Iznenada je nastala jesen, veoma jesen, i moja se baka pretvorila u cvet. Ne u orhideju, ne u lotos, ne u jasmin, ne u lјilјan i ne u ružu. Postala je nepoznati cvet, neka mu ime bude: mirocvet.

(Lajoš Kesegi)

Najupečatlјivija slika moga detinjstva: grana jabuke prepuna behara i težak pokrov belog snega na krupnim cvetovima, jednog aprilskog jutra na Zlatiboru. Prva slika toga dana, čim sam otvorio oči. Proleće je kasnilo te godine, jabuka je uprkos svemu cvetala, sneg je došao tiho, s prvim dnevnim svetlom. Ni danas ne znam kako su se stručno zvale jabuke što su rasle na toj krivoj voćki, sećam se samo slatkih plodova. Mislim da sam tog jutra, iako sam bio još dete, shvatio da starim i da ću sigurno umreti jednog dana. Moja jabuka je bila moje Drvo života. „Među vama ni najmudriji nije ništa drugo do dvodomnost bilјke i aveti“, kaže Ničeov Zaratustra.

Godinama kasnije napisao sam priču o Paklu – „Krčma kod ludog šeširdžije“, i za nju nisam dobio nagradu „Laza Lazarević“. Nisam bio prozorlјiv, iako je tih godina (a i ovih) Srbija bila na najbolјem putu da postane deo „vrućeg kralјevstva“ palih anđela. Te godine sam, zapravo, dobio dve nagrade: prvu nagradu na pomenutom konkursu, za jednu drugu priču, i prijatelјstvo Tomislava Marinkovića – tadašnjeg člana žirija – kome se priča o ludom šeširdžiji najviše svidela. Nagrađenu priču su zaboravili, sećajući je se samo oko jubileja nagrade, kao omatorelog veterana s mnoštvom nespretno prikačenih odlikovanja. Druga nagrada – prijatelјstvo – rasla je proporcionalno tome koliko se tada talentovan pisac u meni smanjivao. Ali ne kao tipično „književno prijatelјstvo“. Nije bilo surevnjivosti, nismo međusobno proveravali šta ko piše, ko dobija bolјe nagrade, kome objavlјuju više u periodici…  Postojalo je nešto mnogo više i drugačije. Približile su nas bilјke, nadrastajući sve drugo, na isti način kao što su magnolije, koje sam pre skoro dvadeset godina doneo iz Lipolista, iz Tominog rasadnika, porasle do kućnog krova.

Kuće su samo naš kukavički pokušaj da pobedimo i podredimo prostor, bilјke to rade bolјe. Dok ih nisam posadio, magnolija je bila za mene sinonim za pozorišni komad Roberta Hardlinga Čelične magnolije, po kome je Herbert Ros kasnije (1989) snimio film; i za Džuliju Roberts, naravno. A onda sam video prve cvetove, i sve je bilo drugačije; film je ostao samo film. Isto onako kao što su prve aronije osvojile hladovinu iza kuće u Lipovici, gde do tada ništa nije rađalo: izdržlјivošću, lekovitošću i oporošću, bilјke nisu osvajale prostor svojom fiziologijom, već lepotom, našim skrivenim želјama, osećanjima i karakterom. Drvenasti božur sam zasadio nasuprot ulici, iza kuće, kao da sam ga skrivao od uroklјivih očiju, lepotu njegovih ogromnih cvetova nisam želeo da delim ni sa kim. On je mnogo više govorio o meni nego što ja pokušavam u ovim ispovednim redovima. A onda su došle japanske kruške, pa opet magnolije, jorgovani, joste, ruže, nove aronije…

Sadnice su putovale od Lipolista do Lipovice, čuvajući u sebi ideju nove lepote kroz jezik i značenje, vreme i prostor. Jedna se duša nije pustošila davanjem, ali se druga bogatila primanjem. Nagrađene prijatelјstvom bilјaka, duše su trajale izvan lјudskih surevnjivosti i materijalističke civilizacije. Ono što je u njima i oko njih bilo materija, cvetalo je svakog proleća, spavalo i sanjalo zimi, živelo u sokovima, javlјalo se u duhu. A onda odjednom shvatiš da u tvojoj bašti ima više prijatelјa nego tebe. Valјda tako treba, istinski postojimo samo u drugima, u onome što raste na drugom drvetu, koje nismo mi, ali mnogo bolјe svedoči o nama.

Lipolist i Lipovica, dva slična korena reči, kao korenje lipe, sinonimi za slične snove o nekom pradavnom vrtu u kome smo započeli sećanje na sebe. Kao lipov čaj u jesenje predvečerje, dok se ulice presijavaju a ti uspomenama pokušavaš da oživiš korake koji odlaze i glasove na verandi, čekaš omanjeg gospodina u godinama i pohabanom odelu i proveravaš da li si uspeo da spakuješ život u kartonski kofer iskrzan po ivicama. Sećanje na sećanje je odsustvo predmetnosti i prisustvo duha, slobodan prolaz u neki drugi svet, koji nas vodi kroz estetsku kategoriju stvarnosti, kroz osećanje, a ne viđenje. Kao Platonova pretpostavka o idealnom svetu u kome je lјudska duša obitavala pre rođenja, pa se sada, ovaploćena u ovom svetu – na zemlјi, seća bivših blagosti, prepoznajući ih u detalјima neposrednog iskustva i njihovim odrazima u podsvesti. Kada govorim latinske nazive bilјaka koje su doputovale na razne načine (to je tek za priču) i koje sam presadio u svoju samoću i porodičnu ostavštinu, kao da ponavlјam neku drevnu alhemijsku tajnu, mantru ili recept za „kamen mudrosti“, a kada isto pokušam na srpskom jeziku, onda kao da dozivam prošlost, svečare i ratove, sovre i parastose, panađure i suze, pesme i kletve… Sve što smo bili i što nikada više nećemo biti. Eto, našao se neko da nam sačuva pamćenje, da nas podseti, blago pokudi, da nas ne ponizi prisustvom i ne prekori ćutanjem. Bilјke.

Rajski vrt je bio vrt svakog čoveka, on nije zadavao nemoguće hortikulturne zadatke, on je svedočio svačiju dušu, svako ga je drugačije video i doživeo, i sve možemo dovesti u pitanje osim činjenice da je bio ispunjen bilјkama i da je bio vrt. Trebale su nam godine da shvatimo, bilјke su nas učinile bolјim lјudima, prijatelјstvo je bilo posledica, a ne preduslov; kada smo Toma i ja shvatili ono što smo oduvek znali, književnost je postala samo priča o jednom drugačijem postojanju. Možda je nekada trebalo napisati priču o Paklu da bismo saznali gde je Raj i da nije svaki put baš onaj „put od žute cigle“, kao do Čarobnjaka iz Oza. Čarolija je svuda. Večno pitanje alhemičara, „da li je Drvo života imalo cvet“, postaje bespredmetno, znamo zasigurno da je imalo čaroliju. Potpuno sam siguran da čovek našeg vremena ne bi video Eden i ne bi poželeo njegove plodove. Nije problem u nedostatku želјe, već u nepoznavanju lepote. Bilјke su građevine duha iako postoje u materijalnom svetu. Da nije tako, čovek bi ih podredio sebi. Način na koji ih je sada „podredio“ sebi svedoči njihovo duhovno poreklo, estetski ili egzistencijalni aspekt postojanja i retku lјudsku mudrost. To dobrovolјno podređivanje estetskom i duhovnom konceptu retka je pojava u lјudskoj istoriji. Bilјke poznaju jedinstvenu samostalnost – više su one potrebne nama nego mi njima. Neke dugo žive, drveće, na primer, zato što je lјudima potrebno dugo vreme da shvate, a kratko da zaborave.

Kada izađem u dvorište, pokušavam da se setim gde sam to sve video. Moje poreklo ne govori dovolјno o meni. Postoji nešto što ga nadilazi. Možda putevi do jabuke pod snegom, do moje nane koja mi daje tek ubrane jabuke i oca koji se smeje u debeloj hladovini. Oni me ne pozdravlјaju iz detinjstva, već iz besmrtnosti, koja počiva i rađa se, obnavlјa se i umire upravo na tom zaboravlјenom drvetu, u sećanju na rajsku baštu, na Eden. Toma Marinković mi je pomogao da se setim. Možda je to deo njegovog poslanja na zemlјi, a možda i mog. Ko to zna? Biljke?!

(Iz knjige Pisac u vrtu – antologija priča savremenih srpskih pisaca o biljkama, koja izlazi uskoro u izdanju Službenog glasnika)