Zaista, živim u mračno vreme!
Bezazlena reč je glupa. Bezbrižno čelo
Znak je neosetljivosti. Onaj ko se smeje
Samo još nije primio
Užasnu vest.

(…)

Vi što ćete izroniti iz potopa
U kome smo mi potonuli,
Spomenite se,
Kad budete govorili o našim slabostima,
I mračnog ovog vremena
Kome ste umakli.

Bertold Breht, „Rođenima posle nas“

Veruje se da čovek posle pedesete godine počne da jede svoja sećanja; valjda se tako zatvara krug života. Bilo bi logično da oni koji svare ono što pojedu postanu mudri, ali to očigledno nije isključivo pravilo. Ja sam počeo da se gostim uspomenama ranije, na sopstvenu odgovornost. Kome bih ih čuvao, ne verujem da ću postati mudar. Tačnije: sve više sumnjam u ljudsku mudrost kao nešto što će naći posvećenike i slušaoce. Zaborav je zaista lekovit, ali u onoj meri mudrosti u kojoj je, pre nekoliko godina, jedan moj prijatelj odbio da napusti zemlju u totalnoj političkoj i ekonomskoj dubiozi; držeći vizirane pasoše i garantna pisma koji su mu obećavali sve ono što su drugi žedno i gladno otišli da traže, samo je rekao, pred zblanutom i zabezeknutom porodicom sa spakovanim koferima: „Otišao bih ja kada bih znao da postoji odlazak zauvek.“ Eto, on je mudar čovek, na svoju štetu, naravno, jer samo tako neko može biti mudar i prosvećen. Mudrost je rezultat istrpljene patnje, trnovih venaca i gubitaka, nezaborava i stalnog sudbinskog prisećanja.

Ponovo se pojavila. Doneli su je u nedrima oni koji tvrde da joj je leglo srce. Već sam bio i zaboravio naš poslednji susret. A mislo sam da je posle toga više nikada neću videti. Iza zida od stakla, na zubatom jesenjem suncu, bila je baš onakva kao i više od deset godina ranije, na vrućem kamenu primorske zabiti, kuda je puzila mala grupa vojnika bivše „jedinstvene JNA“ – zmija, baš ona, možda ista. Uglavnom, nisam morao da je vadim iz nedara; bila je tu ispred mene i mog sina, tada klinca od pet godina, koji je, fasciniran šarama stanovnika „zmijarnika“ (ni sada ne znam kako se u zoo-vrtu zove prostorija u kojoj čuvaju zmije), trčao od jednog stakla do drugog, vukući me za ruku, ali ja nisam mogao da se odvojim od ove; moje.

Gde sam ono stao? A da: pripeka, „kosa gori ispod šlema“, gas-maska prilikom skidanja za sobom vuče i znojavo lice, u čizmama skuvane noge skuvanih vojnika. Komanda, puzimo po pregrejanom kamenju dok oprema iza nas ostavlja metalni zvuk kao da gomila robota stupa u nekom futurističkom jurišu. Tada sam je ugledao, kroz zamagljena stakla gas-maske, uznemirenu gomilom sumašedših kojima je Bog dao noge da hodaju, a oni ipak rešili da puze. Podigla je glavu na nekoliko metara od mene, čitav vod je otišao pravo, dok sam ja skretao desno da bih izbegao susret s nervoznom šarkom. Zbog mene su svi dobili nekoliko „ostava“, što je poprilično pokvarilo inače loše raspoloženje. Moja objašnjenja da je tu ispred nas zmija niko nije prihvatao, a ja sam prihvatio krivicu i mržnju, pogrde i kletve; to da sam „glupi Srbin“ nisam shvatio ozbiljno, jer sam i tada, sa osamnaest godina, znao da glupost nije baština samo jednog naroda. Istini za volju, bolelo me je što se mržnja sručila na nekoga ko nije kriv. Zmija je bila kriva, a ne ja. Ali zar nije Raskoljnikov govorio isto za đavola?

Zaista, svu kompleksnost i pomešanost bivše Jugoslavije nije mogao da shvati niko ko nije bio u vojsci; tu gomilu ljudskih neostvarenosti, infantilnosti (individualnih i nacionalnih), neuhranjenosti, rahitisa, gljivica i loših navika i vaspitanja, svega i svačega što se krilo ispod pokorice srećnog života i „bratstva i jedinstva“. Mislim da niko od mojih „saboraca“ nije baš ozbiljno uzimao povremene savete starijih, uglavnom da se pripaze onih koji nisu od iste vere i nacije. Rojile su se razne mušice oko naših glava, ali zli duh je bio zapečaćen u boci, pa se sve svodilo na šalu. Niko mi nije poverovao da me je zmija sprečila da prepuzim svoju deonicu, ali ja sam nekako znao da se ona, tamo negde u kamenjaru, slatko smeje i meni i onima koji je nisu videli, i koji su nastavili da ostatak života ili smrti puze u naređenom pravcu. Sve je bilo u redu dok se nismo uhvatili u koštac sa životom. Sve do tada smo bili u prednosti, jer su za naše sopstvene neuspehe uglavnom bili krivi drugi, koji su se pizmili na nas jadne i pravoverne, a i ti drugi su te osobine takođe prisvajali za sebe.

Danas se ponovo pojavila iz mraka, šarenija i još ljuća, sa slađim rečima i određenijim rezolucijama. Neko će izgubiti pravo na žrtvu, a neko neće dobiti mogućnost da tuđe živote naplati svojim lažima. Niko neće biti srećan, mrtvi se neće vratiti u svoje živote, živeće samo u sramoti onih koji braneći njih brane svoje laži i Judine srebrnjake. Nećemo o tome, neće ona otići zato što se plaši mojih reči, sakriće se od istine, ali će joj i u laži biti veoma udobno.

Sada, više od deceniju i po posle objavljivanja, ponovo čitam knjigu Nepomenice dobrog prijatelja i velikog pesnika Rasima Ćelahmetovića, čitavu posvećenu zmijama, i priču o susretu s preko pedeset zmija na njivi, za vreme Ramazana. Rasim u epilogu kaže, otprilike: „Prodali smo nekoliko godina kasnije tu njivu sa sve tim zmijama.“ Ramazan je prošao, a one su ostale tu do nekog drugog praznika. Bile su uvek negde tu: u iscizeliranom i slojevitom iskazu ovoga pisca u jednoj sasvim kratkoj priči provejava zebnja mudrog čoveka; zlo ne moraš da vidiš, ali ga možeš osetiti, pogotovu ako ti se bar jednom ukaže. I meni se tada ukazala, kao da je htela da mi otkrije večnu istinu života na ovim prostorima, koju je negde daleko u vremenu čuo i pisac Duško Kovačević, napisavši pesmu „Dok deca ne narastu“:

 Miloš ubi Pavla

Na putu za grad

Jer je Pavle ubio Lazara

Prošle godine

Kad se saznalo

Da je Lazar ubio Tomislava

Za koga se pričalo

Da je ubio Vladimira

Koji je

Dokazano

Ubio Todora

Optuženog za ubistvo Vojina

Odbeglog s robije

Zbog ubistva Luke

Dok su pratili Pavla

Po kiši koja se ne pamti

Ubi grom Miloša

Ispod drveta i kišobrana

I sad je mir u selu

Dok deca ne narastu  

  

Očigledno su utisci iz zoo-vrta bili isuviše jaki za mog malog dečaka, pa se često noću budio, plašeći se zmije. Tešio sam ga da ću je ja srediti i oterati. Jednog jutra je prosto uleteo u moj krevet, s rečima: „Tata, jesi li oterao zmiju?“ „Naravno“, rekoh mu, trudeći se da zvučim autoritativno kao Veliki Reformator kada u Pambukovici govori o geopolitici, jabukama i svom duševnom bolu. Nisam ga slagao, oterao sam je iz njegovih, ali ne i iz svojih snova i svojih grudi, gde se suvereno naselila. Došla je ponovo ovih dana. Tada sam mislio, dok je svitao novi dan, kako ću mu sve ispričati kad poraste, ako mu se do tada samo ne kaže, a neće, jer se u svakoj od zemalja bivše Jugoslavije čeka da deca porastu, i na tome najviše rade oni koji bi trebalo da im budu roditelji, ili da bar tuđim smrtima ne ucenjuju neke buduće živote. Nadajmo se da će oni koji dolaze biti pametniji, kao da nam ostaje nešto drugo?