U današnje vreme teško se neko usudi da ne sudi. Kao da ozbiljnost izvan suda i osude i ne postoji, kao da ljubav i viši interes ne postoje izvan hvalospeva, pogotovu u tumačenju umetničkih dela, književnih posebno. Za izbegavanje te zamke učenih ali ne i naučenih, neophodan je dar ljubavi. Ljubav, a ne korisnost, pravednost, a ne interes, suština su II zapovesti Trojičinog božanstva… A bez toga, bez te suštine, na koju nas opominje i jevanđelist Matej (22: 37–40), ne mogu se očuvati ni smisao ni dostojanstvo čovekovo. Zato su retki objektivni tumači, zato više sudimo, a malo razumevamo. Zbog toga naša „odgovornost“ često postaje karikatura naučnih i umetničkih principa i (para)etičkih merila. Vladeta Jerotić u knjizi Darovi naših rođaka, petom nastavku sage o promišljanju nasleđa srpske književnosti i umetnosti, kaže: „Pravi autoritet u čoveku i voli i ceni čoveka, jer poznaje svoje božansko poreklo, lažni autoritet niti voli niti ceni čoveka, jer mu je poreklo u gordom Luciferu, a ne u smernom Bogočoveku.“

Jerotićev način tumačenja i razmišljanja u ovoj knjizi nije ni „objektivizam“ ni „idealizam“, „iracionalizam“ ili „scientizam“, kako bi, na osnovu pogrešno shvaćenog pristupa, ovu knjigu okarakterisala ovdašnja kritika, potopljena u čaršijski ili pseudonacionalni akademizam pogrešno i naivno shvaćene evropske ideje. Pravoslavni diskurs nije ograničenje, kako bi ti isti tvrdili, istorija evropske i većim delom svetske civilizacije jeste hrišćanska, ali autor na tome ne insistira ni u ideološkom ni u vrednosnom smislu. Ne postoji želja za prevrednovanjem ili stvaranjem dominantnog novog komparativnog modela. Jerotićev način je potreba za razumevanjem, dubinska, pre svega, intelektualna, saznajna perspektiva. Važno je na ovom mestu to napomenuti, jer ideja spasenja, razumevanja ljudske i stvaralačke drame u odnosu na hrišćansko nasleđe i duh kulture nije teorijski model, već uspostavljanje višeg nivoa tumačenja, koji nužno ne isključuje teorijsko znanje ili nasleđe, ali pokušava da ode korak dalje u smeru saglasja i dijaloga s autorom. Zato što duh kulture nije moguće graditi na gordosti i samozaljubljenosti teorija ili ideoloških koncepata, već na razumevanju i dobronamernosti i želji da se ode dalje od isključivosti jednog diskursa ili kulturološkog stereotipa. Upravo onako kako je Toma Akvinski pokušavao da filozofsku Evropu spasi duhovne dileme kada je sasvim jasno utvrdio da hrišćanska ideja o Bogu jeste nadrazumska ideja, ali nije protivrazumska. Naravno, za ovo su sposobni samo veliki duhovi sinteze, spremni i dovoljno hrabri da traže obogotvorenog čoveka, a ne čoveka uslovljenosti i zavisnosti od različitih projektovanih kulturnih i ideoloških modela. Darovi naših rođaka spadaju, u hegelovskom smislu, u sintezu svih teorijskih pristupa, pre svega ukidanjem njihovih jednostranosti i objedinjavanjem na višem nivou, u liku tumača i u njegovoj odgovornosti prema prethodnicima (nosiocima darova, ne danajskih!), kao i u odgovornosti prema onim budućim ljudima, kojima su ti darovi namenjeni, odnosno onima kojih se nasleđe tiče. To je prirodan proces, kreativan, ali i nužno regresivan samo onda kada u sebi nosi i ideju budućnosti, „putovanja u obadva smera“. Na putu individuacije i geneze umetničke ličnosti neophodno je prožimanje religioznog i umetničkog. Nisu li sve velike spoznaje, iskustva i stvaranja religiozni činovi?! Ne doživljava li se svaka uzvišenost otkrivanjem božanskog u čoveku? Čovek se vraća Bogu tamo gde ga je prvi put naslutio – u prirodi, u procesu stalnog i istrajnog rađanja i umiranja. Razumeva ga u vrhovima duha – u umetnosti, tamo gde se najbolje i najjasnije vidi. Samo takvim razumevanjima čovek može u sebi da bude i predak i naslednik, da prepoznaje darove i da ih predaje dalje. Slično proizvodi slično, a posledica uvek liči na uzrok, kažu tumači mitova. Stigavši do „kraja istorije“ (Fukujama), čovek ponovo otkriva sebe, stari smisao u „novom“ sebi. Oni koji proglašavaju kraj (kao u eseju o Miodragu Pavloviću u ovoj knjizi, s provokativnim naslovom „Otkrivanje smisla kraj je stvaranja“) nemaju dovoljno snage ili duha da shvate da kraja nema, ali je neophodno spoznati da ni smrti nema, a za to nam je ipak potrebna duboka i iskrena vera.

Ideja čovekovog traganja i trajanja nije vitalistička ideja fiziološkog određenja života (svest o poroznosti i prolaznosti), već svest o precima i potomcima, traganje za onom tačkom u kojoj se svi sreću. Ova knjiga je putokaz ka takvim mestima. Jer da nije tako, čežnja jasno prepoznata i apostrofirana u delima Ive Andrića i Miloša Crnjanskog bila bi sentimentalistička i patetična ustreptalost, a ne arhetipska čežnja za dubinama u sebi i oko sebe. Ne bi komparacija između Andrića i Dostojevskog – u jednoj manje poznatoj i manje navođenoj Andrićevoj priči, „Čudo u Olovu“ – bila tako delotvorna i uspešna. Zašto Jerotić u tekstu „Kako danas razmišljati o ’čudu tajni i autoritetu’, povodom pripovetke Iva Andrića ’Čudo u Olovu’“, kaže da je ovo Andrićeva ispovedna proza? Šta Andrić u njoj „ispoveda“? Savremeni tumači bi ovu tezu proglasili nedovoljno tačnom, jer u pomenutoj priči pisac ne ispoveda ništa lično. Ali ispoveda nešto mnogo važnije, nadlično, a opet svoje. Opštu, čoveku prirođenu veru u čuda i duboku ličnu dramu dok tražimo takva otkrovenja ili dok se s njima srećemo. Čudo je prikazano i tumačeno kao vitalnost imaginacije ili snaga prave vere, a depresija i dekadencija kao posledice nedostatka mogućnosti da se uspostavi saznajna ravnoteža između racionalnog i verovanja u „ono što ne vidimo“. Na ovom primeru jasno možemo da primetimo princip traganja za darovima i želju da se dosegne dalje od ličnog (i piščevog i tumačevog), novi oblik pripadanja delu i piscu i mesta koja nisu „zatamnjena“, već toliko svetla da su nevidljiva onima koji gledaju iz mraka.

Andrić i Crnjanski se ne sreću u društvenoj ili socijalnoj perspektivi svog vremena, niti u zajedničkim temama, poetičkim bliskostima, stilskim podudarnostima… već u čežnji, u osećajnosti. Tekst o „Lamentu nad Beogradom“ je zato sav od osećanja i pokušaja da se pronikne u emotivnu mapu pesnikovu i sve one valere sete, tuge, nostalgije, želje… koji su prethodili stvaranju. „Čežnja kao Želja“ – kaže Jerotić tumačeći jedan deo iz Andrićevih Znakova pored puta i želju pišući velikim slovom – „prisutna je kod svih ljudi, ali skoro uvek žalosno preokrenuta Čežnja u požudu, Želja u bezbroj željica.“ Na taj način okolnim putevima dolazimo do suštine, do stanovišta s kojih se principi stvaranja i „muke duhu“ jasnije i bolje vide. Ili, kod Crnjanskog: „[…] Pesma kao čežnja neprestano izvire iz nepresušnog Izvora žive vode, zagonetnog Izvora Života.“ Čežnja je ono nesaznatljivo, prepoznato u nagonu, a ostvareno u stvaranju. Ne treba očekivati od pisca da imenuje svoje duboke tajne, jer ih često nije svestan u punoći njihovog postojanja, kao što nije u potpunosti svestan koga svojim delom citira ili koga, daleko u budućnosti, oslovljava. Zato Jerotić na pravom mestu citira Junga: „Potpuno je nevažno kakav su život vodili i kakvi su bili veliki stvaraoci, jer ono što su stvarali – delo je nadahnuća arhetipova njihovog kolektivnog nesvesnog.“ Upravo delo onih koji su im prethodili i onih koje su oni prepoznali u svojim potomcima, u najširem smislu. Ako nije tako, čemu onda stvaranje? Kome pišemo pisma iz podsvesti i ko nam ih to i za koga diktira?

Ovu knjigu ne treba posmatrati kao deo „nove kritike“, jer ona to nije. Jasno se stiče utisak da to nije ni autorova namera. On svesno izbegava proces koji je još davne 1967. opisao Sol Belou: „Kritika dočekuje čitaoca zaprečnim barijerama interpretacije. I publika se poslušno stavlja na raspolaganje tom monopolu stručnjaka – onih bez kojih bi bilo nemoguće razumevanje književnosti. Kritičari su, govoreći u ime pisaca, uspešno zamenili pisce.“ Ova hipertekstualnost u kritici trebalo bi da bude deo hiperobjektivnosti, ali nije. Egocentrizam naučne istine uvek stoji između objektivnog i subjektivnog, kao što, na isti način, zaprečava puteve od subjektivnog do istinskog postojanja, kako u nauci, tako i u životu. Jerotić usvaja teze i postulate ranijih tumača, često ih ne dovodeći u pitanje. Oni su polazna tačka za putovanje (Rajićevo „prokletstvo“ i melanholija, Dučićev odnos prema putenosti i ženskoj lepoti, na primer). Pomenute stereotipe Jerotić u svom tekstu analitički produbljuje, suprotstavlja ih drugom, širem i sveobuhvatnijem kompleksu mišljenja, objašnjava ih i rasklapa i ponovo sklapa u ključu novog značenja, između starih zabluda i novih uvida proširene recepcije, hrišćanske, kulturološke, filozofske, psihoterapeutske, mistične…

Treba takođe napomenuti da Jerotić i u izboru dela pisaca kojima se bavi u ovoj knjizi bira manje poznata dela, ona koja je kritika često zaobilazila, a u kojima se putevi za ovakvo dubinsko tumačenje bolje vide. Pravi primer za to je, kada smo ga već pomenuli, upravo Dučić, iako ni s Desankom Maksimović, Velimirom Rajićem ili Milutinom Bojićem i ostalima nije ništa drugačije. Nesumnjivo je da Jerotić dobro poznaje delo i biografiju Jovana Dučića, to se više nego jasno vidi, kao što se još na početku veoma dobro vidi da tekst o njemu neće ići u smeru već ispričanih priča o pesniku zakasnelog romantizma, nadahnutog patriotizma, pesniku čulnosti i putenosti. Jerotić bira pesmu „Zalazak sunca“, naglašavajući njen pre svega religiozni doživljaj, kako pesnikov, tako i tumačev, suptilnu parabolu koja kreće od čulnosti i završava u veri, sagledanoj iz aspekta mističnog doživljaja, muško-ženske uzajamnosti i otajstava u kojima se spajaju dva pola ličnosti – muški i ženski. Ali ne kao preduslov novog života, čak ne ni kao androgin ili ne samo tako, već kao preduslov razumevanja dualističke prirode, spoznaje koja nema nikakav polni, već božanski predznak. Svakako netipično za Dučića kakvog smo poznavali ili kakvog su nam ga predstavili u dosadašnjim izborima i tumačenjima.

Veoma su zanimljivi i oni delovi u kojima Jerotić pokušava da iznađe puteve ka piscu čak i onda kada mu se direktno opire. Na primer, u ideji sudbine ili sudbe („vladika Nikolaj je voleo tu reč“ – Jerotić), kada prestaje vera, a počinje verovanje da iza stava poricanja ili nihilističkog zanosa postoji dublji smisao. Ili u veoma dobrim, usuđujem se da kažem – veoma preciznim, dubinskim i smelim  tumačenjima poezije Velimira Rajića i Milutina Bojića, s kojim i počinje ova knjiga. Da li je Bojić učeni skeptik ili prorok? Da li je verovao da se nešto može promeniti u narodu ili njegovoj svesti? Da li je nazirao puteve izbavljenja, ili je njegova skepsa bila samo početak misli o drugome u svom narodu, nedoraslom vremenu koje ga je zateklo? Kuda vode njegovi putevi ka Bogu, kroz viđenje ili pesničku osudu?… Ovo su samo neki visoki zahtevi tumačenja koje Jerotić postavlja pred sebe, i u najvećoj meri razrešava, u susretu s ovim pesnikom u dve njegove pesme: „Vrane“ i „Hod“. „Pesmu ’Vrane’ Milutin Bojić je pisao sedam godina pre svog zemaljskog kraja, mada se u nekim drugim njegovim pesmama mogu otkriti naslućivanja o svojoj preranoj smrti“ – kaže u pomenutom uvodnom eseju Jerotić. Da li je tanataloška ravan baš tako uska i jednostrana da postoji samo na nivou slutnje i profetske vizije? Nije li dubinska (ne)hrišćanska rezignacija Bojićeva bila dublja od slutnje o skorom kraju? Na ovo pitanje ne nalazimo odgovor, ali to ovaj tekst ne čini manje sveobuhvatnim, možda samo preciznijim i više fokusiranim na neka druga, ne manje važna pitanja.

Sličan slučaj je i s Velimirom Rajićem, čiji pesimizam i individualna spontanost pripadaju više tadašnjoj evropskoj pesničkoj tradiciji, kompleksnom doživljaju života i dominantne metafizičke simbolike, osvešćene snažnim duhovnim registrom pesnika. Pogotovu u pesmi „Basna o životu“, gde Jerotić pravi malu hipertekstualnu semantičku igru, navodeći u fusnoti odrednicu iz Rečnika srpskog jezika – u vukovskom edukativnom tonu – gde je basna – moralno poučna priča, otvarajući prostor za dubinsko tumačenja pesnika koji je bio mnogo više od setnog melanholika i zagrcnutog lirika, kako nam mnogi ovdašnji stereotipi govore.

Mnoštvo je drugih primera koji bi mogli da budu predmet ovog čitanja Jerotićevih čitanja i predmet razumevanja i razmišljanja o njegovim razmišljanjima. Ali, za kraj treba, istine i Hrista radi, naglasiti jedan poseban, otkrivalački aspekt ove knjige. Pored već pomenutih manje poznatih delova iz dela poznatih pisaca, Jerotić čitaocima i tumačima vraća na velika vrata Srboljuba Mitića, zaboravljenog pesnika, blistav um i delo skrajnuto prestoničkom galamom i podređenom joj teorijom. Tumačenje devet poslanica „Svecima od zdravlja“ svakako je jedan od najboljih tekstova u ovoj knjizi i oduživanje velikog duga prema ovom nepravedno zaboravljenom pesniku.

Ne moramo da shvatimo pisce da bismo ih voleli. Ali moramo da volimo da bismo na pravi način shvatili umetnost i svet i sebe u tom svetu. O tome govori ova knjiga, o darovima ljubavi koji putuju iz „kolektivnog nesvesnog“ u svesnost naše egzistencije, govoreći nam da nismo sami na svetu, jer „svako ima onog koga nema“, prisutnog, a ne otišlog. Ali samo za one koji jasno vide i duboko veruju, upravo kao pisac ove knjige.

(Povodom knjige Vladete Jerotića Darovi naših rođaka, Ars Libri, Beograd, 2013)