Uza zid streljački vod na gotovs
a onda je pomilovan.
A šta da su streljali Dostojevskog

pre nego što je napisao sve to?

Pretpostavljam da ne bi ni bilo važno,

  ne direktno.

Postoje milijarde ljudi
koji ga nikad nisu čitali

i nikad neće.

Ali, kad sam bio mlad

znam da me izvukao iz fabrika

pored kurvi

dizao me visoko kroz Noć

i smeštao na bolje mesto.

Čak i kad sam pijančio za šankom

sa ostalim propalicama

bilo mi je drago

što je Dostojevski bio pomilovan

jer je to i meni dalo neku vrstu pomilovanja,

dozvolilo mi da gledam

pravo u ta užegla lica

u mom svetu.
Dok Smrt upire svoj prst

čvrsto sam se držao,

neokaljani pijanac,

deleći smradni Mrak

sa mojom braćom

Čarls Bukovski, „Dostojevski“

Čovek koji može da dozvoli luksuz da se nazove intelektualcem, imenicom koja znači i sve i ništa, na sebe preuzima sve etičke i duhovne odgovornosti i opreznosti. Oni koji poveruju u sebe i svoj intelekt, odgovornosti i etiku estetike, o ličnoj sreći i zadovoljstvu mogu govoriti samo u kontekstu „izgubljenog raja“. Pošto sam jedan deo svog kratkog i dosadnog života proveo kao dete, onda bi bilo normalno da u sećanjima čuvam čitav album slika, koje bih sada sa setom prelistavao. Sve bi, verovatno, bilo tako, da veoma rano nisam upoznao Fjodora Mihailoviča Dostojevskog i magičan svet cirkusa. Od tada više ništa nije bilo isto, potresna nezgrapnost s kojom sam prolazio kroz život (kao „kuče kroz rosu“, što bi se reklo u narodnoj mudrosti), smeten i zbunjen pred zagonetkom života kao Aljoša Karamazov, bahat i egzaltiran u crnom tremendumu koji je iz dubine duše izvlačio „groznu lepotu“, kao Ivan Karamazov, raspusan kao Dimitrije… umnogome me je primakla Raskoljnikovu. „Nisam ja ubio babu, nju je đavo ubio“, rekao bi Dostojevski kroz Raskoljnikova. Ja nikoga nisam ubio, umirao sam „na parče“ zbog svoje nemušte veštine da sa svakoga uspem da zderem masku Ivana Karamazova i da prepoznam bezimene bolove koji su se ukazivali na licu naoko srećnih ljudi, koji su patili zbog onoga što su tako malo razumeli a tako mnogo voleli, nazivajući tu enigmu, u svojoj velikodušnoj uobrazilji, jednostavno i uzvišeno u isto vreme – život. I nažalost, jedino sam tako uspevao da posmatram čovečanstvo: u truleži duševnog siromaštva, idiotizmu naivne i dečije oduševljenosti ili sete, u nezgrapnoj nostalgiji kojoj nisu mogli da nađu ime čak ni u međusobnom istrebljenju, zavisti i mržnji.

Dok sam razmišljao o tome da li je knez Miškin zaista bio u raju, u senci divljeg kestena koji je svoje grane debele hladovine nadnosio nad moje detinjstvo, došao je cirkus. Nije da do tada nisam bio u cirkusu, kao veoma malog klinca vodio me je otac par puta, ali moja detinja uobrazilja ga je posmatrala na sasvim drugačiji – u stvari, sasvim primeren – način. Sada me je F. M. Dostojevski posavetovao da ipak odem i pogledam to „čudo ispod šatre“, kao da je znao, stari mudrac i kockar, da ću baš tu videti život u njegovom najvidljivijem obliku i da me od tada više nikada neće fascinirati dreser lavova koji stavlja glavu u razjapljene čeljusti, već da ću uvek razmišljati o tome da li su lavovi dobro nahranjeni, jer, ipak, glad je glad. I dosta kasnije, kada se moja luda glava nalazila blizu lavljih čeljusti, uvek mi je ta misao bila na umu: da li su telo i sujeta dobro nahranjeni, da li će blaženo blagoutrobije moćnih biti toliko uspavano da poštedi moju glavu. Da li sam postao pametniji? Da li me je znanje naučilo oprezu? Nije. Poput jednog drugog junaka Dostojevskog – Čoveka iz podzemlja – mogao sam da kažem onima „pametnijima“: „Što se mene lično tiče, ja sam u svom životu dovodio do kraja ono što se vi niste usudili da dovedete ni do polovine.“ To nije preduslov sreće, to je obaveza istine, mana iskrenosti i posvećenje bola. Jedinog pravog i istinskog miraza života.

Maske klovnova donele su te zaboravljene godine neku vrstu mimikrijskog otrežnjenja. Kasnije sam intuitivno shvatio da nije loše uzeti klovnovsku masku. Pogotovu kada umetnik ili bilo koji drugi misleći čovek želi da se prikaže kao luda pred svetom, jer nema drugog načina da sačuva svoju slobodu i da poglede večito zlobnog i surevnjivog sveta odvrati ka šarenilu maske. Daleko od toga da su klovnovi bili neozbiljni, neozbiljni su bili svi oni koji su ih neozbiljno shvatali. A sami klovnovi su dobro znali da, bez obzira na zaštićenost koju pruža maska, lom života i bujica smrti uvek slamaju ono što je iza maske. Jedino maska uvek ostaje cela i nedirnuta. Ali to nisu znali mnogi samozvani gospodari života i smrti, koji su posle gubitka svojih „božanskih“ insignija, kao mali slomljeni i poniženi ljudi, tražili razumevanje za svoju ljudskost i naivnost. Nisu ga nalazili; ljudi su i dalje videli samo masku gospodara, dok ih ono iza – njegova slomljena i ruinirana ljudskost – nije više zanimalo. Godinama su na ovim prostorima prinošene žrtve večite zahvalnosti i odanosti operetskoj figuri u maršalskoj uniformi. Čak i onda kada se telo (kao i ono izloženo u Kremlju) raspadalo, ljudi su videli samo vrhovnog komandanta: maršala ili „balkanskog kasapina“ – čoveka koji je svoju „grandioznu“ biografiju dugogodišnjeg autokrate uspeo da smesti na samo nekoliko kvadrata beogradskog Centralnog zatvora. Nedovoljno za pravdu, ali sasvim dovoljno za prepoznavanje sudbine survavanja s vrhova koje su sami za sebe izmaštali na ličnoj patologiji i kolektivnoj histeriji. Današnji vlastodršci ne žele da budu klovnovi, zato je njihova ozbiljnost karikaturalna, a njihov potencijalni pad i sunovrat zajednička beda i propast, posle kojih će, pogađate, opet ostati samo maska. Kao što je savremenik Dostojevskog, Aleksandar Hercen, rekao u svojoj knjizi Sa druge obale: „Ljudska istorija nema libreto: glumci moraju improvizovati svoje role.“ Nije transcendencija već imanencija izvor vrednosti. Libreto nije autobiografska pesmica o sebi, nego poema o nama. To nikada ne mogu da shvate ljudi u pokušaju i političari u sopstvenoj fiksaciji moći. Taština nije ništa drugo do lažno samozadovolјstvo, pokriće za vlastitu ispraznost i bezvrednost. Duh je mrtav kada, uhvaćen u nerešive paradokse, bira jeftinu sreću umesto uzvišene patnje. Samosvesna individua mora se suprotstaviti svetu sopstvenom neukrotivom volјom i kritičkim razumom, jedinim dvema sposobnostima u koje još uvek imam poverenja, iako ih sve manje srećem. Želim da verujem da ne izumiru, nego da se negde grade u nezavisnim duhovima, daleko od slika golih guzica i guzičavih pametnjakovića.

Istini za volju, kao što ja u Cirkusu vidim tugu i pravo lice istine, i Dostojevski u grešniku vidi potencijalnu svetost. Blejk je to nazivao „brakom nebesa i pakla“. I meni su uvek bili bliži oni čija je svetost svetlela s lomače nego oni koji su pokušavali da me u nju ubede unoseći mi se u lice. U Zapisima iz Mrtvog doma, u sibirskim uspomenama, možemo da vidimo da je zločin jedan od dominantnih izraza ljudskosti. Ali ljudskost nije definisana i određena zločinom. Možda je vreme da to i srpske političke „elite“ shvate, za početak. Da razumeju ne mogu, jer bi onda počeli da razumevaju i sebe, a to bi dovelo do raspada onoga za šta oni veruju da je ličnost. Iako bih ja to sećanje na čoveka, „fantomski bol“ amputirane savesti, nazvao drugačije. U nama postoji nešto više od puke egzistencije, kao što u Cirkusu postoji nešto više od puke zabave, a u Dostojevskom nešto mnogo više od priče ili romana, ali… da se ne ponavljam.

I tako, kao što rekoh, zapakovah u kofer F. M. Dostojevskog, šarenu cirkusku tevabiju, pozdravih se s detinjstvom, s jednim zabludama da bih prihvatio druge (bez zabluda se, ruku na srce, ne može živeti), i krenuh u svet koji je varljivo svetlucao u daljini kao ekran monitora na kome ove noći ispisujem ovaj tekst. Možda bi se neko zapitao – sebi ne mogu da dozvolim taj  luksuz – „gde je kraj“, ako ga uopšte ima. Jedan od najboljih slikara perioda nadrealizma i apstrakcije u Mađarskoj s početka sada već prošlog veka, Tivadar Čontvari, napisao je pismo austrougarskom ministru spoljnih poslova, u kojem mu saopštava: da je sve u redu, on je uspeo da uspostavi lični kontakt s Gospodom Bogom i time je spasao zemlju od mogućeg Božjeg gneva. To je možda na kraju, ili na početku; početak je uvek na kraju.

Pre nekoliko dana, u vremenu vampira i gluvih sati, „zakačio sam“ davnašnju emisiju „javnog servisa“ o „bratskoj“ Kubi, koja je počinjala rečima: „Nećete verovati, ali utopija je moguća.“ Glasnogovornici onih koji su na početku svoje „demokratske“ političke karijere sricali prva slova iz marksističkih brošura verovatno nisu pomislili na ser Tomasa Mora, uglednog engleskog sudiju, kome je pre četiristo godina po nalogu kralja Henrija Osmog odrubljena glava. Istog onoga koga su u svojim „učenjima“ okarakterisali kao „teorijski“ izvor marksizma – socijalistu utopistu. Mislili su pre svega na sopstvenu utopijsku projekciju beskrajne demagoške tlapnje i takođe beskrajne vlasti, po ugledu na druga Fidela. Ono što je za druge utopija, za njih je stvarnost, odnosno pusta želja. Ali, pošto znamo da je postojala i pre njih, da li je ideja Utopije nestala s nestankom sopstvene posledice – komunizma, ili kriptokomunizma, dobro prikrivenog i uhlebljenog u srpskoj demokratskoj naivi?

Odlukom počivšeg pape Jovana Pavla II, ser Tomas Mor je proglašen za sveca „zaštitnika svih državnika i političara“. Tom prilikom, papa je pozvao sve državnike da se ugledaju na njega. Naime, Mor je odavno kanonizovan u Katoličkoj i Anglikanskoj crkvi, a titula „zaštitnika“ samo je naglasila nesumnjive moralne kvalitete ovoga čoveka.

Međutim, reči se s vremenom izližu od upotrebe, dobijajući neka sasvim drugačija značenja i sinonimske vrednosti. Tako je i naslov knjige ser Tomasa Mora, iz 1516. godine, postao sinonim za nešto željeno ali nemoguće. Papina poruka političarima izgleda paradoksalno, pa čak i u kontekstu očuvanja moralnog digniteta kaste u kojoj je moral mnogo godina poslovično skrajnut u stranu. Ne treba sumnjati u lepe želje, treba biti sumnjičav u pogledu njihovog ostvarenja.

Da se ipak podsetimo, neće da škodi. Glavni grad Morove Utopije zove se Amaurot i nalazi se u centru ostrva na kome postoje još 53 grada, udaljena između sebe 40 kilometara, odnosno dan hoda. Stanovnici gradova se po pravilu bave vrtlarstvom. No, intimnija, neposrednija organizacija, komšiluk, počiva na porodicama. Svakih trideset porodica bira predstavnika, dok svi predstavnici zajedno biraju gradonačelnika. Svi gradovi šalju svoje predstavnike u zakonodavnu skupštinu Utopije. Osnovu celog ovog sistema predstavničke vlasti čini trideset komšijskih porodica, čiji članovi redovno zajedno večeraju u jednoj od prostranih trpezarija svoje ulice. Tamo glavni predstavnik i njegova žena sede na čelu stola (ko je pominjao kolektivni kazan?).

U ovom društvu, dakle, primarni oblik organizacije jesu porodica i komšiluk, odnosno ono što je francuski urbanista Gaston Barde nazvao „patrijarhalnim ešalonom“. Tim zajedničkim institucijama Mor ponovo uspostavlja uzajamnost i učešće dobara i vrednosti koji su bili uobičajeni pre uvođenja novčane privrede.

S ovom novom prostornom dimenzijom dolazi i nova uniformnost, pa i novo sivilo i monotonija. „Onaj ko poznaje jedan od tih gradova“, primećuje on, „poznavaće ih sve: toliko su oni slični, osim onde gde to priroda zemlje ne dopušta“. Isti jezik, isto ponašanje, običaji i zakoni. Sličnost u izgledu – bez raznolikosti u urbanim strukturama. Iste ulice (isti „šoping molovi“), ista korupcija, identične slabosti, isti strah podanika od gubitka prisutnosti u potrošačkoj gunguli… Nema raznolikosti u odeći, nema raznolikosti u boji. To je nova crta: crta standardizacije, sabijanja i kolektivne kontrole – kvekersko ili čak zatvorsko sivilo. Je li Utopija – „dobro mesto“?

Možda se Mor unapred pomirio s vremenom despota koje se iza brda budućnosti naziralo, iako je on lično bio spreman da se suprotstavi svakom despotu? Šta ga je nateralo da pomanjkanje raznolikosti i izbora proglasi u bilo kojem smislu idealnim zahtevom? Je li on, još intuitivnije, naslutio koliku će cenu naše vreme na kraju morati da plati za svoju nehumanu politiku i privredu eksploatacije malih zarad blagostanja velikih? Je li i on stoga bio spreman da u ime apstraktne pravde plati tu cenu, ma koliko ona bila visoka s obzirom na ostala dobra koja su podjednako neophodna za ljudski život? Na ta pitanja nije nam ostavio odgovore. Moramo se sami snaći, pitanje je samo koliko smo spremni za istinu.

Neki odgovori su se sami nametnuli. Želja za prevlašću nadišla je dobre želje i verovatno u samoj ljudskoj prirodi počivaju odgovori na pitanje zašto Utopija nije uspela, ili upravo jeste, ako do izvesne mere uprostimo činjenično stanje sveta u kome živimo. Nije li američki melting pot zapravo stepenica ka takvoj uniformnosti i nije li olako proglašavanje čitavih naroda za ratne zločince, hulje i lopove crta jedne nove vizure, koja podrazumeva i odgovarajuću kaznu? Škopljenje svih nacija i nacionalnih posebnosti i osobenosti zarad nekakvog višnjeg jedinstva samo je korak ka novom totalitarizmu jednakosti, u kome će neki biti „jednaki“ više, a neki mnogo manje, a svi zajedno istinski jednaki samo u poniženju. Ako nije tako, zašto je na sva usta izvikan Solženjicinov projekat prema kome budućnost sveta treba da počiva na uzajmnom poštovanju prava svih nacija, čak i „mikro“ naroda, i nije li olako etiketiranje pojava koje se ne slažu s našom sopstvenom predstavom o nama samima upravo karakteristika utopijske uniformnosti? Individua se utapa u beslovesni kolektivitet, gubeći sve svoje božanske osobine, dok pripadnost „svetskoj porodici naroda“ predstavlja stapanje u masu kojoj je, što možda paradoksalno izgleda, upravo prethodio komunistički eksperiment ukidanja nacija. Balkanski ogledni poligon poslužio je baš u tu svrhu: potrebno je bilo prikazati svetu šta znači međunacionalni rat i da sama činjenica da si Bošnjak, Srbin ili Hrvat znači da svoju sreću vidiš u tuđoj nesreći ili čak fizičkom nestanku. Da tragedija bude veća, te „projekte“ su vodili domaći „operativci“, koji su komunističku ideju o jednobojnom gledanju na stvari primenili kao nacionalnu osobenost. Možda sve, opet, ne bi bilo toliko tragično, da se tom jednoumlju nije priključio narod, koji je takvu ideju takođe nasledio iz primitivizma jednoumlja internacionalisticke ideologije ili nacionalnog „grupisanja“. Zašto male nacionalne prćije moraju da budu etnički čiste, da li se tom nametnutom kompaktnošću ispunjava uslov „multikulturalizma“ i da li u jednoobraznom životu vladaju veća sreća i bogatstvo od onih koji traju u multietničkom mnoštvu, ili su takve zajednice lakše za pretapanje? Ali zaboravili su najvažnije lekcije. Komunizam je propao kao projekat, ali je opstao kao mentalni sklop, kao model mišljenja. Demokratija postoji samo u slabostima autoritarnih političkih „elita“. Ukratko, sve može da propadne, samo mržnja ostaje i traje. Iz perspektive gorkog iskustva i nepopularne istine utopija je samo želja da nam ne bude onako kako znamo da će nam biti.

Upravo zbog toga predstvanike, ministre i premijere zemalja Centralne i Istočne Evrope koji su protutnjali kroz Beograd vidim kao predsednike „odeljenjskih zajednica“ nekih malih đačkih „patrijarhalnih ešalona“, koji su došli da vide ono što čuju i da to sve ispričaju u svojim zemljama.

Mađarski pisac Šandor Marai kaže da bez zajedničkog jezika nema zajedničke Evrope. „Poslednji put je latinski bio ona kopča koja je spajala evropsku kuluru u neko duhovno jedinstvo. Ova kopča je polomlјena: razorilo ju je nacionalno častolјublјe. Bez zajedničkog jezika nema Evrope, jedino postoje nacije koje se mrze na četrdeset jezika.“ Od Evrope nije preostalo ništa drugo do duša nekoliko lјudi. To nisu duše onih „podmuklih bakala sa glupim osmesima“ (Sioran) a ni njihovih srpskih domaćina.

Srpski političari, bez obzira na pompezne izjave i karikaturalnu ozbiljnost, izgledaju kao prodavci suvenira u Knez Mihailovoj, koji nude opančiće i med za potenciju izraubovanim babama i dedama što glavinjaju ulicom u varljivoj nadi da se od smrti može pobeći, jer u Utopiji nema smrti, ili ona bar nije toliko važna – kao ni život, uostalom. A jedno bez drugog ne ide.

Iznad kreveta u kome spavam (ili samo ležim i buljim u plafon i noćnu tminu), na zidu je okačena slika, akvarel Miše Berbakova, slikara iz Zrenjanina, na kojoj se baškari jedan menadar Tise. Mislim da je to baš onaj titelski, za koji se veruje da je u njegovom muljevitom dnu sahranjen niko drugi do Atila – Bič Božji, poglavica hunskih plemena koja su s ognjem i mačem došla u ovaj deo Evrope. Priča se da su po Atilinoj smrti i po njegovoj poslednjoj želji Huni skrenuli tok Tise da bi napravili mogilu u koju su sahranili svog poglavara, i da su zatim ponovo navratili reku iznad groba svoga vođe. Impozantno, zar ne? Bilo bi možda očekivano da iznad kreveta držim sliku nekog zavičajnog planinskog predela kome bih se stalno vraćao, ali ja ne želim da se vraćam, nije želeo ni Atila, zbog toga mu je i poslednja želja bila takva: poteći u isto vreme svim rekama, bez smiraja i zastanka. Steći istinsku vekovečnost, neuhvatljivo napustiti svoju osamljenost vladara i osvajača; okružiti se vodom – onim što te nadilazi u večnom toku.

Kada sam prvi put „šljegao iz planine u grad“, moje dečije oči nisu ispunila sva čuda sveta: vozovi, velike zgrade, saobraćajne gužve, mnoštvo naroda… Ništa osim reke. Možda bi se sve moglo i uprostiti, pa reći da je to samo veća verzija planinskih potoka i rečica, ali nije bilo sve tako jednostavno. Reka je nosila, kao debla iz neke daleke šume, jedan sasvim drugi i drugačiji život, koji sam otkrivao godinama kasnije, kada sam kao srednjoškolac provodio vreme ispraćajući Savu prema ušću ispod Beograda. Dok sam sa zemunskim ili sremskomitrovačkim ribarima igrao tablanet i pio vino, a u kotliću se krčkala riblja čorba, shvatao sam polako, iskustveno, „na parče“, da je samo reka uspela da nadiđe prolaznost; da svakoga dana iznova proživljava svoju večnost, samom sobom, i da se nikada nije zamorila u svojoj usamljenosti. Magnetska snaga koja je reci privlačila volšebnike i usamljenike kao što sam i ja bio u brižljivo skrivanoj samoći, postajala je anonimna besmrtnost koja poseduje samo sebe – istinska samosvest. Reka je sopstveni izvor večnosti, blaženstvo i cilj, vizija i izvor. Nestale prvo traže na rekama, kao da jedino tada racionalni um shvata da se pomereni um samoubice uputio pravo ka nečemu što je zemaljsko tumačenje večnosti i jedina njena slika; kao i smrt kojoj je krenuo u susret.

Ljudi ne slute koliko su strogi zakoni istraživanja istine i koliko je veliko ćutanje posvećenika reka. Daleko od letnje graje koja zapljuskuje kupališta i obale, blisko ratnim vremenima kada reke nose leševe i slično jutarnjim maglama koje se dižu iznad vode. Racionalnom ljudskom umu je veoma teško da shvati da su mnogi znakovi božanskog promisla tu ispred njegovih očiju, i da možda ljudi postoje zbog reke, a ne obratno, jer čovek nije uspeo najvažnije, ono što je reka svojim postankom postigla: da se osamostali od svoje sudbine.

Prošle godine našim nespokojima dominirale su slike izlivenih reka i potopljenih gradova. Ali, to nije bila reka, bila je to ideja koja je izgubila smer, tok koji je izgubio korito, banalna i vulgarna vera da se može biti iznad dubine i toka, da se može pobediti i nadjačati neko ko je pobedio i vreme i sudbinu. Jadna nemoć da se vlada suštinama dovela je do suštinske tragedije.

Nikada mi nije bilo jasno zbog čega je Beograd, kako je to još davno primetio Aleksandar Deroko, sistematski – prugama, putevima, raznim ružnim zgradama – zatvorio sopstveni izlaz na reku. Kao da je neki davni „vizionar-dušebrižnik“ intuitivno želeo da buduće Beograđane zaštiti od ponora unutrašnje pustoši s kojom bi se suočili pri susretu s autentičnim tumačem večnosti – rekom. Jer kako objasniti ljubav, gde poljubiti prvu devojku, oslikati zalazak sunca, jutarnju maglu i studen… Prolaznost i večnost u isto vreme.

I očigledno je da se taj trend nastavlja. Sada će pustoš imati i svoju materijalnu inkarnaciju u cirkusu na vodi ili kraj vode. Nema razlike, cirkus je uvek cirkus, samo što će ovaj biti izokrenuti i naopaki parastos svemu onome što reka jeste i što grad nije.

Pesnik Dragan Jovanović Danilov u jednoj pesmi piše: Niko ne miluje kao voda. Vizuelno i taktilno, naravno. Za to nije potrebno biti plivač ili samoubica s mosta; dovoljno je razumeti. Ali nekada je i to previše. U takvim vremenima živimo i ona žive u nama, ovo drugo je mnogo gore.