Triptih о vremenu i prostoru

Slika prva: Put

Možda te večeri nije morala da pada kiša, možda nije morao da popusti kaiš na motoru, koji sam uporno želeo da promenim „kada nađem vremena“, možda je vrata mogla da mi otvori brkata žena s debelim nogama, viklerima u kosi, i u šlafroku, s nеizbežnom „dravom“ među požutelim prstima ili debelim usnama. I da me privije na grudi kao pokislog ptića, sa zaboravljenom majčinskom ljubavlju i muškim iskustvom. Ali sve je nekako bilo baš tako, osim žene i „drave“, koja se tada već nije proizvodila. Mislio sam da mi je zapala bolja varijanta; tada sam, na trenutak, i poverovao u to.

Auto je stao ispod jedinog svetla u tmini puta kojim sam dolazio niodakle i išao nikuda. Tačka A i tačka B bile su granice moje samoće, koordinate koje mi samo pomažu u ovoj priči, iako nikakav bitniji značaj nemaju za moj (ili bilo čiji) život. Vreme nisam mogao da savladam, pa sam to isto pokušao s prostorom. Postoji blaženstvo nerazumevanja – ja ne razumem svet, on ne razume mene, uživamo zajedno, razdvojeni jedino (i jedinim) životom. Postoji vreme kada se priče traže, i postoji vreme kada te priče traže. Mislim da je ta noć bila ono vreme kada sam išao u susret priči, verujući naivno da ću moći da se odmaknem od života, bar u onoj meri u kojoj sam verovao da se život odmiče od mene. Čovek je antropološka jednačina koja nikada ne daje očekivani aritmetički rezultat. Ko je tada mislio na to, trebalo je otići dovoljno daleko. Ali, ono što neće duša, završiće tehnika, stao sam tako kao da je ta tačka u nedođiji bila moj cilj. Možda te noći i jeste.

 Slika druga: Noć

Noć u kojoj ne spavam, kao da je jedina. Iako, što se košmara tiče, nisam siguran; kiša, bandera, sijalica, auto koji neće dalje, kapija iza koje se nazire svetlo… Pričali su da se jedan rat nije završio, drugi samo što nije počeo, a treći se spremao, samo što je bilo neizvesno koliko će ko i kome u drugom namirivati nesravnjene račune iz prvog, ostavljajući akontaciju za treći. Nimalo komplikovano, sve dok ima ko koga da ubija. Pokucao sam na jedini osvetljen prozor u tmuši. Otvorio mi je vrata dedica ogrnut „ciradnom“ bundom i pokazao rukom da uđem u malu prostoriju. Na stolu je bila flaša s providnom tečnošću, podsvesno sam odbacivao ideju da je unutra „samo“ voda. Seo sam na slobodnu stolicu i počeo priču o kiši, kaišu, mehaničaru, autu… Slušao me je s pažnjom, iako ga moja priča nije zanimala, nije ni mene, tek nešto da kažem. Nalio je u dve krnjave šoljice kafu iz crvenog lončeta s belim tufnama, zapalili smo cigarete, napolju je još uvek padala kiša, u flaši je bila „samo“ voda. Ali, postojala je i druga flaša, ispod stola, nalivena žutom tečnošću skoro do vrha; nisam ni pomislio da je mokraća. Deda mi nije ličio na nekoga ko piša u flašu iz dosade ili nekog perverznog sportskog zadovoljstva; ne znam kako bi izgledali ti sportisti, ali on definitivno nije bio taj.  I tako, čašica po čašica, reč po reč uz ljutu dudovaču, odavno nisam pio tu rakiju, dolazio sam iz prostora šljive. Rakija je pričala iz nas, a mi smo pričali o rakiji. Pitao sam ga da li je od dudova pored puta. Ne, ima još dudova u selu, ne možemo sve da sakupimo, jedu kokoške i svinje. Ima dovoljno za rakiju, iako ni nju nema ko više da pije, samo su starci ostali u selu. – Nalivao je čašice držeći flašu u levoj ruci, tek tada sam primetio da ispod bunde, na mestu gde je trebalo da je desna ruka, nema ničega. Nisam pitao ništa, ali je ulovio moj pogled. Vršalica? – ne znam šta mi bi to da kažem. Rat, Sremski front – odgovorio je. Jebiga… – rekoh. Ćutao je. Iskapili smo još nekoliko čašica, ne znam koliko je bilo sati. Te noći smo bili sami na klupi ispod duda – reče – rat je bio počeo odavno, stigao je i u naše selo. Bilo je nekoliko vojski. Mi smo taman stigli za ženidbu, dovoljno odrasli i za vojsku. Trebalo se opredeliti, tako si bar bio siguran da neće svi da te jure. Nas dvojica smo bili seljaci, znali smo nešto o Rusiji i Nemačkoj, o kraljevoj vojsci, kapitulaciji… Kuda da idemo? Ne znam kako smo došli na ideju da svako ode u drugu vojsku, valjda da bismo bili sigurni što se onih drugih tiče. Da se nađemo jedan drugom ako pobede „naši“. Ali kako se odlučiti, bilo nam je svejedno, šta smo mi tada mogli da znamo? Otišao sam do dudova na kraju dvorišta i u jednu ruku uzeo belu dudinju, a u drugu crnu. Dve vojske, dve mogućnosti. On je izvukao belu, ja crnu. Izljubili smo se ko braća. Te noći su ga „moji“ ubili na kućnom pragu, ja sam otišao na drugu stranu, kod „njegovih“, i tako sam došao i do kraja rata i sremskog blata, gde sam i izgubio ruku, negde oko Šida. Na početku rata sam izgubio druga koji mi je bio kao brat koga nisam imao. Pošteno, jedna ruka za mene, jedna za njega. Ja sam se vratio ovakav, on je ostao na seoskom groblju. Ne prođe dan da ne pomislim na njega. Rat se svejedno završio, a drugi, kako vidim, samo što nije. Dudovi znaju istinu, a dudovača je otključava. – Tama se malo razredila, najavljivala je zoru. A ti? – pitao me je. Šta ja? Slušao sam samo njegovu, svoju, svačiju… priču, i pitao se, naivno, ženskom radoznalošću, da li je u toj ruci, koju nema, te noći držao svoju ili njegovu prezrelu dudinju. Da li je ostala zauvek u šaci koja je otkinuta gnječila sremsku zemlju? Možda je tamo negde, u pustopoljini sremskih polja, iz nje nikao neki dud, iza koga će se neki drugi vojnik zakloniti ili pod kojim će ga sahraniti. Svanulo je – reče, druga flaša bila je odavno načeta. Treba pozvati majstora, sigurno je već ustao.

Slika treća: Krošnje

Mehaničar s neizbežnom cigaretom u uglu usana namakao je kaiš, zategao rutinskim pokretima španer, srknuo kafu i rakiju i pogledao me ispod oka. Pitao me je bezvezna pitanja, odgovori ga nisu zanimali, a ja sam odgovarao kao pred istražnim sudijom, tek da razbijem mamurnu dosadu jutra i isplaknem usta od gorčine duvana. Znao sam šta misli: kilonja, školac, ne ume ni šraf da zavrne. Nije bio daleko od istine; nešto sam ipak pomalo i umeo, što mi nije previše koristilo, da slušam, na primer. Nisam želeo da pitam, a odgovore nisam znao, ono što sam slutio bilo je daleko od kategoričnih odgovora.

Pobedio sam noć, poverovao sam da je prostor veći od sudbine i da je staro vreme davno prošlo, da sam prevazišao mrak i strah, ili je sve to bio samo deo pradedovskog poraza, večitog padanja u sebe. Samo se greške nasleđuju i nema geometra koji to može da premeri, da odredi međe, možda jedino onaj Kafkin… Možda bi bilo bolje da sam nabasao na ženu s „dravom“, pojeo sladak kupus iz šerpe na kojoj piše „Uspomena iz Banje Koviljače“, popio tanku kafu, gledao je kako skida gaće bubrežnjače sa osmehom Klinta Istvuda, prljavog inspektora Kalahana… Možda se ujutru ničega ne bih sećao. Ovako…

Jutarnje sunce se probijalo kroz krošnje dudova pored puta. Izgledalo je da je novi dan isti kao prethodni. Samo što, posle nekih priča, nijedan dan više nije isti.