Možda je ova priča čekala samo ovo jutro da se napiše ili sam je počeo pre skoro četvrt veka kada sam završio priču “Obelisk” o čoveku koji se penje uz obelisk na kome su napisana imena svih njegovih predaka i pada sa vrha – “postajući predak u svim precima svojim.” Citiram sebe, kao što sam i ja citat nekog pretka koji mi je, nemajući šta drugo, ostavio ovu misao u nasleđe i reči da je uobliče, bol da razumem, prostor da padam… A, možda je ovaj pad večan, ne verujem da sam i ovog jutra dotakao dno ali mi se ukazalo, kroz mutne vode života u varljivim sećanjima. Kada se prepoznamo u potomcima shvatamo da život prolazi, kada se pronađemo u precima shvatimo da je odavno prošao, da ga je već neko proživeo umesto nas, potrošio nam vreme naivne ljudske sreće i otvorio tamne lagume melanholije, prepune prokletstva večnosti.

Pre nekoliko dana sam bio na dedinom grobu, bio sam i na babinom, očevom, stričevom, kumovom… ali kao da me je put vodio samo ka toj maloj crnoj ploči u belom snegu. To je bio dan za obilazak tih kamenova kojima smo – ambiciozno, patetično, pogrešno… – obeležili mesto gde je neko u smrti zastao, kao da želimo da ga na taj način vežemo za sebe, za zemlju, da mu ne dozvolimo da ode na nebo. Da bi naše nebeske duše gledale okamenjenu zemaljsku budućnost i zbog toga bile nesrećne, naravno, kako drugačije? Nedirnutost snega i mir planinske zime kvarili su moji koraci patetičnog malograđanskog hodočašća, mala tuga i velika ljudska sujeta okružavali su uspomenu. Da nisam došao sve bi bilo kao ranije, deda bi bio večan u smrti a ja bi našao dovoljno izgovora zašto nisam obavio taj ritual iskupljenja krivice pred mrtvima za vlastiti život. U životu sam naučio uspešno da lažem i da se iskreno kajem, i jedno i drugo mi zadaju previše bola. Možda me je i on (bol, ne deda) probudio ovog jutra. Ne, ovo nije priča o mom dedi, jednom o njemu možda napišem roman (vrlo uspešna laž!), ovo je priča o meni, o onome koji plače nad grobovima svojih predaka za sobom, retke su suze druge vrste u takvim prilikama. Za to treba voleti druge više od sebe a to u ovoj podeli uloga životnog vodvilja ne biva.

I tako, u zimsko planinsko posle podne stojim ispred gomile snega iz koje izviruje crna ploča. Isto kao što ovoga jutra, stojim iznad naplavine frivolnosti svoga života iz koje izviruje samo moja sumnja i loše prikrivena tuga. Babi sam rekao da se držim obećanja da se ne bavim politikom (“Nisam se pomešao sa mekinjama da me ne bi pojele svinje” – njene reči, iako će me “svakako neki đavo odneti” – moj zaključak), stricu od koga sam sada stariji četriri i po decenije u odnosu na njegove zemaljske godine rekao sam da su ga njegove godine preporučile anđeoskoj bratiji a da je poživeo postao bi protivnik ili podanik, prvo je naporno a drugo je bedno, ovako je možda bolje, čistije svakako. Dedi nisam ništa rekao, nismo se poznavali. Odnosno, ja njega nisam upoznao ali je on mene znao, video me je na svojim prstima ispruženim na kariranom stoljnjaku, u masnoj kosi pijanca koji spava za susednim stolom, u tajnom zapisu fleka na konobarovoj kecelji, u dimu iznad kartaroškog stola, u putu koji se nazirao kroz prozor i kojim se nigde nije moglo otići osim u smeru sopstvene zablude… u svemu što ću i ja decenijama kasnije primećivati kao zavet mudrosti i sliku vlastitog života, ili naličje njegovog? Umro je osamnaest godina pre mog rođenja, u užičkoj bolnici od ciroze jetre koju je brižljivo negovao u “Rajkovoj kafani” ispijajući tugu iz rakijskih čašica, to nam je porodična tradicija, veoma smo uspešni u tome – potomcima ostavljamo veliko nasleđe zagrcnutih reči i gorkih ukusa, koje smo istrajno pokušavali da isperemo rakijom.

Iza njega nije ostalo puno stvari; žena i dva sina, jednog je već bio sahranio na varoškom groblju (u ljutoj zimi, noseći sanduk sam, ispod ruke, dok je mala kolona išla iza njega, crne tačke u belini – tako počinje zamišljeni roman – Letopis detlića, godinama imam samo ovaj početak) , oficirska sablja, čaša iz koje je ispijao lekovitu vodu u Vrnjačkoj banji, par drangulija i nekoliko slika. I dobro je što je tako, bar ga danas ne pamtim po stvarima već po osećanjima, po priči o dobrom čoveku, porezniku koga su seljaci voleli (Tri najveća srpska straha; Promaja, Poreznik, Geometar!) govoreći da je “slovenac”. U velike i tvrde uši zlatiborskih seljaka teško je ulazila reč “slavonac”, što je rođenjem i bio jer taj u ravnici zagibljen prostor oko koga se uspešno decenijama ubijaju Srbi i Hrvati nije bio dovoljno uverljiv da bi bio zavičaj jednog takvog čoveka. Slovenija je za njih bila ipak nekakva država, mala ali realna, postojala je u njihovom znanju, dovoljno daleko da ih ne muči u snovima kao što je verovatno Slavonija dolazila u gluvo doba mom dedi. I zaista ko je bio taj čovek, pešadijski narednik sa ženom gospođom (sremicom, sestrom njegovog prijatelja Žike – čuvenog vojnog liferanta) i sinom u kratkim pantalonama i sa beretkom na glavi (moj stric na toj slici ispred Kalimegdanske tvrđave glođe đevrek), koji je jednog posle podneva došao u planinsku učmalost da tu zavuvek ostane? Pisci romana, životopisa i priča bi na ovome izgradili grandiozne fikcije ali ka istini vodi samo jedan put – onaj koji ide u pravcu vlastitog straha. Dovoljno čestit da iza sebe ostavi večne priče o poštenju i lepe anegdote, hrabar da ima uverenja, inteligentan da bude tužan, mudar da ne poželi da ga stvari koje ostaju iza njegovog života tumače, nije zauzeo prostor već duh.

Valjda zato sve ovo i pišem. Da se ispovedim nekome takvom, da mu kažem da nije kukavica što je umro mlad i nije dozvolio da ga stare godine ponize i iskvare. I da bar pokušavam da razumem  šta život jeste a šta nije i da sam pola veka utucao razdvajajući istinu od privida. I nisam uspeo, niti je svet postao bolji niti sam ja postao mudriji. Jedino što sam uspeo je da pokvarim savršenu površinu snega na putu koji vodi ka dedinom grobu.