Dnevnici ili memoarska proza su verovatno jedini književni žanr u odnosu na koji intelektualno odgovorniji i obazriviji duhovi pitanje smisla postavljaju na početku, a ne na kraju, kako je to u ostalim žanrovima uobičajeno. Pitanje smisla je skoro ekvivalentno pitanju „naknadne pameti“ – autorizacije događaja iz perspektive njihove konačnosti i piščeve sveže stečene mudrosti i spekulativne pameti. Zašto ih onda pojedinci pišu i zašto ih mi (čitalačka masa, prim. aut.) čitamo? Da li zbog sumnje u vlastito iskustvo, ili zbog potrebe da u problematično iskrenim napisima proverimo koliko je poniženje drugoga u teškim vremenima bilo veliko i identično našem? Ili možda nije? Sasvim dovoljno da bismo se s nekim složili u zajedničkoj neiskrenosti i kukavičluku i sasvim dovoljno da bismo nekoga osudili zbog usamljeničke hrabrosti. Savremeni čovek nije, gubeći i zaboravljajući prošlost, uspeo da osvoji budućnost, ukoliko pod budućnošću i sadašnjošću ne podrazumevamo skup egzistencijalnih i psihičkih frustracija kojima se, s promenljivim uspehom i skromnim čitalačkim zanimanjem, bavi moderna književnost. No, ne treba zaboraviti da nas prošlost može podučiti sve dok daje odgovore na pitanja na koja sadašnjost ne može ili neće. Ali kako da znamo da su odgovori pravi, kako da pređemo ketmanske i nepotističke barijere, kako da priznamo „koliko je malo trebalo biti hrabar“? Nije neophodno da poverujemo piscu – treba verovati emociji koja je stvarala atmosferu, uverenjima koja se nisu razmenjivala za varljive bakrenjake kratkotrajnog mira ili egzistencijalne sigurnosti i unapred iskompromitovanog ugleda, shvatiti obrise uzaludnosti u koju smo verovali ne želeći da poverujemo da je već sve gotovo i da su svi pečati već slomljeni. Treba verovati i u samoću na koju društvo osuđuje onoga koji se usudio da glasno kaže ono što svi misle i o čemu „bučno ćute“ i, naravno, u istine te samoće kao u „skice donete iz noći“ (A. Arto).

Dnevnik samoće Vidosava Stevanovića je upravo knjiga koja reaktuelizuje sve navedene sumnje, ali ih sobom promišlja na originalan i veoma direktan način čoveka koji je davno osetio bolove i posledice balkanskih masakara i, što je važnije, odavno je shvatio istinu (od koje intelektualci a i svi ostali, beže kao baba od smrti) da nas drugačije mišljenje ne spasava učestvovanja. Jasnih granica nema ukoliko nisu postavljene nepristajanjem na „pevanje sa horovima i zavijanje sa vukovima“, na istine mase koje se javno izvikuju po trgovima i koje više podsećaju na pokliče nego na reči koje će nas, bar malo, približiti istini bivanja i odgovornosti pred istorijom, tako dragom u načelnom i nepostojećom u moralnom smislu. Samo su dva puta koja pisca vode nesigurnim stazama traženja istine u svetu koji opstojava na ideološkim lažima koje su se odavno projektovale u privatne živote i koje se ispoljavaju kao lični, prečesto politički i konačni sudovi i stavovi. Prvi je put „u pravcu najvećeg straha“, put odvajanja od dojučerašnjih prijatelja, od „mudrih“ i „dalekovidih“ kolega, koji su odavno shvatili suštinu „hegelijanskog ujeda“ – izvan istorije se ne može biti, treba hvatati svaki priključak za mesto u parteru: bliže vođi i bliže budućnosti, u koju ćemo projektovati sve svoje nesavršenosti i primalne instinkte. Drugi put je hronologija i okvir (auto)refleksivne slikovnosti kada Vidosav Stevanović pokušava da zabeleži te trenutke, atmosferu grada koji liči na bivak pred marš, društva koje se filmskom brzinom pretvara u žandarmerijsku stanicu ili pograničnu karaulu, trenutke u kojima tanka pokorica građanstva puca kao tanana opna loše shvaćenih navika i nikada neprihvaćenih vrednosti, ljude koji pokušavaju i sebe i druge da ubede u istine u koje sve manje i sami veruju, demantovani životom i sunovratom svakog vrednosnog sistema osim onoga u kome vladavinu laži smenjuje vladavina straha.

Iako se ovi dnevnički zapisi tiču jednog kratkog perioda, 1988–1993, oni se kreću u dva smera: ka prošlosti, u kojoj pisac pokušava da osvetli zatamnjena i olako zaboravljena i pogrešno shvaćena mesta u naslagama pamćenja, i ka budućnosti, koja vodi emigraciji i nesigurnim predelima u kojima bi trebalo da se sagleda i osvetli svačija odgovornost. Nijedan od tih smerova nije konačan, nijedna istina nije kolektivna i nijedan dan nije uzaludan ako zapis o njemu ostavimo negde na margini vlastitog bivanja. Ta margina je u slučaju Vidosava Stevanovića popunjena zgusnutim emocijama i pitanjima na koja još uvek tražimo prave odgovore. Druge neke margine su u našu stvarnost ekspedovale drugačije perspektive, karaktere i ljude.

Ukrštanjem takve neobične i originalne saznajne perspektive, individualnog i kolektivnog doživljaja sveta i socio-antropološke recepcije, Vidosav Stevanović reaktuelizuje sadržaje i znanja koja misleći duhovi, a on svakako jeste jedan od njih, nose u sebi kao jasnu svest o stvarima i pojavama. On ne može da utiče na njih, ali može da ih svedoči, nalazeći u njima čudna ali istinita saglasja. Iz perspektive lične samoće i bojkota i u duhu književne kreacije, imenuje ih (ne želeći da sudi i presuđuje) i oživljava unutar poetičkog i semantičkog konteksta dnevnika i promišljanja stvarnosti, ličnog svedočanstva i odgovornosti.

Na drugoj strani, očitavanje racionalnog i iracionalnog, irealnog i imaginativnog unutar svakodnevice, u ljudima i događajima, ali i predočavanje istoriografski manje poznatih činjenica, neminovno će odvesti potencijalnog tumača ili čitaoca putevima na kojima će jasno raspoznati nukleuse iz kojih se razvila celokupna istorijska i moderna nacionalna trauma srpskog naroda. U delu Blud rada Mihail Epštajn kaže: „Kada je iznad sudbine, čovek postaje Bog, za koga unaokolo nema ničeg drugog što je u stanju da postane dešavanje, da se spolja zarije u biće sveobuhvatnog Subjekta. Ali ukoliko čovek ostaje čovek, ima sudbinu: u stanju je da čini postupke i dospeva u dešavanja, a u najdubljim činovima samosvesti – da dokuči povezanost jednih i drugih.“ Sudbina mislećih je samoća, kao sudbina i kao stanje, samoća koju im društvo u lažljivom samozaceljenju nikada neće oprostiti.

I, na kraju, ko je kriv? Niko!? Ovaj pisac nije ničiji sudija, on samo pokušava da svojim svedočanstvima i epistemološkom sumnjom nađe pravu reč i odgovore za vremena prošla i buduće nedoumice. I ništa više. Ili je to možda – sve? Ili je možda „Niko“ baš „Neko“, setite se kako se Lucifer predstavio doktoru Faustu: „Ko si ti?“ „Niko!“ Nema kraja, a i početak smo negde zagubili – postoji jedino samoća, ko pristane, shvatio je.

(Ovaj tekst je napisan 2011 godine povodom Dnevnika samoće – Vidosava Stevanoviča a objavljen u monografiji Vidosav iste godine. Danas je možda aktuelniji nego pre pet godina. Nastavak Dnevnika samoće – Splin Pariza objavljen je 2015 godine u izdanju Službenog glasnika.)