Ne slutim tok istine:
Tek samo tupi očaj,
Tek puko nadahnuće.

Ne shvatam ljudski smer:
Tek potpun poraz,
Tek likujuće slavlje.

Stanislav Vinaver, „Ne“

 Mislio sam da sam s temom odnosa između generacija, oceubistvom i sinovskim izneveravanjem tekovina prethodnih života završio u jednoj ranijoj kolumni, ali me je razgovor od pre nekoliko dana, kome sam igrom slučaja prisustvovao, naterao da još jednom razmislim o „onome što nas okružuje“, tradiciji, očevima i sinovima…

Pedeset godina ideološkog nasilja slomilo je (neke nepovratno) skoro sve autentične vrednosti života. Naravno da su na njihovo mesto inaugurisane i proglašene vladajućim neke druge (pseudo)vrednosti, kako u sferi društvenih normi, tako i u sferama ekonomije, politike, morala i etike. Nije najveća nesreća koja nas je zadesila propast zemlje i ideološkog koncepta, niti krvavi rat, dvadesetpetogodišnja kriza… Najveća nesreća je što nam je sve to upakovano i instruisano kao sukob generacija, neminovan možda, ali samo u društvima koja su iživela svoju prošlost, a ne i u ovoj zemlji, u kojoj je greh prošlosti bič kojim sinovi, zaparloženi u zabranu devijantnog socijalističkog koncepta nazvanog „demokratija“, skorojevići i malograđani, bičuju svoje očeve. Nedelatna i nestvaralačka skorojevićka grupacija, nesposobna za bilo kakav zanos ili ideju, svoj odnos prema stvarnosti gradi na podsvesnom kompleksu u odnosu na one koji su, kako-tako, izborili svoje parče neba.

I da se vratim razgovoru, u kome su se zatekle tri generacije jedne porodice: deda – bivši revolucionar, sin – skorojević evoluirao iz stadijuma „sina socijalističkog kulaka“ u novokomponovanog biznismena i unuk – stipendista neke zapadne fondacije, s verom da je u Srbiji primenljiv model kapitalizma iz vremena Adama Smita. Lično sam se trudio da ostanem izvan rasprave, što inače uvek pokušavam kada se nađem u ognjenom jezgru vulkana u kome se tumače ovdašnji tranzicioni procesi, lični stavovi i opšti animoziteti. Iako sam sa svojim pokojnim ocem ponekad upadao u rasprave, mislim da su bile na dosta višem nivou i uz dužno uvažavanje sagovornika. Možda sam ja pokazivao neophodno shvatanje uloge i (ne)mogućnosti jedinke u vihorovima, a možda je i moj otac pokazivao neophodnu dozu razumevanja za moju virulentnu i preidealizovanu mladost. No, navedena rasprava je tekla po liniji one poznate psihoanalitičke frojdovske relacije (tema su, uzgred budi rečeno, bile reforma i privatizacija onoga što je ostalo od tzv. društvene imovine), kada sinovi organizuju pohod u želji da smaknu i unište oca tiranina u hordi. Ali sinovi nisu (figurativno, naravno) pojeli oca da bi u sebe upili duh i osobine tiranina; oni čak tog starog revolucionara posvećenika i stradalnika jedne demonske ali bezube ideologije nisu uspeli ni verbalno da poraze. Mislim da nisu ni pokušavali; oni su već zaseli na pozicije koje je za njih neko drugi osvojio, srušili su državu koju nisu pravili, znali su da rat ne mogu da dobiju, jer nisu sposobni za konkretno delanje koje nije zadovoljavanje sopstvenih potreba. Oca, sina „socijalističkog kulaka“, ubrzo će smeniti sin zapadnjački stipendista, prodajući budzašto ono što je ocu promaklo, povećavaće poreze i namete izmučenom narodu na čijoj su se grbači zagazdili i zakopitili i koji ih je, nepismen, prljav, umoran i prezren, izdržavao i školovao. Gađenje prema tom svom i jedinom narodu (budući da „građani sveta“ nikada neće biti, baš zbog toga što to veoma žele) uspeće da unovče i da stvore distancu, ne u odnosu na „guravi narod“, već u odnosu na jedinu autentičnost egzistencije, koja, gle čuda, upravo odatle dolazi. Proglašavajući život očeva lažnim sinovi pokušavaju da svoj učine istinitim. Da ubede i sebe i druge, ali nikada nije, to ne mogu i ne žele da znaju, postojala univerzalna istina niti univerzalna laž. Otac iz gornje priče je želeo da njegovi sinovi ne budu kao on, ja sam želeo da moj sin ne bude ja. Nismo uspeli ni jedan ni drugi. Zato sam ćutao. Znao sam da grešim jer nisam uspeo ni sebi ni svom sinu da objasnim šta sam postao i na šta sam pristao. Nisam imao snage da ga treniram i spremam za budućnost u koju nisam verovao. Kako da mu zabranim da bude dete da bi postao čovek po meri starosti i hipertrofiranih, senilnih i staračkih, želja svoga oca? Buduće vreme je mera oceubistva, to je mala cena za gest ali velika za uspomene, kako ćemo živeti sa njima? Svom sinu zameram jedino sebe, nisam to mogao da kažem ocu na koga su se sinovi ostrvili. Ali, znao sam da on zna to što sam želeo da mu kažem, i kao sin i kao otac i kao ništa – prah predaka i pokora potomaka.

Prezirem kolektivističke pokrete, komunizam smatram đavoljim zamešateljstvom, ali poštujem ideju kojoj su ljudi odani i za koju stradaju bez obzira na to što svi podsvesno znaju da će se i ona najčistija kasnije premetnuti u demonski koncept izneveravanja; poštujem zanos i veru. U „jednoj sasvim običnoj građanskoj porodici“ razgovor koji se polako pretvarao u svađu potrajao je do duboko u noć. Znao sam da neće „pojesti oca“, bojali su se toga, u tom telu okuženom (pra)roditeljskim grehom još uvek je postojala vera i ubeđenost da se ne može sve kupiti novcem, a to je ono što najmanje žele, to se najslabije prodaje. Postoji opasnost da se inficiraju tom verom i otimačinu zamene umerenošću, a demagogiju političkih floskula rečima iza čijeg značenja i časti stoje moralni autoriteti… Kome to danas još treba?!

Kada usamljen stojiš na visoravni pustoj,
pod bezdanom kupolom Azije, u čijoj plaveti gustoj
pilot il anđeo katkad štirku bi rastapali;
kad nehotice uzdrhtiš, ćuteći da si mali,
seti se da prostor kome, čini se, ništa nije
potrebno, u suštini, snažnu potrebu krije
za pogledom sa strane, za merilima praznine.
Tek tvoje oči mogu ovu uslugu da učine. 

Josif Brodski, „Savet“

Kao što redovniji čitaoci ovog bloga znaju (a što, inače, i sam potenciram, valjda da bih sagledao dubine zabluda ili naličje istine), odrastao sam u vreme utopijske realsocijalističke bajke, što je u letnjim mesecima rezultiralo time da se naša „mala (osnovna) ćelija društva“ – porodica, priključivala karavanima koji su se polako, kao da idu po zasluženu nagradu ili porciju drevnosti, spuštali slomovratnim putevima ka Crnogorskom primorju. Tek kasnijih godina smo otkrili da su nam Crnogorci „neprijatelji“, a Grci, Turci i Bugari „prijatelji“, a sada su nam ovi prvi ponovo prijatelji, valjda. Radovao sam se moru, tada smo se mogli sunčati i kupati do mile volje, bez opasnosti po zdravlje, tačnije; tu je opasnost izbegavao onaj koji je imao dobar nivo samokontrole, onaj koji je pravovremeno reagovao na treći poziv roditelja za izlazak iz vode, sve preko toga nosilo je opasnost po telesni integritet dece poplavelih usana.

Kasnije sam shvatio da su rituali koji su se odvijali u vreme odmora provedenog na moru bili u stvari matrica idealnog društva, daleko iznad utopijskog relativizma svakodnevice ostalih meseci. Dolazilo se i odlazilo, kako na primorje, tako i na plažu, u određenim intervalima – smenama, obroci su bili propisani „od–do“, suveniri tipski, osećanje posebnosti i zasluženosti odmora dominantno, razglednice, plastične sandale, fotografije na kojima se svi smešimo belim zubima kao crnci u mraku… Svako je na odmoru radio nešto što nije smeo da uradi tokom ostatka godine. Žene su stavljale minivalove, farbale kosu u neke šašave boje, nosile kraće suknje, odlučivale se na „nepristojne“ avanture… Moj otac, na primer, na moru je stalno puštao brkove, podsećajući svakoga dana sve više, kako su brčine rasle, na karpatskog konjokradicu iz filma Cigani lete u nebo. Ja sam nosio lančić, jer nakit, a posebno za muškarce, u školi nije bio dozvoljen. Prestupi kao privid slobode – mi kao korifeji socijalističkog bitništva; s brkovima, lančićima, mekikama, minivalovima…

Ali ipak, surovi automatizam tradicionalnog vaspitavanja dece odvodio me je u krevet s prvim mrakom. Kroz zavesu od šuma mora i pesme zrikavaca provlačila se muzika koja je dopirala s letnjih terasa na kojima su orkestri svirali šlagere preplanuloj publici, koja je tancovala u ritmu sladunjavih melodija. Osećanje da propuštam nešto potpuno ekskluzivno nije me napuštalo, mislio sam da je istinski život igra bosonogih parova, koji u svojim psiho-motoričkim kretnjama u ritmu muzike opisuju suštinski sadržaj života. Mislio sam da je život letnja pozornica – terasa s pogledom u raj ili u „srećnu budućnost“, igra i muzika, bile su tajna znanja, meni još uvek nedostupna. Tada nisam znao da je terasa prepuna prerano ostarelih lakonogih „briljantinskih“ švalera, žena bivših mladosti i mladih koji su svoju fiziološku mladost razmenjivali za život u kojem će obredna inicijacija odlaska na more, u kafanče na uglu na „deset s lukom“ ili na sindikalnu igranku, biti najuzvišenija vrednost. Neminovnost prolaska života i podsvesno znanje da se na život ne može uticati stvorili su od njihove igre mučaljiv ples sličan onome kojem su pribegavali ljudi koje ujede otrovni pauk crna udovica, jer se verovalo da je samo u neprestanom kretanju i igri spas od smrti. Ali krvožedni totem je sve manje bio zadovoljan ritualnim plesom u svoju čast, ispod zemlje je pulsiralo njegovo nezadovoljstvo koje se više nije moglo hraniti „sitošću“ i srećom nižnjih.

Kasnije sam i ja odlazio na terase pored mora, ali lepe dame, igra, alkohol, galantnost… nisu me spasli od zvukova i osećanja koji su mi se kao detetu ugnezdili u uši. Naučio sam da igram. Da li sam bio srećniji zbog toga? Jedino je more bilo trajno svedočanstvo, zatalasana misao o večnosti, ptica rugalica ljudskoj prolaznosti koja je pokušavala da se od nestanka spasi ritualima preobilja društva u kome bi svako mogao sebi da priušti po dva bureka. Da li je u nekom ekskluzivnom baru Beograda na vodi predviđena „sala za tanc“? Trebalo bi da jeste, u stvari, neophodno bi bilo, kako drugačije pokazati svoju plemensku pripadnost nego ritualnim plesom? Bežeći od poslednjeg plesa, obišli smo čitav krug, i sada smo ponovo na početku. Sadašnji „rizorti“ – citadele raskoši, zatvori s odličnom uslugom i livrejisanim čuvarima, samo su glamuroznija varijanta iste teskobe, možda i veće. Jer čemu potrošiti toliki novac da bi se napravio privid, i zašto ga, kada je privid, toliko plaćati? Čarter letovi i prejedanje i prepijanje za švedskim stolom, ležaljke za džabe i odmor za skupe pare u zatvoru otvorenog tipa današnja su verzija nekadašnje naive da se negde može otići i da se od života može odmoriti. Ali opet, to su bila hodočašća u slavu života, verovali smo da nam sve to pripada i da toj kratkoj letnjoj romansi pripadamo i mi. Danas je neophodno dati veliki novac za kulise koje će nas zakloniti od istine nemoći života pred besmislom. Dok igraju u balskoj dvorani, isti oni lekari, apotekari, činovnici, opštinske službenice željne avantura iz pisanih romana „Siluete“, samo sada s maskama savetnika, menadžera, operatorki… ne znaju da život za njih ipak čuva poslednji ples na istoj onoj terasi koju se trude da zaborave. Beskrajna je vera da onaj ko igra neće umreti. Konje ubijaju, zar ne?

Na pola puta zastadoh. 
Okrenuh leđa vremenu
i mesto da hodam po budućem –
niko me tamo ne čeka –
vratih se da hodam po prohodanom.

(…)

Anđeo se smešio. 
Dunu vetar i pesak me zaslepi.
Vetar i pesak bejahu moje reči: 
ne živimo; vreme naš život živi.

Oktavio Paz, „Povratak“

Bez obzira na to što je jedno od osnovnih stvarnosnih svojstava života da teče (i oteče), noseći sobom retke sreće i naplavine tuge, ponekad zablista iz turobne matrice realiteta, podsećajući nas na nostalgiju za prošlim vremenima, otvarajući u isto vreme studenu misao o budućnosti. Okoštale misli o egzistenciji (i „modernoj porodici naroda“, jakako) povremeno nadiđe sentiment glamura koji nas vrati u vremena koja iz perspektive jedne setne tuge posmatramo kao raj. Kraj školske godine za đake predstavlja olakšanje rođeno iz nasluta letnje bezbrige ferija, ali nekima od njih donosi i završetak zlatnog đačkog doba i prvu stepenicu na beskrajnom stepeništu života kojim se čovek penje prema sebi i zalasku, pridržavajući se za gelendere svakodnevnih briga, naslućujući kraj koji je kao miraz nesavršenosti poneo davno, još negde na rođenju. Ne znam da li je moj sin to tako razumeo ili sam uspeo da ga sačuvam od vlastite pogrešnosti, ali potreba da zablista u sjaju balske sale bila je više nego očigledna. Drago mi je zbog toga, neka ima uspomene u lepim odelima ako već ne može u srećnoj zemlji i razumnom društvu. Da me povremeno nisu slikali u odelu, dalo bi se pomisliti, s obzirom na moju poslovičnu mrzovolju, da sam život proveo u buretu (mada možda i jesam).

Iako su moderna vremena banalizovala sve čega su se u besmislenoj racionalizaciji i procesu profanizacije dotakla, ostali su odblesci rituala koji su negde duboko u zabranima vlastite nutrine sačuvali suštinu. Kao prvoborac raznih školskih reformi i „usmerenja“ ka pustopoljini gluposti i praznini duše onih koji su nam godinama krojili kapu, radnik bez zanata u surovoj praktici života, čovek s akademskim obrazovanjem ali bez gimnazije, večiti hodočasnik po ruševinama smisla, u ovim vrućim danima posmatram beogradsku mladost kako se užurbano priprema za „ispit zrelosti“ – maturu.

Gradom mile prave male delegacije školskih drugova, potpomognute roditeljima kao finansijerima i čuvarima porodične kase. Ponovo ćemo se zadužiti za sreću naše dece i za budućnost, njihovu. Iako više ni jedno ni drugo ne možemo da im obezbedimo, zaduženi, obespravljeni, poniženi… Kao da od njih, maturanata na pragu zrelosti i života, želimo da sakrijemo baš taj život. Znoj lije s lica devojčica koje bi preko noći da liče na porcelanske praznoglavke sa televizije ili svoje mame (kada su bile maturantske dive) dok probaju već ko zna koju haljinu u ekskluzivnim buticima ili „kod Kineza“, pred prodavcima koji na licima čuvaju budistički mir i strpljenje (kao Kinezi, uostalom), i dok noge iz zgužvanih „najki“ uklizavaju u blistave cipele, pokušavam da oživim „dan posle“. Iz frizerskih salona i šminkernica, taksija i luksuznih limuzina, neki goluždravi klinci – ni dečaci ni ljudi – ući će u blistave sale beogradskih hotela i klubova da u dionizijskom preterivanju, u sreći mladosti i tugaljivim rastancima, „za vjeki vjekov“ u album sada sjajnih a ubrzo požutelih korica smeste čitav jedan period života.

Zamišljen, već predaleko u uspomenama, skidam kondenzovane kapljice sa čaše u hladovini kafanske bašte, pokušavajući da se setim sebe iz tih dana i svih onih bivših dečaka koji danas istom štraftom šetaju malu decu, stresove, višak kilograma, nezadovoljstva… Ne zavidim nikome, ali i ja, profesionalni pesimista i mrgud, volim takve svečanosti, generacijske proslave koje nas uvek podsećaju da život još ima bar malo dostojanstva, iako je odavno prošlo zlatno vreme u kome su deca bila deca, roditelji brižni čuvari autoriteta osamareni društvenom odgovornošću i brigom, a matura istinski ispit zrelosti, koji je na ispitanicima ostavljao nevidljivi žig: atest zrelosti i očekivanja koja je trebalo osvojiti u životu budućem.

Danas više nije tako. Odavno su nas gladne godine ujedinile u uniformnosti nemoći; nezreli su sazreli preko noći, zreli su podetinjili, dobri postali loši, a loši nisu postali dobri. Odnos između našeg bića i spoljne sredine uspostavlja osećaj tuge koja oslikava pejzaže naše stvarnosti. Tuga priziva lepotu da bi u nju pretočila prazninu. Pustinja se širi kao pošast i samo je pitanje trenutka kada će plodnu zemlju pretvoriti u sebe. Isto onako kao što su prethodne generacije, ostavši bez čvrstih uporišta u tradiciji i sećanju na svoje očeve, stvorile nas prema obličju svome – prema pustinji modernih vremena: varljivim rajevima koji su se belasali iz perspektive ljudske indolentnosti i inferiornosti u odnosu na društvene i istorijske procese kojima nisu bili dorasli, ali su pohrlili u njih, zaboravljajući da džabe sira ima samo u mišolovci i da se za sve mora platiti vlastitom krvlju.

Gledam grupice mladih kako, posle maturskih večeri, promiču kroz jutarnje senke i kako tek izašli iz opne detinjstva, kreću u život, koji za njih, prerano progledale, više skoro da i nema nikakvu težinu. Odavno su se upoznali, ali su ga prethodne noći ipak porazili, dokazujući da su još uvek mladi, lepi i veseli, bez obzira na to koliko logika govorila drugačije. Samo je ovog puta besmisao doneo nešto smisleno – jutro.