Četiri godine posle knjige dr Zvonka Džokića Replikanti i društvo

(Službeni glasnik, Beograd, 2011)

Postoje knjige koje pročitamo i zaboravimo; pamtimo samo osećanje ispunjenosti ili praznine, koje je nastajalo i nestajalo tokom čitanja. U takve knjige spada najveći broj naslova naše lektire. Ali postoje knjige koje želimo da zaboravimo i pre nego što postanu deo uspomena na pročitano. One su malobrojnije, opasnije. Ne želimo da ih se sećamo, zato što podsećaju na nas same, opominju nas našim iskustvom, ne donose očekivano izmeštanje iz stvarnosti, teraju nas na razmišljanje, na bes i pokoru. Čitanje nije mazohizam, ali ni život nije književna ili poetska iluzija. Pogotovu ako su predlošci književni, razrada filmska, a poenta sudbinska. Kao u knjizi Replikanti i društvo dr Zvonka Džokića.

Izbegavam da pišem pogovore za knjige svojih prijatelja. Biti prijatelj je veća institucija nego biti tumač, a i gde su, uopšte, granice objektivnosti? Budući da ne mogu da ih odredim, jer nisam objekat već subjekat (valjda još uvek?), izbegavam i da se izjašnjavam u okvirima autorskog teksta, smatrajući da sam nepouzdan tumač. Ali knjiga Replikanti i društvo spada u one već pomenute malobrojne knjige – bila mi je izazov i za čitanje i za tumačenje. Istini za volju, bez obzira na životno iskustvo, gajio sam nadu da će čitaoci prepoznati modele koje je autor veoma dobro oslikao, objasnio, uporedio sa „živim modelima“, pogotovu zato što su nam se, netom po objavljivanju (2011), modeli opisani u knjizi počeli da dešavaju, da vladaju i da prema sebi preoblikuju stvarnost. Ne znam ko su čitaoci ove knjige (nadam se da ih sve ne poznajem lično), ali znam ko su njeni glavni junaci; sva sreća što mi se pokvario televizor, pa ih ne gledam poslednjih nekoliko dana. Upravo zbog onih koji još uvek nisu postali junaci Replikanata podsećam i sebe i druge na ovu knjigu. U nastavku je pogovor izdanju iz 2011. godine. O posledicama sam već dosta rekao na ovom blogu.

DA LI ANDROIDI SANJAJU ELEKTRIČNE OVCE ILI KAKO PROROKOVATI PROROKE

Problem čoveka novog doba nije sadržan u neznanju, već u znanju koje je to prestalo da bude. Savremeno društvo, prepuno protivurečnosti i mana koje društveni mehanizmi obmane proizvode u vrline, više ne teži napretku već opstanku, bez obzira na to što na prvi pogled ne izgleda tako. Lako je proveriti: svi društveni pokreti okrenuti su, bar načelno, spasavanju, a ne usavršavanju ili uzvisivanju nekog postojećeg stanja, društvene grupe, životinjske ili biljne zajednice. Spasava se ono što je dovedeno do ivice opstanka, da bi ponovo došlo u početno stanje šanse da bude uništeno. To je pogrešan put, jer obnavljajući posledice posledica, zatvaramo puteve ka spoznaji uzroka. Zaboravljeno je i potisnuto i osnovno mistično načelo obnavljanja života. Slično proizvodi slično, a posledica uvek liči na uzrok. Ljudska zajednica je postala sama sebi svrha, okvir bezidejnosti svih paraintelektualnih ili psiholoških tendencija savremenog čoveka. Krug zablude je beskonačan, i mi se vrtimo u njemu, jureći svoj rep bez bilo kakve volje da ga jednog dana i stignemo. Jurnjava tim beskrajnim krugom postala je opsesivna disciplina modernog čoveka, a veličanje samoobmane tog „puta u napredak i pravednije društvo“ glavni ideološki postulat života. Organizacione, ideološke, utopističke, pa čak i ekonomske matrice su se potrošile, a zarezi na rabošu pamćenja nisu nas učinili mudrijima. Zagledan u vlastitu sliku u ogledalu – izraz i lik vulgarnog narcizma – čovek više nije u stanju da sagleda sebe. Kao ogledalo koje ulazi u prostor i istovremeno ga udvaja, tako i savremeni čovek udvaja (replicira!?) svoj lik i uzaludnost postojanja, zauzimajući prostor, dok sve ostale determinante i koordinate života koje ga utemeljuju u istinskom postojanju ostaju sablasno prazne. O izopačenoj vrednosnoj lestvici sudi se na nivou bezvrednosnih argumenata. Čak i u umetnosti gospodari nemoćna teorija o činu stvaranja umesto o delu (performans, konceptualna umetnost, postmodernistički trend), kao što u politici vlada stimulativna teorija o humanizmu. Ili, kako bi to rekao  Makijaveli, drevni ideolog „vrlina“ modernog čoveka: „Dajte sirotinju i puno laži, to su dva preduslova za dobro vladanje.“ S tim da se ova teza može i nadograditi i učiniti uspešnijom kada društvena jedinka nije toga svesna ili kada takvo stanje preimenuje u krajnji domet progresa. Knjigom Replikanti i društvo Zvonko Džokić upravo pokušava da povrati takvu svest i sliku koja neće biti multiplikovani obrazac licemernog humanizma, već put ka zaboravljenoj suštini postojanja i opomena o pogubnim stranputicama intelektualnog konformizma, otupele intuicije i životinjskog i instinktivnog postojanja. Birajući teži put umesto ustaljenog razbacivanja psihijatara i psihoterapeuta „savetima za lakši život“ i za „prevazilaženje problema“, Džokić nije uspeo samo da definiše „neurotičnu ličnost našeg doba“ (termin Karen Hornaj, prim. P. V. A.) već i da neurozu i psihopatologiju objasni i označi kao jedinu stvarnost i postojanje društva, koja se razvija prostom deobom (repliciranjem?!), sa svim osobinama hipertrofirane stvarnosti. Čini se preambiciozno i prejako u definiciji, ali nije. Kako je to uspeo?

Prvo, počevši od umetničke vizije, a ne od medijske slike, dakle, od primarne slike (i stanja), a ne od njenog tumačenja. Jer medijska slika se ne može optužiti za laž, ona stvara onakav svet kakav, u ideološkom smislu, i opisuje. Tako da medijski postulati ne mogu biti smatrani za ideologeme koje izvitoperuju stvarnost, jer oni i ne odražavaju nikakvu stvarnost, već je sami stvaraju. Dakle, Džokić počinje s umetničkom vizijom reditelja Ridlija Skota, koji se nadovezuje na kultnog pisca Filipa K. Dika i na predlošku njegove knjige Da li androidi sanjaju električne ovce stvara filmsku distopijsku viziju, oličenu u sada već klasičnom filmu Istrebljivač (Blade Runner). Istrebljivač, usamljeni kauboj u urbanim futurističkim pejzažima megalopolisa kojim vlada multinacionalna kompanija (zamena za Boga, savet najmudrijih, zamena koja ideju elite dezavuiše na nivo vladavine najnižim instinktima i „carstvom potreba“), penzioniše (čitaj: ubija) pobunjene mutante, replikante stvorene da zamene ljude tamo gde je opasno ili gde su potrebni posebni napori, koje ovi humanoidi mogu da izdrže. Ali ljudska tvorevina ili ideja nikada nije pokušavala da olakša život, ona je uvek pokušavala, i u dobroj meri uspevala, da ga nadvisi, i to je početak i kraj svih civilizacijskih sunovrata. Tako i replikanti bukvalno zamenjuju ljude na nivou funkcije – ne i na nivou ontologije, ili samo repliciraju izvitoperenu ideju ontološki zasnovanog postojanja – i to čine veoma uspešno, ali problem nastaje kada oni ipak požele da postanu ljudi, da liče na svoje tvorce, da zauzmu njihovo mesto. Ta vrsta pobune nije retka: od Rajskog vrta naovamo, od Adama do Frankenštajna, pobuna protiv Tvorca jeste opšte mesto. Ali, gde je taj skriveni prolaz ka tajni, koji i Dik, i Skot, i Džokić, i verovatno neki gledalac filma ili čitalac knjige, poput skromnog pisca ovih redova, vide i kreću njime „u pravcu svog najvećeg straha“? Upravo u inverziji uloga: mutanti žele da postanu ljudi, ali ljudi ne žele da postanu mutanti, bar ne u filmu. Da li je tako u stvarnosti, ili se metamorfoze dešavaju polako i evolutivno?

Tajna uspelosti Džokićevog istraživanja i dugo sakupljanih iskustava, uvida i profetskih stavova, naučno i etički objektivizovanih, počiva negde između proročkog pogleda zasnovanog na stvarnosnom i profesionalnom iskustvu i dometa umetničke vizije. I, pre svega, na svesti o sferama uma, prožimanju misli i prisutnosti suštine u svakom deliću postojanja ili ponašanja koje takvo postojanje uslovljava. Nastavljajući se na „umetničke“ profete, Džokić „prorokuje proroke“, postavljajući na nivou umetničkog simbola, ali i na nivou naučne činjenice, veoma ozbiljna pitanja. Koji je procenat ljudskosti potreban za uspelog androida, ili koji je procenat bezosećajnosti i emotivne devijantnosti neophodan da bi se čovek u inverznom procesu pretvorio u replikanta, bledu kopiju istinskog sebe? Markirajući sfere, uzroke i posledice mutacija – koje već postoje kao dominantni oblik ponašanja i pojedinaca i društvenih grupa– Džokić oslikava nimalo ružičastu i nimalo srećnu sliku, ne budućnosti, već sadašnjosti bez budućnosti. Pitanje je da li se tumačenje neposrednog iskustva ili neposredne stvarnosti može odvojiti od emotivnog stava, ili možda upravo i ne treba. Mislim da Džokić i tu nalazi pravu meru između popularnog pogleda i naučne istine. Emotivni stav nije nužno nenaučni. Možda je baš depersonalizovani naučni princip i doveo do depersonalizacije i prevelike objektivizacije nauke, kao ideologije koja je stvorila Prokrustovu postelju neprimenjivu u slučaju i postojanju savremenog čoveka raspetog između realnosti i sve nesigurnije nade u bolje dane, između funkcionalnosti i ljudskosti. (Nije li to onda prvi korak ka funkcionalnosti identiteta mutanata-replikanata?) Ta mera stvari, uzroka i posledica čini Džokićev stav originalnim i surovo istinitim.

Replikanti (iz filma, prim. P. V. A.) nikada nisu bili ljudi, oni traže i stvaraju nostalgiju za prošlošću koju nemaju. Po tome su replikanti (ali samo oni iz filma Ridlija Skota) ipak ljudi. Replikanti naših dana gube nostalgiju za vlastitom ljudskošću zarad stvaranja budućnosti čiji ni vlasnici ni uživaoci nikada neće postati, nesvesni činjenice da žive u permanentnoj sadašnjosti, gnojeći je, takođe, svojom uzaludnošću i bezosećajnošću koju su podigli na nivo najveće društvene vrline. Ili, kako to kaže prokazani Ezra Paund, najpoznatiji imažista, koji je svojim delom i životom posvedočio nesigurna načela modernog doba: „Kraj njihovog veka uspostaviće vladavinu mediokritetske civilizacije, dinamične niskosti i izopačene aksiologije.“ Evo i jedne pesničke istine, o čemu i Džokić piše kada tumači imaginativne sfere i surovi verbalizam. Savremenom varvarinu, odnosno replikantu, zarobljeniku čula i sužene svesti, sablasni nisu jedino njegovi proizvodi, kopije vlastitog mrtvila, i to ovaj tumač odlično vidi i markira u svakom obliku postojanja.

Veoma je važno i to što u ovoj knjizi granice razmišljanja nisu definisane kao aspekti isključivo naučnog mišljenja, jer se svako mišljenje koje se izbori za status istine podiže na nivo simbola. Zvonko Džokić se odlično poigrava s tim granicama, želeći da ukaže na aktuelnost svojih uvida i stavova, na njihovu očiglednost i preteću prisutnost, koja jasno definiše, odnosno redefiniše, osnovne stavove prema životu i smrti.

U knjizi Eseji o istoriji smrti na zapadu Filip Arijes piše da su u srednjem veku deci govorili da se rađaju iz kupusa ili da ih donose rode, ali su ta ista deca prisustvovala veličanstvenim opraštanjima samrtnika s bližnjima i njihovim ispraćajima u večnost. Danas su seks i reprodukcija deo uobičajenog obrazovanja, čak i najmlađih, ali zato ako im umre deda ili baba, onda deci govore da su otišli na put preko mora ili da sada žive u lepoj cvetnoj bašti. Arijes je potpuno u pravu: smrt nam je nestala iz života, postajući neprijatna činjenica samog života, koji je odavno prestao da biva ono što bi po ontologiji trebalo da bude. Ono što vidimo, ne vidimo, televizija je imitacija života: što je više gledamo, sve manje vidimo, uljuljkani u činjenicu da se to što gledamo uglavnom dešava negde drugde ili nekom drugom. Smrt je sakrivena da bi bila svuda: u frustraciji krizom i pomerenim vrednosnim sistemom, u porodici, školi, u nezadovoljnima koji ubijaju isto tako nezadovoljne, ali manje hrabre ili manje lude, u pljačkaškim pohodima velikih država koje porobljavaju male, sve je preimenovano i sve skriveno iza termina koji odavno nemaju pojmovnu i istinsku zasnovanost. Zato danas bunt kao činjenica dobre namere i promene ne postoji, nema više prostora u kome bi se rodile nove ideje, samo smrt ima mogućnost promene, samo ona otvara prolaz iz pakla života. Otuda je sve više onih koji na sebe preuzimaju ulogu „gospodara života i smrti“. Nije im dato, ali je dozvoljeno, ili, kako nas ova knjiga naukuje, i više nego očekivano na osnovu ovlašćenja koja su sami sebi dali.

Pitanje je ko je od savremenih čitalaca spreman da se okrene iza sebe ili da otvorenih očiju pogleda u sopstvenu budućnost koju stvara izneveravanjem sebe. Iskreno se nadam da još ima takvih, jer svest o bolesti jeste početak njenog izlečenja. Za sada sam siguran da postoje dvojica: Zvonko Džokić i uzaludni pisac ovih redova.