Nedelja  je molitva praznine, susret sa svim onim od čega smo uporno bežali prethodnih šest dana. Velike zablude više govore nego male istine. A nedostatak istine u malim stvarima oktroiše pravo da se u velikima može prekršiti po potrebi. Na sredokraći gde se sudaraju realnost i fikcija, istina i laž, počiva tajna svega onoga što se krije iza stvarnosti. Ljudi poslovično nisu skloni da žive u stvarnom svetu, veštački rajevi na koje su potrošeni velika energija i mnogi ljudski životi umnogome su primamljiviji. Svaki totalitarizam obeležen je prividom: vlast žudi da bude prividna i bavi se sobom, narod se okreće preživljavanju. Jedini istinski neprijatelj takvog sistema jeste stvarnost, ali i ona u međuvremenu menja svoj opis, prilagođavajući se prividu. Pokušavamo da je sretnemo na nedeljnim ručkovima, tim malim slavljima (malo)građanštine; tu se suočavamo sa sobom prošlim i budućim. S onima koji su nam prethodili i onima koji će doći posle nas, i s još nekima, koji nam broje zalogaje dok se naginju iz TV ekrana ili nadiru iz loših uspomena i iskustava življenja u Srbiji.

Kakva kontemplacija nad tanjirom supe koja se hladi! Mana da ne mogu da jedem vruću supu tera me da mislim. To je svakako velika mana, „dar istine“, kako je savetovao Euđen Simion mladim književnim kritičarima, opreznost intelekta bez privikavanja na laži. Kakve sad to ima veze s nedeljnim ručkom, krajnjim smirajem radne sedmice i blagodarnog blagoutrobija, za sve one koji su uspeli da dobace do nedelje? Da li je to samo okupljanje zbog hrane, „atavizam zajedničkog hranjenja“, ili zahvalnost Bogu u danu Vaskrsenja za činjenicu što nas takve kakvi smo nije spalio gromom – bar dvaput odjednom? Ili je to možda prikriveno okupljanje zaverenika u ulogama babe i dede, roditelja, dece, rođaka… koji pričaju neke „bezvezne“ priče, a ne hvale vlast ili ne prave plan da je sruše. Nedeljni ručak – oaza (malo)građanskog mira, u stvari je centar prevratničkih zavera, slutnji i nespokoja. Oni koje ne možete da dodirnete svojom namerom možda nisu apriori gluvi, loši ili konformisti, možda samo misle da je velika sreća okupiti porodicu za stolom, a ne na nekom bojištu „za bolje sutra“. Možda ovo zvuči konformistički, i zvuči, i želim da tako zvuči. Oni koji ne misle tako neka pokušaju da dosegnu tu „licidersku“ scenu, tek onako, kao, „nije ništa“, pa će onda videti koliko je teško biti sasvim običan. Rituali pokazuju veru, ali ne dokazuju verovanje, često ga čak i kriju. Loša namera ne želi da vidi suštinu jednostavne ljudske sreće ili tuge. Zato zločin svedoči nemogućnost dobra i nestanak istine. Tu ekipu nezadovoljnika je na početku sada već prošlog veka predvodio Dimitrije Tucović, a onda su došli drugi. Došli, ostali i zaboravili prvog i njegovu sudbinu i počeli da mese našu.

Zaista, kako izgleda neprijatelj države, reformi, vizije, „mira i poretka“, Beograda na vodi, zli opozicionar u odnosu na dobre namere vlasti?… Nikada nisam bio sklon da poredim narode s njihovim vladarima, kao što nikada nisam razdvajao vladare i gazde od njihovih ličnosti. Ali sam takođe znao da je narod jedan i nepromenljiv, i da sve ono što se dešava potiče od tog i takvog naroda, pa i slika pobede i poraza, neprijatelja i prijatelja, protivnika i onih drugih, koji su protivnici prvima. A sve su to, opet, ljudi okupljeni na nedeljnom ručku. Jedni nisu shvatili proletersku glad (koja ne potiče samo od nedostatka hrane), a drugi nisu razumeli običnu ljudsku sreću, pa su pokušavali da nam nametnu svoju, „posebnu“. I tako je bilo uvek, i tako će uvek i biti. Objedinjeni u slabosti, uzvišeni u besu, obeshrabreni u lažima na koje svakodnevno pristaju. Na šta su sve morali da pristanu da bi postali to što jesu, kolike su razmere patnje ili izdaje? Da li zbog toga treba da im zamerimo batak ili jadac, ili da ih kaznimo zato što ga tako slatko jedu, a nama zalogaj zastaje u grlu?

Ali da nisu postajali to što jesu postali, ne bi decu (tada i sada) slali na univerzitete i evropske škole, ne bi ni nesretnog Dimitrija poslali da uči školu, već bi ostao u Gostilju na Zlatiboru, da čuva ovce. On se borio protiv naivne seljačke vere da će znanje doneti boljitak, da će nam pismenost olakšati čitanje (možda slova, ali ne i znakova vremena). A ovi drugi znakovi su govorili da se u zemlji seljaka najviše neprijatelja stvara iz klase koja se iz sela odmakla prema nekom drugom znanju i prvom zaboravu. Što je otvorilo vrata prostaštvu, revolucionarima na talasu straha, niskih instinkata i represija, onih koji se ne kaju i koji svaki drugačiji glas prekinu, zauvek – metkom.

Protiv koga su se zaista borili Dimitrije Tucović i njegovi socijaldemokratski saborci? Protiv tek malo zakopitelog građanstva u Srbiji, protiv tek uspostavljene srednje klase, nedeljnih ručkova, uštirkanih košulja i malo boljih škola. Ljudi iz taloga društvene nepravde pobunili su se protiv onih za koje su mislili da su iznad njih, svetili su im se za sebe, proglašavajući ih „buržoazijom“, „kapitalistima“… Prizivali oganj revolucije i krv na ulicama, koja bi donela pravdu. Ali ne bi oprala sramotu, ona nam je zajednička. A pravi tvorci njihove nesreće ostali su visoko, tamo dokle njihov pogled, a um još manje, nije dosezao. Upravo kako kaže Dostojevski: socijalizam ili pitanje trećeg staleža nije pokušaj da se zemlja podigne na nebo, već pokušaj da se nebo svuče na zemlju. A kada se nebo napokon „svuče“ na zemlju, onda je nebo ono što ti neko drugi kaže i pokaže. Tucović je smatrao da su srpski vojnici u balkanskim ratovima (Srbija i Albanija, 1912, prim. P. V. A.) bili jedini zlikovci, iako u ratu ne postoje usamljeni zločinci, već samo jedan veliki zločin u kome svako učestvuje onoliko koliko mora ili koliko želi. To je shvatio tek kasnije, kada je video da „prosvećene“ evropske demokratske vlade listom glasaju za ratne zajmove svojih zemalja koje kreću na nepoćudnu Srbiju. Tada je obukao uniformu i krenuo u rat. Poginuo je u Kolubarskoj bici, pokazujući da ima i hrabrosti i savesti; politička mudrost koja mu je nedostajala nije išla uz ove dve osobine. Možda uz njih baš ide, prirodno, mudrost koja prepoznaje granice života i podrazumevajuću žrtvu.

Kome se svete sada srpski vlastodršci, i za šta? Za sve rođendane na koje ih nisu pozivali, za lepe devojke koje su (davno to beše) volele pametne momke, za sve knjige koje nisu pročitali, za sva mesta na kojima nisu bili, jer nisu znali ni da postoje…

Da li imaju savest – nemaju. Da im se negde zaturila, javila bi se, počeli bi da piju, da tajno čitaju poeziju… Možete li da zamislite nekog od njih kako vrti zamišljeno čašu ispred pune plekane piksle u nekom kafanskom pajzlu u predgrađu… Naravno da ne možete, oni ne žale, oni ne žele da žale, posesivnu potrebu za sažaljenjem i iskonsku potrebu da ih vole zamenili su osvetom prema onima koji sve to razumeju i shvataju i pritom sve to umeju da kažu i artikulišu. Možda liciderski jeftino, uz krofne i rinflajš, ali bar umeju. I nije manje važno, mogu da jedu ono što hoće, a ne ono što im je servirano. Mogu da uživaju besplatno, mogu… o, zaista mogu, to je ključna reč svake slobode.

Nijedna forma života koju čovek odabere ne obuhvata svekoliko postojanje, niti kompleksnost čovekovog bivstva. Samim tim, uvek je lako postati zatočnik jednog čoveka, odnosno svega onoga što su psihološke projekcije uspele da stvore od njega. Potrebna je samo ličnost s kritičnom količinom taštine i samoljublja, sposobna da u sebi objedini sve inferiorne narodne projekcije, eksperimentalne pokušaje političkog mešetarenja i potrebu uplašenog čoveka da bude prevaren.

Kao i moj zemljak, hrabri Dimitrije, koji nije znao da će gladnice biti gladne i kada se najedu i da će bogati biti bogatiji ako siromašne gurnu u još jednu pobunu („krvavi šećer“, prim. P. V. A.) ili rat. Glad proizvodi glad, a novac proizvodi novac. Za današnju Srbiju važi kombinacija prvog i drugog – glad za novcem – i, posledično, bežanje od krivice.

Ali čemu više priča o onome što nas je svojom demonskom energijom nadraslo, nejake u istorijskoj stihiji, porozne u pamćenju i dosledne u stradanju? Otuda nimalo naivno ne smatram da taj sudar jasnog pojma s onim podsvesnim rađa jedinu istinsku koordinatu realiteta i naše svakodnevne tragike. Pa makar i nad tanjirom supe, bezdanom iz koga očekujem proročke reči, tajnu mantru da se neće baš sve ponavljati u istoriji i da nas neće zadesiti slika Februarske revolucije u Rusiji (1917), koju je ovekovečio svedok i hroničar  Kurcio Malaparte u knjizi Tehnika državnog udara:

„Promukli glasovi gube se u naborima crvenih zastava. Po krovovima kuća vojnici Kerenskog sede na trokrakom stalku mitraljeza i slušaju te promukle glasove grickajući semenke suncokreta: ljuske bacaju na okupljenu masu na trgu. […] Svakog momenta ljudi naoružani noževima, pijani od sna, ustaće iz te gužve, baciće se na junkerske patrole, na bataljon žena koje brane Zimski dvorac; drugi će krenuti po kućama da traže buržuje polegle po krevetima otvorenih očiju. Groznica ustanka ubila je san grada. Petrograd, kao ledi Magbet, ne može više da spava. Miris krvi mori njegove noći.“

Od nedelјnog ručka do Ledi Magbet, ala smo se naputovali, a nismo se makli s mesta (supa je, doduše, pojedena). Valјda tako i treba: „Svako putovanje je bežanje s mesta zločina“. Samo još da vidimo šta to iz budućnosti putuje ka nama, bežeći od sebe, istine, sudbine…