Timeo hominem unius libri.

(„Plašim se lјudi jedne knjige.“)

Toma Akvinski

U jednoj staroj dokumentarnoj emisiji emitovanoj na RTS-u (mislim da se razgovor dešava sedamdeset i neke, sada već prošlog dvadesetog veka), dva zaboravlјena barda, koje su „nove“ elite (čitaj: obrazovani društveni šlјam, polupismeni lјudi iz sentence s početka ovog teksta) njihovih zemalјa zaboravile i potisnule kao nepoželјnu savest u osvajanju „novih“ vrednosti, Milјenko Smoje i Sveta Lukić, govore o Splitu, Dalmaciji, čitanju… Ovom poslednjem pogotovo, kao osnovi svake priče, jezika, iskaza, egzistencijalne i duhovne zrelosti društva i pojedinca, pamćenja… Pričajući o splitskom zaleđu i Dalmaciji, Smoje kaže da je nekada u raznim kućama nailazio na razne knjige; na godišnjak Danicu, ali i na Manifest komunističke partije u radionicama starih majstora i zanatlija, a da se danas[1] u tom istom prostoru najčešće nalazi knjiga Nemački u sto lekcija. Mada su Srbi i Hrvati i po mnogo čemu drugome slični iako to javno ne priznaju, u ovome su isti. Od Milјenkove izjave do danas možda su se promenili naslov(i), ali uvek je to uglavnom samo jedna knjiga. Ona koja će nam objasniti koji je svetac „letnji“ a koji „zimski“, šta se ne sme raditi u vreme punog meseca, kada se nasađuju kokoši, koji je običaj na Cveti… (Danica ili Večiti kalendar ili Roždanik nekada su bili nezaobilazni i u srpskim kućama). Ili kako će ipak doći vreme pravednih odnosa kada ustanu „prezreni na svetu“ (ili mrtvi iz grobova, na isto mu dođe!). Ili kako ćemo naučiti jezik koji će nas odvesti u neku drugu, srećnu zemlјu, gde bar gluposti nećemo slušati na maternjem jeziku. I uvek je to jedna knjiga, čak i onda kada je u pitanju komplet ruskih klasika, ili Godine raspleta Slobodana Miloševića, ili pogrešno shvaćena i još pogrešnije čitana Knjiga o Milutinu Danka Popovića. Danas se, na primer, jedna knjiga zove Filozofija palanke Radomira Konstantinovića, voleo bih da sretnem nekoga ko je pročitao do kraja, ali zaista do kraja, tu bibliju „druge“ Srbije, čije egzegeze niko ne citira, pitam se zašto…? Pitanje je koliko smo zaista čitali i tu jednu knjigu, kako god se ona u skučenoj pameti i malom iskustvu čitanja zvala, i koliko su (ne)čitanje odnosno nedostatak vremena provedenog nad knjigom unizili naš rečnik, društveni život, kritičku svest i sve ostalo što nas čini (ili bi trebalo?) civilizacijski zrelim i odgovornim lјudima. Priča o knjizi putuje kao eho davno izgovorenih reči, često pogrešno shvaćenih poruka i alegorijskih perspektiva književne fikcije pretvarajući se u retorički bednu i jezički oskudnu frazu balkanske čaršije. Tim jezikom govore ovdašnji pisci samozvanci, perjanice (para)intelektualnih serklova, čiju genijalnost navodno ne razumeju, jer je, prema njihovim rečima, narod glup. Na drugoj strani su tiražni pisci, koji se u sličnoj prilici odbrane svoje pozicije, brane takođe glupošću – svojom. Iako je, istini za volјu, to jedna te ista glupost, podelјena i drugačije obojena u (naoko) različitim društvenim grupacijama. I jedni u drugi su lјudi jedne knjige – svoje. Samo je rezignacija sujetnih i manje pametnih a više pokvarenih zajednička. Ali nisu oni krivi, oni su deo kontinuiteta banalizacije knjige, kojeg nisu svesni, ili bar ne toliko koliko su svesni svojih jeftinih želјa. Lajoš Sabo je govorio da Vavilon nije kula, već proces u kojem se reči survavaju u termin i više ne govore ništa o pojavama koje imenuju. Nemaju sadržinu i neophodnu ontologiju, kao što oni koji govore u ime drugih, želeći da budu kolektivna savest, nemaju svoju, savest mislim.  Ono što bismo nazvali širok kulturološki diskurs, oni ne poznaju, zato što ne učestvuju u njemu. Nјihova misao nije sposobna za simbiozu raznih znanja, jer ih i ne poseduju, niti ih čitanjem umnožavaju. Ovo ne važi za „političke analitičare“ (koji pričaju sve što im padne na pamet, pa ne mogu biti predmet ove analize. Nјima bi trebalo da se bave druge profesije, koje prate takve kognitivne poremećaje i pomerenu percepciju stvarnosti.

Možda bismo ove pojave mogli da posmatramo kao deo opšte društvene krize, ali i nečega što se kroz podsvest vuče vekovima i suptilno gradi odnos prema pismenosti i čitanju. Kao što je strah od muva druga strana lјubavi prema ptici, tako je i strah od obrazovanih lјudi i poklanjanje poverenja i pažnje samoproglašenim „fah-idiotima“ skrivena ali veoma dejstvena crta nacionalne svesti. Kada je u devetnaestom veku u Lapovu izvesni Miloje Đak poveo bunu protiv knjaza Miloša, jedan Milošev vojvoda je rekao da to može da se spreči samo ako se pobiju svi pismeni lјudi u Srbiji. Takvo rešenje kao opcija još uvek postoji, ono nije prestalo da bude delotvorno unutar društvenih okolnosti u kojima živimo, samo što je postalo malo suptilnije. Ne treba zabranjivati knjige, najbolјe je ubediti lјude i stvoriti okolnosti u kojima ih oni ne moraju čitati, ili neće da ih čitaju, jer „prajmtajmom“ vladaju sveznadari skučenih rečnika, kojima sve reči mogu da stanu u mali fišek, a njihova veština i lukavost („lukavost je pamet glupih“) počivaju u prevrtanju jeftinih fraza ili u galami kojom pre svega sebe, a zatim i gledaoce, pokušavaju da ubede da su u pravu. Nјih pročitano ne obavezuje, a one koji ih gledaju i slušaju njihova prostota uspokojava jer je poistovećuju sa svojom, pa onda stvari i nisu tako loše, zar ne?! Kako nam se to sve desilo, od nesretnog Miloja Đaka pa naovamo?

Miloš Crnjanski je pre Drugog svetskog rata govorio da smo mi „kolonija strane knjige“, misleći pre svega na uvezene naslove, prevode koje su tadašnji beogradski knjižari krčmili u velikim tiražima. Bio je u pravu u svemu osim u jednom, tadašnji izdavači Geca Kon, Svetozar Cvijanović, Jeremija Dželebdžić i ostali, pečatali su i druge knjige. Samo je Geca Kon stvorio nezaboravne dečije edicije „Zlatna knjiga“ i „Plava ptica“, biblioteku strane knjige „“Plejada“, filozofsku biblioteku „Karijatide“,  Jirečekovu Istoriju Srba, Dvornikovićevu Karakterologiju Jugoslovena, Cvijićevo Balkansko poluostrvo, monumentalnu ediciju u dvadeset knjiga Srpski narod u XIX veku. Da li bi u današnjoj koloniji, u kojoj se strani šund naslovi i naivno čitalačko neznanje susreću sa želјom da se bude u trendu (videti Nušićevu priču „Svet“), Crnjanski isto tvrdio, ili bi pričao o negdašnjim zlatnim vremenima? Po čemu ćemo pamtiti današnje izdavače i kakve će čitaoce oni stvoriti na lošim jezičkim standardima, siromašnim prevodima, banalnim sadržajima?… Napokon treba da shvatimo, bar mi koji se bavimo knjigom, da će nas poznati po hrabrosti da idemo u susret vrednostima, a ne po strahu da nekoga ne uvredimo time što nešto više ili bolјe znamo od njega, ili to lepše umemo da kažemo. Čitanje je proces u kojem se poredite s vrhovima, svesni da ih možda nikada nećete dosegnuti, ali to znači da im ne treba težiti. Da li za ove reči ima ušiju i da li za ove visine ima interesenata? Naravno, samo što je đavolova misija „da nas ubedi da ne postoji“ (Bodler), a onda i da ne postoje neki drugi lјudi izvan arene budala, kako bismo najkraće mogli da opišemo srpski medijski prostor.

I u istoriji, knjiga je od Gutenberga naovamo prolazila kroz razne mene. Ovo što se nama dešava nije nikakvo čudo. U raznim periodima pojavio bi se uvek neki splet društvenih okolnosti koji bi proglasio da knjiga više nije potrebna. Ali knjiga je uvek opstajala kao preveliki i presakralni artefakt, koji lјudska pamet još ne može da dosegne, da ga podredi sebi i da manipuliše njime kao što to čini s lјudima jedne knjige.

Budućnost čitanja možda nije budućnost knjige kakvu sada poznajemo, ali se taj oblik intimne molitve neće izgubiti. Poslednji čovek će je pred spavanje staviti pod glavu verujući da će se probuditi u nekom bolјem danu. To je vera čitanja i nada inteligentnih. Ostali me ne zanimaju.

(Srpska misao, br 1, mart 2019)

[1] Мисли се на седамдесете године двадесетог века (прим. П. В. А.).