Hotelska soba, kao sve druge.
Čas bez metafore,
popodnevni odmor
koji nas rastače i uništava.
Svežina nasušne vode u grlu.
Nežnosvetla izmaglica
koja okružuje slepe,
i noću i danju.
Adresa nekoga
koji je možda već umro.
San i snovi koji se raspršuju.
Pod našim nogama
nejasna Rajna ili Rona.
Prolazna slabost.
Stvari odveć beznačajne za pesmu.

 L. Borhes – „Pepeo

U vremenima bez psihologije kao nauke, u kojima je istina bila jedini bolni korelativ života, a ljubav i kazna i blagoslov, osmanlijska mudrost progovorila je kroz čuvenu janjičarsku opasku: „Samo se siromaštvo, ljubav i kašalj nikako ne mogu sakriti.“ Ne navodim ovde ovu drevnu izreku da bih polemisao s njom, nego da bih upravo potvrdio njenu neporecivu tačnost, koja je do današnjih dana evoluirala u znanje da će uvek, negde i nekako, probiti naša prava priroda, sudbina i kob. Nešto što će nas uvek otkriti u ogoljenosti koju smo upravo pokušavali da na svaki mogući način sakrijemo od okolnog sveta. Uvek će se negde pokazati nevešto zašiven porub naše savesti ili uspomene ili zakrpe na laktovima i kolenima, koje ćemo pokušavati da sakrijemo na do perfekcije ispeglanim i skupim pantalonama, ne znajući da su na duše odavno zakrpljene, više puta „profircane“ da se ne raspadnu. Jedno od takvih mesta na kojima ćemo deliti uspomene s duhovima prošlosti jesu hoteli, ali ne oni bleštavi iz centra grada, nego oni koji polako, kao okasneli putnici ili siromašni rođaci iz provincije, odmiču prema periferiji, ka kosmičkoj dimenziji provincijske i palanačke dosade i učmalosti, tonući u nju kao u bezdan prepun smolastog i samodovoljnog mraka.

Kada bi me put naneo u neki gradić ili palanku, uvek sam, strašću antikvara koji traži zagubljene dragocenosti, tražio hotel, delimično zbog toga što sam ipak morao negde da prespavam, a delimično zato što sam hteo da se iz neposredne blizine upoznam s tajnom istorijom mesta koja se stekla u tom sada oronulom hanu ili karavan-seraju. Prolaznici koje sam pitao za informaciju bili su krajnje predusretljivi, jer im je skriveno vlastito znanje o zaboravljenosti i praznini govorilo da zalutali putnik mora najpre da svrati u hotel, u taj specifični lazaret ili karantin, pre nego što se susretne s čaršijom koja je negde daleko u vremenu zastala u svom razvoju, i to na onom mestu gde je napustila sve vrline sela, a nije dobila nijednu dobru osobinu grada.

Hoteli su obično podizani na najlepšem mestu u varoši, zamišljeni ambiciozno, s nesretnim arhitektonskim rešenjima koja je trebalo da budu sublimat lokalne tradicionalne i moderne arhitekture i nazivom koji je trebalo da neinformisanom putniku ukaže na identitet kraja u koji su ga put ili sudbina odveli. Ili, što je takođe čest slučaj, nazivi su bili pompezni i „svetski“ („Palas“, „Pariz“, „Atina“, „Evropa“…), verovatno u želji da ekskluzivni dah tih belosvetskih metropola dotakne i varošku dosadu. Na otvaranja su dolazili varoški krem, politički i privredni uglednici, viđeniji građani, gosti iz prestonice i svi oni koji su pokušavali da pod krovom tog zdanja (koje nije pripadalo provinciji iako je suštinski bilo sve ono što provincija zaista jeste) napuste svoje neizbrisivo palanačko poreklo i sakriju kratke nogavice, „iks“ noge i izdajničke naglaske koje im je, kao bolan kompleks, nametnuo svet koji se pruža iza horizonta lokalne železničke stanice ili raskrsnice s magistralnim putem. Onda je hotel počinjao da živi: igranke, balovi, prijemi, sedeljke, popodnevne i nedeljne kafe, letnje bašte, dočeci novih godina, maturske večeri… Ali ubrzo, kao razbaštinjen plemić, hotel je počinjao da vene i propada, itisoni su se habali, tapeti cepali, a livrejisane uniforme konobara i recepcionera sijale su se po rubovima, reflektujući onaj bivši, nekadašnji sjaj, sve se više osećala zaprška iz kuhinje i sve je teže bilo kompletirati servis i escajg. Večernje toalete i najbolja odela smenjivao je „polutanski“ stil ljudi koji su, osetivši propast nečega što ih je bar formalno nadilazilo, sve češće svraćali da popiju kafu i rakiju kada su se zaticali u varoši, obeležavajući nadmeno teritoriju – bivši distrikt, koji je polako osvajala moćna provincijska uravnilovka.

I dok ležim u krevetu jednog takvog zdanja, zagledan u požuteli plafon i iscepane tapete s mnoštvom ispisanih poruka kao u zatvorskoj ćeliji, otresam pepeo cigarete u fišek napravljen od lista lokalnih novina, pošto pepeljara nema, i razmišljam o tome koliko je žena u ovoj sobi prevarilo muževe, koliko je radnika-terenaca baš na ovoj nahtkasni pisalo pisma kući i prebrojavalo svoje jadne dnevnice, koliko je prolaznika, trgovačkih putnika, hodočasnika, studenata i inih hudožestvenika baš u ovom lavabou požutelom od kamenca pralo svoje jedine čarape ili košulju koja je do jutra trebalo da se osuši na radijatoru, i koliko je njih jutrom u ogledalu zateklo svoje lice dan starije nego juče, koliko je samaca na primusu spremalo svoj skromni obrok, koliko je devojaka baš na ovom krevetu izgubilo nevinost za vreme maturske večeri, puštajući da svilena haljina koju je majka ili komšinica šnajderka vredno šila danima sklizne na prljavi itison ovog hotela – letopisa mnogih života, nadanja, ljubavi i smrti.

Danas se na prozorima mnogih takvih hotela suši rublje izbeglica koje nemaju gde da odu, iako dobro znaju, kao i ja, da smo samo prolaznici u životu, i to se ne može sakriti, nema zakrpa, iluzije, nade… Nikada se više nećemo sresti s prošlošću, kao što se u provincijskom hotelu više nikada ne mogu spariti tacna i šoljica za kafu, u čiji talog na dnu gledamo kao u bezdan.