Pisati o knjizi/gama Aleksandre Mokranjac za svakog dovolјno hrabrog i samouverenog učenog čitaoca/tumača podrazumeva izazov i opasnost da se u kritici ili tumačenju ode predaleko ili da se bude „ispod“ teme. Oba principa su podjednako ili pogrešni ili nedovolјni. Ovakvi tekstovi zahtevaju sagovornika koji će se nastaviti na njihovu misao i tamo gde im se direktno opire, jer autorkina potreba da govori o suštinama u pojavama, a ne obratno, stvara gusto tkanje raznih znanja i iskustava, te integralnost misli u semantičkoj polivalentnosti teksta. Zato postoje samo dva načina: pisati o onome što se ne razume, ili polemisati s onim što se otvara kao nastavak vlastite misli. Budući da pisac ovog teksta nema dovolјno znanja o Arhitekturi i civilizaciji – ni jednu ni drugu ne stvara nego trpi – a o književnosti zna tek ponešto, onda je jedini način „pisanja o pisanju“ slediti vlastiti instinkt ili strah, na isto mu dođe, i na taj način stati uz hrabre duhove koji imaju snage i volјe da napišu ovakvu knjigu.

Samo se knjige i violine grade, sve ostalo se pravi, ali se ne stvara; i grad se gradi (nije li ovo dublet?), ali sobom. Ospolјava se u materijalnom i potvrđuje u duhovnom prostoru. Stremi visini i zauzima prostor s definicijom hrama u svom temelјu/korenu. Ali hram nije institucija neke formalne konfesije, u njemu čovek ne doživlјava mitsku metamorfozu, ne preoblikuje se u telu, već prolazi kroz istorijsku evoluciju i postaje ličnost – ta zaboravlјena valuta čovekove mitske i mistične integralnosti. Samo takav čovek dostojan je grada i samo takav čovek može da ga obuhvati u duhu i prepozna u smislu. Ova knjiga je upravo put ka takvim prepoznavanjima, bez obzira na to da li se tekstovi u njoj ticali arhitekture, mitologije ili neke od književnih eksplikacija.

Kakva je veza između civilizacije i sudbine? Možda da tu relaciju postavimo ovako: ako tragamo za smislom grada, onda osećamo njegovu sudbinsku važnost. Pritom sudbinu na ovom mestu ne doživlјavamo kao fatumsku predestinaciju blisku istočnjačkom pogledu na svet, već kao skup determinanti koje se poklapaju ili bliže definišu duhovni identitet i ospolјen prostor, kao poligon uzdizanja ili sunovrata nematerijalnih vrednosti u materijalnim manifestacijama građevinarstva i arhitekture. Ali civilizaciju ne možemo posmatrati samo u uzvišenosti civilizacijskih dostignuća; tako se vide samo zakoni vrednosti jednog zatvorenog sistema, koji o sebi misli najbolјe jer se samo svojim zakonima i povinuje. Sveukupnost misli o postojanju podrazumeva sveukupnost pogleda, misao koja se suprotstavlјa, ali i onu koja traži svoju istoriju spasenja ili letopis sunovrata – podjednako je važno. I jedna i druga se nalaze na stranicama ove knjige, kao suprotstavlјeni pogledi, sadržinski i manifestacijski različiti, ali kao iste sudbine samo jedne zajednice, ujedinjene u svetu prošlosti, sadašnjosti i budućnosti – u svetu mrtvih i još nerođenih, kao i onih sadašnjih, koji svedoče.

Nije mi namera da na početku zaplašim čitaoca ovom knjigom ili svojim čitanjem, ali mi nije cilј ni da ga relaksiram. Želim samo da definišem okvire „civilizacijske misli“ i diskursa koji Aleksandra Mokranjac svojim duhovnim i naučnim posvećenjem gradi. Jer ona nije skeptik, važno je apostrofirati i tu funkcionalnu razliku, kao što kritika nije samo sud, kategorički najmanje. Moderna skepsa zna samo za interese, bez sadržaja, u krajnjoj liniji ona je sposobna jedino za opskurnu – tautološku tvrdnju: „Interes je interes interesa.“ Od takve prazne tautologije autorka želi da odmakne svoje misli kao i od činjenice da je današnja civilizacija u najvećoj meri kult neznalica, partikularnih znanja, brutalnog samopouzdanja, nadmenog intelektualizma… svih onih nesposobnih za kontinuitet duhovne misije ili misli o svemu što ih nadilazi ili nečemu što nije predmet njihovih neposrednih interesovanja ili instinkata.

Aleksandra Mokranjac odlazi dalјe od  te mehanički reprodukovane slike urbanog pejzaža, potpomognute verbalnom ideologizacijom i skrivenom političkom prisilom. Ne zbog toga što svaka kulisa ili Potemkinovo selo imaju svoj rok trajanja, već zato što želi da se bavi uzrocima, a ne posledicama. Zato je u ovoj knjizi palimpsest bitan semantički, kao simbolički potencijal, a ne kao artefakt pismenosti – gradivnog elementa civilizacije i grada kao simbola i znaka. Samim tim, njeno definisanje društvene sfere i kolektivnog identiteta, te uticaja umetnosti, književnosti i arhitekture i njihovog prožimanja, nije skup pojedinačnih simbola određenih subjektivnim iskustvom ili akribijskim otajstvima. Ona želi – i u tome uspeva na sasvim originalan, renesansni način – da stvori polisistem odgovornog promišlјanja kao skup i sklop različitih sistema koji se međusobno preklapaju, stvarajući strukturalne celine. Samim tim, veza između lokaliteta Mali Blagotin, „etičke čežnje hramova“, sakralne i urbane paradigme učestvovanja u istoriji, sveta živih i sveta mrtvih, „Balkana, kolevke Hrama i neba“… stvara novu integralnost, koja duboko u osnovnoj postavci podrazumeva vreme kao Borhesovu tačku Alef, u kojoj istovremeno postoje prošlost, sadašnjost i budućnost. Linearnost neophodnu za bliže određenje istorijskog vremena Aleksandra Mokranjac ostavlјa u sekundarnom, poredbenom planu teksta, više kao aritmetičku vrednost vremena, udalјenu od njegove suštine, ili zbog jasnijeg tumačenja ideoloških i simboličkih intervencija na integralnoj slici sveta, prirodnom redu stvari, koji nije uvek imanentan ideji indukovanog i artificijelnog poimanja trajanja, kome je ova autorka sklona. To u isto vreme predstavlјa kritiku institucionalizovanog pamćenja, jer je autorki mnogo važnije da prostor i grad poistoveti s duhovnom inskripcijom, a ne s materijalnom pojavnošću i programiranim sledom događaja (pre)često pomerene i ideološki objektivizovane logike, koja nije ništa drugo nego politički instrumentalizovana prošlost koja stvara sebi sličnu budućnost.

Na ovom mestu je neophodno napraviti malu digresiju vezanu za političko mišlјenje ili institucije, ali i pamćenje, jer prema ovim terminima, u najširem smislu, autorka ima polemički odnos, definišući ih u klјuču svojih istraživanja i deskripcije. Politika je za nju daleko od atinskih aeropaga i diskurzivnog citata antičkog prauzora, a mnogo je bliža ovdašnjem srpskom korporativnom načinu vladanja i društvene (ne)odgovornosti „neovandalizma“ (termin A. M.). Definicija pamćenja kao izvesnog ekvivalenta istorijskih događaja i prepoznavanja kontinuiteta i citata u aktuelnom trenutku mnogo je bliža Fukoovom terminu kontrasećanja, gde subjektivnost pojedinca – to u punoći svog iskaza A. Mokranjac i jeste – iskazuje jasan otpor prema službenim ili aktuelnim verzijama istorijskog kontinuiteta. Samim tim, iskorak ka likovnoj umetnosti i dostignućima srednjovekovnog graditelјstva i slikarstva na potpuno drugačiji način kontekstualizuje misao o istorijskom usponu i „padu u vreme“, odnosno o permanentnom izneveravanju istorijskih duhovnih istočnika na putu stvaranja „parazitopolisa“ (termin Patrika Gidsa, vezan za promišlјanje sunovrata starog Rima), ili onoga grada koji je civilizacijska negacija, jer pronalazi arhitektonski oblik svog sunovrata i ritual u kome se favorizuje stalno izražavanje tih negacija. Očigledno je da su moderni gradovi u najvećoj meri (para)vrednosne hijerarhije, koje građane ne obavezuju u duhovnom, već samo u ritualnom i društvenom ispolјavanju. Oni naselјavaju predeo koji se prostire između ranije definisanih prinudnih vrednosti, prolaznosti kao osobine političkih mehanizama i materijalne stalnosti kao osobine građevinarstva. Na duhovnu komponentu ne računa niko osim pojedinih tumača i malobrojnih arhitekata, koji svoju profesionalnu misiju doživlјavaju kompleksnije nego kao samo upotrebnu vrednost zanata. Dobro je što je Aleksandra Mokranjac u ovoj knjizi uspela da apostrofira neke od njih.

(Prvi deo predgovora knjige Grad i Hram, Aleksandre Mokranjac, S.Glasnik 2015 – Nagrada ULUPUDS-a za doprinos istoriji i teoriji umetnosti, Beogradski sajam knjiga, oktobar, 2015)