Mesečne arhive: oktobar 2015

LUSTRACIJA

Posted by rujanski on

Koliko kukavičluka treba za jednu 
hrabrost 
o jutro dobrodošlo 
i koliko opet hrabrosti za kukavičluk 
srce moje. 

Vitomir Vito Nikolić

Dok mnogi pokušavaju da properu biografiju u tamnim vodama zaborava i kratke pameti ovdašnje, da sebe i druge ubede u pravovernost i poštenje izmišljajući stalno nove sinonime za svoju „posebnost“, oni koji žele nešto da shvate i, u najgorem slučaju, pojme, moraju da potraže rečnik stranih reči. Ne zbog naslova ovog teksta, već zbog „sadržine pojma“. Nema potrebe, radi se upravo o onome što bi se i moglo pomisliti… Ili možda ne? Evo rečničke odrednice: lustracija (lat.) – 1. ispitivanje vlastite savesti i čišćenje od grehova, tipično za stari Rim; 2. povremeni pregled zemljišnih knjiga (Ljubo Mićunović, Savremeni rečnik stranih reči, Književna zajednica Novog Sada i Univerzitetska riječ, 1988). Međutim, važnije je pitanje: Zašto sam se odlučio za ovako neobičan naslov – reč koja se isprala u praznoslovlju ovdašnjem? Odnosno, zašto je ova krajnje neobična i netipična reč zauzela tako važno mesto u tumačenju i pokušaju da se razume naša svakodnevna, inače dovoljno smušena i sluđena, stvarnost?

Trebalo bi, bar se tako priča kada se režimi menjaju, preispitati svačiju ulogu u prethodnom režimu i na osnovu sakupljenih podataka razrezati adekvatnu kaznu ili kaštigu kojom bi se optuženi iskupljivao u nekom, takođe zakonom određenom, budućem vremenskom periodu. I sve bi bilo lepo, mi bismo sigurno koračali u pravcu „svetle budućnosti“, krivci za naše strahove i gubitke bili bi napokon kažnjeni, život bi bio arija „sreće, bogatstva i prosperiteta“ (mislim da sam sintagmu pod navodnicima pozajmio iz stranačkog programa jedne od partija koja se zalaže upravo za pomenuto kažnjavanje). Ali (uvek to prokleto ali), samo kada bi istina i pravednost bile stvar pravnih i političkih akata! Pravda, možda, ali prethodna dva pojma svakako potpadaju pod regulativu koja, transcendentno, pre svega, nadilazi partikularne zakone kojima se parceliše i relativizuje osećanje sudske pravde i kazne kod tome sklonog pučanstva. Prvo pravo pitanje glasi: Da li će neko biti lustriran ili oslobođen zato što je bio kukavica, ili što nije smeo da bude čovek po meri svojih uverenja, ili baš zbog toga? Ili će se, kao treće rešenje, najbliže ovdašnjoj sturkturi „herojstva“ kazniti sam; „istrgnuti bič iz ruku dželata i bičevati se do smrti…“ (Sioran). Hrabrost „pravednih“ ne počiva u ličnoj vrlini i moralnom trudu, u milosti još manje, u emocijama bez posedovanja i ljubavi bez posredovanja tek nikako – sve naše hrabrosti sadržane su u kukavičluku onih drugih.

Najveći je problem, svakako, naći čestitog presuditelja (ili presuditelje), koji bi najpravednije sagledao greh ili zločin u okvirima prethodnog vremena ili političke odgovornosti. Međutim, gde i kako ga naći? Da li među onima koji su poslednjih desetak godina bili deo vlasti (i krivice) kao parlamentarna ili bilo kakva druga opozicija, a sada su vlast koja propisuje zakone, ili možda među onima koji su se dobro nafatirali u prethodnom režimu, pa ga stoga veoma dobro poznaju iznutra, a sada su, naravno, integralni deo nove vlasti „evropskih i tranzicionih procesa“? Oni koje treba dozvati iz smrti možda bi najviše rekli, ali niz tehničkih nemogućnosti ne dozvoljava tu vrstu komunikacije, ili… I, na kraju, ko bi bio porota? Možda opet oni, ili „pravoverni“ narod, kao u posleratnim procesima protiv „narodnih neprijatelja“ (čiji je jedini greh bio nepripadanje pobedničkoj ideologiji), koji je vrlo prilježno izvikivao, kao hor, glas narodni u grčkim tragedijama: „profitrer“, „kulak“, „fašistička kurva“, „na smrt“… Ili su možda građanski opredeljene gospođe u međuvremenu postale „štrikačice revolucije“, kao žene koje su za vreme Francuske revolucije još tokom noći zauzimale mesta ispod vešala i, čekajući jutarnja pogubljenja, štrikale. Valjda u svojim blaziranim životima pariskog polusveta nisu mogle da nađu ništa istinitije osim smrti. Tuđe, naravno.

Ništa se od tada nije promenilo, izopačenu vrednosnu lestvicu podupiru bezvredni argumenti. Kao što i u umetnosti gospodari nemoćna teorija o činu stvaranja umesto o delu (performans, konceptualna umetnost, postmodernistički trend…) tako i našim životima, političkom i društvenom stvarnošću, vlada simulativna teorija o humanizmu. Sudi se u ime lјudi a ne u ime istine, potencijalna individualna krivica polako dobija kontekst kolektivne kazne.

Možda lustracija zahteva odustajanje od napredovanja u današnjem bezumnom ritmu slaganja laži i politikantskih floskula, uspostavu novih merila u ocenjivanju kvaliteta života, rehabilitaciju skromnosti i štedljivosti, morala i kulture, oživljavanje duhovne vertikale. Ko bi se usudio da ovo kao program iznese pred glasače? I koliko bi glasova osvojio? Zašto onda kažnjavati one koji su to javno rekli, a nisu učinili? Treba ih kazniti zato što su različiti (a nisu!), a ne zbog toga što su isti (a jesu, ali to ne treba „čačkati“).  Tu vrstu projekcija razumeju i oni koji sada sebe vide „s desne strane Boga“, ili baš na njegovom mestu. Ne znam u koju me je grupu moja pokojna baba ubrajala, kada me zaklinjala da se manem politike ili je samo želela samo da me skloni od ove „samosvesti“ da ne poverujem u „sebe bezgrešnog i od Boga odabranog.“ Bolje da me je zaklinjala da ne idem u kafanu ali je od toga, poučena neuspehom sa dedom, digla ruke. A i politika je veći greh, smrtonosniji svakako.

Da li me je neko pitao za mišljenje? Nije. I ne treba, ali smatram da je jedini pravi čovek onaj koji nema tajne; onaj koji će pred sud kojim presedava neki surovi sudija vremena ili Roj Bin (Sudija za vešanje, prim. P. V. A.) izaći čiste duše, iako ga na kraju grada čeka krivo drvo i groblje za zločince, samoubice i prokažene. Pošto je više puta na ovim stranicama argumentovano dokazano da nisam dovoljno pametan, završiću Emersonovim rečima:

„Oni koji žive velikosvetskim životom ne vide da sami sebe isključuju iz doživljaja putem jagme za njima. Vitezovi verske netrpeljivosti ne vide da pred sobom zatvaraju vrata neba koja pred drugima hoće da zalupe. Ako zaboraviš srca drugih, gubiš svoje.“

Dovoljno za moju optužnicu.

ROMANI STRASTI

Posted by rujanski on

Oktobar je „mesec knjige“ u Beogradu, pa će možda da zvuči kao jeres kada jedan zaljubljenik u knjige i pisanu reč – koji je, uzgred budi rečeno, bio toliko glup i nesmotren da od toga napravi životni poziv – kaže da knjige koje nas najbliže određuju ne spadaju u takozvanu „ozbiljnu literaturu“. Daleko od toga da one ne govore o ozbiljnim stvarima, naprotiv, ali za suštinu života najdirektnije su vezane one knjige koje u svojoj poetici nemaju jasnu književnu ili žanrovsku određenost, pa čak ni spisateljsku ambiciju. One su sredstvo intenzivnog iskaza, direktnog obraćanja, iskreno, bez metaforičkih meandara, stilskih papazjanija i fino i brižljivo iscizeliranog izraza. Njihovi pisci intuitivno poznaju svoje čitaoce, oni znaju šta oni žele, šta i kako vole, a nisu pisci bestselera, iako pišu ono što čitaoci žele da čitaju. Neka mi oproste oni književnici (u toj tevabiji ima čak i dragih ljudi) koji misle da će njihove knjige promeniti svet ili ga, u najbolju ruku, učiniti boljim. Lepšim, možda, ali boljim nikako. Neka mi oproste i one spisateljice koje su kaparisale pravo da nama, koji možemo samo obično da volimo, objasne zašto to nije dovoljno za sreću, pa moramo da savladamo najkomplikovanije načine za pred ili postkoitalno praznoslovije, ili da bar budemo grofovi ili glumci, oficiri (predratni, naravno, konjički, obavezno – valjda zato što te pismene žene podsvesno misle da su svi muškarci konji!), u lošijim varijantama.

One knjige u kojima pisci ne polaze od književne, obično veoma sujetne i egocentrične ambicije, istinitije i mnogo bolje govore o pojavama, životu, psihologiji, mentalitetu, suštini… Pa zar nije i sam Andre Žid rekao da su loši romani najbliži životu? U kojoj knjizi će muvlji ispljuvak ili dopisana rečenica u kojoj „pisac“ u samo nekoliko reči meša latinicu i ćirilicu, pisana i štampana slova, imati snagu i potencijal simbola? U jelovnicima, naravno. U tim matrikulama naših želja i javnih i tajnih strasti, u romanima o zgubidančenju u kafanama, o samcima koji u tanjir gledaju kao u kristalnu kuglu, o pijancima koji jedu pasulj jer ih je žena izbacila iz kuće, o „fensi“ tipovima koji ne znaju imena skupih i neukusnih jela u malim porcijama koje kusaju, a sanjaju musaku u staroj „Zori“… S tim knjigama se posvećujemo u svoju glad, nalazimo joj ime, strasti sabiramo u kolonama sa cenama, čitamo sudbinu iz fleka od gulaša ili slova od lažnog zlata u onim jelovnicima formata i dizajna kao Magna carta. Svi smo u njihov tajnopis upisani masnim slovima, kafanskim pravopisom, kvrgavim škrabotinama i teškim istinama. Najkraće ih čitamo zato što smo u njima već pročitani, unapred.

I danas kada uđem u kafanu, kojih je sve manje, pogotovu onih gde iznad šanka na tabli kredom piše ponuda specijaliteta za taj dan, odmah u ruke uzmem jelovnik. Nisam endemski i hronično gladan kao većina populacije na ovim prostorima, a i u pogledu pića nemam nekih specijalnih želja, ali sve drugo što se može naći u jelovnicima predstavlja natprosečnu meru moga interesovanja. Nikada neću biti književni lik nekog modernog romana sve dok kusam škembiće i pijem lozu i „polić belog“… Šta ću, sudbina… Ne mogu na sve strane, a „stvarnosna proza“ je nasmrt bolesna od stvarnosti. Ali zato pomno čitam sve stavke, analiziram brojeve i podatke, dopisane didaskalije, opaske, i sve to slažem u romanesknu ili pripovedačku konstrukciju, koja odlično i najdirektnije priča priču o kulturi (ne samo ishrane), naravima, kompleksima, genetskoj gladi sirotinje i poslovičnoj gladi bogatih, o onome što nismo ili jesmo i o onome što bismo želeli da budemo, i još o mnogo čemu čega nismo ni svesni i preko čega prelazimo, čak i u „ozbiljnoj“ literaturi, kao preko nevažnog detalja. A detalji su, kako nas uče mistična učenja – tumači Božji.

Moja strast ima nekoliko izvorišta. Prvo je objašnjeno Andrićevom opaskom o kafanskim ljudima: to su ljudi koji ulaze u mnoge kafane, tražeći nešto novo, ali uvek nalaze isto. Tako i ja podsvesno očekujem nešto drugačije, ali uvek nalazim isto: priču o bogatstvu, večitoj sitosti i meraklijskim osećanjima, muku s rečima i mapu svih naših neostvarenosti i inferiornosti. Pa zar edukativne metode ne pokazuju najjasnije običaje jednog društva, sposobnosti, potrebe i namere? Naša prisutnost u knjigama vidljiva je i kod Platona, i u jelovnicima – romanima skrivenih strasti i javnih gladi. Čitalac se prepoznaje u njegovim rečima isto kao što je ta obimom mala knjiga svedok duboke ljudske potrebe i strasne želje. Toma Akvinski je takav uvid u stvaranje i čitanje teksta, odnosno u njihovu sinergiju, nazivao quem auctor intendit (autorova namera, u slobodnom prevodu), što znači da svaki čitalac može izvesti neko značenje iz teksta, bez obzira na žanr ili način pisanja. Ili, kako to Frojd još bolje definiše: „Naše stvarno uživanje u stvaralačkom radu proizlazi iz oslobađanja od napetosti u našem umu… omogućavajući nam da tako uživamo u vlastitom sanjarenju bez samoporicanja i srama.“ Mada je „sram“ promenljiva kategorija u kontekstu ove zemlje; nekada je sramota biti sit, a nekada je sramota biti gladan, ali uvek je sramota biti pismen – zbog nepismenih koji se množe prostom deobom. Bolje je tumačiti svoje male strasti nego velike nespokoje – i tu sam pogrešio, pored one greške s početka.

Sećam se kafane u koju me je otac vodio dok sam bio dete, na „deset s lukom, kupus salatu i koktu“. Kasnije sam u tu kafanu odlazio stalno strepeći da me neko od profesora ne primeti. Kafana se zvala veoma neobično, „Muzej“, jer su po zidovima bili okačeni razni suveniri. Danas običavam da kažem da sam još kao dete počeo da posećujem muzej, i ne lažem. Tamo sam započeo svoju čitalačku strast. Gazda, tada se to zvalo šef ili upravnik, pokušavao je da svojim ćoškastim rukopisom u male kolone jelovnika upiše sve iz svoje kulinarske ponude, tako da je tu bilo antologijskih skraćenica, složenica, konstatacija…. Jedna od onih koje su mi do danas ostale u pamćenju i na koju me asociraju prijatelji s kojima se sve ređe viđam ticala se kiselog kupusa s govedinom, koji je u literarnoj transkripiciji jelovnika definisan kao „kis. kus. sa gov.“. Asocijacije i aluzije nisu nas, nažalost, pripremile na „kis.“ život i „gov.“ budućnost. Da smo samo tada znali da pročitamo tajne znake koji su nam jasno naglašavali šta se iza brda valja… I neka mi neko kaže da jelovnici govore samo o jelu. Možda, ali više o životu koji jede nas, jer smo mu i predjelo, i glavno jelo, i dezert na jelovniku vlastite sudbine.

Prijatno!

OSTRVO

Posted by rujanski on

Ja rado uvijam zavoj oko jedine nade
i ne mogu da živim naopačke
i da se klanjam mraku
u kom paranoike progone fantomi
jer nisam tamo neki.
Sve ću o vama odjednom zaboraviti
i pobeći u zoru kad pospu stražari
znam i to zašto
I znam zašto želim da budem daleko.

Duško Trifunović, „Znam zašto“

Ne verujem da za modernog čoveka ima veće sramote i provokacije od savršenstva. Jer kako drugačije tumačiti brutalnu agresiju prema okolini, bližnjem, prirodi… ako ona ne dolazi iz perspektive bića koje je vlastitu sudbinu pretvorilo u tragediju egzistencije, pobedilo žal za rajem i od okoline stvorilo projekciju svojih iščašenih želja i zanosa. Očigledno, druga vremena (i ljudi) stvarala su velike ličnosti i dela kojima su se ponosile generacije. Mi najviše od svega možemo da ih poštujemo, mereći njihovom uspešnošću svoj neuspeh, kukavičluk i nesavršenost. O prirodi kao tumaču Božje volje da ne govorimo, ili možda baš o tome treba da pričamo da bismo dosegli dubine sopstvenog pada.

Pre više od decenije družio sam se s delima Meše Selimovića i s njegovim junacima: Ahmetom Nurudinom, Ahmetom Šabom, Sejidom Mehmedom… Pokušavao sam (i valjda uspeo) da priredim za štampu desetoknjižje ovog velikog pisca. Priznanje je došlo tek kasnije, kada me je mimoišao poziv za skup posvećen Selimovićevom delu u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Hvala im što su me poštedeli praznine tumača i paušalnih ocena nauke koja ne razume ljude, a još manje običnu ljudsku tugu.

Sećam se da je posle nekog vremena granica između pisca i njegovog kritičara daleko u vremenu nestajala, i mi smo se pretvarali u sagovornike. Pričao sam mu o ostrvu koje je zauzelo dobar deo horizonta i pogleda s plaže na kojoj sam letovao kao dete. Mislio sam da se na njemu kriju razna svetska čudesa, ale i bauci, gusari i duhovi… Nikada nisam smeo da odem do njega; nisam se usuđivao ni kasnije, kad su me moja deca pitala šta je na ostrvu i kad ćemo da idemo tamo. Sreća te ne idem više na letnje odmore na tzv. domaće more (ni na stranjsko!), pa ne moram bar o tome da mislim, a i deca su porasla, isto kao i moji dečiji strahovi. Meša mi je u poslednjem nezavršenom romanu Ostrvo ispričao priču o jednom drugom ostrvu i dvoje ljudi koji pokušavaju da povrate smisao koji je bespovratno istekao iz života: da nadoknade godine provedene u simulakrumu života koji je, sopstvenom rutinom, opustošio samog sebe. Pokušao je da odgovori na aktuelno i grozničavo pitanje o smislu života savremenog čoveka nesposobnog za emocije, koji, okružen ljudima, pati u kavezu sopstvene unutrašnje samoće. Muškarac i žena pokušavaju da nađu zamenu za veru u život, posmatrajući jedno drugo svako sa svoje strane samotnog ostrva duše izgubljene negde između dostignutog i nedostignutog, bića i nebića. Bez obzira na to što je prostor na kome žive ograničen, svet je beskrajan, ali ne kao ideja, već kao prazan prostor izbora. Pisac suptilno govori da su okolnosti univerzalni izgovori, da ne možemo da se realizujemo čak ni u redukovanoj i pojednostavljenoj verziji rajskog vrta.

Nemamo snage da počnemo iz početka; svet je prazan prostor mnoštva izbora, ali ne postoji više lična hrabrost, čak ni strah da se učini neki izbor, pa makar i pogrešan. Samim tim ni veza između čoveka i Boga više nije ontološka veza, retorička molitva, sakralnost jezika, već samo direktna ilustracija apostazije. Kostas Akselos kaže da više ne možemo da govorimo o lјudskoj tragediji, budući da je tragedija postojala kao tragedija onda kada je imala sakralni smisao. Mi nismo ni u tragičnoj, ni u komičnoj situaciji. Bio bi nam neophodan jedan mnogo elementarniji strah, onaj koji prepoznaje odgovornost i imenuje bednike. Produktivna strepnja, pozitivan strah. Stvarnost je s druge strane straha i strepnje. S ove naše strane, u ograničenosti ostrva, u strahu da to shvatimo i prihvatimo. Svet koji okružuje čoveka nije stvarnost, nego privid, iluzija, nastao tako što su bogovi nestali iza spolјnih fizičkih pojava. Da, nestali su paganski bogovi srdžbe i besa, a novozavetnog Boga i Sina Božjeg zaboravili smo onog trenutka kada smo Ljubav proglasili nižim osećanjem, patetičnim sentimentalizmom… Ljubav i duh, delovanje i delanje u tom arealu lepote i grozničavog traženja, više nisu pokušaj da se dosegne spokoj mudrosti, već dezintegracija smisla. Zašto? Zato što više nema uzroka koji se mogu protumačiti iskustvom. Ljubav i mržnja se ne mogu opisati, mogu se samo činiti, piše se samo o uzrocima i posledicama.

Čovek ne zna šta jeste. Androgin koji brodi prema poslednjoj luci. Onaj koji ne želi, u arhipelagu tuge čovečanstva, da na ostrvu svoje samoće prizna sebe u nekom drugom, onaj kome je vreme dalo prolaznost, a prostor upućenost na druga bića – način da dosegne večnost. Taj isti ne može sebi da prizna da je zaboravio da voli, to je Mešino ostrvo, to je onaj kosmički napor u metafizičkoj poeziji Džona Dona i želja da se kaže velika istina da „nijedan čovek nije ostrvo samo za sebe“ (to je čak ukapirao i pijani novinar Hemingvej i time uspeo da spasi od zaborava jedan prosečan roman), isto govori i Momčilo Nastasijević, ali slično kaže i Koventri Petmor: „Đavo doslovno održi svoja obećanja, ali prema tumačenju duha ostaje nam dužan; Bog doslovno ostaje dužan svoja obećanja, ali prema našem duhu uvek ih ispunjava, iznad svake nade.“ Čovek je kažnjiv, istina nije. Čovek katkada zna, ostalo je surovo.

Eto, opet me Meša Selimović, ovih kišnih dana, iz podsvesti i nepouzdanih uspomena podseća da nije pisao samo o muškarcu i ženi, čak ni o Balkanu i Evropi, da je metafora mnogo dublja i višeznačnija i da je možda dobro što sam do opisivanja slike društvene i političke dubioze jednog vremena i naroda krenuo okolnim i težim putem, ali ni upola toliko teškim koliko su teški putevi koje je mislećim ljudima trasiralo vreme u kome trajemo, uprkos svemu.