Simbol Vavilona je čest mitski izvornik i motiv kolokvijalnog tumačenja savremenog grada. Aleksandra Mokranjac uvodi termin „anti-Vavilon“, jer odlično zna da Vavilon nije stanje nego proces, epidemija. Unutar Vavilona neprekidno nastaju uvek novi i novi Vaviloni; temelјi koji danas izgledaju kao početak nečeg grandioznog sutradan se pretvaraju u haos, u apsolutnu nerazumlјivost, u nedovršeni odlomak. Možda je ova relacija nedostajala tekstu o preoblikovanju beogradskih obala. Jer, u savremenom svetu i svevlasti političke prinude i prisile nema više suprotstavlјenih cilјeva; različiti cilјevi ne mogu da postanu suprotni: postoje samo zaobilazne linije. Tu se gubi osećanje uzajamne povezanosti, ne ostaje drugi duhovni sadržaj, već samo čista negacija i strah. Hrabrost više nije nedostatak straha, već ontološka potreba da se stvari nazovu pravim imenom, kad već nema pravih puteva za pojmove s potencijalom i determinizmom smisla. Zato ova autorka ima potrebu da neke stvari, pojmove i procese naglasi na drugačiji način čak i onda kada se to opire pravopisnim pravilima i zakonima.

Preoblikovanje identiteta najpre se dešava u duhu, zatim u jeziku, a tek kasnije ostavlјa posledice na materijalne građevine. Zato je neophodno „uvezati“ više aspekata umetničkog ispolјavanja, da bi onde gde aparatura jedne nauke zastane, druga nastavila sa svojim rečnikom, kao u Karnapovom delu Die logische Syntax der Sprache, gde se jasno objašnjava kako neopozitivizam dotiče egzistencijalni problem jezika, pokušavajući da razreši izazove stvarnosti u sistemu simbola. Bogatstvo koje se krije u dubini problema jezika savremeno društvo ograničava na siromaštvo dostupno na površini termina, a sâmo pitanje jezika iskorišćava kao način za banalizovanje duhovnih pitanja. Posmatrajući jezik kao građevinu, autorka pokušava da pronađe prave puteve i načine saopštavanja, jer, poput Bele Hamvaša, zna da jezik poseduje različite stepene hijerarhije, i da u pojedinim svojim elementima, u različitim stepenima stvarnosti razlikuje njihov stepen realiteta. Ova zakonomernost je veoma važna i uočlјiva u onim delovima ove knjige kada autorka odlazi u prostore drugih umetnosti, vraćajući ih integralnosti postavlјenoj u početnoj definiciji i jedinstvu vidlјivog i nevidlјivog – grada i hrama.

Moderni Vavilon je već odavno prevazišao srozavanje reči. Slučajna stanovišta manipulacije odlučuju u kom smislu neko koristi isti termin. Stepen jezičke korupcije već zahteva da se prilikom pokušaja formulacije osnovnih pitanja posebno suočavamo sa svakom pojedinom reči koja se pretvorila u deo ove formulacije; u suprotnom slučaju, izloženi smo tome da nam se svaka formulacija gubi u hegelovskom „lošem beskraju“. Taj loši beskraj pribežište je slabih i kukavica: spasava ih od zauzimanja stava, jer ga čini nemogućim. Aleksandra Mokranjac pripada onim drugima, malobrojnima, uspešno varirajući ove različite apokaliptične aspekte izraza i predstavlјajući suštinu arhitektonskog mišlјenja nizom simbola različitog ispolјavanja a sličnog ili istog značenja, stvarajući tako širok, jezički i semantički slojevit diskurs grada i njegovog sižejnog centra i duhovne vertikale.

Ne treba zanemarivati paradigmu kulturalne, nacionalne i političke geografije, koja je za Aleksandru Mokranjac takođe veoma bitna i često je u podtekstu svake misli o doživlјaju i „konzumiranju“ grada. Građani transformišu, negiraju ili konceptualizuju nove upotrebe ili značenje prostora. Zanimlјiv je jedan od istorijskih primera „čitanja grada“, koji ovde može biti veoma indikativan. Brutalan je, ali veoma dobro objašnjava kako se prostor može pročitati ili posedovati. Rajnhard Hajdrih (Reinhard Tristan Eugen Heydrich), jedan od najmoćnijih lјudi Trećeg rajha i verovatno budući firer, ubijen je usred dana (4. juna 1942), u Pragu koji su Nemci potpuno držali pod kontrolom. Atentatori su za vreme priprema vežbali na maketi grada. Atentat je, dakle, bio i svojevrsna vežba u čitanju grada, s porukom da onaj ko ga bolјe zna (a to znanje često dolazi od nadahnuća lјubavi, ali prečesto i ne), na njega polaže veće pravo.  Da li je ovo „pravo“ atentatora u stvari pravo koje mnogi drugi sami sebi daju jer su pročitali sve znakove grada, prepoznajući u njima prave smernice za njegovo upropašćavanje u svom oktroisanom pravu da grade svoje neznanje ili da grade iz bahate ili materijalne potrebe? Sledstveno već rečenom, načini za verbalizam takvih činova pružaju im se nadohvat ruke, kao uobičajeni govor moći prikriven političkim floskulama. I takvim se pojavama bavi ova knjiga, ali i onima koji još uvek imaju obavezu intelektualnog dostojanstva da im se suprotstave.

Anri Lefevr deli prostor na apsolutni i društveni: prvi predstavlјa fizički svet, a drugi je kompleksniji, i u njemu je prostor sredstvo kontrole i dominacije. Taj drugi prostor u ovoj knjizi možemo prepoznati u društvenoj kritici i sveprisutnoj ironiji. Jer je Aleksandra Mokranjac odlično shvatila da je jedini klјuč za surovi realitet, ironija – smeh budućeg čoveka nad ovim vremenom, svest o stvarima i pojavama, svetu u celini, kako to običavaju da kažu teoretičari (post)moderne. Ukomponovani s književnim načinom saopštavanja, naučnim i stručnim znanjima i iskustvima, ironija i humor u građenju slike, doživlјaju ili potencijalu kritičke misli stvaraju poseban realitet, u kome se neke zakonitosti i zakonomernosti najbolјe vide izopštene iz „podrazumevajuće“ slike našeg vremena i uspavane savesti. Za Borhesa je realizam magični prostor u kome se lјudska drama najbolјe vidi, za Balzaka je to način da poveruje u lјudsku komediju isto onako kao što to čini Dante kroz sholastičku filozofiju. Svi oni, poput autorke ove knjige, raskrinkavaju realitet na najneočekivanijem mestu, pomoću humora, koji jedini ima snagu da prozre stvarnost tako da se zakrivlјenja duha najbolјe vide. Samo onaj koji ima potrebu da se suprotstavi sudbini, ima potrebu i smisao za humorom, on je kriterijum ličnosti i slobode – pobeda nad eksterijerom. Kao u minucioznim opisima „implanata i burleski u građevinarstvu“. Ali to nije humor koji zasmejava, čak ne ni onaj sa smeškom, već onaj koji pokazuje da je inicijativa promišlјanja i kritike još uvek u rukama čoveka i njegove najšire autentičnosti i perspektive nezavisnosti. Aleksandra Mokranjac je dorasla do te sfere i odlično se u njoj snalazi.

I šta reći na kraju a da to već nije, na neki način, rečeno na početku? Kada je poznati teoretičar Čarls Landri razmatrao pojmove idealnog grada, zaklјučio je da su najbolјa mesta ona koja imaju bogat sadržaj i iskustva, koja su, u suštini, dalekovida u svom konceptu. To je emotivno zadovolјavajući grad, ali nije grad emocija. A osećanja su ono što nas čini istovremeno ranjivim i uzvišenim – o tome govori ova knjiga.

(Predgovor knjige Grad i Hram, Aleksandre Mokranjac, S.Glasnik 2015 – Nagrada ULUPUDS-a za doprinos istoriji i teoriji umetnosti, Beogradski sajam knjiga, oktobar, 2015)