Ja rado uvijam zavoj oko jedine nade
i ne mogu da živim naopačke
i da se klanjam mraku
u kom paranoike progone fantomi
jer nisam tamo neki.
Sve ću o vama odjednom zaboraviti
i pobeći u zoru kad pospu stražari
znam i to zašto
I znam zašto želim da budem daleko.

Duško Trifunović, „Znam zašto“

Ne verujem da za modernog čoveka ima veće sramote i provokacije od savršenstva. Jer kako drugačije tumačiti brutalnu agresiju prema okolini, bližnjem, prirodi… ako ona ne dolazi iz perspektive bića koje je vlastitu sudbinu pretvorilo u tragediju egzistencije, pobedilo žal za rajem i od okoline stvorilo projekciju svojih iščašenih želja i zanosa. Očigledno, druga vremena (i ljudi) stvarala su velike ličnosti i dela kojima su se ponosile generacije. Mi najviše od svega možemo da ih poštujemo, mereći njihovom uspešnošću svoj neuspeh, kukavičluk i nesavršenost. O prirodi kao tumaču Božje volje da ne govorimo, ili možda baš o tome treba da pričamo da bismo dosegli dubine sopstvenog pada.

Pre više od decenije družio sam se s delima Meše Selimovića i s njegovim junacima: Ahmetom Nurudinom, Ahmetom Šabom, Sejidom Mehmedom… Pokušavao sam (i valjda uspeo) da priredim za štampu desetoknjižje ovog velikog pisca. Priznanje je došlo tek kasnije, kada me je mimoišao poziv za skup posvećen Selimovićevom delu u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Hvala im što su me poštedeli praznine tumača i paušalnih ocena nauke koja ne razume ljude, a još manje običnu ljudsku tugu.

Sećam se da je posle nekog vremena granica između pisca i njegovog kritičara daleko u vremenu nestajala, i mi smo se pretvarali u sagovornike. Pričao sam mu o ostrvu koje je zauzelo dobar deo horizonta i pogleda s plaže na kojoj sam letovao kao dete. Mislio sam da se na njemu kriju razna svetska čudesa, ale i bauci, gusari i duhovi… Nikada nisam smeo da odem do njega; nisam se usuđivao ni kasnije, kad su me moja deca pitala šta je na ostrvu i kad ćemo da idemo tamo. Sreća te ne idem više na letnje odmore na tzv. domaće more (ni na stranjsko!), pa ne moram bar o tome da mislim, a i deca su porasla, isto kao i moji dečiji strahovi. Meša mi je u poslednjem nezavršenom romanu Ostrvo ispričao priču o jednom drugom ostrvu i dvoje ljudi koji pokušavaju da povrate smisao koji je bespovratno istekao iz života: da nadoknade godine provedene u simulakrumu života koji je, sopstvenom rutinom, opustošio samog sebe. Pokušao je da odgovori na aktuelno i grozničavo pitanje o smislu života savremenog čoveka nesposobnog za emocije, koji, okružen ljudima, pati u kavezu sopstvene unutrašnje samoće. Muškarac i žena pokušavaju da nađu zamenu za veru u život, posmatrajući jedno drugo svako sa svoje strane samotnog ostrva duše izgubljene negde između dostignutog i nedostignutog, bića i nebića. Bez obzira na to što je prostor na kome žive ograničen, svet je beskrajan, ali ne kao ideja, već kao prazan prostor izbora. Pisac suptilno govori da su okolnosti univerzalni izgovori, da ne možemo da se realizujemo čak ni u redukovanoj i pojednostavljenoj verziji rajskog vrta.

Nemamo snage da počnemo iz početka; svet je prazan prostor mnoštva izbora, ali ne postoji više lična hrabrost, čak ni strah da se učini neki izbor, pa makar i pogrešan. Samim tim ni veza između čoveka i Boga više nije ontološka veza, retorička molitva, sakralnost jezika, već samo direktna ilustracija apostazije. Kostas Akselos kaže da više ne možemo da govorimo o lјudskoj tragediji, budući da je tragedija postojala kao tragedija onda kada je imala sakralni smisao. Mi nismo ni u tragičnoj, ni u komičnoj situaciji. Bio bi nam neophodan jedan mnogo elementarniji strah, onaj koji prepoznaje odgovornost i imenuje bednike. Produktivna strepnja, pozitivan strah. Stvarnost je s druge strane straha i strepnje. S ove naše strane, u ograničenosti ostrva, u strahu da to shvatimo i prihvatimo. Svet koji okružuje čoveka nije stvarnost, nego privid, iluzija, nastao tako što su bogovi nestali iza spolјnih fizičkih pojava. Da, nestali su paganski bogovi srdžbe i besa, a novozavetnog Boga i Sina Božjeg zaboravili smo onog trenutka kada smo Ljubav proglasili nižim osećanjem, patetičnim sentimentalizmom… Ljubav i duh, delovanje i delanje u tom arealu lepote i grozničavog traženja, više nisu pokušaj da se dosegne spokoj mudrosti, već dezintegracija smisla. Zašto? Zato što više nema uzroka koji se mogu protumačiti iskustvom. Ljubav i mržnja se ne mogu opisati, mogu se samo činiti, piše se samo o uzrocima i posledicama.

Čovek ne zna šta jeste. Androgin koji brodi prema poslednjoj luci. Onaj koji ne želi, u arhipelagu tuge čovečanstva, da na ostrvu svoje samoće prizna sebe u nekom drugom, onaj kome je vreme dalo prolaznost, a prostor upućenost na druga bića – način da dosegne večnost. Taj isti ne može sebi da prizna da je zaboravio da voli, to je Mešino ostrvo, to je onaj kosmički napor u metafizičkoj poeziji Džona Dona i želja da se kaže velika istina da „nijedan čovek nije ostrvo samo za sebe“ (to je čak ukapirao i pijani novinar Hemingvej i time uspeo da spasi od zaborava jedan prosečan roman), isto govori i Momčilo Nastasijević, ali slično kaže i Koventri Petmor: „Đavo doslovno održi svoja obećanja, ali prema tumačenju duha ostaje nam dužan; Bog doslovno ostaje dužan svoja obećanja, ali prema našem duhu uvek ih ispunjava, iznad svake nade.“ Čovek je kažnjiv, istina nije. Čovek katkada zna, ostalo je surovo.

Eto, opet me Meša Selimović, ovih kišnih dana, iz podsvesti i nepouzdanih uspomena podseća da nije pisao samo o muškarcu i ženi, čak ni o Balkanu i Evropi, da je metafora mnogo dublja i višeznačnija i da je možda dobro što sam do opisivanja slike društvene i političke dubioze jednog vremena i naroda krenuo okolnim i težim putem, ali ni upola toliko teškim koliko su teški putevi koje je mislećim ljudima trasiralo vreme u kome trajemo, uprkos svemu.