Bezmerna je građevina uzaludnosti naše egzistencije iako socijalni maštači – poslovični i profesionalni usrećitelji naroda, godinama vredno izvlače kamenje iz temelja da bi dogradili vrh hrama kolektivne iluzije. Ali, kao što je piramidama neophodno pustinjsko okruženje, jer ih svako drugo ponižava i banalizuje, tako je i našim dušebrižnicima potreban narod kakvi smo upravo mi, jer bi ih svaki drugi narod do sada posmatrao na institutima i u državnim ustanovama zatvorenog tipa a ne na tronu vlasti.

Izgleda pomalo glupo i neprimereno tražiti od lopova da budu pošteni, od ubica da ne ubijaju, od dilera da ne diluju… Jer bi se time narušila struktura društvene patologije (ljudi bi ostali bez posla!). Аli, problem je to što smo i mi lice i naličje te patologije, bez nas ona ne bi funkcionisala. Ne zbog toga što smo indiferentni i otupeli, već zato što je i mi sami podgrevamo i održavamo ritualni intenzitet njenog postojanja. Pa zar nije više od običaja da lekarima, učiteljima, šalterskim radnicima, advokatima, policajcima, ministrima… nosimo „bar sto grama kafe“, „evo deci za čokoladu“, „evo jedna flaša domaće“… bakšišima i peškešima nema kraja. Koliko ko ima, ili može, ili kolika je već očekivana usluga, prečica, „tal“ i tome slično. Svakoga dana prilažemo sve veće žrtve na oltar materije, verujući naivno da će naše kese i kutijice, upakovane u šarene papire s mašnicama, na drugoj strani roditi ljubav i razumevanje – našoj naivnosti nema kraja – ali, nažalost, ljubav rađa ljubav, materija rađa materiju,; ala je veća i gladnija što je više hraniš. Naravno, drugačiju tezu nije mogla da proizvede logika „dvesta grama kafe i kilo kocke šećera, bar“; rastući do vrhova države i državne kase, logika ostaje ista: „par miliona evra, bar, deci za čokoladu“… I sve je normalno, očekivano, genetske navike i strah od novog načina života uljuljkuju nas u starim manama, koje smo odavno proglasili za vrline i u kojima se osećamo kao kod kuće. Pa nismo li mi isti oni koji su se klanjali i ljubili skute raznim kadijama, begovima, agama, voždovima, ministrima, vojvodama i komesarima, sekretarima i liderima, isti oni koji su razne, kumovske i bratstveničke glave nosili na poklonjenje kao dar vredniji nego „dvesta grama kafe i kilo kocke šećera, bar“, verujući da će poklon roba koji sam pristaje na svoj poniženi položaj, noseći javno sa sobom dokaze poniženja, umilostiviti onoga koji je brutalnu silu, snagu i moć pretvorio u sistem vlasti.

Ne znam kada ćemo i da li ćemo uopšte shvatiti da se poverenje i profesionalizam grade na odgovornosti prema znanju, profesiji i ljudima i ne kupuju se malim poklonima i velikom podaničkom pažnjom. Ponižen čovek je možda vredan svoga poniženja, možda nije ni zaslužio više, ali ga ne treba dodatno ponižavati činjenicom da svoje poniženje mora i da plaća – onima koji u tom procesu aktivno učestvuju. Opljačkani narod plaća pljačkašima zaštitu, pljačkaši plaćaju slepilo vlasti, vlast troši dostojanstvo države i naroda… Na kraju „lanca ishrane“ mali čovek plaća činjenicu što je živ, što će se razboleti, što ima sina bez posla… Skupo kupuje svoju krivicu i još skuplje plaća svoj kukavičluk, misleći da će umilostiviti moćne malim poklonima svoje nemoći. Ali ne treba zaboraviti drevnu mudrost: uvek je siromašan onaj koji prima, a ne onaj koji daje. Možda nas to ipak malo odmiče od bednika koji smatraju da je normalno da dobiju svoj „desetak“ (kao nove age i begovi) i da zadrže pravo da kontrolišu naše strahove, ali nas svakako primiče poznanju da najvredniji nikada neće biti izvikani kao prvi i najbolji, da je šarena mašnica na poklonu – šarena laža kojom se vara i onaj koji daje i koji uzima. Prvi misli da će time kupiti pažnju i bolju poziciju u odnosu na silu, a drugi će s vremenom poverovati da mu sve to pripada. Zablude su primamljive, a laži slatke ali kratkotrajne. Ne može se večno kupovati nešto što se ne prodaje i ne može se prodavati nešto što se mora zaslužiti. Zato zemaljski sud ne može da proglasi prave krivce, zato krivci ne mogu da vide krivicu u sebi; svi učestvuju i svi su dovoljno u laži da ne mogu da dokažu svoju nevinost, čak ni onda kada su potpuno ubeđeni u nju. Smešne su liste „dozvoljenih poklona“ kojima ovdašnje političke ekipe „pokušavaju“ da „spreče koprupciju“. Da li je onaj koji je najpre korumpirao svoju savest i moral sposoban da napravi neku takvu listu s „gornjim granicama“ vrednosti poklona? Zašto se ne definišu i donje granice savesti ili sramote, važno je za spisak, bitno je za kontrast, bolje se vidi za one koji žele da vide, za one koji imaju snage da shvate. Borba protiv korupcije nije borba protiv tuđih kriminalnih navika, već protiv sebe, protv naivne vere da mala rupica u moralu neće s vremenom postati ponor koji će progutati svetove.

Sećam se jedne eksplicitne reklame za „borbu protiv korupcije“: u prvom planu su ruka i koverta. Nema plastičnijeg načina da se pokaže kako se uvek bavimo posledicama, a ne uzrocima, slikom, a ne suštinom. Možda bi bila bolja ideja da je u istom terminu i u istom trajanju izašao neki ministar iz aktuelne vlade, Zlatokosa, na primer, i rekao: „U mom ministarstvu nema korupcije, izborili smo se sa aždajom!“ Šta mislite, kakve bi bile reakcije na te reči? Primerene, tačne… Zato jeste kako jeste, iluzija gradi onakav svet kakav je izmaštala o sebi, naiva veruje… Ruka uzima, duša se nada boljem dok prodaje sebe.

Poznata je anegdota sa Mahatmom Gandijem koga je posetila jedna žena čije je dete jelo šećer u ogromnim količinama pa mu je zdravlje već bilo ozbiljno narušeno. Lekari, psiholozi, plemenski vračevi, sveštenici, vidovnjaci… nisu uspeli da mu pomognu. Gandi je bio poslednja nada. Ljubazno ih je primio, saslušao i rekao da dođu za dve sedmice. Kada su došli ponovo on je rekao dečaku da prestane da jede šećer i, začudo, mali je prestao. Žena (tipično!?) je pitala; pa zar su to nije mogao da mu kaže prošli put jer su putovali više od dvesta kilometara do njega. „Nisam mogao – odogovorio je Gandi – prošli put kada ste bili kod mene i ja sam jeo šećer.“ Nije mogao da utiče na nešto što je u tom trenutku korumpiralo njegovu dušu i čula. Možda bi i prvi put uspelo ali čistota duše i istinsko saučestvovanje u problemu ne bi postojalo. To je neophodno, sve drugo je prazna retorika i uzaludna tehnologija.

Šta zaista kupujemo kada plaćamo bolje mesto u laži o sebi? Na pitanje – koga korumpiramo, odgovor je – sebe; čime – najgorim delom sebe! Oni drugi samo primaju platu – nadoknadu za sve što su izgubili: moral, obraz, čast… I jedno i drugo su invalidni nadomestak za fantomski bol nedostajanja. Treba biti oprezan, i u najveću laž s vremenom poveruje onaj ko ju je stvorio. Iluzija samu sebe umnožava i proširuje sve do granice kada se pravi početak i uzrok više ne mogu nazreti. Na ovo nisu imuni ni najokoreliji trgovci, ni najkorumpiraniji umovi, sve dok u sebi imaju i najmanji trag ljudskosti. Zato su propasti tako katastrofalne, zato su padovi tako bolni. Sve cigle su izvučene iz temelja, vrh je prestao da postoji, ostaje samo dugo padanje kroz prazninu, opustošenu ljudskost, u ništa. U isto ono ništa iz koga smo krenuli noseći poklon, da bismo pridobili „svašta“, da bismo postali svakakvi i da bismo na kraju bili nikakvi – ništa. Bez mašnica i koverata, bez novca i privilegija, rastočeni lažima koje smo kupili za skupe pare. Na kraju, kada više ništa ne znače, ostaju reči (prazne reči!!!): ljubav, razumevanje, moral… U ovom opustošenju učestvujemo svi: od „kilo kocke“ do „privatizacionih miliona“.

Previše je loših navika u našim venama, u pamćenju naše krvi, premalo se čudimo i sve više pristajemo na svet bez čuda. Jedna drevna arapska poslovica govori da „kada čovek prestane da se čudi, onda je mrtav“. Trebalo bi da se proveravamo malo češće, bar da znamo da li kada krenemo na onaj svet treba poneti „dvesta grama kafe i kilo kocke šećera, bar“… ili će biti potrebna neka valuta koje ćemo se kasno setiti iako je uvek bila tu negde u nama; poneli smo je na samom početku, kao poputninu za život, putne troškove za put traženja vrline i dostojanstva, platu za mudrost koja ne kupuje pažnju i ljubav.