Nikada nisam voleo da „ličim“ (na nekoga ili nešto), ali sam voleo da „podsećam“, pogotovu na ljude koji su ljudski rod oduvek opominjali na sebe, na suštinu postojanja. Takva istina je, naravno, nepopularna. Daleko od toga da se uvredim ako mi neko kaže nešto što se tiče moje ličnosti ili rada. Mišljenje je kao dupe, svako ga ima, pa čak i ja. Jedna davnašnja analiza mojih priča naterala me je da se duboko zamislim nad godinama planiranim i pokušavanim begom iz malograđanštine i običnosti. Naime, na jednoj književnoj večeri, književni kritičar primetio je da u mojoj prozi ima dosta reči koje označavaju gastronomske pojmove (npr. „more je proždiralo brodove“, „pisac je hranio vatru“… itd.), i bio je u pravu, s tim što sam i ja veoma iznenađen shvatio da se nisam ni milimetar odmakao od osnovne, skoro oblikotvorne kategorije (namerno kažem „kategorije“, a ne npr. „osećanja“) ovih prostora i naroda koji žive na njima – gladi.

Odrastao sam u relativno situiranoj porodici, s roditeljima intelektualcima i, kako se to obično kaže, ničega nisam ostao željan. Kasnije se, naravno, život postarao da okusim sve ono što sam u detinjstvu izbegao, i tada sam tek shvatio da glad nije fiziološko osećanje nedostatka hrane, već mentalitetsko-karakterološka osobina. Trajnija je i postojanija od svega ostalog: kulture i umetnosti, na primer. Ako neko ne veruje, neka pita nekoga, starijeg ili mlađeg svejedno, kakva su bila vremena rata, kriza, loših godina… I prva emocija kojom će dotični pokušati da nas uvede u priču o svojoj patnji počinjaće u najvećem broju slučajeva univerzalnom slikom i rečima: „’leba nismo imali da jedemo“. Sve ostale misli o društvenom, kulturološkom, ideološkom ili metafizičkom uzročno-posledičnom nizu ili aspektu koji je doveo do toga dolaze obično posle, više kao scenografija u okviru koje ova primarna emocija gladi ima svoje kraljevsko mesto. Evo još jednog primera: u dugoj mitomanski i mitološki intoniranoj sagi o „voljenom maršalu i najboljem drugu“ (J.B.Titu prim.aut.), pogotovu u delu koji se tiče priča iz njegovog detinjstva, centralno mesto zauzima priča o tome kako je „mali Joža“ skuvao suvu svinjsku glavu i nahranio mnogobrojnu braću i sestre… I tako dalje. Komunistička mitologija je invertovala i vulgarizovala scenu iz Jevanđelja – Svadbu u Kani Galilejskoj. I, naravno, hlebovi su, kao kod Velikog inkvizitora F. M. Dostojevskog, zaklonili horizonte. Ovo sam pokušao da proverim i praktično i svi „anketirani“, koji su, poput mene, imali tu sreću da u školi uče o „maršalovom“ detinjstvu, prvo su se setili te priče. Ne samo zbog toga što im je kasnije napisana i izmišljena „zagorska saga“ izlapela iz pamćenja već i zbog toga što su reagovali „na prvu loptu“ – instinktivno. Ali taj instinkt nije dominantan zbog toga što ljudi u sebi gaje animalne sklonosti ka zadovoljavanju svojih potreba, već zbog toga što nam je glad duboko usađena u psihu kao grozničavo osećanje održanja života, njegova inverzna, strahom oblikovana emocija. U zemljama pogođenim ratnim sukobima ne govori se o katastofi u kojoj stanovnici mogu da ostanu bez glave na ramenima, već o „humanitarnim katastrofama“ u kojima ostaju bez „hleba i za na hleb“. To obično izaziva veće zgražavanje i razumevanje čak i presitog razvijenog sveta nego sam preduslov: rat i ubijanje.

Očigledno se grandioznost i dostignuća modernih civilizacija više ne ogledaju u izgradnji monumentalnih spomenika trajanja, hramova i bogomolja, već u punim rafovima i gondolama supermarketa, gde se plotsko uživanje u hrani pretvara u ritual kupovine i tako se krug (be)smisla materijalističko-pozitivističke civilizacije zatvara u želucu. „Reč je postala meso“, a Hristove reči iz Jevanđelja, „Ne živi čovek samo o hlebu nego i o svakoj reči Božjoj“ – o tome, inače, govore sve religije – zaboravljene su kao atavizam prošlosti. Sadašnjost je obojila glad za karijerom, slavom, moći, novcem… i mnoštvo „malih“ gladi, koje je porodila jedna velika, nastala kao gubitak svih duhovnih i transcendentalnih uporišta i vrednosti: večita genetska glad sirotinje. To je jedina istinska valuta političke retorike i sentimentalnih lagarija, time nas kupuju jer nas je glad već izvrednovala i svakom zalepila cenu.

Nezasitost kao sudbina. Civilizacija se neće ugasiti u oskudici, već u preobilju, a neke bitne razlike i nema: čovek se davi u punoći na identičan način kao u praznini. Kao što iz sopstvene nezasite gladi gleda tuđu „sitost“, ne želeći da zna da je njegov komšija takođe suvereno pomerio granice (be)smisla u večitom posedovanju i prežderavanju svačim što moderna civilizacija uspeva da isfabrikuje. Ali taj „pravednik“ potrošačke religije zaboravlja da nikada ne možemo posedovati sve, odnosno, ako to ikada i bude moguće, tada više nećemo posedovati vlastiti život.

Ljudi moraju da jedu da bi živeli – to je biologija, ali ljudi sve više žive da bi jeli – to je psihologija, prokletstvo, rekli bi oni skloniji tradicionalnom tumačenju (ne)sitosti.

Socijalizam je bio sistem u koji se projektuju sve pomenute gladi i koji je na tron postavio „blagoutrobenije“ punih stomaka kao osnovnu pretpostavku „najpravednijeg društva“. Da nije tako, da li bi animalni i najniži instinkti imali takvu stoprocentnu prolaznost u društvenoj hijerarhiji, pa čak i preki prolaz u institucije sistema? Večita sumnjala neka razmisle o tome zašto su „jagnjeće brigade“ bile vrlo zastupljene političko-ekonomske formacije, sastavljene od „najuglednijih“ poslenika političko-ekonomske „elite“. Da nije bilo njih, da li bismo se i dalje „jeli“ između sebe, kao što smo to radili u poslednje dve decenije, ili još ranije? Sada više nema drugačijih sistema, razlike su male kozmetičke finese. Mislim da na jednom mestu u Đavolovom rečniku Embrous Birs kaže da je „majonez Francuzima zamena za religiju“. Ne znam za Francuze, ali Srbima su prežderavanje i težnja ka njemu u svakom direktnom i prenesenom značenju zamena za ideologiju.

U eseju „Gradsko čergarenje“ Mihail Epštajn piše o torbama koje ljudi nose iz kupovine: „U tim torbama što krstare gradom ima nečeg otvoreno gramzivog i grubo materijalističkog. Kao da su izašle napolje iznutrice koje čovek pridržava sopstvenim rukama. Ulicom nosiš torbu kao vlastiti stomak izvrnut naopako.“ Ili, u nastavku: „Te bisage i mešine pravljene su upravo od koža ubijenih životinja, najčešće od – želudaca. Tako da torba po poreklu i jeste želudac, samo što on više ne guta i ne vari, nego prima ono što će da vare drugi želuci.“

I šta na kraju ostaje čoveku, kakva to uzvišenost može da nikne iz želuca i kloake ere Vodolije? Nikakva. Da li se život svodi na beskrajnu trku i borbu u kojoj jedeš ili bivaš pojeden – da. Ima li izlaza – nema, bar ne u ovom životu.