Na pola puta zastadoh. 
Okrenuh leđa vremenu
i mesto da hodam po budućem –
niko me tamo ne čeka –
vratih se da hodam po prohodanom.

(…)

Anđeo se smešio. 
Dunu vetar i pesak me zaslepi.
Vetar i pesak bejahu moje reči: 
ne živimo; vreme naš život živi.

Oktavio Paz, „Povratak“

Bez obzira na to što je jedno od osnovnih stvarnosnih svojstava života da teče (i oteče), noseći sobom retke sreće i naplavine tuge, ponekad zablista iz turobne matrice realiteta, podsećajući nas na nostalgiju za prošlim vremenima, otvarajući u isto vreme studenu misao o budućnosti. Okoštale misli o egzistenciji (i „modernoj porodici naroda“, jakako) povremeno nadiđe sentiment glamura koji nas vrati u vremena koja iz perspektive jedne setne tuge posmatramo kao raj. Kraj školske godine za đake predstavlja olakšanje rođeno iz nasluta letnje bezbrige ferija, ali nekima od njih donosi i završetak zlatnog đačkog doba i prvu stepenicu na beskrajnom stepeništu života kojim se čovek penje prema sebi i zalasku, pridržavajući se za gelendere svakodnevnih briga, naslućujući kraj koji je kao miraz nesavršenosti poneo davno, još negde na rođenju. Ne znam da li je moj sin to tako razumeo ili sam uspeo da ga sačuvam od vlastite pogrešnosti, ali potreba da zablista u sjaju balske sale bila je više nego očigledna. Drago mi je zbog toga, neka ima uspomene u lepim odelima ako već ne može u srećnoj zemlji i razumnom društvu. Da me povremeno nisu slikali u odelu, dalo bi se pomisliti, s obzirom na moju poslovičnu mrzovolju, da sam život proveo u buretu (mada možda i jesam).

Iako su moderna vremena banalizovala sve čega su se u besmislenoj racionalizaciji i procesu profanizacije dotakla, ostali su odblesci rituala koji su negde duboko u zabranima vlastite nutrine sačuvali suštinu. Kao prvoborac raznih školskih reformi i „usmerenja“ ka pustopoljini gluposti i praznini duše onih koji su nam godinama krojili kapu, radnik bez zanata u surovoj praktici života, čovek s akademskim obrazovanjem ali bez gimnazije, večiti hodočasnik po ruševinama smisla, u ovim vrućim danima posmatram beogradsku mladost kako se užurbano priprema za „ispit zrelosti“ – maturu.

Gradom mile prave male delegacije školskih drugova, potpomognute roditeljima kao finansijerima i čuvarima porodične kase. Ponovo ćemo se zadužiti za sreću naše dece i za budućnost, njihovu. Iako više ni jedno ni drugo ne možemo da im obezbedimo, zaduženi, obespravljeni, poniženi… Kao da od njih, maturanata na pragu zrelosti i života, želimo da sakrijemo baš taj život. Znoj lije s lica devojčica koje bi preko noći da liče na porcelanske praznoglavke sa televizije ili svoje mame (kada su bile maturantske dive) dok probaju već ko zna koju haljinu u ekskluzivnim buticima ili „kod Kineza“, pred prodavcima koji na licima čuvaju budistički mir i strpljenje (kao Kinezi, uostalom), i dok noge iz zgužvanih „najki“ uklizavaju u blistave cipele, pokušavam da oživim „dan posle“. Iz frizerskih salona i šminkernica, taksija i luksuznih limuzina, neki goluždravi klinci – ni dečaci ni ljudi – ući će u blistave sale beogradskih hotela i klubova da u dionizijskom preterivanju, u sreći mladosti i tugaljivim rastancima, „za vjeki vjekov“ u album sada sjajnih a ubrzo požutelih korica smeste čitav jedan period života.

Zamišljen, već predaleko u uspomenama, skidam kondenzovane kapljice sa čaše u hladovini kafanske bašte, pokušavajući da se setim sebe iz tih dana i svih onih bivših dečaka koji danas istom štraftom šetaju malu decu, stresove, višak kilograma, nezadovoljstva… Ne zavidim nikome, ali i ja, profesionalni pesimista i mrgud, volim takve svečanosti, generacijske proslave koje nas uvek podsećaju da život još ima bar malo dostojanstva, iako je odavno prošlo zlatno vreme u kome su deca bila deca, roditelji brižni čuvari autoriteta osamareni društvenom odgovornošću i brigom, a matura istinski ispit zrelosti, koji je na ispitanicima ostavljao nevidljivi žig: atest zrelosti i očekivanja koja je trebalo osvojiti u životu budućem.

Danas više nije tako. Odavno su nas gladne godine ujedinile u uniformnosti nemoći; nezreli su sazreli preko noći, zreli su podetinjili, dobri postali loši, a loši nisu postali dobri. Odnos između našeg bića i spoljne sredine uspostavlja osećaj tuge koja oslikava pejzaže naše stvarnosti. Tuga priziva lepotu da bi u nju pretočila prazninu. Pustinja se širi kao pošast i samo je pitanje trenutka kada će plodnu zemlju pretvoriti u sebe. Isto onako kao što su prethodne generacije, ostavši bez čvrstih uporišta u tradiciji i sećanju na svoje očeve, stvorile nas prema obličju svome – prema pustinji modernih vremena: varljivim rajevima koji su se belasali iz perspektive ljudske indolentnosti i inferiornosti u odnosu na društvene i istorijske procese kojima nisu bili dorasli, ali su pohrlili u njih, zaboravljajući da džabe sira ima samo u mišolovci i da se za sve mora platiti vlastitom krvlju.

Gledam grupice mladih kako, posle maturskih večeri, promiču kroz jutarnje senke i kako tek izašli iz opne detinjstva, kreću u život, koji za njih, prerano progledale, više skoro da i nema nikakvu težinu. Odavno su se upoznali, ali su ga prethodne noći ipak porazili, dokazujući da su još uvek mladi, lepi i veseli, bez obzira na to koliko logika govorila drugačije. Samo je ovog puta besmisao doneo nešto smisleno – jutro.