Oktobar je „mesec knjige“ u Beogradu, pa će možda da zvuči kao jeres kada jedan zaljubljenik u knjige i pisanu reč – koji je, uzgred budi rečeno, bio toliko glup i nesmotren da od toga napravi životni poziv – kaže da knjige koje nas najbliže određuju ne spadaju u takozvanu „ozbiljnu literaturu“. Daleko od toga da one ne govore o ozbiljnim stvarima, naprotiv, ali za suštinu života najdirektnije su vezane one knjige koje u svojoj poetici nemaju jasnu književnu ili žanrovsku određenost, pa čak ni spisateljsku ambiciju. One su sredstvo intenzivnog iskaza, direktnog obraćanja, iskreno, bez metaforičkih meandara, stilskih papazjanija i fino i brižljivo iscizeliranog izraza. Njihovi pisci intuitivno poznaju svoje čitaoce, oni znaju šta oni žele, šta i kako vole, a nisu pisci bestselera, iako pišu ono što čitaoci žele da čitaju. Neka mi oproste oni književnici (u toj tevabiji ima čak i dragih ljudi) koji misle da će njihove knjige promeniti svet ili ga, u najbolju ruku, učiniti boljim. Lepšim, možda, ali boljim nikako. Neka mi oproste i one spisateljice koje su kaparisale pravo da nama, koji možemo samo obično da volimo, objasne zašto to nije dovoljno za sreću, pa moramo da savladamo najkomplikovanije načine za pred ili postkoitalno praznoslovije, ili da bar budemo grofovi ili glumci, oficiri (predratni, naravno, konjički, obavezno – valjda zato što te pismene žene podsvesno misle da su svi muškarci konji!), u lošijim varijantama.

One knjige u kojima pisci ne polaze od književne, obično veoma sujetne i egocentrične ambicije, istinitije i mnogo bolje govore o pojavama, životu, psihologiji, mentalitetu, suštini… Pa zar nije i sam Andre Žid rekao da su loši romani najbliži životu? U kojoj knjizi će muvlji ispljuvak ili dopisana rečenica u kojoj „pisac“ u samo nekoliko reči meša latinicu i ćirilicu, pisana i štampana slova, imati snagu i potencijal simbola? U jelovnicima, naravno. U tim matrikulama naših želja i javnih i tajnih strasti, u romanima o zgubidančenju u kafanama, o samcima koji u tanjir gledaju kao u kristalnu kuglu, o pijancima koji jedu pasulj jer ih je žena izbacila iz kuće, o „fensi“ tipovima koji ne znaju imena skupih i neukusnih jela u malim porcijama koje kusaju, a sanjaju musaku u staroj „Zori“… S tim knjigama se posvećujemo u svoju glad, nalazimo joj ime, strasti sabiramo u kolonama sa cenama, čitamo sudbinu iz fleka od gulaša ili slova od lažnog zlata u onim jelovnicima formata i dizajna kao Magna carta. Svi smo u njihov tajnopis upisani masnim slovima, kafanskim pravopisom, kvrgavim škrabotinama i teškim istinama. Najkraće ih čitamo zato što smo u njima već pročitani, unapred.

I danas kada uđem u kafanu, kojih je sve manje, pogotovu onih gde iznad šanka na tabli kredom piše ponuda specijaliteta za taj dan, odmah u ruke uzmem jelovnik. Nisam endemski i hronično gladan kao većina populacije na ovim prostorima, a i u pogledu pića nemam nekih specijalnih želja, ali sve drugo što se može naći u jelovnicima predstavlja natprosečnu meru moga interesovanja. Nikada neću biti književni lik nekog modernog romana sve dok kusam škembiće i pijem lozu i „polić belog“… Šta ću, sudbina… Ne mogu na sve strane, a „stvarnosna proza“ je nasmrt bolesna od stvarnosti. Ali zato pomno čitam sve stavke, analiziram brojeve i podatke, dopisane didaskalije, opaske, i sve to slažem u romanesknu ili pripovedačku konstrukciju, koja odlično i najdirektnije priča priču o kulturi (ne samo ishrane), naravima, kompleksima, genetskoj gladi sirotinje i poslovičnoj gladi bogatih, o onome što nismo ili jesmo i o onome što bismo želeli da budemo, i još o mnogo čemu čega nismo ni svesni i preko čega prelazimo, čak i u „ozbiljnoj“ literaturi, kao preko nevažnog detalja. A detalji su, kako nas uče mistična učenja – tumači Božji.

Moja strast ima nekoliko izvorišta. Prvo je objašnjeno Andrićevom opaskom o kafanskim ljudima: to su ljudi koji ulaze u mnoge kafane, tražeći nešto novo, ali uvek nalaze isto. Tako i ja podsvesno očekujem nešto drugačije, ali uvek nalazim isto: priču o bogatstvu, večitoj sitosti i meraklijskim osećanjima, muku s rečima i mapu svih naših neostvarenosti i inferiornosti. Pa zar edukativne metode ne pokazuju najjasnije običaje jednog društva, sposobnosti, potrebe i namere? Naša prisutnost u knjigama vidljiva je i kod Platona, i u jelovnicima – romanima skrivenih strasti i javnih gladi. Čitalac se prepoznaje u njegovim rečima isto kao što je ta obimom mala knjiga svedok duboke ljudske potrebe i strasne želje. Toma Akvinski je takav uvid u stvaranje i čitanje teksta, odnosno u njihovu sinergiju, nazivao quem auctor intendit (autorova namera, u slobodnom prevodu), što znači da svaki čitalac može izvesti neko značenje iz teksta, bez obzira na žanr ili način pisanja. Ili, kako to Frojd još bolje definiše: „Naše stvarno uživanje u stvaralačkom radu proizlazi iz oslobađanja od napetosti u našem umu… omogućavajući nam da tako uživamo u vlastitom sanjarenju bez samoporicanja i srama.“ Mada je „sram“ promenljiva kategorija u kontekstu ove zemlje; nekada je sramota biti sit, a nekada je sramota biti gladan, ali uvek je sramota biti pismen – zbog nepismenih koji se množe prostom deobom. Bolje je tumačiti svoje male strasti nego velike nespokoje – i tu sam pogrešio, pored one greške s početka.

Sećam se kafane u koju me je otac vodio dok sam bio dete, na „deset s lukom, kupus salatu i koktu“. Kasnije sam u tu kafanu odlazio stalno strepeći da me neko od profesora ne primeti. Kafana se zvala veoma neobično, „Muzej“, jer su po zidovima bili okačeni razni suveniri. Danas običavam da kažem da sam još kao dete počeo da posećujem muzej, i ne lažem. Tamo sam započeo svoju čitalačku strast. Gazda, tada se to zvalo šef ili upravnik, pokušavao je da svojim ćoškastim rukopisom u male kolone jelovnika upiše sve iz svoje kulinarske ponude, tako da je tu bilo antologijskih skraćenica, složenica, konstatacija…. Jedna od onih koje su mi do danas ostale u pamćenju i na koju me asociraju prijatelji s kojima se sve ređe viđam ticala se kiselog kupusa s govedinom, koji je u literarnoj transkripiciji jelovnika definisan kao „kis. kus. sa gov.“. Asocijacije i aluzije nisu nas, nažalost, pripremile na „kis.“ život i „gov.“ budućnost. Da smo samo tada znali da pročitamo tajne znake koji su nam jasno naglašavali šta se iza brda valja… I neka mi neko kaže da jelovnici govore samo o jelu. Možda, ali više o životu koji jede nas, jer smo mu i predjelo, i glavno jelo, i dezert na jelovniku vlastite sudbine.

Prijatno!