Ne plašim se omče oko vrata
i obešen biću iznad svog dželata.

Na vešalima, na suncu, na kiši,
od sebe živog biću mrtav viši.

Biću bliže suncu i dalјe od blata
i plaziću jezik na svoga dželata.

Brana Crnčević, „Rugalica“

Loši romani, kako bi to rekao Andre Žid, najbliži su životu; i patetične slike uspomena, dodao bih ja. Kako inače objasniti čežnjive poglede niz prugu ili drum kojim treba da dođe neko ko još ne zna da ste ogrezli u piću i licemerju i da sve manje navraćate u sopstveni život? Ne znam zašto na početku već pišem o kraju. Verovatno intuitivno osećam da je na kraju početak, i obratno. U knjizi Poslednja pisma Franc Kafka, na kraju života, mučeći se s bolešću, nemaštinom i inflacijom, daje ovakav savet: „Pijte što više vode, ja nisam dovoljno pio i sada mi je teško.“ Neočekivani savet od velikog pisca na prvi pogled ne spada u „veliku“ književnost. A možda je upravo to velika književnost. Kada bih to znao da razrešim, ne bih bio ono što jesam. Bar nisam postao političar, ispunio sam babin zavet (iako je povremeno čačkam u „večnom miru“ – ipak ne previše, jer ne želim da ustane iz groba pre Sudnjeg dana, da bar mogu na miru da podrigujem i kopam nos bez njenih eksplicitnih prekora), ali, istini za volju, nije ni da nisam. Politika je, po etičkom ključu (ako tako nešto uopšte postoji u pomenutom kontekstu?!) kontra iskorišćena književnost, na nivou društvene zbilje. Neophodna odricanja na putu ka slavi su, na prvi pogled, mala: od prijatelja, morala, etike, umetnosti… Ali ni pisac ne može da živi izvan realnosti; ako mu to i uspe, biva na nju osuđen.

Zato mi je tek poslednjih godina postalo jasno zašto sam se, suprotstavljajući se levičarskim idejama i jednako intoniranim (para)demokratskim budalesanjima, podsvesno zbližio sa „svetim čovekom“ kubanske revolucije, Ernestom Če Gevarom. Prvi put sam njegov stilizovani lik video na brigadirskim uniformama raspevanih omladinaca. Tada mi je ličio na jednu od Roršahovih mrlja, koja, ako se gleda s različitih strana i u različitim duhovnim raspoloženjima, ima mnoštvo značenja. Sada mi je kristalno jasno da je to bila mrlja na savesti svih onih koji su imali ambicija da usreće svet svojim idejama i eksperimentima. Religiozna svest modernog čoveka čudna je mešavina intuitivnih spoznaja i grube logike, koja je u odnosu na prvobitno jedinstvo stvarnog i nadstvarnog uprostila i umrtvila nekadašnje slutnje. Nad takvom spoznajom toržestvuje praznina, uvlačeći sve ono što počiva u krilu kakvog-takvog smisla – u tamu svoje utrobe. Ne da bi napunila sebe, već da bi ispraznila onoga koga naseli sobom. Protiv takve praznine je i Če krenuo da se bori; ideje su došle kasnije. Naravno da ni one nisu uspele da ispune prazninu usamljenog čoveka u potrazi za smislom, koji veruje u borbu kao mogućnost. U trenutku kada se ideja pretvarala u vlast, a pobeda u ideju, napustio je „raj na zemlji“ – Kubu, i otišao u Boliviju. Živim u ubeđenju da je znao šta će ga tamo snaći, ali nasuprot svim lažima iz šarenog izloga realnosti, jedino je smrt imala snage da popuni pomenutu prazninu. Svi oni koji su u političkom ili (isto tako primitivnom) supkulturnom realsocijalističkom miljeu održavali mit o njemu, mazohistički su održavali mit o sopstvenoj nemoći, praznini, izveštačenosti, izneverenosti i intelektualnoj izdaji. O idejama koje se troše i razmenjuju za valutu ličnog konformizma i „opšteg dobra“. Če je potrošio ideju svoga života, legenda se razmenjivala na tržištu opšteg intelektualnog kukavičluka – glavne valute hipokrizijske berze novog doba, podgrejanih antagonizama i našminkanih ideala. O takvoj vrsti intelektualnog „stava“ najbolje govori Jakub Krapinjski u jednom tekstu o intelektualcima postkomunističkog doba: „U zemljama sovjetskog bloka marksistička vera nije vodila mučeništvu, već naprotiv: predstavljala je ulazak u tabor pobednika. To se nazivalo ’hegelizmom’ ili ’hegelijanskim ujedom’. Niko nije čitao Hegela, ali se znalo da ne sme biti isključen iz istorije […] Teško je prihvatiti da intelektualce treba štititi. Nije bilo totalitarnog ludila kome se intelektualci čoporativno ne bi priključili. Birali su tabor pobednika, ukrašavali ga poemama, spomenicima i lovorovim vencima…“

Vera u „demokratske vrednosti“ takođe ne vodi mučeništvu; ne postoji izbor između samoće i usamljenosti, ne postoje vrednosti u sistemu u kome su svi sami sa svojim instinktima i kompleksima. Verujem da kada se neko od „očeva nacije“ pogleda u ogledalo, da popravi kravatu pre nego što poljubi skute sultanu u nekoj instituciji sistema u Vašingtonu, Briselu ili nekoj drugoj svetskoj ili balkanskoj simulaciji dvora, ne vidi svoj (samo)zadovoljni lik, već prazninu linije horizonta iza koga se, van granice pogleda, sunovratilo jedno prometejsko sunce, pretvarajući se u tamnu stilizovanu mrlju lika revolucionara. Neprijatne istine se najbolje vide u ogledalu, kao što sunce na dlanu uvek izgori prste. Dozvoljavam da ovu poslednju misao prepišu današnji mladi „japi“ levičari i tzv. desničari, demokrate i… Mada, verujem da i sami to znaju, zbog toga su im ruke tako nežne i bele i hladne; kada se rukujete s njima, imate osećaj kao da su vam u ruku utrapili mrtvu ribu. Če je živ samo još u zabludama da ima pravde i sreće na zemlji, ili bilo gde drugde.

Uvek sam mislio da će intelektualni put mog sazrevanja biti jednak „stazi od žute cigle“ gradacije i istrajnog traženja vrednosti i vrline, kao u bajci „Čarobnjak iz Oza“. Ali, razočaranje me je osudilo na sudbinu likova iz bajke: na kraju žute staze, iza grandioznog lika velikog čarobnjaka, stajao je čičica koji je s teškom mukom pokušavao da održi iluziju. I Sveti Ilija je na vrhu Pete gore shvatio da je sam s Bogom.

Nešto sam ipak shvatio, a to sam pre neku godinu (možda, deceniju?) i napisao u jednoj priči: život u ovoj zemlji nalik je životu u kutiji za igle – kuda god da se pomeriš, povrediš sebe ili druge, goniči neće biti milostiviji ako budem umiljatija zver, i na kraju, iza maske nema nikoga i ničega. Ali intelektualni korifeji sopstvenih sujeta iza obrazine humanizma još uvek veruju u Boga. Svejedno mi je, neka veruju u šta hoće. „Čovek duha nije intelektualac, on je Mobi Dik, sve ostalo je more.“ U ovo jedino verujem, a šta drugo preostaje?

Mržnja kad se odbaci, duša tad

Osvoji nevinost, mir i sklad,

I shvati da je u njoj samoj, u isti mah

Njen ushit, njen spokoj i njen strah.

V.B. Jejts, „Molitva za moju ćerku“

 Čovek će umreti od sebe samog i tu više nema zbora; dokusuriće ga demoni koje je sam pustio iz pećina sopstvene duše. Iz perspektive istorije čovečanstva veoma bi bilo teško odrediti prvorodnost između čovekovog početka bitisanja na Zemlji i osećanja teskobe koje neminovno ishoduje mržnjom: osudom i dezavuisanjem „bližnjeg svog“, koji često rezultiraju ubistvom i potiranjem. Ili je možda sve time i počelo, a istorija se nije beležila jer očigledno nije bilo ničeg zanimljivog u odgajanju jabuka ili sejanju kukuruza… Problem je nastao kada je neko poželeo jabuku s pogrešnog drveta, ili kada je jedan brat pomislio da je njiva drugog brata veća i da mu je preorao među, i tako… Tragovi pamćenja često su tragovi ubistva, pohare, čerečenja bližnjeg ili istine. Istorija je letopis zločina.

Ne znam ni sam zašto se upuštam u beskraje i ponore međuljudskih odnosa, pogotovu onih koji su osenčeni tom dominantnom karakterološkom osobinom, kada ni sam ne znam gde ću (i da li ću?) i na kom kopnu isplivati (ako isplivam?). Jer mržnja je postala deo svakodnevne konzumacije života i kao takva poprimila je prilično amorfan i apstraktan oblik, bar u oblasti definisanosti i granica do kojih se pruža ili odakle počinje. Ne izgleda baš sve tako jednostavno kao što se to nama svima čini kada u sebi pronađemo ono „divno“ osećanje koje gajimo prema komšiji ili šefu na poslu, u najvećoj većini slučajeva i prema komšijinoj kravi, iako mnoge od njih (mislim na krave) postoje samo još u lošim željama i namerama. Jer za mržnju, bar na ovim prostorima, nikada nije bio potreban poseban razlog. U stvari, nađe se neki bar formalni, starovremenski, kojeg se više niko ne seća i koji još jedino mržnji može da stvori kakav-takav povod i identitet. Možda je teško voleti bez razloga, ali za mržnju se neki razlog uvek nađe. Pre nego za ljubav. Neko nas je loše podučio da je ljubav slabost i da smo slabići ako volimo. Podučavali su nas mržnji, hrabreći nas u kukavičluku savesti i emotivnom tvrdičluku. Terminološka pometenost nije bitna. Zar je danas uopšte bitno kako se šta zove? Reči sve manje svedoče suštinu stvari i pojava. Bitnije je kako i kome šta radi. Poznato je, ili se bar tako priča, da Eskimi imaju trideset sedam naziva za sneg. Toliko vrsta snega oni poznaju. Balkanski narodi imaju preko sto termina za đavola i verovatno još neki razlog više da se njime pozabave kada drugom zlo misle. Milovan Danojlić u knjizi Dragi moj Petroviću definiše glagol „mrzančenje“:

„Mrzeti je prejak glagol. Naš je čovek izmislio jedan ljupkiji, srdačniji: mrzančiti se. Pretpostavljam da za njega nisi čuo, a ne verujem da će mu u engleskom naći ekvivalent. Mrzančiti se znači disati sa mržnjom, mrzeti tiho, dugo i uporno, po tradiciji, bez konkretnog razloga. Mrzanče se određene porodice, ili komšije koje se sto godina guraju oko iste međe.“

Sklon sam da poverujem kako Jugoslaviju pre skoro sto godina nisu stvorile ljubav i želja južnoslovenskih naroda za ujedinjenjem, već istorijski mućak koji je povezao one koji su se samo do pre neki dan istrebljivali, podeljeni na zaraćene strane. Jer na ovim prostorima ljudi se mrze i iz ljubavi; intuitivno osećaju da ne mogu jedni bez drugih, previše su međusobno upućeni čak i onda kada jedni drugima zlo misle. Neka svima bude u zlu isto, loše, geslo je koje je objedinilo narode, da bi ih kasnije, sačekavši povoljnu priliku, gurnulo ponovo jedne na druge. Jer svako je svakome kriv za sve, a najkrivlji nam je onaj koji je i najbliži pogledu: onaj koji zajedno s nama pati i koga pritiska ista muka. Bolesno balkansko susedovanje krivica je tvog bližnjeg zato što s tobom deli iste muke.

Tertulijan kaže da je mržnja kći straha. Ona je bes slabića, jalova projekcija nemoćnih i kukavica. U korenu svega je strah, previše ga je oko nas: u „moći“ političara, u jalovom pozitivizmu rulje, u kurčenju nazovidesničara, u tupljenju salonskih levičara… Niko se ne bavi strahom, da ga ne bi javno ispovedao; mržnja je dozvoljena, poželjan oblik ponašanja, bar svima jasan, očekivan. Tražio sam u indeksu knjiga Bele Hamvaša reč mržnja. Nisam je našao, ne zbog toga što Hamvaš nije znao za nju, naprotiv. Baš ga je ona oterala u anonimnost i na margine mađarskog društva, oplemenila ga u baštini drevnog čovečanstva po kojoj je plovio ispisujući svoje knjige, originalne i kristalne misli. Ne spominje je zato što je u tim sferama izgubila svrhu; nije mogao, niti je imao razloga da mrzi Budu i Ničea, ali ni svoje progonitelje, jer ih se nije plašio; osim života, nije imao šta da izgubi. Nije čak ni unižavao svoje progonitelje, poštovao je sebe, možda ih je sažaljevao što su sami sebe unizili, nesposobni da stvore bilo šta osim iluzije o svojoj posebnosti i prvorodnosti, koja je rađala mržnju prema onima koji su bili samo ono što im je Bog rekao. Kao Veliki Reformator ovih dana; ono što je jasno osetio i video u sebi, pokušao je da prepozna i indukuje u drugima, a pošto mu je sopstveni narod najbliži – eto krivca. Iz začaranog kruga se može izaći jedino ako si spreman da ostatak života odstojiš na obodu životne arene u kojoj mržnja izvodi svoj pir, postajući boja i dominanta trajanja. Njena suprotnost nije ljubav, nego ravnodušnost; ista ona ravnodušnost besmisla i nemogućnosti promene – čim te mrzim, neminovno sam upućen na tebe.

Ono što opominje sve, pa i pisca ovih redova, koji je mržnju zamenio mrzovoljom, jeste relacija na kojoj su ljudi primordijalnu mudrost i duševnost zamenili osećanjima koja ih, virulentna i silna, vode u pogibelj. Moja mrzovolja ima oblik veoma sličan buđenju, kada čovek kroz izmaglicu posmatra svet koji ga je ponovo, ružan i nikakav, ogrezao u licemerje i glupost, sačekao posle sna. Ako, sebi sam dao pravo na to, mrzovoljnik od života i bližnjih ne očekuje bogzna šta i uvek dobije više nego što se nadao, dok se „naivni čovekoljubac“ stalno razočarava, gaseći svoje zanose u mržnji. Ne padam u zanose, ne kunem i ne optužujem, mrzovoljno posmatram svet i ljude, koje ne mogu da popravim, jer da je moguće, Bog bi svakako to učinio. Popustljiv sam prema ljudskoj bedi, ali čuvam poželjno rastojanje, ne zbog toga što sam bolećiv, već zato što od čoveka ne tražim da bude ono što on ne može i neće. Ne mrzim ga, svakako, a i zašto bih, on ta osećanja gaji prema meni, dovoljno je.

Jovan Dučić kaže: „Ljudi koji mrze, to su najpre glupaci, a zatim kukavice, ali nikad heroji.“ Ja nisam heroj, kukavički prihvatam život, zato što verujem Emilu Sioranu, koji kaže: „Najveća čovekova nesreća potiče od toga što nema hrabrosti da umre od gladi.“ Verovatno je i to dobar razlog za mržnju prema onima koji su dovoljno hrabri da prihvate jednostavnu činjenicu života, uzvišenu i banalnu u isto vreme.

Ako postoji kraj krajeva i ako se čovek može očistiti od kala i taloga koji životom sakupi, možda se mržnja jednoga dana vrati u ljubav u reverzibilnom procesu Vajningerove misli: „Ne može se mrzeti nešto što se prethodno nije volelo.“ Jedno je sigurno: razuma će nam uvek nedostajati.