Kada sam kao klinac i strastveni filmofil ponedeljkom i četvrtkom gledao svaki film u varoškom bioskopu (još tada sam navijao za Indijance, ali nije to tema), uvek sam iz bioskopske tmine iznosio na svetlost detinjstva neku dilemu ili dubiozu koju tada ni iskustvom ni znanjem nisam uspevao da razrešim. A kako to i biva, nisam smeo nikoga da pitam. Jedna od najvećih jeste ona o broju metaka u pištoljima pozitivaca, koje nikada ne pune, o „pobedi dobra“ koje se izdiže iznad krvi nevinih, o frizurama koje se ne kvare na vetru… I tako sve do ljubljenja. Preživeo bih nekako bez pucanja i revolucija, ali mi je ta tada (i sada, doduše) neosvojena veština bila velika muka. Ne zbog tehnike, to smo krišom vežbali jureći pampur jezikom po čaši vode, ali šta raditi s nosem? Kako se glumci ne sudaraju nosevima kad se ljube, kako znaju kako se treba namestiti? Podvirivao sam i zavirivao sa svih strana da bih otkrio pravi ugao i položaj u kome se nosevi mimoilaze, ali dilema je ostala. Ne zbog ljubljenja, već zbog noseva, prvo sam nekako savladao, a drugo je ostalo kao „centralni motiv“ mojih razmišljanja. Film nije bio moj „prozor u svet“, više je otvarao vrata nesvesnom. Kada danas gledam izborne liste stranaka i imena potencijalnih narodnih poslanika, ne mogu da se ne setim jedne druge priče o nosevima, bez poljubaca i s mnogo laži – Pinokija, Karla Kolodija.

Od kafe ne raste rep, od pušenja brkovi, od masturbacije se ne suši kičma i ne rastu dlake po dlanovima, to sam razrešio. Ali od laži raste nos, možda se ne vidi, ali raste. A moja dilema iz detinjstva sada ima sasvim drugačiju zapitanost: kada se „odličnici srpske političke i društvene elite“ sretnu negde, u Skupštini narodnoj, na primer, ili u nekom elitnom prestoničkom restoranu, kako jedni drugima ne isteraju oči svojim nosinama, u koje su godinama ulagali sve svoje političko umeće i veštinu? Pinokio je bajka, rekao bi neki sveznajući tumač naše realnosti, a sada nije vreme za bajke. Pogrešno! Upravo sada je vreme da se malo ozbiljnije pozabavimo bajkama. Jung je jednom prilikom rekao da se izučavanjem bajki izučava uporedna anatomija čoveka. Evo, na primer, da ne bude sve o nosevima, u jednoj bajci braće Grim (Dva putnika) kaže se: „Jesti valja koliko se može, a trpeti koliko se mora.“ Upravo tako: prvo trpiš dok se ne domogneš pozicija, a posle jedeš koliko možeš – i koliko ne možeš. Izokrenute bajke su naša realnost, svaka arhetipska figura ima svoju senku, i ona se uvek udvaja: kao realnost i kao etički odgovor. Onaj ko uspe da objedini i sagleda obadva aspekta, mudar je, ali je tada sposoban samo za ćutanje.

Brbljivi i površni Pinokio dominantni je arhetip Srbije. Mešavina emocija i neasimilovanih ideja kontaminiranih besmislom, u kojem, istini za volju, leži jezgro istine. Taj nestašni dečak željan provoda, „nejasan samom sebi kao oproštajno pismo padavičara“ („Ekspres za sever“, M. Antić), „junak [je] našeg doba“ (M. Ljermontov). Nekako se u njemu sve steklo: šizofrena neusklađenost i unutrašnji svet prepun nataloženih otrova, koji se samo delimično ispoljavaju u retoričkim eksplozijama. Siromašno (radničko, urbano) poreklo oblikuje ga u detinjstvu. Izvan poštene Đepetove stolarske radnje nalazi se svet preobilja, ali nije samo to ključ Pinokijeve apostazije  – on ne želi da radi. Ne veruje u težak rad za malo novca, ali veruje u mnogo novca i zadovoljstva bez rada. Vidi da je moguće, ali se ne pita kako, to je suština. Glad za zadovoljstvom nije genetska glad sirotinje, želja za punim stomakom i lepim odelom, već destruktivizam osvete za subjektivno shvatanje nepravednog društva. Nijedan revolucionarni pokret koji je iznikao iz društvenih lomova nije težio preoblikovanju nego rušenju. Na taj način bi „revolcionarni pravednici“ izbrisali i svoju biografiju. „Čuvajte se ugljarevog sina koji je postao plemić“, govorio je jedan mudar čovek, aludirajući na strukturu dijamanta, koja se samo neznatno razlikuje od strukture uglja. Slično je i sa ljudima, rođeni iz praha, ideju samouništenja nose kao deo tela (nos?!), ali nikada ne polaze od sebe, iako se s njima ispod vešala ili giljotine uglavnom završava krvava priča o „pravednom svetu“. Tako je sa zakonima želja i pravdom koja se po njima kroji.

U bajci se, bez obzira na fikcionalnost, tačno zna šta je iznutra a šta je spolјa, i zna se da je jedina mogućnost jezičkog očitovanja projekcija. Zato Pinokio nije priča o buntu naivnog dečaka, već o laži na koju je, sledeći lični konformizam i naivnost, pristao. Ne zato što nije znao za istinu, nego zato što je nije tražio, jer je laž udobnija i mnogo više liči na „civilizaciju preobilјa“ i „vrednosti“ modernog društva, naspram surovosti života koji je lep samo zato što je život. Otuda nosonje moraju da ubede čitav svet da je to nova estetika, a u stvari je „samo isti k… u drugom pakovanju“ i na drugom mestu – na licu. Lažljivost je oktroisan i očekivan način, delovanje koje nema odmah represivne posledice. Nos koji raste od laži samo su simbolički objektivizovane nemoć i beskrajna vera u pravdu, inkorporirane u mit i oslikane Kolodijevom bajkom: da će istina na kraju pobediti, odnosno da laž nije dugovečna – ali ko još pita za to? Nosina ima svrhu samo dok još ima onih koji mogu da posvedoče istinu, odnosno dok ne počnu i javno da progone one bez tog „uzvišenog“ simbola vlasti. Gde izlaze podsvesne naslage anime najlakše je shvatiti ako posmatramo čoveka i tačno utvrdimo kada počinje da laže, jer tu je granica između drvenog lutka i dečaka. Između biti i hteti. Drveni lutak koji postaje dečak simbol je preobražaja. Iz oblika u biće, iz reči u delo. Njegova lažljiva anima transformiše se u istinu postojanja – u ontologiju života. Potrebno je samo želeti ili voleti nekog, na primer, Đepeta, ili se pokajati zbog lakomislenosti, a to je najteže. Alavost i nepoštovanje roditelja takođe su simboli preobražaja i odrastanja, ali ne treba zaboraviti ljubav. Neko mora da pamti osećanja, dok su drugi sposobni samo da žele.

Ne treba zaboraviti, odnosno treba apostrofirati, možda pre svega već rečenog, jednu zanimljivu epizodu iz Pinokija. Ona je najvažnija, jer se u njoj, ili posredstvom nje, dešava dvostruki peobražaj i uspostavlja poenta bajkolikog i surovog stvarnog – istovremeno. To je epizoda sa ostrvom na koje odlaze izgubljeni dečaci. Veliki zabavni park prepun je raznih atrakcija i svega što žele naivni klinci. Nakon nekog vremena, pod dejstvom magičnih napitaka (kao Odisejevi lakomisleni drugovi kod čarobnice Kirke), dečaci se pretvaraju u magarce, koje kasnije prodaju. Sličnu, možda čak i bolju metaforu i sviftovsku satiru stvorio je ruski pisac Nosov u knjizi Neznalice na Mesecu. Priča je slična: na neko ostrvo dovoze lutalice-beskućnike. Tamo je večiti praznik, prikazuju im filmove i crtaće, uživaju u velikom zabavnom parku. Posle nekog vremena, pod dejstvom otrovnog vazduha, lјudi se pretvaraju u ovce, koje šišaju da bi prodali njihovu vunu. To je ideja medija, istina koja se sakriva propagandom i slika konzumenata – „ovaca za šišanje“. Nosov je suroviji od Kolodija, njegovi junaci ne izlaze iz utrobe kita preobraženi kao biblijski Jona ili ponovo rođeni Pinokio, jer vreme u kome on piše jeste doba anesteziranih masa, u kojem pojedinac nije više ni broj, možda samo statistička greška.

Priča se da u ljude odrastu samo ona deca koja ne slušaju roditelje. Ali, to su deca „s tezom“, s argumentima svoga nepristajanja ili nepripadanja. Njihovo „nepoštovanje“ roditelja ne potiče od alavosti, već iz stava o životu. Naše iskustvo i sistem vrednosti sveta nosatih uče nas da nijedan dečak ne treba da postane Tom Sojer ili Haklberi Fin, Ćopićev „harambaša Jovanča“, Kekec, hrabri pastir, već Pinokio – lažljivi nezahvalnik sklon porocima, koga će progutati kit proždrljivosti savremenog društva, ali ga neće ispljunuti. To se dešava mlakima u Apokalipsi, ali to je već neka druga priča. Ili ista… Pričaće o tome neki svedoci kraja, ako ih bude.