Srbi su imali istorijsku sreću i(li) nesreću da žive u nekoliko država; u nekoliko kulturoloških modela i političkih uređenja. I koliko su Srbi u Srbiji trpeli istoriju na neposredan način i kroz lično iskustvo, toliko su „zagranični“ Srbi divinizovali svoj nacionalni i duhovni zavičaj, više određen duhom nego realnim vremenom, više ograđen mitom nego geografijom i granicama. Susretali su se u nacionalnim osećanjima, a prepoznavali u razlikama, u spoticanjima o isto samo drugačije iskazano, omrazama u prvenstvu u nacionalnim osobinama i žrtvama. Nikada Srbi nisu mogli da budu „svi Srblјi“; trka za tron „najbolјih“ bila je omilјena istorijska disciplina. Detalј iz Uspomena Milutina Milankovića upečatlјiva je ilustracija za to. Kada je prvi put, kao gimnazijalac (pedesetak godina posle Sterije), došao u Beograd (govor dobrodošlice održao je nastavnik gimnazije Jovan Skerlić), začudio se da je Crkva Svetog Dimitrija u Dalјu veća nego Saborna crkva u Beogradu. Isto čuđenje zatiče Jovana Steriju Popovića u drami Milovana Vitezovića Serbio, zemlјo roda moga, na đumruku, kada ga sačekuju predstavnici dve suprotstavlјene srpske dinastije: major Aleksandar Karađorđević (Karađorđev sin i kasniji knez), kao ađutant, i knez Mihailo Obrenović (koga će ovaj prvi da nasledi posle proterivanja nakon Vučićeve bune), i kada ga knez moli da mu da „kondicije“ iz prava. Kasnije vidimo da je pravo u Srbiji samo floskula učenih i da glavni potencijal „pravne države“ leži uglavnom u topuzu, u tom periodu najčešće u rukama Tome Vučića Perišića. Nije manje iznenađenje ni šetnja po varoši beogradskoj, gde Sterija doživlјava neposrednost komunikacije kneza s narodom i naroda s knezom, ali i sva ograničenja školovanog čoveka u zemlјi u kojoj se pismena još nisu utvrdila u jezički standard, a lјudi ni u jedno ni u drugo, osim u svoju tvrdoglavost (polu)obrazovanih i bahatost virulentnih buntovnika iz kojih se s mukom pomalјaju građani. Zato nabrajanje učenih lјudi u Srbiji na početku drame više liči na traganje za alem-kamenom nego na konstatovanje stanja i nadu u uspostavlјanje nove kulture u novoj državi. U dramaturški dobro postavlјenoj proporciji iznenađenja i očekivane peripetije – veoma sličnoj teoriji matematičara Edvarda Kasnera, koji kaže da se čovek nalazi između dve beskonačnosti, beskrajno malog i beskrajno velikog, a mera je za oboje je subjekat – Milovan Vitezović pozicionira svoga Steriju u njegovu veru u umetnost i nacionalni uspon posredstvom kulture i učenosti. Beskrajno veliki su njegova nada i osećanje pripadnosti srpstvu, a beskrajno male mogućnosti u tadašnjoj Srbiji; volјa je još manja.

Zato je Sterijin život paradigmatičan, njegova misija putovanja u rod i podelјenost između dve kulture, odnosno između tri, jer nije nevažno – a to je posebno vidlјivo u drugoj Vitezovićevoj drami posvećenoj Steriji, MiSterija – da je Sterijin otac grčki Cincar (najverovatnije model za Kir Janju; u drami Vitezović to jasno insinuira jezikom i ponašanjem tipičnim za trgovca Cincara), i da ne treba zanemariti ni tu vrstu uticaja. Dakle, između evropske nauke, mita o rodu, umetničkog-molerskog i trgovačkog nasleđa, Sterija pokušava da nađe put ka Srbima u sebi i sebi u Srbima. Oba puta su podjednako teška i prepuna iznenađenja. I oba je Milovan Vitezović uspeo da približi sudbinskim okosnicama tragične ličnosti Sterijine, jer tragika života je kod Srba uvek bila stalni pratilac učenih lјudi. Budući da se ovaj ogled bavi dvema dramama istovremeno: Serbio, zemlјo roda moga i MiSterija, u prilici smo da objedinimo različite vidove Sterijine ličnosti, kojima se Vitezović bavio na sasvim neobičan i originalan način u obe drame, a koji se prožimaju u klјučnim aspektima kao što su jezik narodni, književno stvaralaštvo, prosvetitelјski rad, životna sudbina i porodično nasleđe, političke i nacionalne prilike… Ako je drama Serbio, zemlјo roda moga dinamični opis Srbije i Sterije u Srbiji sredinom devetnaestog veka, onda je MiSterija veoma uspela dramska kreacija unutrašnjeg života Sterijinog i uslovlјenosti koje su u prvoj drami vidlјivije u interakciji s drugim likovima i epizodama, a manje uočljive u potrebi da se unutrašnji život ospolјi i prikaže u svoj svojoj slojevitosti. Zato je MiSterija složenica: eksplicitna relacija između kolektiviteta i individue, nacionalnog zaborava i ožilјaka na duši pojedinca. Činjenica je da su Sterijinu sudbinu odredili životni udesi, kolektivne nacionalne strasti, stranputice, retki uspesi i česti sunovrati trusne Srbije na početku njene državnosti. Ali Vitezović kreće i putem skiciranja lične sudbine – veći deo MiSterije je u monologu ili u razgovoru s ocem – Kir Janjom – pričinom. Monolog je žanr usamlјenog čoveka, što intelektualac uvek i jeste; Ibzen veli: najjači je onaj koji stoji sam. Čovek je sam na početku i na kraju života, a intelektualac uvek; samoća nije usamlјenost, već trajanje nasuprot gomile, kao Sterijin život. Od učenika i potajnog čitača, do profesora koji u Srbiji piše udžbenike, predaje procesno i parnično pravo, piše drame, uči omladinu, trpi teror silnih i zavist učenih…

Jovan Sterija Popović, pesnik starog jezika, dramski pisac iscizelirane retorike, učene i kanonski poetizovane istoriografije, nije svojom poezijom, a ni istorijskim dramama, postigao značajniji uspeh kad je u pitanju književna vrednost, osim u vremenu kada su nastajale i izvođene i kada su zadovolјavale potrebe nacionalnog buđenja i patosa. Kako nam pozorišna istorija govori, duže se na repertoaru zadržala samo Smrt Stefana Dečanskog, koju i Vitezović citira u MiSteriji, u razgovoru između Sterije i njegovog oca-pričine. Uvek aktuelno pitanje jeste kako je Sterija postao komediograf i kako je jedan učen pesnik i pisac drama krenuo ka ironiji i smehu, te kako ga je takav isti ironijski diskurs, Vitezovićev, vratio među Srbe. Mislim da je Vitezović uspeo u onome u čemu Sterija uglavnom nije: da unese humor u studiju naravi, da oštar sarkazam i karakterološku težinu svede na perspektivu zdravog humora i vrcavog duha. I da u tome sačuva smeranu simboliku i metaforičnost.

Nesumnjivo je da su jezik i lingvistički ćorsokaci i urvine srpske naravi glavni junaci ovih drama. Upravo na tom najozbilјnijem diskursu izgrađena je slojevita metafora, svakako jedna od najuspelijih u obe drame. Kada Sterija zamoli Vuka da stavi rukavice, jer u Društvu srpske slovesnosti svi nose rukavice, Vuk kaže: „Dobro. Da se ne vučemo za jezik prlјavim rukama!“, a kada izlaze na jezički dvoboj, knez Aleksandar ih kori: „Napravili ste sprdnju u prestonici… Čaršija je zinula na sva usta, i pismeni i nepismeni seire o dvoboju hromog i sakatog…“ (Serbio, zemlјo roda moga) Nesumnjivo je da su simpatije Vitezovićeve na Vukovoj strani, ali ni Sterija nije samo čovek starog i nerazumlјivog jezika. Jedna akademska rasprava, da je rasprave i volјe za dijalog kod Srba, postala je „dvoboj hromog i sakatog“, što zapenušale rasprave srpskih karaktera i jesu. Iako je, kada smo već kod jezika, odnos Sterije i Vuka često veoma simptomatičan i nije klasičan dijalog, već rasprava o jeziku i poetici (VUK KARADŽIĆ: Nisam nezahvalan za iskazanu slavu i u pismima sam ti iskazao koliko držim do tvoje nadarenosti… samo, zašto hoćeš, grešeći prema daru, da budeš prvi srpski pjesnik 18. vijeka kad se već bližimo polovini 19?! Gete je jednostavno prešao iz vijeka u vijek, iz pjevanja u pjevanje, da u oba bude najbolјi… Ti si se u ovom vijeku rodio i propjevao. Zašto da budeš prošli pjesnik?), sve do kulminacije, kada u razgovoru s bratom (MiSterija) Sterija otkriva da je otac u škrinji držao Vukov Rječnik, a ne dukate kao Kir Janja, iako je govorio da Vuka nikada nije upoznao. Jezik je najveće blago, reči su dukati u rukama sposobnog i talentovanog pisca, kao oni pravi dukati u rukama trgovca. Ta teza je u obe drame predmet spora, s njom Vitezović uvodi Vuka u Sterijino okruženje, ali i posredno pokušava da odgovori zašto su Sterijine komedije bile uspelije od „ozbilјnih žanrova“. Na to pitanje ponovo odgovara Vukovim rečima: „Sa tim ushićem pjevaj, i na tom jeziku!… Što da pjevaš jezikom kojim više ne govoriš?!… Vidakovićevi lјubomiri će biti zaboravlјeni kad i jezik kojim ih veliča, da im se ruga što tako govore ostavio bi ih živim… Zato je tvoja Laža i paralaža veoma živo delce!… Zasnovano je i na narodnoj priči… živo delce!“

Možda i Sterijina i Vitezovićeva tajna jeste upravo u komunikativnosti masovnijeg, opštijeg i jednostavnijeg jezičkog idioma: kada su pozorišni komadi progovorili narodnim jezikom, onda ih je narod počeo shvatati i u sudbini i u kritici karaktera – u istoriji i komediji. Tema se prelivala iz istorijskog u satirično poznanje, jedno od drugog su istovremeno uzmali temu i njeno preoblikovanje – u poetičkom i iskustvenom toposu – kao što je Sterijin Roman bez romana najavio žanrovsku polivalentnost romana u vremenu današnjem. Ovu vrstu prozorlјivosti neće mu priznati (i još uvek ne priznaju!) književni istoričari i tumači. Pogotovu ne oni koji će se prepoznati u piscima „romandžijama“ i pesnicima „odadžijama“, jer metode koje Sterija u ovom alegorično-satiričnom romanu prikazuje više su deo nacionalnog karaktera i oportunizma nego istinske književne metodologije, a još manje posledica talenta i autentičnosti. Nјegova samokritika i analiza zaokružile su čitav jedan paraintelektualni serkl, koji je, s manjim varijacijama i sa značajnijom masovnošću, pretrajao do danas. Zato je Sterijin život paradigma intelektualne kritike, ali i britka satirična oštrica za samoproglašene genije, kojih je u Srbiji uvek bilo napretek. Na isti način Vitezović prikazuje i slika berlinskog stipendistu, Vučićevog štićenika, kasnijeg „učenog“  profesora i autora Zemlјoopisanija sveta, koje treba da postane udžbenik za Licej. U njemu nema Srbije, ali to nema veze za tadašnje i sadašnje Srbe, koji su sebe pronašli u svetu, pa makar on bio i bez Srbije. To je možda i klјuč metafore o rodolјupcima koji pevaju na groblјu. To je groblјe na kome je sahranjen razum, poput razuma pomenutog Spasića, kojim se Spasić veoma ponosi iako je on u njegovom slučaju samo retorička figura.

Vitezoviću će možda upravo tako „razumni“ zameriti izvesna uopštavanja i slobodna tumačenja istorijskih epizoda – u faktografskom, ali ne i u sadržinskom smislu – jer književni tekst je sfera slobode a ne „nužnosti“, kako su neki (a mnogi još uvek!) shvatali i tumačili književnost. Zajedništvo u istom vremenu ili epohi karakterističnih ličnosti uvek je bilo predmet kreativne imaginativnosti i stvaranja dramskih ili književnih mogućnosti, za sretanje velikih duhova u istorijskim epizodama, uvek je bilo izazov za fikcionalizaciju, koja je često bivala „stvarnija od stvarnosti“. Autentičnost ne polazi isklјučivo od faktografije, već i od stvaranja atmosfere u kojoj se lik doba najbolјe prepoznaje. Milovan Vitezović je u svojim dosadašnjim delima pokazao da je pravi majstor za stvaranje pozadine i atmosfere u kojoj najbolјe svetle istinski duhovi u kreativnoj sinergiji fikcionalizacije književnog dela, ali u kojoj se, takođe, veoma dobro vide i sve senke i tmine.

Ne treba zaboraviti, u kontekstu komedije naravi i alegorično-satiričnih dela, da se žanrovi (pre)često određuju nakon stvaranja; zato možemo da tvrdimo da je doba odredilo žanr i da je Sterija samo dokumentarista koji je pokušao da posredstvom gorkog sarkazma i ironije nađe put do istine i izlaz iz kolopleta naravi srpskih, tako što će ih prikazati u satiričnom iskrivlјenju i istinskom postojanju. Kod Sterije je to jedina pobuna, a kod Vitezovića dramsko uobličavanje nemoći pameti i agresije primitivizma. Zato su „uopštavanja“ epizode koje rekonstruišu lik i epohu na nivou inspiracije, a ne dela kao posledice, metafore i zapažanja, moći da se prodre u samu suštinu pojave, što je neophodno za živopisno uobličavanje karaktera. Satira zato podrazumeva opštost i često prelazi u grotesku, što je autentičnija to je grotesknija. Na isti način i Sterija i Vitezović slikaju naravi i večne teme: malograđanštinu, vlast, politiku, „učenost“, rodolјublјe, narod… U drami Serbio, zemlјo roda moga mnoštvo je karaktera koji su rođeni za Rodolјupce, ali u MiSteriji narod u Vršcu je srećan, kaže Jelena Steriji na samrti, što se Rodolјupci ipak neće pojaviti. Istina o nama ostaće negde u zapećku, da se varamo da je nema i da bežimo od onakvih kakvi smo. Nema bolјe potvrde piscu, pa makar i na samrti, da je bio u pravu i da je našao pravi elemenat trajanja i večnosti.

Na isti način se može tumačiti legitimni književni postupak citatnosti. I u slučaju Sterije, ali i Vitezovića. Poznato je da je Sterija prevodio Molijera i da je prvi prevod Tvrdice njegov. Ali da li je Kir Janja nastao na tom književnom predlošku? Nesumnjivo jeste. Da li je Kir Janja plagijat Molijerovog Tvrdice – nije, tu treba napraviti bitnu razliku. Bogatstvo karaktera, lingvistička posebnost, tipiziranje lika i njegova sudbina kao paradigma cicijašluka i gramzivosti, stvaraju jedan živlјi lik, dinamičniju lјubav prema novcu, pogubniju strast, dublјu i tragičniju sudbinu na opštelјudskom planu, nama svakako razumljiviju. Kao što su druge teme – večita istorijska i (malo)građanska provincijalnost, trčanje za modom, strana imena, poricanje porekla i izmišlјanje života, „laža i paralaža“, intrige i ogovaranja, „ženidba i udadba“ uz pomoć navodadžija… prisutne i kod drugih pisaca, ali punoću i fabularno razvijanje u pravom smeru i s majstorskim građenjem likova ka satirično zaoštrenoj žaoki mogu da postignu samo pisci istinskog talenta i izgrađenog osećaja za detalј i posmatranje karaktera. Citat je važan i kod Vitezovića, u dijalogu, ali i u jasnim naznakama koje nas upućuju na delo i njegov alegorični potencijal u drami. „Slaganje vremena i biografije“ takođe je moćna poluga imaginacije, i takvim ulančavanjem jasno možemo da prepoznamo duh epohe, ali i individualnu tragiku ličnosti. Koliko je živa atmosfera dela i sudbine jednog velikog intelektualca između, kako je na početku rečeno, „beskrajno velikog i beskrajno malog“, te koliko je njegov život sudbinski određen „nacionalnim staranjem“, jasno i s gorkom ironijom vidimo u ove dve drame.

Možda je, zbog prave ilustracije svega rečenog, najuputnije završiti razgovorom Jovana Sterije Popovića s ocem (MiSterija), koji najbolјe ilustruje rečeno i nerečeno u ovom tekstu, istorijsku paradigmu i karakterološku determinisanost Srba i njihovog pisca, profesora, dobrovolјnog sapatnika…

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Uglavnom, hoće oni dobro… Ja sam im radio najbolјe…

STERIJA OT POPOVIČ:

Kad dobiju najbolјe, oni su baš protiv toga!

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Kad Srbima bude dobro, biće to kraj istorije!