U poslednjih dvadeset i više godina nikako nisam mogao da shvatim puno značenje izreke „Kada topovi gruvaju, muze ćute“. Poslednjih decenija pisalo se i stvaralo više nego ikada ranije – doduše, s problematičnim kvalitetom – emotivni doživljaji ratnih katastrofa, političkih i društvenih dubioza, naterali su mnoge koji do tada nisu nikada, osim kada se potpisuju, uzeli olovku u ruke, da se late pisanja. Naravno, to je uslovilo mnoštvo loših dela, individualnih i parcijalnih viđenja i „istina“, što je direktno uticalo na kvalitet književne produkcije, ali o tome će tek trebati da kažu svoje mišljenje oni koji dolaze, a uzgred budi rečeno, to i nije osnovna tema ovoga teksta. Mnogo je važnija iskustvena provera pomenute izreke, koja je posredno potvrdila svoju istinitost i onaj prećutani deo: „… a budale govore“.

Pisac je veliko dete i nepopravljiva naivčina; ako se tome doda još i nezaobilazna količina egoizma, spoj koji sačinjava homo literatusa ovih prostora postaje potpun. Relacija između umetnika uopšte i političkog mehanizma koji fabrikuje događaje uvek je bila problematična. „Korisnost“ kreativnog parazitizma umetnika koji su se inspirisali raznim društvenim lomovima mnogo je više potvrdila istinu pobednika nego što je umetnički i kreativno uspevala da problematizuje pomenute događaje, bol malih ljudi, tragediju miševa koje su slonovi izgazili dok su se tukli (veliki Bog živi u malim ljudima, nikada to ne treba zaboraviti). Zbog toga su mnoga dela ostala na nivou memoarske građe, političkih manifesta o večnim „vrednostima“ (demokratije ili totalitarizma, kao da ima razlike u puzavosti i potuljenom ližisahanskom stavu „pravednog“ hroničara, uvaženog pisca) i ličnim kvalitetima onoga koji se preporučuje „Neronovoj trpezi“ vlasti i prokuratorovim srebrnjacima. Ne verujem da postoje politički mehanizam ili nomenklatura koji su pre bilo kakvih radikalnih poteza za savet pitali nekog mislećeg čoveka koji nije ni formalno član ciljane (pozicione ili opozicione) političke grupacije. Sledstveno tome, ni pisci na rukovodećim mestima ne pokazuju neku političku pragmatičnost i upotrebljivost ne samo zbog toga što su kao ljudi i intelektualci neupotrebljivi (nikada ne treba zaboraviti da su i oni ljudi!?) već i zato što primarna umetnička intencija umnogome nadilazi primitivan i moralno nizak svet politike. Kada to zaborave, a „carstvo od ovoga sveta“ i zemaljska blaga obično iniciraju takav zaborav, postaju upotrebljiva roba, zbog čega kasnije godinama mrče hartiju da bi dokazali da to nije baš tako kako se sada priča i da đavo nije baš toliko crn.

U Bulgakovljevom Majstoru i Margariti kritičar Lavrovič smrtno ozbiljan kaže Nikolaju Maksudovu: „Mi smo inženjeri ljudskih duša.“ Godinama kasnije, poznati češki disident Jozef Škvorecki svoje dvotomno delo o komunističkom totalitarizmu naziva upravo tako. Poznata je i anegdota vezana za pijanistu Padarevskog, koga je, kada je već postao predsednik, u Parizu sreo poznanik koji ga je upitao, oduševljen: „Maestro, drago mi je što vas vidim, recite mi gde nastupate i koje delo svirate?“ Politika je očigledno sporedna za ljude koji istinski uživaju u umetnosti. Nažalost, i oni su sporedni za politiku, koja bedne poene lične i kolektivne sujete stiče isključivo povlađivanjem primitivizmu i vladanjem (naj)nižim instinktima samoodržanja sile u tuđem strahu i gluposti.

Ovim putem neminovno dolazimo do stalno aktuelnog pitanja intelektualnog angažmana u zemlji koja se s drugima još nije izmirila, ali se u sebi samoj (ovo drugo pogotovo) zakrvila. Mislim da nema režima u poslednjih nekoliko decenija koji pisci i umetnici, bilo javno, bilo svojim delima, nisu podržali. Stvarnosna emocija povukla je mnoge od njih na puteve epigonstva i trabantstva, a najgore je to što je talenat uvek bio obrnuto proporcionalan angažmanu. U međuvremenu su se i protestne večeri u raznim udruženjima pisaca pretvorile u večeri i panegirike vlasti, bilo kojoj, ali vlasti. Lukavi komunistički političarski um je znao da je slika o NOB-u mnogo plastičnija u književnosti i slikarstvu nego u dnevnicima i zapisima polupismenih komandanata i komesara. Činjenica da u toj plejadi hvalospeva ima odličnih dela i pisaca ne pomera nas nimalo u etičkom pogledu ka mogućem pročišćenju; naprotiv. Pitanje koje sve vladajuće nomenklature grozničavo žele da reše vezano je za pozicioniranje vladajućih poetika i pisaca pomoću kojih će i sam režim biti, u istorijskim i umetničkim okolnostima, rastumačen, odnosno potvrđen. Međutim, istorija nas uči da je taj trud obično uzaludan.

U devetnaestom veku (1831), tokom rusko-poljske krize, kada se čitava evropska javnost okrenula protiv Rusije, Puškin piše pesmu „Klevetnicima Rusije“. Godinama kasnije, tumačeći pesmu i patriotski  poriv pesnikov, Isidora Sekulić kaže: „Ali šta je prirodnije ako nije možda moralno, u datom slučaju, nego da se sav vitalni senzibilitet jednog pesnika lokalizuje na onoj tačci na kojoj je i senzibilitet jednog cara – u vreme kada je država u ratu.“ Nastavljajući rečima da je „vrlo teško, upravo nemogućno, da nešto bude jednako važno i razumljivo onima kojima gori nad glavom i onima kojima ne gori“. Ali, malo dalje, takođe piše: „Rat ne čuva kulturu i živote, kako da čuva moral“, ili: „patriotska poezija ima fiziologiju i biologiju, a ne etiku i estetiku“. Očigledno su i oni koji su čitali Isidoru i Puškina tumačili ove pisce na svoj način. Otuda svaka pobuna pisaca u poslednjih nekoliko decenija liči na nemušto lajanje na zvezde; čak i ona dela koja pokušavaju da se suprotstave (ne)vladajućim kanonima, ostaju na istom nivou kao i njihove polemičke premise. Retki su oni koji mogu da se uzdignu iznad toga.

Stvorena konfuzija potiče iz pozicija tumača i osporitelja, čije uloge u društvenoj i istorijskoj periodici zauzimaju isti ljudi. Podržavanje na sva usta i svim raspoloživim sredstvima pisaca koji se pojavljuju iz magme novih društvenih okolnosti upravo je servisiranje sopstvene loše savesti, nažalost, pogrešnim sredstvima. Danas se pisci i umetnici utrkuju u panegiricima Velikom Reformatoru, usmene i pismene ode, namrštene i (ne)ozbiljne izjave i beskrajno razumevanje pišu i pokazuju oni koji ne razumeju važnost vlastite savesti, jer bi veoma želeli da budu „savest nacije“.

Malo je verovatno da je Veliki Reformator ljubitelj lepe književnosti; pre bi se reklo da je ljubitelj upotrebljivih ljudi. Neko vreme sam verovao da su „inženjeri“ najniži moralni stadijum, sada shvatam da postoje i „serviseri“ i uzaludna nada da novina donosi novo i da prevrednovanjem mogu i sami biti prevrednovani.