(…) Kraguji pod zlatnom kapom između niskog neba i visokih šuma jeseni 
Stazama lete već u strahu da ih grane u brzom rastu ne probodu. 
I ja bolest ko srce nosim i moja smrt se večeras raduje u meni;

I znam, moja usta su groblje predaka spuštenih u reči kao u ćivot
I slušam: lês mi se teše gde god imena stvari zasadih u hodu.
Ležim u svakoj reči po jednom, u svakom od vas ponovo sahranjen za život.

Milorad Pavić, „Epitaf“

Pitanje uspomena kao pouzdanog tumača protoka vremena i podsećanja na bivšeg sebe, ključno je pitanje za balkanskog čoveka. Odnosno, za onoga kome je u toku samo jednog života istorija bar tri puta počinjala od početka. Svakim novim početkom bio je dalji od istine. Što je, negde, i logično. Istorija nije pozicionirana između istine i laži, već između naših kapaciteta, mogućnosti, volje i želje da na jednu od te dve krajnosti pristanemo. Zato pitanje uspomena nije samo pitanje koje nas situira u neku epizodu sećanja već i sećanje koje nas prečesto vodi ka neprijatnosti dugog pamćenja. Mislim da zbog toga ne treba biti nesrećan, svako iole pošten prema sebi i okolini odlično zna da zablude dugo traju i da su laži dugovečne u ljudskom poimanju vremena, koje nije ništa drugo već uporno i celoživotno bežanje od istine. Napoleon Bonaparta je rekao da je „istorija splet događaja oko kojih smo se napokon dogovorili“. Nije da na Balkanu nedostaje dogovora, ali hronično nedostaje ono „napokon“. Zato uspomena nije završena prošlost, već neizvesna budućnost. No, svaka je uspomena važna, treba i na taj način obezbediti materijalni dokaz vlastitog postojanja na nekom mestu u vremenu kojem ne dozvoljavamo da potone u zaborav, iako je odavno potrošilo i svoje trajanje i naše živote.

Nisam nikada sakupljao uspomene i artefakte koji bi mi obezbedili materijalno parče pamćenja. Pogotovu nisam (i još uvek to ne radim) sakupljao knjige s potpisima pisaca. Mnoge velike pisce sam lično poznavao, s nekima sam bio i prijatelj, s nekima nisam, ali smo se poštovali. S nekima sam samo pio, s nekima pričao, nekima uređivao knjige, a s nekima sve to zajedno. Zato verovatno imam odbojnost prema pisanju po knjigama. Sve je napisao pisac, što da ga teram da još nešto dopisuje, pogotovu neko čije knjige nisam čitao, ili prema kome ne gajim neko posebno poštovanje, ili koji je poznat samo zbog toga što je mesto na tronu poznatih ostalo upražnjeno tog trenutka – u toj čestici večnosti. Ako me nije u sadašnjosti ubedio da je veliki, ne znam šta će mi njegov potpis značiti u budućem vremenu. Možda jedino podsećanje na nepismenu tevabiju koja okružuje knjige i pisca. Ili da me uveri da je vreme potvrdilo vrednosti gomile koja se tiskala za ličnu škrabotinu – dokaz da su prišli blizu besmrtniku. Nikada mi nije bilo stalo da mi neko, pogotovu ne neko koga ne poznajem, daje „napismeno“ da sam bio tu, ili da sam postao vlasnik delića njegove slave. Naročito zato što sam bio prisutan u raznim momentima nastajanja ili nestajanja tuđe slave, krkljavim monolozima ili bljutavom samohvalisanju. Rađali su se i umirali na moje oči, i ni jedno ni drugo nije razlog da ih pamtim. Jedini razlog jeste da pamtim jer ne mogu da zaboravim, a zaista bih hteo, ali… Papir, istina je, trpi sve, a izgleda i onaj koji mu je ostao veran kao čitalac. Možda zbog toga podsvesno nikada nisam imao prave idole – ljude koje bih poštovao iznad svega, bar ne u svetu živih. Doduše, bilo je ljudi kojima sam se divio, ali su oni gajili izvesno prezrenje prema pisanju, ili su bili veoma slabo pismeni; možda sam im se zbog toga i divio. Ukratko, svet uspomena se za mene završavao na tipičnim artefaktima: plastičnim gondolama iz Venecije, raznim lončićima na kojima je pisalo „Uspomena iz Vrnjačke (ili neke druge) Banje“ i lakiranim školjkama koje u sebi čuvaju šum mora kao pesmu o izdaji dubine i svođenju svega na jeftin vašarski proizvod. Jedino mi je i dan danas žao što nemam sliku uokvirenu onim starinskim fotografskim bordurama na kojima piše „Uspomena iz JNA“; kada sam ja bio u vojsci, toga nije više bilo. Možda je to bila samo priprema nekih novih uspomena za vreme sveopšteg ubijanja, koje je počelo samo nekoliko godina kasnije.

Kroz uspomene i patetične i kič pejzaže sadašnjost vreba sve svoje stradalnike, hvata ih svilenim nitima sentimentalnosti i vezuje u tačci s koje bezbedno mogu da posmatraju kako protiče život, a kada shvate da ih uloga posmatrača koji će povremeno uzeti neki suvenir ne spasava protoka vremena, obično biva kasno. Savremeni čovek jednostavno ne može da svojim duhom u pravoj meri participira u imaginaciji koja stvara istinu sveta, zato što ni on sam po sebi ne svedoči istinu postojanja. Kada misao da nam materijalna sredstva, razna pomagala, igračke, artefakti… mogu produžiti život, ili ga bar učiniti smislenijim, dolazi do paradoksa, misao o životu polako uvire, pretvarajući se u svoju materijalnu imitaciju, dok misao o smrti napreduje, zauzimajući napokon pravi oblik, materijalizujući se u oblike koje smo sami kupili svojim životima. Zamislite večno zlato u rukama bivše lepotice, na prstima kvrgavim od artritisa, ili luksuzni automobil prekriven lišćem i zaboravljen u dvorištu, umetničku sliku (bez fotošopa) koja ljubomorno čuva bivšu lepotu… Naši životi su kao ruinirane balske dvorane s razbijenim prozorima i prljavim zidovima, u čijim se kristalnim lusterima gnezde golubovi koji kenjaju po parketu i tragovima zaboravljenih koraka virtuoza igre, lakovanih cipela, neizbežnog „ovaj ples dame biraju“ ili šaputanja „sačuvaj poslednji ples za mene“… U Anikinim vremenima Ivo Andrić kaže: „Nema ništa gore nego posmatrati svet očima bivše lepotice.“ Sve nestaje, dugovečne su samo zablude i uspomene, a i fleke od golubijih govana prilično traju. Ni ljubavi ne pamtimo zato što smo voleli, nego zato što nas je neko voleo – večan je i veliki egoizam malog čoveka. Zato je i proporcija takva, živimo zbog sebe, a starimo zbog drugih – o tempora, o mores… I večni Ciceron je na ovaj način oplakivao pokvarenost i zlobu vlasti jednog tiranina; tiranin se zvao Katilina, a mi ga možemo nazvati život. Imamo samo dve mogućnosti: da ga razumemo, ili da ga (sebe!) oplakujemo. „Izgubio si beskonačnu prošlost, zašto te zabrinjava da izgubiš beskonačnu budućnost“, kaže Borhes. Jedno drugo gubi, jedno drugo dobija, kažem „skromni“ ja, ubeđen da to nisam mogao sam da smislim. Verovatno sam negde pročitao…

Uspomene nisu samo svest o prošlim vremenima kao konačnoj slici. Potajno želimo da materijalizacijom vremena produžimo trajanje i da na taj način, kao kofer koji istovaramo dok presedamo iz jednog voza u drugi, prenesemo osećanja u budućnost. Međutim, pitanje je koliko budućnost pripada nama i koliko smo u stanju da zaustavimo vreme i da je kupimo sa par plastičnih komadića nečije tuđe večnosti, ručnih radova veštih trgovaca, koji prodaju artefakte tog zaustavljenog vremena.

Jednom sam, na kraju neke davne zime, zanoćio u jednoj bosanskoj varoši. Uvek kada se nađem u nekom malom gradu, gledam samo lokalnu televiziju. Verovatno je to podsvesna želja za pripadnošću, bar negde, čoveka putnika, ili potreba da se pobegne od himera „velikih“ televizija. I pošto sam odgledao sve servisne informacije, saznao koje su ulice asfaltirane i gde su mangupi razbili ulične svetiljke, ko prodaje piliće a ko polovnog golfa, bajatu seriju i reportažu o kupanju na lokalnom jezeru, program je završen. Umesto „snega“, na ekranu su počele da se pojavljuju slike, stare, crno-bele. Verovatno je urednik domislio da je bolje da prikazuje slike nego sneg. Ali, kao što znamo, put u pakao popločan je dobrim namerama. Sve te slike nekih bivših ljudi, s proslava, sindikalnih radničkih balova, dočeka i ispraćaja, fudbalskih utakmica, radnih akcija… svi ti veštački osmesi, infantilne poze, nameštena ozbiljnost, odglumljena prirodnost… sav taj provincijski partenon bivših života i večnih smrti… meni je doneo samo nesanicu. Gledao sam ta lica i pitao se ko je koga ubio, ko je pobegao, ko je plakao na groblju, a ko na Hadsonu ili Seni, ko je imao sreću da umre ranije, u komfornijoj laži i „stvarnijoj“ stvarnosti. Gde su se izgubili zanosi i na kom horizontu je prestala ljubav, zašto su se smejali kada su znali da su svakog dana stariji za prošli dan (ili možda baš zbog toga). Možda prošlost može nekome da ulepša sadašnjost, ali je sigurno da može da odredi budućnost samo onome ko razume večnost, a takvima i ne treba ništa. Meni ovaj mikrokosmos pamćenja zaboravljenog grada u bosanskim planinama nije doneo san. Jutro je svanulo uprkos svemu, ostala je samo ova uspomena na ljude sa čijim sam stvarnim životima i izmišljenim sudbinama proveo noć.

Dok sam ostavljao ključ na recepciji, Gončarovljev junak Oblomov šapnuo mi je na uvo: „Moj je život počeo gaseći se.“ Ko je to shvatio, postao je mudar. Ali, kome to još treba, uspomene na mudrost ne postoje, ona zahteva lično učestvovanje. Ko je na to spreman?