Ne slutim tok istine:
Tek samo tupi očaj,
Tek puko nadahnuće.

Ne shvatam ljudski smer:
Tek potpun poraz,
Tek likujuće slavlje.

Stanislav Vinaver, „Ne“

 Mislio sam da sam s temom odnosa između generacija, oceubistvom i sinovskim izneveravanjem tekovina prethodnih života završio u jednoj ranijoj kolumni, ali me je razgovor od pre nekoliko dana, kome sam igrom slučaja prisustvovao, naterao da još jednom razmislim o „onome što nas okružuje“, tradiciji, očevima i sinovima…

Pedeset godina ideološkog nasilja slomilo je (neke nepovratno) skoro sve autentične vrednosti života. Naravno da su na njihovo mesto inaugurisane i proglašene vladajućim neke druge (pseudo)vrednosti, kako u sferi društvenih normi, tako i u sferama ekonomije, politike, morala i etike. Nije najveća nesreća koja nas je zadesila propast zemlje i ideološkog koncepta, niti krvavi rat, dvadesetpetogodišnja kriza… Najveća nesreća je što nam je sve to upakovano i instruisano kao sukob generacija, neminovan možda, ali samo u društvima koja su iživela svoju prošlost, a ne i u ovoj zemlji, u kojoj je greh prošlosti bič kojim sinovi, zaparloženi u zabranu devijantnog socijalističkog koncepta nazvanog „demokratija“, skorojevići i malograđani, bičuju svoje očeve. Nedelatna i nestvaralačka skorojevićka grupacija, nesposobna za bilo kakav zanos ili ideju, svoj odnos prema stvarnosti gradi na podsvesnom kompleksu u odnosu na one koji su, kako-tako, izborili svoje parče neba.

I da se vratim razgovoru, u kome su se zatekle tri generacije jedne porodice: deda – bivši revolucionar, sin – skorojević evoluirao iz stadijuma „sina socijalističkog kulaka“ u novokomponovanog biznismena i unuk – stipendista neke zapadne fondacije, s verom da je u Srbiji primenljiv model kapitalizma iz vremena Adama Smita. Lično sam se trudio da ostanem izvan rasprave, što inače uvek pokušavam kada se nađem u ognjenom jezgru vulkana u kome se tumače ovdašnji tranzicioni procesi, lični stavovi i opšti animoziteti. Iako sam sa svojim pokojnim ocem ponekad upadao u rasprave, mislim da su bile na dosta višem nivou i uz dužno uvažavanje sagovornika. Možda sam ja pokazivao neophodno shvatanje uloge i (ne)mogućnosti jedinke u vihorovima, a možda je i moj otac pokazivao neophodnu dozu razumevanja za moju virulentnu i preidealizovanu mladost. No, navedena rasprava je tekla po liniji one poznate psihoanalitičke frojdovske relacije (tema su, uzgred budi rečeno, bile reforma i privatizacija onoga što je ostalo od tzv. društvene imovine), kada sinovi organizuju pohod u želji da smaknu i unište oca tiranina u hordi. Ali sinovi nisu (figurativno, naravno) pojeli oca da bi u sebe upili duh i osobine tiranina; oni čak tog starog revolucionara posvećenika i stradalnika jedne demonske ali bezube ideologije nisu uspeli ni verbalno da poraze. Mislim da nisu ni pokušavali; oni su već zaseli na pozicije koje je za njih neko drugi osvojio, srušili su državu koju nisu pravili, znali su da rat ne mogu da dobiju, jer nisu sposobni za konkretno delanje koje nije zadovoljavanje sopstvenih potreba. Oca, sina „socijalističkog kulaka“, ubrzo će smeniti sin zapadnjački stipendista, prodajući budzašto ono što je ocu promaklo, povećavaće poreze i namete izmučenom narodu na čijoj su se grbači zagazdili i zakopitili i koji ih je, nepismen, prljav, umoran i prezren, izdržavao i školovao. Gađenje prema tom svom i jedinom narodu (budući da „građani sveta“ nikada neće biti, baš zbog toga što to veoma žele) uspeće da unovče i da stvore distancu, ne u odnosu na „guravi narod“, već u odnosu na jedinu autentičnost egzistencije, koja, gle čuda, upravo odatle dolazi. Proglašavajući život očeva lažnim sinovi pokušavaju da svoj učine istinitim. Da ubede i sebe i druge, ali nikada nije, to ne mogu i ne žele da znaju, postojala univerzalna istina niti univerzalna laž. Otac iz gornje priče je želeo da njegovi sinovi ne budu kao on, ja sam želeo da moj sin ne bude ja. Nismo uspeli ni jedan ni drugi. Zato sam ćutao. Znao sam da grešim jer nisam uspeo ni sebi ni svom sinu da objasnim šta sam postao i na šta sam pristao. Nisam imao snage da ga treniram i spremam za budućnost u koju nisam verovao. Kako da mu zabranim da bude dete da bi postao čovek po meri starosti i hipertrofiranih, senilnih i staračkih, želja svoga oca? Buduće vreme je mera oceubistva, to je mala cena za gest ali velika za uspomene, kako ćemo živeti sa njima? Svom sinu zameram jedino sebe, nisam to mogao da kažem ocu na koga su se sinovi ostrvili. Ali, znao sam da on zna to što sam želeo da mu kažem, i kao sin i kao otac i kao ništa – prah predaka i pokora potomaka.

Prezirem kolektivističke pokrete, komunizam smatram đavoljim zamešateljstvom, ali poštujem ideju kojoj su ljudi odani i za koju stradaju bez obzira na to što svi podsvesno znaju da će se i ona najčistija kasnije premetnuti u demonski koncept izneveravanja; poštujem zanos i veru. U „jednoj sasvim običnoj građanskoj porodici“ razgovor koji se polako pretvarao u svađu potrajao je do duboko u noć. Znao sam da neće „pojesti oca“, bojali su se toga, u tom telu okuženom (pra)roditeljskim grehom još uvek je postojala vera i ubeđenost da se ne može sve kupiti novcem, a to je ono što najmanje žele, to se najslabije prodaje. Postoji opasnost da se inficiraju tom verom i otimačinu zamene umerenošću, a demagogiju političkih floskula rečima iza čijeg značenja i časti stoje moralni autoriteti… Kome to danas još treba?!