Mislim da je čoveka sve teže uveriti u sopstvenu realnost i da su čak i oni površniji shvatili u kolikom i kakvom prividu žive. Ne znam šta bi bilo kada bi se i svakodnevna očiglednost izgubila. Verovatno bi se ukazala istina, ali da ljudi ne bi umirali od straha, i Bog je odustao od uklanjanja kulisa. Gustav Januh je u svojim Razgovorima sa Kafkom opisao retku priliku kada se Kafka nasmejao od srca. Naime, u to vreme, u Pragu su samo invalidska udruženja imala pravo da otvaraju bioskope, pa se tako pojavio i „Bioskop slepih“. Prema Januhovim rečima, Kafka je rekao da je to prava definicija privida filma, celuloidne stvarnosti: „stvarnije od same stvarnosti“. Nesumnjivo je da je Kafka vizionarski predvideo apsolutistički i vizuelni totalitarizam budućnosti, ali ovaj odnos prema varkama stvarnosti verovatno je daleko prozorljiviji i tačniji. Slepilo je moguća sudbina vida, loša misao, ali biti slepac jeste stanje duha. Ako se uzme u obzir da, skoro oduvek, „ambalaža prodaje robu“, treba znati da slepac vidi ambalažu, a slep čovek ono što je unutra, jer to oseća i zamišlja svojom imaginacijom.

U današnje vreme skinuti su velovi nerazumevanja sa svega i svačega, ali „razumevanje“ je postalo sinonim za manipulaciju. Sve je darovano pogledu, sa svih strana nas bombarduju informacijama, ali čovek zbog toga nije nimalo pametniji, a kamoli mudriji. Osim ako se pameću ne smatra rutina korišćenja mikrotalasne pećnice, usisivača ili mobilnog telefona, čitanje glasačkog listića ili gledanje TV dnevnika. Pogotovu su iščašenja velika u nekim suštinskim stvarima – npr. u shvatanju fenomenologije života i smrti. U knjizi Eseji o istoriji smrti na zapadu Filip Arijes piše da su u srednjem veku deci govorili da se rađaju iz kupusa ili da ih donose rode, ali su ta ista deca prisustvovala veličanstvenim opraštanjima samrtnika s bližnjima i njihovim ispraćajima u večnost. Danas su seks i reprodukcija deo uobičajenog obrazovanja čak i najmlađih, ali zato ako im umre deda ili baba, onda deci govore da su otišli na put preko mora ili da sada žive u lepoj cvetnoj bašti. Arijes je potpuno u pravu, smrt nam je nestala iz iskustva, postajući neprijatna činjenica života koji je odavno prestao da bude ono što bi po ontologiji trebalo da bude. Život je izgubio poštovanje, smrt je izgubila dostojanstvo. Ono što vidimo ne vidimo, televizija je imitacija života; što je više gledamo, sve manje vidimo, uljuljkani u činjenicu da se to što gledamo uglavnom dešava negde drugde ili nekom drugom.

Dakle, sve možemo da gledamo, ali ne možemo da vidimo, ubeđeni u lažnu dominaciju nad okolinom, za one lošije od sebe koristimo termin – slepci. Međutim, invertovan smisao koji moderna civilizacija pokušava da saobrazi podanicima i sebi upravo pravim ili onim drugim slepcima daruje najbolji vid i najveću dalekovidost. Oni koji vide duhom vida, reči, bola, strepnje, nespokoja… ne mogu biti prevareni, oni vide ono što osećaju ono u šta veruju, a ne ono što je darovano varljivom pogledu. Jednom prilikom sam prisustvovao maratonskom predavanju na kome je moderator pokušavao da nas prisutne ubedi da treba da kupimo „tajmšering“ aranžman, jer u današnje vreme, onaj ko to nema, on je običan slepac, bar je tako ovaj ljigavi i blazirani čovek govorio. Znači, ako želite da budete deo mondenske rulje, onda niste slepci, ako ne vidite da ste u suludom krdu potrošačkih životinja, onda ste dalekovidi; vizionari možda? I šta ako ja neću da napuštam svoj grad čitavog života, kao Imanuel Kant? Na ovu moju primedbu odgovorio je navodno dobronamernim savetom: da mlad uspešan i bogat čovek mora da prati trendove i da ne bude slepac. Nisam ja ništa od toga, ali on to nije video, ili nije želeo da vidi. Njegov posao je da ne vidi, on mora da iluzije naziva istinom. Bedan, uzaludan i loše plaćen posao. Ali je ta privredna grana u usponu. Neka bar po nečemu idemo ukorak sa svetom.