Iznad kreveta u kome spavam (ili samo ležim i buljim u plafon i noćnu tminu), na zidu je okačena slika, akvarel Miše Berbakova, slikara iz Zrenjanina, na kojoj se baškari jedan menadar Tise. Mislim da je to baš onaj titelski, za koji se veruje da je u njegovom muljevitom dnu sahranjen niko drugi do Atila – Bič Božji, poglavica hunskih plemena koja su s ognjem i mačem došla u ovaj deo Evrope. Priča se da su po Atilinoj smrti i po njegovoj poslednjoj želji Huni skrenuli tok Tise da bi napravili mogilu u koju su sahranili svog poglavara, i da su zatim ponovo navratili reku iznad groba svoga vođe. Impozantno, zar ne? Bilo bi možda očekivano da iznad kreveta držim sliku nekog zavičajnog planinskog predela kome bih se stalno vraćao, ali ja ne želim da se vraćam, nije želeo ni Atila, zbog toga mu je i poslednja želja bila takva: poteći u isto vreme svim rekama, bez smiraja i zastanka. Steći istinsku vekovečnost, neuhvatljivo napustiti svoju osamljenost vladara i osvajača; okružiti se vodom – onim što te nadilazi u večnom toku.

Kada sam prvi put „šljegao iz planine u grad“, moje dečije oči nisu ispunila sva čuda sveta: vozovi, velike zgrade, saobraćajne gužve, mnoštvo naroda… Ništa osim reke. Možda bi se sve moglo i uprostiti, pa reći da je to samo veća verzija planinskih potoka i rečica, ali nije bilo sve tako jednostavno. Reka je nosila, kao debla iz neke daleke šume, jedan sasvim drugi i drugačiji život, koji sam otkrivao godinama kasnije, kada sam kao srednjoškolac provodio vreme ispraćajući Savu prema ušću ispod Beograda. Dok sam sa zemunskim ili sremskomitrovačkim ribarima igrao tablanet i pio vino, a u kotliću se krčkala riblja čorba, shvatao sam polako, iskustveno, „na parče“, da je samo reka uspela da nadiđe prolaznost; da svakoga dana iznova proživljava svoju večnost, samom sobom, i da se nikada nije zamorila u svojoj usamljenosti. Magnetska snaga koja je reci privlačila volšebnike i usamljenike kao što sam i ja bio u brižljivo skrivanoj samoći, postajala je anonimna besmrtnost koja poseduje samo sebe – istinska samosvest. Reka je sopstveni izvor večnosti, blaženstvo i cilj, vizija i izvor. Nestale prvo traže na rekama, kao da jedino tada racionalni um shvata da se pomereni um samoubice uputio pravo ka nečemu što je zemaljsko tumačenje večnosti i jedina njena slika; kao i smrt kojoj je krenuo u susret.

Ljudi ne slute koliko su strogi zakoni istraživanja istine i koliko je veliko ćutanje posvećenika reka. Daleko od letnje graje koja zapljuskuje kupališta i obale, blisko ratnim vremenima kada reke nose leševe i slično jutarnjim maglama koje se dižu iznad vode. Racionalnom ljudskom umu je veoma teško da shvati da su mnogi znakovi božanskog promisla tu ispred njegovih očiju, i da možda ljudi postoje zbog reke, a ne obratno, jer čovek nije uspeo najvažnije, ono što je reka svojim postankom postigla: da se osamostali od svoje sudbine.

Prošle godine našim nespokojima dominirale su slike izlivenih reka i potopljenih gradova. Ali, to nije bila reka, bila je to ideja koja je izgubila smer, tok koji je izgubio korito, banalna i vulgarna vera da se može biti iznad dubine i toka, da se može pobediti i nadjačati neko ko je pobedio i vreme i sudbinu. Jadna nemoć da se vlada suštinama dovela je do suštinske tragedije.

Nikada mi nije bilo jasno zbog čega je Beograd, kako je to još davno primetio Aleksandar Deroko, sistematski – prugama, putevima, raznim ružnim zgradama – zatvorio sopstveni izlaz na reku. Kao da je neki davni „vizionar-dušebrižnik“ intuitivno želeo da buduće Beograđane zaštiti od ponora unutrašnje pustoši s kojom bi se suočili pri susretu s autentičnim tumačem večnosti – rekom. Jer kako objasniti ljubav, gde poljubiti prvu devojku, oslikati zalazak sunca, jutarnju maglu i studen… Prolaznost i večnost u isto vreme.

I očigledno je da se taj trend nastavlja. Sada će pustoš imati i svoju materijalnu inkarnaciju u cirkusu na vodi ili kraj vode. Nema razlike, cirkus je uvek cirkus, samo što će ovaj biti izokrenuti i naopaki parastos svemu onome što reka jeste i što grad nije.

Pesnik Dragan Jovanović Danilov u jednoj pesmi piše: Niko ne miluje kao voda. Vizuelno i taktilno, naravno. Za to nije potrebno biti plivač ili samoubica s mosta; dovoljno je razumeti. Ali nekada je i to previše. U takvim vremenima živimo i ona žive u nama, ovo drugo je mnogo gore.