradio ranije. Redosled nije bitan. To je svakako imanje koje dolazi od dupeta i tamo odlazi. Savremeni retorički potencijal laganja daće mu neko drugačije, evropsko ili globalističko ime. Narod bi rekao: tuci u dupe, ali do mozga nećeš stići. Ali sada se najpre počinje od mozga. Svejedno, važna je cena – jedan dukat. Možda bi to i imalo ekonomsku logiku, ali ne treba zaboraviti da je dukat samo jedan, „nije jedan po jedan“, već samo jedan, kao i šargarepa, uostalom. Samo magaraca imamo napretek.

Priča se, pošto kupio poto i vama prodajem, da je u jednoj „politički trusnoj“ situaciji Knjaz Miloš izašao ispred konaka u Topčideru pred besne vojvode i uzbunjen narod, koji nisu baš bili raspoloženi da se konfrotiraju sa Turcima u tom trenutku. Počela je „nova srpska država“ i prva lekcija je bila da se ne treba „kačiti“ sa vlastima, zbog dukata – naravno. Knez videvši početke kapitulantske politike i naznake nekih, daleko u budućnosti, briselskih pregovora, izloži okupljenima trenutnu situaciju „na terenu“: „Braćo Srbi, Turci vole dupe i dukate, mi dukata nemamo!“ Pa ti, brajko moj, sada vidi. Ili jedno ili drugo a može i obadvoje, mogućnost izbora uvek postoji.

Daleko od toga da sam protivnik života od svog rada (pa kako drugačije i živim poslednjih decenija), ali platu za najbrutalnije podaništvo ne mogu da primim. U mnogim zemljama konobari ne primaju platu za svoj angažman u restoranima, dobijaju koliko zarade, i to je u redu, to je plata za služenje. Ovde se bakšiš ne spominje – u kući obešenog ne govori se o konopcu. Zašto mi onda navire mučnina u grlo kada u svakodnevnom razgovoru čujem da neko radi za „veliki koncern“, „veliku stranu firmu“, „međunarodnu organizaciju“, „kompaniju“, „to je onaj do onoga“, „znaš on je kum…“, „ma kako ne znaš, potpredsednik…“, „to mu je švalerka ili svastika, nisam siguran…“, „on je iz one agencije…“… Valjda zbog toga i pijem, da bih oprao gorak ukus tih reči, da ne budem ni prvi ni poslednji posednik dukata, da ne budem ništa, jer i ništa je bolje od svašta.