O Petru Laziću, sasvim lično

 Svaka žena plakaše tugu svoju…

Homer, Ilijada

 

 Vreme: Kraj pretposlednje decenije dvadesetog veka

Mesto: Mali grad u Sremu

Akteri: Indeksovci, đaci i pomalo Petar Lazić

Kada začujem kucanje na prozoru, najpre obazrivo, pa sve agresivnije, prva misao koja me uvodi u javu „sobe sa ulice sa dunjama na ormanu“ jeste da sam zakasnio u školu. Uglavnom je tako i bivalo. Moj drug Žika uzaludno pokušava da me probudi lupajući u prozor i koru velikog mozga – mog, u osvit još jednog depresivnog ponedelјka. Tada sam još uvek verovao u san i nisam se plašio spavanja i onoga što ću videti kada zatvorim oči. Dok vrtimo pedale bicikala („biciklova“ – što bi rekli Sremci, a i lepše zvuči kao množina), s velikim šansama da zakasnimo na čas, prepričavamo jučerašnju epizodu Indeksovog radio-pozorišta. U stvari, preslišavamo se, jer razgovor u ponedelјak, uz prvu cigaru pre časa, nije mogao da počne ako nisi imao nedelјno ironijsko posvećenje u tadašnju (još uvek) politiku zbunjenosti i ideološke naive posustalog komunističkog projekta. Sjajne teme za zajebanciju i sjajna zajebancija od koje se pravi još uspešnija tragedija. I napravila se, naravno, ne zaslugom indeksovaca, već uz svesrdnu pomoć onih koji su pričali glupe viceve o „pametnom Srbinu“ ili „glupom Muji“, smejući se sami svojim neduhovitostima. Dakle, lјudi koji su najbolјe radili ono što najmanje znaju, za razliku od indeksovaca, koji su na odličan način pričali ono što se svih tiče, a nisu morali da glume sebe.

Ne verujem da to indeksovci nisu znali, možda ne na nivou društvene kletve i prozorlјivosti, ali svakako na nivou svega onoga što je bilo predmet njihovog „smeha koji srcem plače“, iako je srce tek kasnije proplakalo. Nisam mogao tada da se ne smejem kreativnosti i hrabrosti autora, jer bez obzira na to što su smeh i ironija svojevrsna katarza, istovremeno su jedinstveni prostor u kome iživlјavamo i krijemo svoj kukavičluk, svi, osim onih koji to javno napišu ili izgovore. Nekako smo i mi, đaci tadašnji, autori i glumci ondašnji, bili kao deca koja pevaju u mraku da se ne bi plašila tog istog mraka ili onoga što mislimo da je u mraku. Pera Lazić je samo par godina pre toga objavio knjigu Zaustavite planetu hoću da siđem (1982), pesme značajnog kvaliteta, provokativnog naslova, izokrenute lirike i originalnih slika, nesvojstvenih tadašnjoj poeziji, izuzimajući nekoliko značajnih pesnika tog vremena. Nekako su se svi potpisali na poslednjoj korici knjige.

Nekoliko godina kasnije, nakon povratka iz „kovnice bratstva i jedinstva“ – JNA, na prvoj godini fakulteta, jutarnje razgovore u ponedelјak suvereno su ispunile fraze iz Đekne, crnogorski humor, nategnut, patetičan i ćoškast, neduhovit… Vreme je natkrililo primitivni pristup svim temama sve veće društvene traume; ideološko-nacionalni pseudofetišizam, koji patetično i ironično moralizuje. Dakle, društvena retardacija – pred jednom nepodnošlјivom situacijom i društvenom dubiozom – s vidlјivim nedostatkom duha. Lažan je ovde bio čak i cilјani infantilizam, lažno je bilo sve, zabludeli smo u hodniku s ogledalima.

Neko je ukrao ponedelјak nama i nedelјu indeksovcima. Desila nam se razlika forme, i ovde je ona izvirala iz sadržine teme. A to je poenta ironije, uspon i pad smeha. I jedni i drugi smo još uvek bili tu, ali kao što je Molijerov građanin-plemić celog života i ne sluteći govorio prozom, takav su bili (i ostali!) i naš odnos i pogled na svet. Govoreći humorom postali smo šala, neslana. Kada bi planeta i stala, ne bismo imali gde da siđemo, a onda je došao kondukter da naplati karte za vožnju na planeti s koje smo bežali čitavog života. Neki su odustali, neki su nestali, neki su postali ozbilјni, neki su zajebanciju zamenili za ozbilјnu politiku… Neki, malobrojni, nastavili su da budu ono što najviše jesu – lјudi koji još imaju hrabrosti i snage da se nasmeju sebi u drugima i drugima u sebi. Jer je smeh čoveka budućeg vremena nad ovim vremenom jedina osobina i pravilo ironije – jedinog pravog tumača vremena, sadašnjeg, prošlog, budućeg… svakog. Petar Lazić joj je ostao veran, a ni ona njega nije napuštala. Nije bežao iz života i život nije bežao od njega. Dugo je i uspešno to prijatelјstvo. Duhovitost ih je preporučila jedno drugom, a ozbilјnost učinila duhovitim.

 

Vreme: Malo mlađe od prethodnog, nedovolјno za sadašnjost (daleko bilo)

Mesto: Beograd

Akteri: Petar Lazić i još poneko koji se zove „svi“ (bez Vuka, ne i Karadžića…)

Tih godina normalan čovek u Srbiji ako je želeo da vidi svetlo, morao je da zatvori oči. A ako i vidi svetlo, istovremeno je video euforiju političkog cirkusa, nedoraslost problemima i stranim igračima, rat i posledice. Petar Lazić je počeo da se bavi novinama. Smatrao sam to izborom razumnog čoveka. Uvek je bolјe baviti se novinama, nego da se novine bave tobom. Ali Krmača, Bre i na kraju i Glas javnosti, nisu bili samo „projekti“; bila je to pobuna onih koji nisu hteli da budu „večna rezerva“ društva, ali, za razliku od takozvanih prvotimaca, nisu hteli da budu ni patetični ostatak bivših lјudi i uverenja. Sa snagom da se narugaju, s volјom da ne pristaju, govorili su ono što je bilo ćutanje odgovornih i podsmeh poniženih. Preživeli bismo te godine i bez Petra Lazića, ali ne bismo ih se možda sećali s ovakvom setom. Da nisu bile velike, te godine prisile i poniženja, ne bi ih tako lako porazile ove godine „vladavine prava i preobilјa izbora“ i budžetskog deficita – mozga, jedino. Izgleda paradoksalno, ali nije. Visoko podignuta lestvica duha ostaje uvek visoko, samo se lјudski limiti smanjuju. Lazićevi tekstovi o „jednoj emisiji“ i „jednoj bivšoj zemlјi“ dovolјno govore o tome koliko smo se lako predali i kako smo olako zaboravili, koliko je visoko bila ta lestvica smeha i duha smeha – onoga čega smo se prelako odrekli, nadajući se da će na tome sve da se završi. Ali nije.

 

Vreme: Sadašnje

Mesto: Uspomene, takođe sadašnje

Akteri: Petar Lazić i njegov glas

Čitam njegove knjige, podsećam se koliko je bio u pravu i pijemo zajedno rakiju (i ostale tekućine sa sličnim efektima i ispolјavanjima u lјudskoj psihi i razgovoru). Mislim da je to dovolјno za jedno obično prijatelјstvo i neobično razumevanje. Što bi razumevanje bilo obično? Kao u Kratkoj istoriji duše (moja omilјena Lazićeva knjiga), kada od duše ostane samo seoba, budući da je Lazić uspeo da izbegne „prvo glupo pitanje i glup odgovor Umberta Eka“ (Umberto Eko je posle planetarnog uspeha romana Ime ruže napravio listu od deset glupih novinarskih pitanja i svojih odgovora, takođe u poetici gluposti pitanja, prim. aut.). Pitanje glasi: „Zašto ste napisali Ime ruže?“ Odgovor: „Pokušao sam da napišem Bibliju, ali nisam uspeo, i sada me grize savest!“ Petar Lazić nije pokušavao da napiše Bibliju, ali je napisao hodočašće kroz društvena ludila, narodne gluposti, životne radosti i retke prilike za smeh. Pre nekog vremena sam slušao kako je u svojoj radio-emisiji čitao Erističku dijalektiku Artura Šopenhauera, poredeći je s govorima aktuelnih srpskih političara. Zvuči kao „nemoguća misija“, ali je vrlo moguća, nažalost i tačna i očigledna. Knjige otvaramo kada želimo da pobegnemo od stvarnosti, a zatvaramo onda kada nam je njihove stvarnosti dosta. Lazićeve knjige su one koje nam dozovolјavaju da konzumiramo stvarnost prepranu u njegovom duhu, da se ne umorimo, ali da se, ipak, zamislimo. Pa i sama vera u radio, u glas i njegove imaginativne sposobnosti, u reč pre svega, govori o verniku stare vere – onome koji ostaje na pozicijama pravih vrednosti. Čovek iz radio-aparata, pisac duhovite inspiracije, intriga večnog nepristajanja, smeh iz dubine…

Istinski živimo samo u uspomenama, dobro je da postoji neko da nam ih sačuva. Isti onaj koji nam je napisao i rekao malo o sebi i sve o nama, znajući da će sve to biti značajno sećanje na lepe i manje lepe dane, kada su neki ćutali, neki vikali, a neki imali snage i duha za smeh i tugu. Ili je to sve jedno isto.

Ko nam je, zaista, ukrao ponedelјak?

 

Vreme: Buduće

Mesto: Uspomene, takođe buduće

Akteri: Petar Lazić, cenzura, čitaoci i oni kojih se tiče

U dve nove knjige, izbora pesama Kao kamen i priča Naš trag, Lazić je rešio da sažme najbolјe pesme i najmetaforičnije priče. Iako se metaforičnost i alegoričnost ne mogu osporiti ni pesmama. Da li želi da pobegne u preneseno značenje, ili samo pokušava da na najbolјi način transponuje i prenese istinu? U pesmama je versifikacijski precizan kao Dis, opor kao Domanović, provokativan kao Pera Todorović ili Krsta Cicvarić, originalan kao Pera Lazić. Neko može da kaže da neki od pomenutih nisu pesnici. Pa i nisu, ni Lazić nije samo pesnik. Verujem da ni pesme ni priče neće niko cenzurisati, jer ne samo da u današnjoj Srbiji niko ne prepoznaje preneseno značenje, slojevitost metafore, tačnost i preciznost alegorije… u današnjioj Srbiji niko ne može da prepozna ni značenje. Počinje se dezavuisanjem značaja, lјudi, pojava, nasleđa, intelekta… i onda se značenje izgubi u hodniku s ogledalima iz trećeg pasusa ovog teksta. No, svejedno, ako ne želimo da učestvujemo u besmislu, moramo svedočiti smisao. Metaforični „kamen“ iz Lazićevih pesama je ono što traje u lјudskoj naivnoj predstavi trajnosti i što nestaje u trenu u Božanskom promislu. Istina je, kao i uvek, negde između. O tome peva pesnik, tonovi rezignacije su podrazumevajući, vreme bez nade se ne podrazumeva – ono je stvarnost. Budućnost je sadržana u opomeni pesnikovoj, jer prava književnost je uvek anticipacija, prozorlјivost se u dobrim delima podrazumeva. Ako su se prema romanima Žila Verna stvarala tehnološka čuda budućeg vremena, prema Lazićevima će se stvarati analiza pustinje budućeg vremena i sadašnjeg podsmeha malobrojnih razboritih lјudi. Upravo o tome govore fragmenti priča Našeg traga, a fragmenti nisu ostaci celine, nego preduslov postojanja misli u kojoj ćemo ponovo rekonstruisati smisao dela i egzistencijalnog paradoksa. Mistici bi rekli da su „detalјi tumači Božji“, i u pravu su. Samo, Lazić ne tumači prisustvo Apsoluta u našim životima, već Nјegovu milost što nas nije napustio, takve kakvi smo.