Dok je života i ljudi, u ovom obliku i sudbini, uvek će postojati dobra (?!) namera, koja će svim silama pokušavati da objedini raznoliku ljudsku zajednicu u jedinstvenu porodicu. Neko to zove „novi svetski poredak“, neko „đavolja rabota“, neko „sreća“, a neko samo ćuti, jer „u ćutanju je spas“ – kako reče jedan Andrićev književni junak. A i priča je uzaludna, jer ono što su vekovima ranije pokušavale religije, ideologije, programi i manifesti, uspelo je jednom banalnom proizvodu za široku upotrebu – sapunu. Iako je po potrošnji sapuna na poslednjem mestu u Evropi, Srbija se po potrošnji sapunskih serijala, uglavnom latinoameričke i turske (Sulejman je napokon stigao do „carstvujušče Vijene“!) produkcije, verovatno veoma visoko kotira (ne raspolažem tačnim podacima, usled ogromne konkurencije i broja zavisnika koji svakoga dana raste). Tačnije, ne postoji nijedna iole „ozbiljnija“ TV stanica koja kao osnovni adut gledanosti ne nudi beskrajne sage sa izmaštanim dramaturškim zapletima, uglavnom utemeljenim na univerzalnim slikama, patetičnim i sladunjavim pričama i jeftinim liciderskim imitacijama života. Saga se, naravno, maštom i posvećenjem gledalaca s likovima, neminovno preliva iz sebe u magičnu teksturu snova i emotivnog doživljaja, koji suvereno konfiskuje individualnost zarad posvećenja u imitaciju života. Pa šta je televizija drugo? Ali, na početku nije bilo televizije; magične reči su: domaćice, mediji, sapun… Nisam rekao: reforme, pridruživanje, standard… Da se razumemo odmah na početku.

Na početku ipak beše samo sapun…

Sredinom sada već prošlog veka, svemogući totalitarizam Komunističke partije na ovim prostorima pobedio je jedan drugi, suptilniji, efektniji i mekši pogled, koji se umesto u „srećnu budućnost“, pružao u ekrane retkih televizora, s kojih su emocijama naših roditelja suvereno vladali Ben Kvik iz Dugog toplog leta ili Dr Kilder iz Gradića Pejtona. Brzo, skoro na prepad, smenili su razdrljene brigadire, livce kraj visokih peći, rudare udarnike, smerne drugarice – bivše partizanke… Estetika kapitalizma se polako uvlačila u životni prostor komunističke ideje, suptilno, sa istom simbolikom, samo lepšom i neobaveznijom. Ameri su prekim putem stigli do komunističkog ideala, bez „socijalizma kao prelaznog perioda“, sa čulima i jednostavnom estetikom koja nikog nije obavezivala, gledaoce ponajmanje. Moja baba je u šestoj deceniji prvi put videla televizor, ali se na Bena Kvika i družinu brzo navikla; odnekud su joj bili poznati, s radne akcije sigurno nisu, kao predratna gospođa uvek je prezirala prostake. Seljake s kojima je provela dobar deo života je volela, ali seljačine nije. Danas su se opet svi oni vratili: udarnici s kosmičkom idejom mesnog nareska i mlakog piva, s čuponogim ženama i glasnim smehom da se ne čuje kad prdnu, samo malo drugačije zapakovani – u tesnim odelima i s retorikom i gestovima šumara zalutalog u salon za lepotu. Ali o tome drugi put. Pokojna baba me je zaklela da se ne bavim politikom! A i Dr Kilder i Ben Kvik ne mogu da prevaspitaju generacije unapred, za to je potreban kontinuitet. Ali, jedini kontinuitet ovde jeste – kontinuitet gluposti, brižljivo negovan i pažen.

No, nije sve baš tako obično i nefenomenološki utemeljeno. Treba se vratiti u vreme početka radio-emisija – u tridesete godine dvadesetog veka. Odatle se do današnjih dana vuče i idiotsko ime fenomena – sapunska opera. Kumovi radnog naslova koji je postao simbol bili su proizvođači sapuna, kojima je za potrebe reklamiranja robe bio potreban nekakav medijski okvir. I našli su ga u prvim petnaestominutnim, a kasnije i polučasovnim emisijama, koje se obraćaju onima koji se bave pranjem: ženama (danas se obraćaju onima koji se bave prljavštinom duše – svima). Termin emitovanja je bio, na prvi pogled protivno svim zakonitostima marketinga, usred dana, kada su deca u školi, a muževi na poslu. Recept je bio skoro savršen: dramske scene koje opisuju porodične zgode i nezgode, uz stalni sastav glumaca, intimni manir, orijentaciju na dijalog i prepoznavanje i usporeni tempo s čestim ponavljanjem ključne teze, koji je kasnije zamenila spora kamera latinoameričkih „virtuoza“ i turskih genijalnih producenata. Uzurpiranjem medijskog prostora, televizija je prepoznala potencijal pomenutih „opera“ i od tada se virus širi uz mnoštvo varijacija i modifikacija.

Jedan od najprisutnijih oblika sapunica na ovim prostorima spada u podvrstu koja se u zemljama nastanka, uglavnom španskog govornog područja, naziva „culebrones“. Terminološka različitost podrazumeva suštinsku istost u likovima koji igraju na dobitnu spregu gledaočevog saosećanja i posvećenja s glavnim junakom, uprkos banalnom melodramatskom zapletu, ili upravo zbog njega. Očigledno je Andre Žid bio potpuno u pravu kada je rekao: „Loši romani su najbliži životu.“

Pisac ovih redova nije – u odnosu na one koji ovo budu čitali, ili one koji svoju pripadnost velikoj porodici bezimenih gledalaca budu dokazivali religioznom odanošću „culebronesima“ – posednik tajnih znanja; svest o banalnosti i trivijalnosti ovih serijala u sličnoj meri poseduju uglavnom svi. Američki sitkomi su brzo uspeli da od latinoameričke naive naprave veći biznis. Vulgarno, s prišivenim zakrpama banalnih situacija i glamura koji treba da zaseni prostotu, da ne vidi pantljike kojima se upravlja lutkama i blesavošću gledalaca, te njihovim beskrajnim potencijalom da budu prevareni. Kao da je od komedije del arte na brzinu napravljen holivudski spektakl, isto kao što bi serijal o „mukama“ srpske vlade mogao da se prikazuje u nastavcima, pa bi uz izvesne veštine kamermana i režisera neki ministri mogli čak i da izgledaju inteligentno. Dakle, sve je moguće. E baba, baba…

Ali, da nije reč o banalnom fenomenu, dokazuje i to što je tokom poslednje decenije i po samo u Americi objavljeno preko 90 vrlo ozbiljnih monografija o poetici sapunske opere. Feministkinje čak ističu da je to autentičan oblik ženske masovne umetnosti, i tu su donekle u pravu. Osnovni oblik „muške“ umetnosti je linearni, dok „ženska“, manifestovana u sapunskoj operi, poštuje sasvim drugačije zakonitosti: u centru pažnje nije radnja, nego složeno tkanje intimnih odnosa (otuda dečije greške produkcije i malograđanska banalnost scenografije prolaze nezapaženo). Ovde više ne dominira vid, nego sluh, posredstvom vodećeg dramaturškog sredstva – dijaloga. Otuda se svi likovi deru i viču, unoseći se jedni drugima u lice kao komšije na sudu oko međe, puta ili žene, što je još bliže poetičkom obrascu ovih serijala. Ovde zaista neću da pominjem srpsku političku „elitu“, da mi baba ne bi ustala iz groba pre Sudnjeg dana.

Estetika besmrtnosti – „istina“ u nastavcima

 Aristotel je govorio da se šifra za uspešnost umetničkog ostvarenja uopšte krije u postizanju saosećanja posredstvom poistovećivanja. Umetnost je, verovao je drevni filozof i mudrac, dočaravanje života, samo što je život, par desetina vekova kasnije, postao veštačka himera, sastavljena od televizijskih i medijskih parafraza bajki. Jer samo su bajke još uvek u dosluhu sa ostacima animističke svesti u nama, koja je još uvek u dosluhu s transracionalnim, odnosno s podsvesnim porivima, kojima se nestale individualnosti bore da bar malo nadiđu svoj život svagdašnji i sudbinu hudu, a šta drugo. Pogotovu što „sapunica“ ne obavezuje; nema obrazovnih, etičkih i umetničkih zahtevnosti, naprotiv, čak ni istina ne postoji kao ontološka ili božanska kategorija. Svaki junak ima svoju tačku gledišta, svoju istinu, a najvažnije je da nijedna od tih istina ne može biti poslednja, niko neće podvući crtu i izvući sižejne zaključke. Istina se, tačnije, njeno tumačenje u uvek novim sižejnim obrtima, nastavlja iz dana u dan, sve do željenog ideala – estetske besmrtnosti. Vrtoglav put od neophodnosti do izlišnosti koja simulira važnost pitanja pravde i ulogu ljubavi prelazi se za nepun sat! Filozofiji su trebali vekovi, ali ko će da čeka mudrost i pamet, pivo se smlači a pica ohladi, a na drugom programu počinje nova doza silikona, penthausa, izglancanih automobila, plastičnog cveća i plastičnih emocija.

Evo najnovijeg primera.

Kada se Sulejman zahvaljujući televizijskom serijalu ponovo vratio na Balkan, razgovarao sam s nekoliko istoričara, koji su mnogo pozvaniji da mi rastumače taj period koji poznajem samo iz romana Radovana Samardžića Sulejman i Rokselana i narodnih pesama, koje mi ovom prilikom nisu od prevelike pomoći. Nisu bili sigurni da je sve to bilo baš tako, ali su u jednom bili saglasni: kostimi su „pogođeni“, kao i administrativna organizacija dvora. Dakle – estetika i propaganda. Šta više treba?! Kao da su režiser ili scenarista čitali Aleksandra Hercena, koji je rekao: „Ljudska istorija nema libreto, glumci moraju da improvizuju uloge.“ Ali, u zacrtanim okvirima i improvizacija može da bude veoma jasno i uspešno fokusirana, kako na ciljnu grupu, tako i na željenu sliku. Od Turaka bi mogli da uče ovdašnji „spin majstori“, ne smeta što mrdaju usnama dok čitaju titlove.

 Smrt ne postoji, kao ni život, uostalom

Mada je svaka epizoda razvijena u vremenu, celina serije se može rastezati unedogled (kao rekonstrukcija vlade, daleko bilo), jer je osnovna potka koja podupire radnju zasnovana na konfliktima koji se nikako ne mogu razrešiti pobedom samo jedne strane. Kao ni moja sopstvena naiva, koja se nadala da će se moj omiljeni sitkom Tvin Piks ipak završiti, da bih na kraju svojih nadanja shvatio da kraja – nema. Imitacija života uvek je najlošija varijanta večnosti.

Junaci serijala stupaju u zonu bezvremenosti; njihovom sukobu je određeno da traje večno. Ni fizička smrt nekog od junaka ne može da unese promenu u siže, koji može da traje nezavisno od svojih nosilaca, jer ih je odavno nadrastao – pobedio. Za razliku od obične priče, u kojoj pobeđuje ili dobro ili zlo, u „sapunici“ su te dve krajnosti neraskidivo povezane i nemoguće je povući jasnu granicu između „više dobrih i pomalo zlih“ i onih drugih, ako ih uopšte ima. Osnovna analogija je u životu svagdašnjem miliona gledalaca, koji karnevalsku sliku svoje podsvesti posmatraju svake večeri u terminu sopstvene molitve nad ispraznošću života i davno nestalog smisla. Verovatno je sada jasnija ljubav između glumaca i političara: i jedni i drugi veruju u večnost – samo svoju. Prvi veruju da je večnost serijala ipak nekakva večnost. Drugi veruju da je bolje slizati se sa silom nego s umetnošću; u svakom slučaju je – udobnije. Baba, neću više…

Sve u svemu, gledaoci, što pomalo vraća nadu, još uvek navijaju za „pozitive“, dok kazna, bar u TV iluzijama, uvek sustiže krivce. Pravda, izgleda, još samo ovde može da pobedi, samo što glavni junak neće odjahati u praskozorje kao u vesternima, već u novi nastavak iluzije koju zovemo   „culebrones“, „sapunica“, „sitkom“, a veoma retko (ili nikada) – život.

Nestankom kraljevina i svođenjem evropskog plemstva na paradne počasti i relikt prošlosti koji još uvek plamti iz požara buržoaskih i proleterskih revolucija, iz života svagdašnjeg izgubilo se jasno pozicioniranje na plemstvo i plebs. Rizikujući tužbu nekog dežurnog humantiranog protivpožarca, koji će me zbog sledeće teze prijaviti dežurnoj službi Helsinškog odbora, smatram da je takva vrsta organizacije bila prirodnija (nisam rekao bolja, neka izvine konformisti). Centar moći i simbol autarhične vlasti – dvor, koji je često bio sinonim za gradsku tvrđavu, rasuo se i atomizirao na mnoštvo manjih simbola, koji su se kasnije zvali društvene institucije ili porodice, svejedno. Za vreme pošasti i varvarskih napada, običan čovek više nije mogao da se skloni iza zidina zamka lokalnog vlastelina. Naprotiv, on je upravo bio isturan da primi sve ono što je novovekovni vlastelin svojom bahatošću ili glupošću zaslužio. Luis Mamford kaže da je „varoš uveličana kopija žene“ (verovatno se progresivno uvećava i sve drugo; osobine „posrnulih žena“, na primer). Možda to ima veze s grehom, a greh još od Edenskog vrta ima veze sa ženom (iako je za sve, za ljubav, mržnju pa i za greh, potrebno dvoje). Kako god, pored narečene simbolike, važna je i pomenuta simbolika moći i njenih oltara – šaltera i matičnih biroa, institucije koja je doživela parodični vaskrs u svetlu modernog doba.

No, za ovu priču je mnogo važnija – pored mitološkog značenja „večnog ženstvenog“ – simbolika samog dvora, koju je suvereno preuzeo glavni grad, postajući matrica i etalon svega onoga što propisuje kodeks građanske i političke poslušnosti, promovisan i propisan u (sub)političkim i (sup)kulturnim institucijama angažovanim na održavanju dvorskog života. Nekada se za onoga koji ide u Beograd na školovanje govorilo: „Ide da uči za Tita!“ I zaista se iz perspektive provincije mnogo jasnije videlo nego s lica mesta: postojao je dvor – Beograd, i operetski lik kralja – Josip Broz, mnogopoštovani Tito. Glavni grad je imao centralnu društvenu i političku ulogu. Bila je to obmana kolektivizacije i ideološkog marketinga, ali sve obmane u sebi imaju zrnce istine i sve su sladunjave i lake za varenje i uspavljivanje u iluzijama. Jer i komunisti, utonuvši u svilene čaršave i naručje balerina i tek opismenjenih drugarica, sekretarica iz poražene klase, u uštirkane kragne i fraze, postepeno su popuštali dizgine. Privid reda i zakona povremeno su remetile dvorske spletke, ali i građenje „novog“, socijalističkog čoveka. To je isto ono (polu)biće koje je evoluiralo u posvećenika „evropskog puta i reformi“. Lice i naličje dvora i karaktera vlasti. Kao što je u starom Rimu Komod, najobičniji razvratnik, bio kudikamo popularniji nego Pertinaks, čovek častan i pošten. Da bi pokazala koliko joj je Komod miliji, pretorijanska garda je ubila Pertinaksa čim je preuzeo vlast, jer on nije bio zastupnik njihovih obmana, tumač konformizma i služenja gorima od sebe, prividu njihove vlasti i prividu vlastite egzistencije.

U prestonici su, kao zmijin svlak, brzo otpadale provincijske navike, običaji i dijalekti, oblikujući se ponovo prema slici „kraljevskog dvora“.Važnost njene „nacionalne“ uloge ogledala se u tome što je bila vredno oponašana. Poreklo je bilo manje važno. Ne treba posebno apostrofirati da su oni koji su bili sposobniji za tu vrstu mimikrije, zauzimali i više mesto u društvenoj hijerarhiji. Za neupućene: to su isti oni koji su dolazeći u Beograd preskakali tramvajske šine da ih ne udari struja i koji su radeći danju u fabrikama, a noću sričući iz bukvara ili marksisitičkih brošura, popunjavali mesta na prvomajskim paradama ili sindikalnim skupovima, stoički trpeći bedu sve dok ne bi kupili polovnog fiću, perlonsku košulju, cipele „pačiji kljun“, sat marke „raketa“, ili šuškavac, što ih je automatski svrstavalo u red malobrojnih malograđanskih polubogova – dvorskih posvećenika. Odlazeći za vreme godišnjih odmora u rodna sela, posvađani s reakcionarnim roditeljima koji u svojoj „nazadnjačkoj zatucanosti“ nisu shvatali „dikaturu proletarijata“ i „ulogu radničke klase u svetskoj revoluciji“, pričali su zabezeknutim rođacima i prijateljima, uzdišući trudbenički, kako je život u gradu pakao i da bi se sutra vratili u selo da žive kao i oni, samo kada bi svetska revolucija i industrijski progres sačekali malo u svom nezaustavljivom napredovanju. Posle je došla demokratija, a sinovi tih gradskih seljaka postali su demokratske perjanice, koje su osuđivale očeve zbog „komunističke prošlosti“. A onda je došlo OVO, ma kako se zvalo!

A u stvari, sve je stagniralo, pa čak i nazadovalo, osim privida života, koji nezadrživo napreduje u granicama dvorskih opsena. Karnevalska slika mora se svakodnevno održavati novim predstavama, jer brzo kretanje, površno uzbuđenje i opasnost psihološki zaslađuju gorku pilulu autokratske političke discipline. Svakodnevna parada moćnika, angažovanih društveno-političkih radnika, jedna je od glavnih dramaturških postavki dvorsko-gradske scenografije. Vest u žutoj štampi postala je službena informacija najvećeg prioriteta. Surogat života, sjaja i luksuza očigledan je i slučajnom prolazniku, penzioneru, tramvajdžiji, radniku koji se upravo vraća iz noćne šihte. Svi oni učestvuju u spektaklu pretvaranja korisnog i smislenog života u pasivno parazitiranje „rijalitija“, u kome pokušavaju da u sopstvenim životima zaigraju glavne role. A svi oni Adžuvani, „baba-Dudići“, „hadži-Pešići“, preživeli sve okupacije i vlasti, i njihovi trabanti – poluniteligenti na tronovima građanskog dostojanstva, oni su ti koji urbane ale hrane provincijskim talentima kreativnih montanjara, setnih duša pobeglih od malograđanske dosade i smole, od planiranih udaja i montiranih ženidbi, rodbine i sirotinje, nedeljne sreće i večne tuge… Njihove talente i oči pune nade sačekalo je prezrenje onih kojima su samo neki dan ranije otpali rep i opanci.

Ali, da se vratimo starom Rimu, večitom idealu civilizacije i večitoj slici propasti, koju prečesto i prebrzo zaboravljamo. S prvim vekom pre nove ere Rim je ušao u one faze urbanog postojanja koje je Patrik Gids nazvao „parazitopolisom“ i „patopolisom“: gradom parazita i gradom bolesti. Tako je Rim postao „posuda negativnog života“, života koji se okreće protiv samog sebe u nastranim i razornim delatnostima. Rim je (kao i Beograd, i na vodi i bez vode) obnovio i proširio zla kojima kao da su izložene sve civilizacije; u njemu su pronađeni arhitektonski oblik i javni ritual koji favorizuju stalno izražavanje tih negacija. Dvor se proširio na sve sfere života, postao je izglancana slika, prilika i oblik svake posuvraćenosti. Teme „žute štampe“ postale su glavno zanimanje građanstva; sve druge delatnosti služile su posredno ili neposredno u ovoj areni primitivizma. Baš kao što danas „pravi“ život za milione ljudi postoji samo na „ružičastom“ televizijskom ekranu, dok su sve neposredne manifestacije života drugorazredne, pomoćne i skoro besmislene. Rimljani su propali. Nama to za nas još niko nije javio.

Besposlena gomila baza po gradu (dvoru), tražeći negde odavno izgubljeno sopstvo i zavičaj. Polako stiče nemušti osećaj da je integralni deo nečega važnog, diveći se sebi u svim stepenima karikature nekadašnjeg gospodstva, meračeći pred slikom raskoši kao posledicom političkog nepotizma, ketmanstva i licemerja. Samozadovoljno i mazohistički uživaju u predstavi sopstvene propasti i samokažnjavanja. Jednog jutra će shvatiti, kao početkom devedesetih, da su na margini bivšeg života, u redu za mleko ili hleb. Ili ispred totemske ispostave dvora – šaltera, ispred kojeg pogureni čekaju da pošalju pismo deci u neku inostranu zemlju, čije su ime precrtali s dobijenog pisma, ili potvrdu o penziji – jedini pismeni dokaz da su živeli. Oni manje srećni već su ostavili kosti u nekim bezimenim vukojebinama, misleći da time brane sebe i integritet dvora, ne mogavši da shvate, posle uzalud potrošenog života, da se sve to brani isključivo na dvoru. Neki su čekali bombe, upućujući nekim tuđim dvorovima pitanje zašto nas svet mrzi, a ne znajući da odgovor treba da potraže na sopstvenom. Drugi su poverovali da neće biti ponovo prevareni i da šarena laža može biti slatka. Možda i može, ako je ne zagorča talog iskustva i inteligencije, onome ko ih ima, naravno. Ne znam samo zbog koga sada gladuju i koliko dugo mogu da hrane strah ili da ga puštaju da se on hrani njima!

Ostala je izreka: „Lepa ko Jovanka“, iz vremena kada su sve žene nosile punđe kao Jovanka Broz, a muškarci „fronclare“, rupičaste treger-majice, sandale, značke s likom JB-a. Ostali su spomenici nekih bivših života i neki grobovi zarasli u korov, ili oni koji se još uvek kreću, čekajući komunizam, jer, „u komunizmu ćemo svi živeti u Beogradu“. Ostao je i dvor, s nekim drugim „kraljevima“. Ostalo je pitanje za koje onaj ko ga postavlja misli da odgovorom na njega mogu da se otvore vrata mudrosti: „Šta se priča po Beogradu?“ Ništa!