(…) Crni barjak kišobrana

Ptičji skelet suncobrana

Salvete na kojima je utisnuta posmrtna maska usana

Prazne kese od hartije koje čuvaju u svojim naborima zrna kristala kao u mekom

mesu školjki

Presečena šargarepa sa svojim godovima u sredini zelenim pa sve rujnijim

Kore od graška kao odsečene usne

Pregorele sijalice kao jaja žar-ptice (žice)

Članske karte sa svojih deset zapovesti u koje više niko ne veruje

Požutele manžetne

Svilene kravate kao iščupani strukovi vodenih cvetova

Isceđene tube paste za zube

Čepovi,

Fotografije snimljene pri mesečini…

Danilo Kiš, „Đubrište“

Život u „modernim vremenima“ neodoljivo podseća na Prokrustovu postelju, u kojoj se niko ne oseća udobno, jer se nadanja i želje uvek moraju skratiti za noge ili za glavu. Čovek ne boluje od manjka, već od viška, ono što ostane, što pretekne, što se ne potroši jer nema razloga ili povoda, što se čuva… mnogo ga više određuje nego ono što želi ili čemu teži. Rekonstrukcija je moguća jedino na osnovu ostataka, malog kusura velikih dana. Kada se setimo onoga što nam je ostalo, lako ćemo se (do)setiti onoga čemu treba da odredimo neku novu/staru cenu. Upravo o tome i želim da pišem – o pijaci na kojoj se sve to može kupiti veoma jeftino, ispod ruke, s popustom, jer radi se o „robi s greškom“.

Dušan Radović je jednom rekao da se „na beogradskim buvljim pijacama buve prodaju u pakovanjima od teksas platna“, naravno, misleći na tada kultne farmerke. Danas se buve teslime i krčme u oblogama od podgrejanih ideja, prazne političke retorike, jeftine zabave i sitnoposedničkih busanja koja treba da zaliče na velike ideje.

Potrošački mentalitet je u svojim prvim godinama urbane egzaltacije bacio u zasenak buvlju pijacu kao relikt prošlosti koje, a to je bar mentalitetska karakteristika, želimo da se što pre oslobodimo i otresemo, kao siromašnog rođaka koji nije uspeo da se izbavi iz gladnih godina. Stari beogradski buvljak kod Cvetkove pijace u svojim najslavnijim vremenima, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka, ličio je na sadašnje antikvarijate – stari nameštaj, koji su potisnuli novi politirani statusni simboli – regali i „klub-garniture“, asocijacija na vreme bivše sreće i građanske uspešnosti, stidljivo se sklanjao u vrevu karnevalske slike sveta koji je, u poplavi i naletu društvenog progresa, pokušao i sam sebe da zameni nekim „novim i boljim“. No, jedno je neosporno, popularni beogradski „buvljak“ postao je ogledalo društvene stvarnosti, ali i apsolutna paradigma društvenih kretanja, a oni malo udaljeniji (kao, u zlatna vremena, tršćanski Ponte Roso) – i mesta hodočašća. Bez obzira na to što je iznova potvrđivao tezu da smo svi pomalo malograđani, buvljak je dugo opstajao u granicama društvenog fenomena i simbola koji su svi teoretičari socijalne sreće pokušavali da gurnu na marginu društvene simbolike, kao nešto neprimetno i neprimereno ekonomskom napretku i samodovoljnosti tadašnjeg (i sadašnjeg) ideološkog i političkog izolacionizma. Sve što je falilo „idealnoj“ slici života, nalazilo se u beskrajnoj zbrci buvljaka. Međutim, činjenica održivosti institucije koja je posebno upadala u oči i koja se stvarnosno pokazala kao vrlo relevantna može se tumačiti isključivo zakonima fizike, pogotovu onima koji se tiču realnosti održanja materije u prirodi. Izgleda čudno, ali „radi“ i istinito je. Pa sad, ako si kupac…

Ponuda raznih ovdašnjih „buvljaka“ uvek je bila obrnuto proporcionalna vladajućem političkom i ideološkom aspektu i menjala se periodično, kao politike i mode. Ulazak jugoslovenskih naroda u „retro“ nacionalnu fazu, u drugoj polovini osamdesetih godina, bio je neminovno okrenut buvljačkoj ponudi „starih dobrih vremena“, s kojih je trajanje ili pretrajavanje izbrisalo sve tragove racionalnog. Svoje prve insignije, brošure, artefakte, simbole i albume novi nacionalni korifeji s kraja osamdesetih kupili su na buvljačkoj tezgi. Čiča Dražine lenonke, izglancane kokarde, čizme pokojnog dede – krivonogog konjičkog narednika, zabranjene knjige koje su vredele samo zato što su u nekom periodu zabranjene ili ih je vlaga u nekom zaboravljenom podrumu patinirala zelenkastom skramom, predratna znamenja građanske klase… i sve drugo što su pabirčili na najlonima raširenim na trotoarima, učeći se građanstvu na romanima Stevana Jakovljevića, stvaralo je postkomunističku, novu građansku klasu. S obzirom na komunističko poreklo, takve insignije nisu mogli imati u porodičnoj zaostavštini, na tavanima, u bibliotekama i familijarnim fundusima. Neko je prodavao ono što mu nije trebalo, a drugima je falilo; kao što rekoh: zakon održanja materije u prirodi. Kako je stvarnost potekla iz romantičarskih zanosa suvereno stupala na političku scenu, neminovno se menjala i ponuda buvljačkih tezgi. Na njima je bilo sve više simbola i artikala bivšeg „društva po meri čoveka“, simbola „socijalističkog uspona i blagostanja“, „herojskih“ vojni i proslavljenih ofanziva. Na tezgama je bukvalno bilo svega i svačega: udarničkih znački, ordenja narodnih heroja, pukovničkih uniformi, neotvorenih escajga i servisa za ručavanje koji su godinama čamili u tami kućnih skladišta – neophodnih i podrazumevanih statusnih simbola. Jedno vreme obaralo je cenu drugom, anestezirani smo od prošlosti buvljačkom realnošću – jeftino kupi, skupo prodaj, ili, ako si kupac…

Buvljak je otvoreno priznanje siromaštva, ali i činjenice da nije sve tako strašno, da se može prevazići najnižim oblikom neobavezujuće robno-novčane razmene. Neobavezujući je i odnos, prodaješ i kupuješ osluškujući kretanja na vrednosnoj berzi ideologija, politika, lidera… Takav vid društvenog života (namerno ne kažem – trgovine) istovremeno je i otklon od siromašnih i negovanje majmunske radoznalosti, poricanje sistema i pravljenje novog (sub)ekonomskog prostora, koji miri palanački moral, nemoralnost izlaganja svega i svačega i najniži voajerizam.

Sasvim normalna posledica toga – te iste buvljačke ideologije, samo malo našminkane i očišćene od rđe – bilo je i balkansko tumačenje offshore trgovine, tačnije, promovisanje šverca kao jedne od osnovnih grana nacionalne ekonomije. Nije neophodno napomenuti da se i tada, shodno društvenim kretanjima i „nepravednim i ničim izazvanim sankcijama“, bitno menja ponuda buvljaka, ali ono staro jezgro ne biva potisnuto, već samo malo skrajnuto pod naletom mnoštva nove robe. Buvljak je sačuvao esencijalni deo aspekta svoga postojanja – hodočasnički.

Jeftino platiti život, a skupo prevaru, samo ako si kupac, a svi smo kupci: jeftino se prodajemo i skupo plaćamo ono što mislimo da nam pripada. U zemljama koje su svarile svoju prošlost, buvljak simbolizuje pobedu budućnosti nad prošlim vremenima. U Srbiji je buvljak najava budućnosti, čistilište starih ideja koje će se, izglancane i polirane, pojaviti na tržištu budućih dana. Ne kao artefakti prošlosti, već kao argumenti novoga, a što reče modistkinja Marije Antoanete: „Novo je samo ono što je zaboravljeno.“ Buvljak je sličan onom netipičnom pijancu, koji ne pije da bi zaboravio, već da bi se setio – svog prethodnog zaborava, na primer.

Nije naodmet iz te perspektive posmatrati i političku realnost poslednjih godina. Na svetlost dana su izašli stari politički programi i bezubi antagonizmi, izneseni iz podruma ili s tavana, malo očišćeni i umiveni i dodeljeni nekim mlađim ljudima na staranje. Starci su živeli u surovoj realnosti penzija, mladi u prošlosti, odnosno himeričnoj budućnosti, transakcija se obavljala posredstvom buvljačkih ekonomskih datosti. „Srećna budućnost“ se menjala za „staru dobru prošlost“, koja nas je opet vodila u neku „srećnu budućnost“. Količina novca je bila stalna, samo se roba menjala, prividno. Otuda sve ono što nam politička budućnost u „prelomnim“ trenucima ponudi kao „revolucionarno rešenje“ treba prvo potražiti na buvljaku, na tezgama gde se teslime stare ideje. Doduše, taj deo buvljaka se zove „đubrište istorije“, ali nismo formalisti, jer, ako si kupac…