A šta ako
Nema zaborava,
Ako je to
Samo
Vječna igra kruga?
A šta ako
Tamo
Ispod trava,
boli ova
Ista ljudska tuga?

Vitomir Nikolić, „I opet jesen“

Kada sam bio mali, roditelji nisu hteli da mi kupe psa. Živeli smo pored zgrade Opštine i njihovo obrazloženje je bilo da bi pas svojim lajanjem uznemiravao vredne opštinske činovnike. Nisu me ubedili da bi moj potencijalni ljubimac nadlajao večite parničare iz Opštinskog suda, koji su se, pogotovu za vreme toplijih dana, kada su prozori bili otvoreni, mogli čuti kako nižu dokaze svoje „nevinosti“ začinjene sočnim psovkama i glasnim osporavanjima tuđih argumenata. Tada sam naučio šta su mogućnosti jezika, agresivnost laži, subjektivna istina, bahatost sudija koje su personifikovale vlast, uzaludnost reči, bogatstvo psovki, mnoštvo karaktera, lažna zaklinjanja… Ne verujem da bih više naučio od psa. Ili je to možda kao kod Isaije Berlina (Krivo drvo čovečanstva), koji ljude, odnosno pisce, deli na „lisice“ i „ježeve“. Prvi znaju svašta, znači, lukavi su, drugi znaju samo jednu stvar, ali ta stvar je najvažnija. Ja sam negde između jednih i drugih, bliži drugima, samo što su moje bodlje okrenute ka unutra. Elem, nisu mi kupili psa, pa sam počeo da sakupljam značke, gramofonske ploče; stripove (pogotovu Alana Forda) već sam skupljao.

I počelo je kao obična pasija, tu i tamo poneka značka na poklon od onih koji su znali za moj hobi, malo razmene s drugovima koji su ih isto sakupljali, nešto sindikalnih i partijskih egzemplara s minijaturnim lentama i budalastim parolama o jedinstvu i snazi socijalizma, poneka doneta s ekskurzije… I tako, kolekcija se uvećavala. Na početku drugog albuma, u našem malom mestu pojavili su se Rusi. Mislim, Rusi su bili tu da nas oslobode (tada još nisam bio rođen), pa ih nije bilo neko vreme, pa su došli ponovo, onda kada su počeli da oslobađaju sebe i da posredstvom „Intursa“ posećuju druge socijalističke zemlje. Put ih je vodio kroz naše mesto, kroz baštu kafane „Muzej“, do ručka i predaha. A u bašti smo bili mi, klinci sa samo jednom frazom koju smo znali na ruskom: „Pažalust, značok!“ (Ne znam kako se ovo piše na ruskom.) I oni su nam davali razne značke, velike i male, lepe i manje lepe, s lentama, srpom i čekićem, udarnicima i visokim pećima, partizanima i avionima. Nikada mi nije bilo jasno zašto je socijalizam proizvodio toliko značaka. Verovatno zbog toga što su socijalistička društva tog perioda bila u permanentnom (polu)ratnom stanju, „spoljni neprijatelj“ nije radio ništa drugo osim što je smišljao diverzije kojima će uništiti socijalističke „rajeve“. Verovatno su značke bile akontacija za ratna odlikovanja, kao što su farmerke i najlon čarape u suprotnom smeru bile predujam za kapitalizam. Laž je imala dva lica, lepše i ružnije, zavisi od toga s koje strane gledaš.

Zašto pišem o svemu ovome? Jednog dana sam od debele Ruskinje dobio značku: zvezdu, u čijoj je sredini bio reljefni lik dečaka s loknicama i naivnim pionirskim osmehom, koji nije skrivao odlučnost i rešenost da „dobro uči i marljivo radi“. Značka je bila, u stvari, stilizovano odlikovanje, s gornjim i donjim delom i malom lentom. Ne znam ko je bio taj dečak na toj lepoj znački koja je zauzimala počasno mesto u mojoj kolekciji. Godinama kasnije sam sve više verovao da je upravo to Pavle Morozov, čuveni Pavlik, koji je policiji prijavio svoga oca, učesnika Oktobarske revolucije, da šuruje s kulacima. Bila je to godina intenzivne kolektivizacije, 1931, Pavlik je svedočio protiv oca i tražio od sudije maksimalnu kaznu. Tata je otišao na „službeni put“ na deset godina. Posle nekog vremena, Pavlik je nađen mrtav; najverovatnije se ubio pištoljem koji je dobio na poklon od političke policije GPU, ali ta istina nije odgovarala mitu koji se upravo stvarao. Za ubistvo su optužili njegovog dedu i još neke rođake, koje su postreljali po kratkom postupku. Posle je Pavlik postao nacionalni heroj, pisane su knjige i priče o njemu, mit se gradio polako i stameno, komponovana je opera o njegovom životu, u Moskvi je podignut spomenik koji su poklonički pohodile čete pionira, učeći lekcije kako se Staljin i komunizam vole više od sopstvenog oca. Koliko se sećam, naši pioniri su spasavali dede, ili je bilo obratno, ne znam samo šta je logično?

Da li je čitava ova priča „zidanica na pesku“ ili „kula u vazduhu“? Ako jeste, zašto se tako dobro drži i danas, kada smo Pavlika zaboravili (tu ne računam sebe, jer pamtim razne gluposti), ili kada ga je naša savest upamtila? Možda već ovde pokazujem elementarnu neiskrenost roditelja, jedino porodično nasleđe koje je izvesno mnogo vrednije od nekretnina ili porodičnog nakita. Da li mi u životu i radimo nešto drugo osim što izdajemo vlastite očeve? Njih kao emociju prošlosti i sebe same kao bol stvarnosti. Hoćemo li na taj način osvojiti budućnost, ili je ona već osvojila nas time što nas je naterala da izdamo prošlost? Da li na taj način uspevamo da postanemo deo društvene patologije i tumači zablude od koje smo bežali jer nas je proganjala u odnosu s našim roditeljima? A oni (ili mi, kao da ima razlike) pokušavaju da usreće živote svoje dece idejom sreće koja se kod njih nije primila. Sve ono što nismo želeli postali smo upravo onda kada smo budućnost koju nemamo poželeli i namenili svojoj deci. Zašto ih spremamo za svet koji smo potrošili u svoje ime, a želimo da mu damo njihovo, da mu podarimo sudbinu njihove budućnosti? Svako nasleđuje samo sebe, krivicu ostavljamo drugima, to je jedino što roditelji nasleđuju od nas. Nismo baš svi Pavlik, ali je izdaja uverenja drugo ime za dobre namere, ili možda prvo ime za ljubav. Da li je to neophodna žrtva, ili samo kukavičluk koji nam ne dozvoljava da priznamo da smo lošiji od svojih roditelja i da ne možemo ubediti svoju decu da smo bili bolji od njih?

Možda su naši roditelji samo ljudi koje je oslabio život, možda opraštajući njima za sve ono čime su pokušali da nas usreće (naivno), opraštamo nekim budućim vremenima u kojima će naša deca gledati na isti način našu posustalu životnu vitalnost i kukavičluk starih ljudi. Ne žalim za svim gorkim rečima koje sam izgovorio svojim roditeljima, ne ljutim se zbog onih koje će mi „prilepiti“ moja deca. Optužbe su iste, zablude takođe, samo mi nismo isti; jednom smo deca, drugi put roditelji. Treba da shvatimo greške prvih, ali i da razumemo odgovornosti drugih – jer smo sada ipak samo drugi. Na prvom mestu su su deca, ali ne kao kod Crvenih kmera, već kao kod Srba, koji su se razmnožavali iz ljubavi, a ne iz potrebe. Ljubav nisu znali da objektivizuju, a potrebu da prepoznaju. Mladi u svojoj naivnosti i stari u svojoj drevnosti i osećanjima, precenjenim ili potcenjenim, kao da je bitno.

„Da li bi mi otvorio vrata jedne noći (bez meseca), ako bih bežao pred poterom?“, pita jedan bivši oficir klinca u šumadijskom selu, tražeći najveći dokaz obećanog prijateljstva i požrtvovanja. To nisu srpski hajdučki motiv i razbojnička logika i karakter, već ljudska mera straha i herojstva da se usprotiviš silnima i da zaštitiš slabe. Da li bih otvorio vrata svom ocu, progonjenom mojom savešću bludnog sina koji nalazi bezbroj načina i izgovora da se ne vrati istini, zato što je odrastao i ne želi da prizna da su mu se ideali utopili u bezdanu koji je za njega iskopao otac, a za ovoga njegov otac, i tako sve dalje u prošlost i budućnost? Niko više ne želi sebe u sebi, već sebe u drugima. Ne možemo u sebi da živimo kako treba, a hoćemo da to radimo u svojoj deci. Mislim da je dovoljno samo da ih volimo onom zaboravljenom ljubavlju naših roditelja, za koju stalno pričamo da nam je bilo premalo. Zato je ljubav, jer je uvek ima malo.

Možda je ovaj tekst previše sentimentalan, ali možda i nisam mogao drugačije. Oprostio sam im odavno to što mi nisu kupili psa, pa sam zbog toga morao sam da shvatim šta je vernost, bez ičije pomoći ili primera. Odlikovan sam još u detinjstvu ordenom Pavla Morozova, ispred provincijske kafane. Ostalo je još samo da pređem taj prag kafane i izdaje.

Istine nisu ni u kom slučaju žilavi Metuzalem, kako ih neki ljudi zamišljaju. Normalno sačinjena istina živi – recimo, po pravilu, sedamnaest do osamnaest godina… veoma retko duže.

Henrik Ibzen, Neprijatelj naroda

Usuđujem se da pišem o ženama, i to ne samo o ženama već i o lepoti. Mora da sam hrabar ili lud, ili obadvoje istovremeno. Pogotovu, toga sam i sam svestan, što nikoga ovim neću zadovoljiti, pametne i misleće ljude (pod ovom formulacijom podrazumevam i žene, prim. P. V. A.) smatram statističkom greškom. Lepe žene neće biti zadоvoljne, jer nisam pisao koliko su lepe, mislim, nisam pisao u zadovoljavajućim hiperbolama i egzaltacijama, manje lepe će mi zameriti što nisam pokazao dovoljno razumevanja, ružne će mi zameriti (nisam siguran da postoje lepe i ružne žene – ljudi, to ću možda da objasnim u jednom budućem tekstu) što sam uopšte pisao, a pre toga – što sam muškarac. Nema mi spasa. I ne želim da se spasem, hoću da sebe bar malo primaknem istini u istoj meri u kojoj ona beži iz ovog sveta, ili je to mi izgonimo, misleći da će nam bez nje biti lakše. Ali, kako reče na početku navedeni Ibzenov junak, dr Stokman: ona (ljudska!) kratko traje, zato treba da se bar sećamo onih malih ljudskih zabluda ako ne možemo da svedočimo velike istine. I to je nešto, neprijatno doduše, kao i svaka istina (Božja) koja oslobađa.

U poslednje vreme shvatio sam nekoliko važnih stvari koje su se do sada kosile sa zdravom logikom. Ali, ako mediji kažu, onda… Dakle, menstrualna krv, sudeći po higijenskim ulošcima iz TV reklama, jeste plava. Verovatno bi prava krv na reklamama asocirala na život, a to nikada nije bila primarna ideja medija. Možda je podsvest ponovo pokazala svoju stvarnosnu eksplikaciju, pa je prevladala naivna vera da plemići imaju „plavu krv“, a rulja crvenu. Matrijarhat ne treba isključivati, možda je moderna civilizacija prema reproduktivnim organima žena i njihovoj higijeni zaista počela da gaji sakralni odnos poštovanja i uvažavanja i stvaranja jedne nove plemenitaške i aristokratske kaste? Šta bi onda bili njena svrha i simboli? Ili je samo posredi bežanje od prave prirode stvari, daleko od života i još dalje od smrti, koju povremeno najavljuje crvena krv. Daleko od fizičkog bola i nadomak frustracije „superiornošću standarda“ modernog života.

U svakom slučaju, ideja majke postoji samo u reklamama za razne mekinje, koje scenski nasmejana deca kusaju za doručak dok ih blaženo gledaju majke doterane i plastično lepe, kao da su upravo sišle s naslovnih strana modnih časopisa. Gde su nestale one umorne i zadovoljne žene (ili je nama samo tako izgledalo ili su one želele da sve tako bude…), koje su nas volele i hranile nas zato što im je stalo da budemo siti, oprani, opeglani i čisti, dobri đaci i pažljivi muževi? Praškovi za rublje koji sami peru, pahuljice na radost dece koja ih prezaslađene kusaju i majki koje ne moraju da im prave prženice, od kojih ne mogu da izluftiraju garderobu i kuću. Ne mislim da treba (i ne želim) da žene budu umorne i prljave, bez frizure, u kompoziciji sa šerpom veličine četnog kazana, s proširenim venama i pijanim muževima u treger-majicama, s cigarom u uglu usana i večitom Politikom u ruci. Želim da žene budu samo žene, lepe zbog toga što jesu to što jesu, a ne nesrećne zbog toga što nisu seksualni simboli senilne civilizacije vulgarne estetike i izopačene aksiologije.

Na naslovonoj strani novogodišnjeg broja Blica pojavila se zlatokosa ministarka u haljini iz Hiljadu i jedne noći. Ipak, nisu mogli da me ubede da je estetsko postalo važan deo srpske politike. Nisu ni zlatokosu, uzaludan je to posao. Estetika je ostala tamo gde je uvek i bila: u poznanju lepote, shvatanju proporcije, građenju ukusa, ili, izokrenuto i pogrešno shvaćeno, u ljudskoj sujeti i budalastom samopouzdanju. Lepota je moda na isti način kao što je moda prolaznost. Žene uvek i zauvek ostaju samo žene. Iako, stiče se utisak, da se veoma trude da zaborave svoju uzvišenost i ontologiju postojanja. Misle da će tada biti lepe – što jesu po definiciji – a postaju samo glupe tačnije naivne, približavajući se muškom stereotipu i ubeđenju. Svako srlja u svoju suprotnost. To više nije pitanje lepote, već smisla. Lepota više nije božanski, već estetski ideal. Ona više ne obavezuje postojanjem i ne potvrđuje se duhom; ovde ne računam na „duh vremena“.

Nekoliko sedmica nakon pojavljivanja naslovnice sa slikom za zidove karavan-seraja, naišao sam na naslov u novinama, „Neobična lepota običnih žena“ („neobično“ kao izgovor, a „obično“ kao osuda). Članak je afirmativan; o ženama koje su lepe iako nisu deo industrije mode i lepote; tačnije, istinski lepe. Oni koji maskiraju istinu, proglašavaju je „neobičnom“. Samo ako se ne čudimo „običnom“ ili ne divimo „neobičnom“ zato što ga ne razumemo, samo tada lepota neće biti teror, a ružnoća izgovor. Ako svemu dodamo uticaj „ružičastih“ kanala, televizijskih vašara skupa s krivim ogledalima i nakazama freak showa, te raznih „rijaliti“ programa, onda dobijamo pravu sliku terora, poraza društvenih vrednosti, nestajanja obzira, mere i normalne komunikacije. To je, navodno, glamur; neke se emisije tako i zovu, ili „glamur“ imaju u nazivu. Ali, kako mnoge žene (pogotovu voditeljke pomenutih emisija) više ne poznaju lepotu, tako očigledno i jezik (ne mislim na njihov – „voditeljski“; one su još uvek u sferi instinktivnog: u neverbalnom sporazumevanju sisama…) polako zaboravlja značenje. Glamur nije gubljenje forme, preterivanje i izlaganje jeftinih fetiša i „statusnih simbola“, napamet naučenih modnih mantri i imena modnih brendova… već najveći estetski doživljaj postojećeg. Zato je verovatno potreban toliki i takav medijski pritisak da bi se isprovocirali pogrešna slika i značenje i podstakao zaborav glamurozne lepote porcelanskih žena, proporcionalnih i prirodno lepih, bez sisa za koje ovima današnjim treba dozvola za nošenje oružja. Televizija je odavno postala kauč iz psihijatrijske ordinacije, samo što s druge strane nije dr Frojd, nego gledaoci konzumenti kompleksa u procesu poistovećivanja.

Onda nije nimalo slučajno da „teror lepote“ podrazumeva askezu i izokrenute ideje vrednosti. Pitanje je dana kada će majke iz reklama za ovsene pahuljice početi da seku prste svojim ćerkama jer su im (zbog istih pahuljica i viršli bez mesa) stopala veća od Pepeljugine cipelice koju je izmaštao neki pomereni dizajner Diznijevog studija ili neki modni kreator koji tajno masturbira dok čita „Ivicu i Maricu“, zamišljajući ih sve zajedno u (homo)seksualnom grču s vešticom i lovcem iz „Crvenkape“. Modni kreatori su uglavnom homoseksualci, koji od žena pokušavaju da naprave muškarce. Perverzija istrošene seksualnosti i ustreptale homoseksualnosti, mršave devojke s propalog kastinga za film o logorima smrti ili horor u kome se mase ubijaju zbog jednog hleba, sve je to anoreksična slika civilizacije preobilja: hipertrofirani moral naspram bezmerja, „estetika“ naspram etike i vrednosti normalnog života u kome žene ne moraju da jedu jednom sedmično da bi bile lepe. Jer, tada nisu ni lepe ni srećne; gladne svakako jesu i nevoljene od muških primata koji su poverovali televiziji da je takva inkarnacija žene moguća i, još crnje, lepa.

Nisam ženomrzac i mislim da su i pored ogromnog truda da prikriju prirodnu lepotu neke manekenke još uvek lepe. Nadam se da ih nisu ubedili da su zbog toga manje uspešne, kada već nisu mogli da ih pretvore u dečake. Takođe se nadam da će napokon shvatiti da su samo čiviluci u velikoj robnoj kući „što besmislenije to skuplje“, u koju se svet pretvorio. Mogu da zamislim kakvo bi zgražavanje izazvala pojava istinski lepe žene, bez šminke i tela malog pothranjenog dečaka, kada bi prošetala pistom u pauzi „fešn vika“ u EPP-u normalnosti. Uvreda prve vrste svih prisutnih, skandal! Neko se drznuo da ih podseti na sve ono od čega žele da pobegnu, neko se usudio da arenu u kojoj se gube oblici i onotologija života nazove pravim imenom, pokazujući sebe, svedoka Božje promisli, prirode i, zašto ne reći, želje i strasti.

Gledanje modnih kanala takođe je prikrivena perverzija, koja se ne može sakriti, kao kada gledate gladnu decu Afrike. Čudna je ideja pripadnosti svetu čije je postojanje jedino u nedostižnom, u onom što potpuno remeti osnovnu ljudsku prirodu – nesavršenost. Umni ljudi žele da budu umniji, bogati bogatiji, niži viši, debeli mršaviji, samo oni koji diktiraju modu žele da ne budu to što jesu, na najvulgarniji način; pokušavajući da lične frustracije, nedostatak talenta, nepoznavanje forme i suštine proglase za vrhunski estetski doživljaj i nivo. To nije samo  „pusta“ želja već prečica ka pomerenoj slici sveta, pobuna protiv Boga, kreacije, promena oblika (što nije strašno) i smisla (što je najstrašnije). Anđeo svetla nije prognan s nebesa zbog pijanstva i kocke, već zbog toga što je hteo da bude kreator – da preuzme ulogu Tvorca. Takvi su pokušaji uvek surovo kažnjavani i nažalost i sada će, bulimijom ili anoreksijom kao akontacijom za kaznu, te nesrećom gubitka pravih osećanja, koja nas ljude („debele i ružne“) čine ponekad srećnim, često tužnim, a ipak ljudima – ipak!

Ne verujem da je iko, poput pisca ovog dnevnika, živeći u zemlji gde je istorija pretvorena u književnu fikciju, a politika i ideologija u mitologiju, uspeo da izbegne neko zaboravljeno provincijsko mesto u kome se na gradskom trgu nije baškario spomenik „junaka“ toga kraja, ili nekog revolucionara u čiju je skulpturu ili poprsje vajar programski patetično i umetnički problematično pokušavao da ugradi „revolucionarno nasleđe“. Skulpture bombaša, miraljezaca, „mučenika vere u bolje sutra“, obično bez imena i prezimena, ili (zbog ustupka lokalnom mitu) s obeležjem lokalnog heroja, svedočile su jedno doba u kome je svaki pokret bio bežanje od sudbine, a posledica neuspešnog bega i uspešne smrti magično se pretvarala u mit. Međutim, poroznost mita ogleda se u neminovnom ubrzavanju istorijskog vremena nauštrb mitološke nadgradnje. U takvim slučajevima se i sam mit urušava u sebe, kao za vreme rimskog protektorata nad grčkim provincijama, kada su vajari samo menjali glave na postojećim statuama, jer nisu mogli da postignu da naprave čitavu statuu za, na primer, upravo postavljenog prokuratora, čija će vlast trajati koliko i samovolja onoga koji ga je postavio.

U svakom slučaju, ako se izuzmu politički i mitološki „repovi“, činjenica je da je postojalo vreme u kome je šansa da se nečiji život „okameni“ bila neka vrsta izvesnosti. Danas je televizija preuzela sva svojstva mitološkog medija, vorholovskih „petnaest minuta svetske slave namenjene svakom stanovniku planete“ jedina su izvesnost i surogat hipertrofirane večnosti. Naravno da su želje potekle iz blazirane gomile anonimusa obrnuto proporcionalne društvenim i istorijskim procesima, priželjkivanje spomeničnog oblika materijalnog trajanja poraslo je do neslućenih razmera, ili, možda, upravo slućenih… Obeležje našeg doba nije pokušaj personalizacije okamenjivanjem nečije egocentrične želje ili straha i kukavičluka onih koji tu želju nisu sasekli ili bar ismejali, već upravo utapanje ličnosti u mnoštvo sličnih laži o egzistenciji, herojstvu, vizionarstvu. Drevna je mudrost da „nokti i brada rastu do smrti, a ime posle smrti“, ukoliko, naravno, postoji razlog za pamćenje, dobra i zla – zar ima razlike u vrsti terora.

Dvadeseti vek se u većoj meri od svojih prethodnika, tačnije, u potpuno pragmatičnom smislu, suočio s „pobunom masa“ – depersonalizovanošću koja je stala na mesto herojske individualnosti, pogotovu onda kada su ratovi postali industrijska grana, a društveni procesi potpuno potpali pod vlast „demokratskih elita“. Svi narečeni (i oni drugi) istorijski počeci novog doba na kraju srednjovekovnih i starovekovnih trauma stekli su se upravo u vreme posle Prvog svetskog rata. Jer, početak dvadesetog veka jeste samo kraj dugog umiranja vrednosti stare Evrope. Ali, novo doba počinje tek posle Velikog rata i zato za dvadeseto stoleće filozof Lajoš Sabo kaže da je „kasno rođen vek“. Nakon prvog svetskog sukoba, društvo beleži potpunu pomamu za građenjem spomenika „neznanom vojniku“, u čijoj su se simboličkoj teksturi, poput onih već pomenutih, stekli svi napori i želje da se narodima terora bivših carevina i novih demokratija objasni ideja stradanja „za slobodu“, ili da se samo naglase buduća stradanja. Ali takve spomenike su podizali i poraženi, doduše ne tako grandiozno kao pobednici, podsvesno anticipirajući tezu da su u novovekovnim ratovima svi u skoro istoj meri i gubitnici i dobitnici. Uglavnom, uz izvesna uprošćavanja, svi dobijaju kakav-takav mir, a gube jedini život i identitet. „Neznani vojnik“ je junak loše savesti tvoraca ratova, privilegovane manjine koja sedi na tronu boga Marsa, ali on je junak i vojnih begunaca i simulanata, jer nema ime, on je žrtveno jagnje koje ima neverovatno mnogo dželata – prvosveštenika iz svih društvenih sfera. Najjeftinije rešenje je bilo da mu posle rata društvo podigne spomenik u čiji će postament ugraditi svo licemerje mase (čitaj: naroda), u koju su se sklonili sve niskosti, gramzivosti i kukavičluk.

Pa čak i posle najnovijih ratova i (malo)građanskih sukoba, spomenici su uglavnom (polu)umetničke simbioze onoga što naručilac spomenika, uz neophodnu dozu nacionalne patetike, smatra da je narečeni rat u istorijskom kontekstu značio i neophodne doze nacionalne patetike (finansijska sredstva se uglavnom obezbeđuju iz „onoga što je rat doneo“). Nisu u pitanju samo beznačajnost ljudskog života ili neka stvarnosna banalnost već i sveprisutno osećanje besmislenosti i nemanja intorspektivne snage koja bi toj beznačajnosti dala nekakav smisleni oblik. Ni istorija više nema kritičnu količinu epskog naboja i snage da današnja posrnuća i tumaranja pretoči u neke nove priče za čitanke i pesmarice. Zato je tu ulogu preuzela sadašnjost sa istorijskim ambicijama: vrednosti postoje samo ovde i samo sada. Nema vremena za čekanje, istorijske priče su dosadne; ubediti rulju da živi u istoriji koja je samo loše prepričana sadašnjost – to je primarni i primerni zadatak svake politike.

Masa zauzima srednji društveni sloj, koji je ujedno i najveći i, u isto vreme, notorni je izazov za sve one koji žele da steknu njeno poverenje. Oko tog sloja se lome koplja agencija za marketing, štabova stranaka, nezavisnih kandidata koji baš i računaju na „običnog čoveka“. Jedina veza koja još uvek postoji između „političkih elita“ i mnoštva opredmećena je u želji „srednjeg“ sloja za svojim parčetom večnosti, za koje se uvek iznova nadaju da će ga ostvariti preko „svog“ političkog favorita ili stranke. Politika je preuzela ulogu Mefistofela koji kuša dr Fausta – simbol svih bezimenih tražitelja besmrtnosti. Međutim, „zlatni srednji sloj“ više nije u stanju da se izbori ni sa sopstvenom prazninom, a kamoli s nečim što bi u primarnom smislu trebalo da nadiđe njegovu malograđanski objektivizovanu realnost. To „nešto“ što se obično nalazi u floskulama mutavih političara i autističnih savetnika ili u programima političkih stranaka, u međuvremenu se pretvorilo upravo u (nisku) meru intelekta i etike malograđanštine i njene samoproklamovane „elite“. Svi politički lomovi i borbe u ovoj zemlji apsurda postaju ironične skaske i vlastite negacije. Očekivana politička pomeranja na srpskoj političkoj vetrometini nikada ne uspevaju, jer iza njih ne stoji lice (ili autoritet ličnosti u širem smislu), već šarenilo i mnoštvo. Mitske projekcije i praktične nesposobnosti – jedno drugo krije, jedno o drugome priča. Procesi oslobađanja postaju procesi porobljavanja. Suštinski se ne može ništa promeniti, jer je nemoguće promeniti narod koji, kakav-takav, još uvek veruje u dobronamernost politike, u koju više ni sami njeni tvorci ne veruju.

Anonimnost je odlika savremenog čoveka, uvek je „neko tamo“ i krivac i žrtva, pametan i budala. Ne krijem, i ja sam se nadahnjivao uspesima ljudi koje nikada nisam upoznao (niti ću). Uvek kada prolazim prugom Beograd–Bar pomislim na bezimene neimare koji su noćima i danima probijali put kojim treba da prođe pruga, na sve njihove radosti, slutnje i tuge. Bezimeni, a stvarniji od svih „imenovanih“. Nemaju ime, ali imaju delo. Invertovani smisao je obrnuta slika očekivanog i priželjkivanog života. Na legendarnoj slici s Neretve, na kojoj Vrhovni Komandant ide na čelu kolone, uvek sam pokušavao da nazrem one ljude iza njega – junake njegove loše savesti. Nisam uspevao, kao što ni sada ne uspevam da iza konkretnih događaja nazrem lice konkretne ličnosti; zombije i ideološke robote ne računam. Spomenik ovom dobu neće biti „neko neznan“, već belina, praznina… Ko je spomenuo Maljeviča?