Mržnja kad se odbaci, duša tad

Osvoji nevinost, mir i sklad,

I shvati da je u njoj samoj, u isti mah

Njen ushit, njen spokoj i njen strah.

V.B. Jejts, „Molitva za moju ćerku“

 Čovek će umreti od sebe samog i tu više nema zbora; dokusuriće ga demoni koje je sam pustio iz pećina sopstvene duše. Iz perspektive istorije čovečanstva veoma bi bilo teško odrediti prvorodnost između čovekovog početka bitisanja na Zemlji i osećanja teskobe koje neminovno ishoduje mržnjom: osudom i dezavuisanjem „bližnjeg svog“, koji često rezultiraju ubistvom i potiranjem. Ili je možda sve time i počelo, a istorija se nije beležila jer očigledno nije bilo ničeg zanimljivog u odgajanju jabuka ili sejanju kukuruza… Problem je nastao kada je neko poželeo jabuku s pogrešnog drveta, ili kada je jedan brat pomislio da je njiva drugog brata veća i da mu je preorao među, i tako… Tragovi pamćenja često su tragovi ubistva, pohare, čerečenja bližnjeg ili istine. Istorija je letopis zločina.

Ne znam ni sam zašto se upuštam u beskraje i ponore međuljudskih odnosa, pogotovu onih koji su osenčeni tom dominantnom karakterološkom osobinom, kada ni sam ne znam gde ću (i da li ću?) i na kom kopnu isplivati (ako isplivam?). Jer mržnja je postala deo svakodnevne konzumacije života i kao takva poprimila je prilično amorfan i apstraktan oblik, bar u oblasti definisanosti i granica do kojih se pruža ili odakle počinje. Ne izgleda baš sve tako jednostavno kao što se to nama svima čini kada u sebi pronađemo ono „divno“ osećanje koje gajimo prema komšiji ili šefu na poslu, u najvećoj većini slučajeva i prema komšijinoj kravi, iako mnoge od njih (mislim na krave) postoje samo još u lošim željama i namerama. Jer za mržnju, bar na ovim prostorima, nikada nije bio potreban poseban razlog. U stvari, nađe se neki bar formalni, starovremenski, kojeg se više niko ne seća i koji još jedino mržnji može da stvori kakav-takav povod i identitet. Možda je teško voleti bez razloga, ali za mržnju se neki razlog uvek nađe. Pre nego za ljubav. Neko nas je loše podučio da je ljubav slabost i da smo slabići ako volimo. Podučavali su nas mržnji, hrabreći nas u kukavičluku savesti i emotivnom tvrdičluku. Terminološka pometenost nije bitna. Zar je danas uopšte bitno kako se šta zove? Reči sve manje svedoče suštinu stvari i pojava. Bitnije je kako i kome šta radi. Poznato je, ili se bar tako priča, da Eskimi imaju trideset sedam naziva za sneg. Toliko vrsta snega oni poznaju. Balkanski narodi imaju preko sto termina za đavola i verovatno još neki razlog više da se njime pozabave kada drugom zlo misle. Milovan Danojlić u knjizi Dragi moj Petroviću definiše glagol „mrzančenje“:

„Mrzeti je prejak glagol. Naš je čovek izmislio jedan ljupkiji, srdačniji: mrzančiti se. Pretpostavljam da za njega nisi čuo, a ne verujem da će mu u engleskom naći ekvivalent. Mrzančiti se znači disati sa mržnjom, mrzeti tiho, dugo i uporno, po tradiciji, bez konkretnog razloga. Mrzanče se određene porodice, ili komšije koje se sto godina guraju oko iste međe.“

Sklon sam da poverujem kako Jugoslaviju pre skoro sto godina nisu stvorile ljubav i želja južnoslovenskih naroda za ujedinjenjem, već istorijski mućak koji je povezao one koji su se samo do pre neki dan istrebljivali, podeljeni na zaraćene strane. Jer na ovim prostorima ljudi se mrze i iz ljubavi; intuitivno osećaju da ne mogu jedni bez drugih, previše su međusobno upućeni čak i onda kada jedni drugima zlo misle. Neka svima bude u zlu isto, loše, geslo je koje je objedinilo narode, da bi ih kasnije, sačekavši povoljnu priliku, gurnulo ponovo jedne na druge. Jer svako je svakome kriv za sve, a najkrivlji nam je onaj koji je i najbliži pogledu: onaj koji zajedno s nama pati i koga pritiska ista muka. Bolesno balkansko susedovanje krivica je tvog bližnjeg zato što s tobom deli iste muke.

Tertulijan kaže da je mržnja kći straha. Ona je bes slabića, jalova projekcija nemoćnih i kukavica. U korenu svega je strah, previše ga je oko nas: u „moći“ političara, u jalovom pozitivizmu rulje, u kurčenju nazovidesničara, u tupljenju salonskih levičara… Niko se ne bavi strahom, da ga ne bi javno ispovedao; mržnja je dozvoljena, poželjan oblik ponašanja, bar svima jasan, očekivan. Tražio sam u indeksu knjiga Bele Hamvaša reč mržnja. Nisam je našao, ne zbog toga što Hamvaš nije znao za nju, naprotiv. Baš ga je ona oterala u anonimnost i na margine mađarskog društva, oplemenila ga u baštini drevnog čovečanstva po kojoj je plovio ispisujući svoje knjige, originalne i kristalne misli. Ne spominje je zato što je u tim sferama izgubila svrhu; nije mogao, niti je imao razloga da mrzi Budu i Ničea, ali ni svoje progonitelje, jer ih se nije plašio; osim života, nije imao šta da izgubi. Nije čak ni unižavao svoje progonitelje, poštovao je sebe, možda ih je sažaljevao što su sami sebe unizili, nesposobni da stvore bilo šta osim iluzije o svojoj posebnosti i prvorodnosti, koja je rađala mržnju prema onima koji su bili samo ono što im je Bog rekao. Kao Veliki Reformator ovih dana; ono što je jasno osetio i video u sebi, pokušao je da prepozna i indukuje u drugima, a pošto mu je sopstveni narod najbliži – eto krivca. Iz začaranog kruga se može izaći jedino ako si spreman da ostatak života odstojiš na obodu životne arene u kojoj mržnja izvodi svoj pir, postajući boja i dominanta trajanja. Njena suprotnost nije ljubav, nego ravnodušnost; ista ona ravnodušnost besmisla i nemogućnosti promene – čim te mrzim, neminovno sam upućen na tebe.

Ono što opominje sve, pa i pisca ovih redova, koji je mržnju zamenio mrzovoljom, jeste relacija na kojoj su ljudi primordijalnu mudrost i duševnost zamenili osećanjima koja ih, virulentna i silna, vode u pogibelj. Moja mrzovolja ima oblik veoma sličan buđenju, kada čovek kroz izmaglicu posmatra svet koji ga je ponovo, ružan i nikakav, ogrezao u licemerje i glupost, sačekao posle sna. Ako, sebi sam dao pravo na to, mrzovoljnik od života i bližnjih ne očekuje bogzna šta i uvek dobije više nego što se nadao, dok se „naivni čovekoljubac“ stalno razočarava, gaseći svoje zanose u mržnji. Ne padam u zanose, ne kunem i ne optužujem, mrzovoljno posmatram svet i ljude, koje ne mogu da popravim, jer da je moguće, Bog bi svakako to učinio. Popustljiv sam prema ljudskoj bedi, ali čuvam poželjno rastojanje, ne zbog toga što sam bolećiv, već zato što od čoveka ne tražim da bude ono što on ne može i neće. Ne mrzim ga, svakako, a i zašto bih, on ta osećanja gaji prema meni, dovoljno je.

Jovan Dučić kaže: „Ljudi koji mrze, to su najpre glupaci, a zatim kukavice, ali nikad heroji.“ Ja nisam heroj, kukavički prihvatam život, zato što verujem Emilu Sioranu, koji kaže: „Najveća čovekova nesreća potiče od toga što nema hrabrosti da umre od gladi.“ Verovatno je i to dobar razlog za mržnju prema onima koji su dovoljno hrabri da prihvate jednostavnu činjenicu života, uzvišenu i banalnu u isto vreme.

Ako postoji kraj krajeva i ako se čovek može očistiti od kala i taloga koji životom sakupi, možda se mržnja jednoga dana vrati u ljubav u reverzibilnom procesu Vajningerove misli: „Ne može se mrzeti nešto što se prethodno nije volelo.“ Jedno je sigurno: razuma će nam uvek nedostajati.