Možemo se složiti ili ne složiti s Darvinom, verovati u Boga, svetsku pravdu, komunizam, globalizaciju, demokratiju, gradove na vodi ili vodu u gradovima,  ali na ulasku u te areale slepe vere ili prosvećene sumnje, ili na izlasku iz njih, uvek će stajati pitanja na koja moramo da odgovorimo u kontekstu ličnog poštenja i (takođe ličnog) odnosa prema istini. „Istine“ u koje pokušavamo da ubedimo sebe, neretko i druge, samo su restlovi zabluda, ostaci ideoloških stranputica i rukavaca, a suočavanje s njima od nas stvara istinozborce ili zločince – ne postoji treća varijanta. Iako je književnost fikcija, ali i „gorka stvarnost napisanog i pročitanog“, Miroslav Turudić se odlučio za prvu varijantu, gradeći lični odnos prema kolektivnom iskustvu; na sećanjima i bolu stvarnosti, na repu jedne ideologije i početku nove zablude na pragu novog veka, pre svega na hronično prisutnom snu primitivnog i naivnog ljudskog konformizma o „hiljadugodišnjem carstvu sreće“. Diskurs je, dakle, opšti i lični, društveni i porodični, zajednički u delovima susreta ličnog i kolektivnog: lične sudbine i dominantne ideologije, odnosno karaktera njenih „posvećenika“, koji su skloni da vlastite frustracije proglase društvenim normama. Ali, bez obzira na obavezujući, bolno inspirativni književni i istorijski diskurs, prepunjen emocijama, Turudić izbegava zamke „graždanskog“ sentimenta i očekivane palanačke patetike i sete: uzdaha sa „kibicfenstera“, praznih razgovora uz belu kafu i sitne kolače, sulc i „milihbrot“. Zato već u prvoj knjizi ove trilogije (Opelo za divlju kajsiju) iz veoma originalnog ugla definiše svoj odnos prema uspomenama požutelih spomenara.

 

A toliko sam morao popiti da bih, manje-više, isprao naftalin kojim je bila nafilovana konverzacija o starim dobrim vremenima, sačinjena od beznačajnih detalja i nevažnih uspomena. Svi ti ljudi pripadaju našem svetu, ali, nažalost, sve je manje onih koji su spremni i sposobni za suptilno plodotvorno delanje. Sve je više degenerika na čiji doprinos održanju starog poretka više ne može da se računa.[1]

 

Pisac istovremeno jetko i tačno definiše prostor dešavanja, aktuelno vreme bez nade i dug istorijski proces sunovrata urbanih i građanskih vrednosti u vlastite suprotnosti i karikaturalne imitacije. Međutim, pre bilo kakve ozbiljnije priče o svake hvale vrednoj književnoj građevini, Zemunskoj trilogiji, trebalo bi posebno definisati prostor dešavanja, jer je on – bez obzira na to koliko bio sekundaran u velikoj većini knjiga tematski posvećenih „tragičnom osećanju života“ – za ovo troknjižje veoma važan kao preduslov (ili predznak) karakteroloških i kulturoloških znakova koji su „semantička čvorišta“. Pre svega zbog (re)definisanja ključnog pojma, koji su pisci skromnog talenta i kritičari poslovične profesionalne površnosti stvorili kao univerzalnu poštapalicu u obavezujućoj sintagmi – „urbana proza“. Mučeći se da uguraju prostor u pomenutu sintagmu kao obavezujući element i najdirektniju asocijaciju na okruženje, iz nje su automatski istiskivali vreme – kontinuitet trajanja, građenja i izgrađivanja osećanja i odnosa prema gradu. To samo dokazuje i pokazuje poreklo „tvoraca“ i korisnika ove nespretne sintagme, koji, ne želeći da u sebi pomire i sagledaju bar tri generacije kakvog-takvog kontinuiteta (setite se odnosa prema istini s početka teksta!), odnos prema gradu definišu kao otuđenje života u urbanoj zajednici. Možda je to i prirodno, oportunistički svakako jeste, jer funkcije prostora često određuju oblik života. Dovoljno je videti sebe u prostoru, ali je takođe značajno biti odgovoran prema sebi u sudbini, ličnoj i istorijskoj. Na suptilan način, kroz paraintelektualne tlapnje, tragika poraza grada se depersonalizuje, a kao glavni i osnovni krivac za njihova „urbana otuđenja“ pojavljuje se upravo grad, i kao oblik, i kao stanje. Podsvesna mržnja montanjara i „oslobodilaca“ nalazi svoj pravi egzistencijalni oblik u projekcijama predačkog na sve što ih nije prihvatilo u njihovom dominantnom „kulturnom“ kodu i što ih je svojim pravilima i drevnošću obavezivalo i preziralo folklorni primitivizam, nadmeno prostaštvo i sve drugo čega su se evropski gradovi oslobodili u prošlim vekovima. Miroslav Turudić sa svojim knjigama pripada drugom, konstruktivnijem aspektu doživljaja: odgovornosti koja stvara odnos prema gradu, koji postoji u prostoru, ali se potvrđuje u sudbini, kao što se sudbina gradi u individualnom odnosu prema istoriji. Pogotovu kada uzmemo u obzir prostornu postavku dva grada koja istovremeno spaja i razdvaja reka – Zemun i Beograd. Postupak spajanja i razdvajanja Turudić u ličnosti i sudbini svog junaka Vojina Erdevičkog maestralno gradi do nivoa univerzalnog znaka. Jurij Lotman kaže da su gradovi na obali mora ljudska pobeda nad stihijom, ali ovu činjenicu određuje tačka gledišta. Naime, Beograd je, iz perspektive Zemuna, na obali nekog drugog sveta, mračnog, maloazijskog, a Zemun, iz beogradske perspektive, na pragu Evrope. Ni jedan ni drugi nisu u punoći pripadanja stigli do onih toponima koji su ih u vremenu i prostoru, političkoj i društvenoj istoriji, određivali i svojatali. Ta vrsta odnosa prema centralnom prostoru značajno oblikuje pojmove o našem identitetu i u potpunosti gradi književni lik Vojina Erdevičkog i njegov karakter čitanja, objašnjavanja i tumačenja „oznakovljenosti“ prostora i topoloških znakova[2] izvan upotrebne vrednosti i istorijske konačnosti. Pogotovu onda kada se iz pozicije drugih progovara o vlastitom identitetu ili sukobu dva karakterološka koncepta, što je uvek bio inicijalni početak građenja jedne nove društvene formacije, nastale na promeni društvene paradigme i hijerarhije vrednosti. Kao što Vojina Erdevičkog na kraju dvadesetog veka potiskuju „kuferaši“, potomci i nastavljači stihije proleterskih brigada iz pohoda „oslobađanja Srbije“ pet decenija ranije, uklapajući se veoma uspešno u nasleđe „proleterskog internacionalizma“ i „tekovina revolucije“, u institucije društvenog, pre svega represivnog i policijskog sistema „nove“ države.

 

Devastiranje evropskog karaktera grada Zemuna sprovođeno je vešto i sistematski iz centara moći smeštenih u Beogradu. Paralelno sa već rečenim podizanjem betonske barikade na ulazu u grad, koja je sakrila Dunav i pitoreskni stari deo varoši od nesputanog pogleda, porušene su i stotine zgrada na Francenstalu (Zemunci izgovaraju Franstal). Sve su to bile divne švapske kuće sa hrastovim kapijama, ogromnim ajnfortima, kibicfensterima, pločicama u kupatilima, parketima u prostranim sobama, gipsanim plafonima, kaljevim pećima ukrašenim čipkastim fajansom. Tu su, kadgod, živeli zemunski Nemci, pretežno zanatlije i povrtari, ali i prvi industrijski radnici. Većina je, ni kriva ni dužna, morala da pobegne pred partizanskom osvetom, a u njihove ispražnjene domove, sa uzorno uređenim baštama, useljeni su kolonisti, demobilisani prvoborci, te aktivni kapetani i majori takozvane narodnooslobodilačke vojske, iz Bosne, Like, Dalmacije… Ono što je planski i smišljeno građeno u prošlom i početkom ovog veka, pažljivo i sa ljubavlju čuvano tolike godine – ubrzo je rastureno i ruinirano, pločice obijene, kupatila pretvorena u torove i kokošinjce, parketi položeni prve zime.[3]

 

Posle „građevinskih radova“, krenuli su duhovni radovi. Odnosno, operacija odstranjivanja svake slobodne misli i duha koji je imao samo jedan greh – pripadanje zajednici sa izgrađenim društvenim i (malo)varoškim kodeksom i pravilima ponašanja i etikom svakodnevnog života, to jest, sveukupnost odnosa prema okolini i bližnjima. Nosioci takvih „procesa“ i njihov „narod“ evoluirali su u „novu klasu“ pod budnim policijskim okom i s vekovnim podaničkim naukom – željom i potrebom za služenjem, bez obzira na to kako se dominacija prostote u kom periodu nazivala, i institucionalno sprovodila.

 

Vesna je, uostalom, bila etalon sofisticiranog primitivizma. Otac i majka pukovnici, prvoborci iz Bosne, baštinici svih oficirskih privilegija, krunisanih petosobnim stanom u Gospodskoj ulici, povukli su se posle penzionisanja u vikendicu kraj Sremskih Karlovaca, i oslobodili Baderovima sto pedeset kvadrata u najcenjenijem delu Zemuna. Vesna je, dok je bila omladinski, a potom sindikalni aktivist, odvukla Stevu iz kruga mojih malobrojnih prijatelja, a onda je, kad se naprasno podala srpstvu i pravoslavlju, počela grubo da ga gura u buržujsko detinjstvo. Sa malo uspeha. Njega smo još i primili, kao pokajnika, ali nju, zacelo, nećemo nikad.[4]

 

 

I tada a i sada, nakon poslednjeg zahvata opisanog u prethodnom odlomku, koji još uvek traje, građani su ispunjavali nekakav samo svoj Limbo, koji se ugnezdio između prinude i prisile, komunističke policije sakrivene u nove uniforme i ideoloških i revolucionarnih glavoseka u novim šarenim demokratskim pelengaćama, sa stegom „evropskih vrednosti“ na početku kolone u kojoj gordo hodaju oni koji o Evropi znaju manje od nesrećnika sa slike Seoba Srba Paje Jovanovića. Ta geneza nove klase i maskarada bila je Turudiću inspirativna kao okvir životne drame Vojina Erdevičkog, ali i kao proces koji nije samo deo književne inspiracije ili neposrednog iskustva autora ili njegovog junaka već i ključno etičko i egzistencijalno pitanje. Odgovori su uvek, sada pogotovu, podrazumevali izgrađen odnos prema istini i parametrima ljudskog dostojanstva. Turudić, odnosno Erdevički, odlično zna da tamo gde je nada – rađa se čovek, a gde je tragika postojanja – nastaje misao o gradu, u obavezujućim uspomenama i ličnom iskustvu istine i svedočenja, koju možemo nazvati sveukupnom egzistencijom ili jedinstvom života. Upravo kao što Mišel Fuko veruje da je najtačnija figura heterotopije[5] brod (možda lađa koja je godinama plovila od Zemuna do Beograda i natrag, simbol prelaska i transformacije), ploveći deo prostora, ali istovremeno smatra i da taj pokret stvara autentičnu imaginativnu vrednost i identitet grada, pogotovu kada se jedno razdoblje završilo i kada grad pokušava da pronađe druge oblike i saznanja u širokom luku mogućnosti postojanja. Tako i Vojin Erdevički, kao ukleti brod, putuje između Zemuna i Slovenije, novih nada i starih uspomena, dok ga uhode „drugovi“ iz Udbe, koja nije nikada stara i nikada uspavana, već samo menja imena, čuvajući ljubomorno namenu i odnos prema „neprijateljima“. Međutim, u evoluciji Erdevičkog u „heterotopa“, apatrida, „ukletog Holanđanina“, dolazimo do jednog šireg pogleda, koji osim mikrosveta Zemuna, obuhvata i bivše jugoslovenske republike, istinska prijateljstva, ljubavi, razočaranja… Specifična situacija Vojinova stvara odnos između sociofugalnih i sociopetalnih mesta.[6] To su mesta koja podstiču beg i mesta koja privlače ljude sopstvenim socijalnim identitetom. To je kod Erdevičkog pozicija koju možemo pratiti kroz sva tri romana – individualna pobuna čoveka-samca koji ne nalazi dovoljno udobno mesto sve dok ga sećanja vraćaju iskonu i razlogu njegovog izgnanstva.

 

Ka­kav ste čo­vek, ko ste, šta ste, u stva­ri, sa­zna­je­te pod is­tra­gom. Is­tra­ga je lak­mus u či­jem se ras­tvo­ru pre­po­zna­ju va­še pra­ve oso­bi­ne, ne­pre­po­zna­tlji­ve u gu­stom mu­lju veš­tač­kih gra­đan­skih od­no­sa. Ono što će i naj­veš­ti­ji isled­nik o va­ma sa­zna­ti uvek će bi­ti ne­u­po­re­di­vo ma­nje od ono­ga što će­te sa­zna­ti o se­bi sa­mo­me, ako bu­de­te ima­li hra­bro­sti da tom sa­zna­nju ča­sno u oči po­gle­da­te.[7]

 

Upravo takva „pekićevska“ spoznaja dovodi ga do uvida u to da Slovenija nije Ovidijevo Tome, ali ni Zemun (skupa s Karagaćom i njegovom zavičajnom kriminalnom klikom naseljenom u institucije) nije Rim – iako su progoni intelektualaca i njihov odnos prema vlasti istorijska konstanta i zajednički imenitelj za sva vremena i društva. Razlike postoje upravo tamo gde sve izgleda monolitno i upravo takve razlike kod jednih jačaju dogmatsku svest i ideološko slepilo, dok su kod drugih, a Vojin Erdevički spada u tu drugu grupu malobrojnih, preduslov intelektualnog stava, sumnje, razloga za razmišljanje, pre svega. Kao u opasci generala Boštjaničića, tasta Erdevičkog:

 

Moraš da znaš da se partizan u slovenačkoj Osvobodilnoj fronti kvalitativno razlikovao od boraca sa titovkom na temenu u Lici, Bosni, Crnoj Gori, Srbiji. Ako ne računamo nekoliko Brozovih lakeja, mi u Sloveniji nismo bili zaslepljeni nikakvom ideologijom. Ili, ako smo bili komunisti, nismo svoja uverenja nametali drugima, niti ih nadređivali osnovnom cilju – borbi za oslobođenje. Bitku za ideje ostavljali smo za vremena kad oteramo okupatore.[8]  

 

Zato Turudićevi romani gaje često „gnomski“ stil, koji se može smatrati nekom vrstom tajne ali vidljive onomastike: „pisma u korenima reči“, u imenovanju karakteristika ličnosti kao njihovih mentalnih ili karakteroloških određenja. Dramaturška linija individualne sudbine i kolektivne prisile u određenoj meri predstavlјa odgonetku-komentar. Potom dolaze spolјni uvidi i komentari, misaoni, iskustveni i društveni sistemi znakova i procesa koji karakterišu određene periode i kompletiraju sliku. Poput, na primer, varijacije na akronim UDBA, koji uz suptilnu ironiju ističe ozbiljnost činjenice da se, kao u francuskoj poslovici: „sve menja, ali policija ostaje ista“. Ili kao uvođenje Edvarda Kocbeka, čuvenog slovenačkog pisca i pesnika, u priču o boravku Vojina Erdevičkog u Ljubljani.[9] Kocbek, kao bivši partizan, u svom delu i stavu bio je sve ono što je suprotno „revolucionarnim tradicijama“, iako je formalno pripadao njima i njihovim nastavljačima.

Vojin Erdevički u poslednjem delu trilogije pokušava da iskustvo i biografiju svoga životnog hodočašća objasni jednom mitskom eksplikacijom, koju odlično inkorporira u razgovor s ocem, stvarajući u odnosu prema prethodnicima i spoznajama prošlosti polaznu tačku za dubinsko odgonetanje svoga stava i sudbine. Kao što u tekstu Nemesta[10] Mark Ože tvrdi da se posebnost mesta određuje identitetom, istorijom i odnosom prema njoj. U teritorijalnom ponašanju čoveka moguće je, dakle, razlikovati posebna mesta i situacije koji pobuđuju njegovu maštu i njegova (o)sećanja. Grad je, prema Ožeu, posledica radikalizacije u teritorijalnom ponašanju, ali teritorija ne mora biti stvarna, u prostoru. Književno delo je takođe teritorija, u imaginativnom postoji svest, a u mitskom ključni preduslovi socijalnog i društvenog ponašanja.

 

Zemun je Isakov pandan, a Avra’am je puka multiplikacija čestitog stanovništva koje bi trebalo da voli svoj grad, podiže ga, neguje, razvija, izgrdi ga kad je zločest, ali nikad ne bi pomislilo da ga nagrdi, kamoli uništi. Ova urbana utopija, dakako, suprotstavljena je stvarnosti, jednako kao i biblijska idila koja smerne i pravedne iskušava, ali ne nagrađuje njihovu poslušnost i veru. Da bih sve upodobio sa pravim poretkom stvari, kako na zemlji, tako i na nebesima, mit sam priveo istini: otac mora ubiti sina! Rukom Avra’amovom, zapravo rukama Zemunaca, ubijen je Zemun, jednako kao što su neodgovornošću varošana uništene i ostale pristojne varoši vojvođanske. U prvom slučaju glavni optuženi, to jest, neposredni nalogodavac, jeste Jahve, u drugom – starosedeoci nesposobni i nespremni da se odupru buljucima najnovijih Huna i Avara koje je uragan primitivizma, gole sile i urođenog rušilaštva, naneo u edensku pitominu panonske ravnice. Sila je jednaka, demon je isti, kao i uvek![11]

 

Ali, istovremeno, mit je i skrovište za bitange, kao što je patriotizam utočište za nitkove. Jova Krpigaća je izmislio sebe jer mu je dozvoljeno da bude apostol izmišljene istorije. U tom smislu nisam bio siguran da je Miroslav Turudić želeo da posle Opela za divlju kajsiju ide dalje, jer šta bi se izvan toga moglo još reći, ali je onda verovatno shvatio da se mora stalno govoriti, jer se istina mora stalno svedočiti ako ne želimo da se pretvorimo u „krpigaće“, budući da ne možemo da verujemo u vrednosti za koje oni misle da su ih osvojili. Nekoga rečeno obavezuje, a napisano mu ne dozvoljava da se zaustavi na konstatacijama prema kojima velika većina gaji odnos „dobrovoljnog slepila“, čekajući da istorija odradi svoje, zaboravljajući da svi istorijski periodi nastaju na predlošku i obrascima prethodnih vremena i na naivnoj veri da će „sve jednog dana proći“. Otuda se na ovom prostoru istorija uči bez istorijske svesti, a tako se i stvara u aktuelnom trenutku, s demonima uteklim iz kolektivnog nesvesnog pravo u prve redove društva ili u skupštinske klupe. Miroslav Turudić nije ksenofob, jer za to nema razloga, predugo živi u gradu i ne odriče se svojih civilizacijskih navika, kao što književno delo nije prostor obračuna već svedočenja, svesti da smo drugačiji i da svet neće biti bolje mesto ako ga podredimo sebi i uniformišemo prema liku kojem se divimo u ogledalu.

 

Kuferaši su, ma koliko agresivni, vazda morali da se prilagođavaju pravilima, načinu života, filozofiji i domicilnoj tradiciji. Otpor zatečene sredine bio je veći i efikasniji što je ona bila manje civilizovana. U tom obostrano bolnom sukobu, bubotke su neminovno primali i jedni i drugi, ali se vremenom uspostavljala prećutna koegzistencija, bez obzira na teško premostivu liniju razgraničenja koja nepogrešivo stavlja ljude na mesta što im pripadaju, čak i kad se prirodan red hoće poremetiti silom ili novcem. Iskustvo mi veli da su u ovakvim procesima oni manje dobijali, no što smo mi gubili.[12]

 

I hotel „Central“ je gnomski motiv, ali i Ožeovo „nemesto“, na kojem Erdevički ispija svoja pića kao kod kuće, jer tu i jeste kod kuće, održavajući vlastiti intenzitet nepripadanja mestu koje ga vezuje za jednog drugog vlasnika, s kojim se susreće na početku jedne druge životne priče, koju, bar u prostornom aspektu, može smatrati i svojom. To je Nikola Nidermajer, potomak vlasnika hotela „Central“, koga Erdevički sreće u Budimpešti. Zemunac po osećanju i setnim uspomenama – saznajemo to iz razgovora – štampa 1968. godine knjigu-dnevnik svoga oca, predratnog komuniste i posleratnog komunističkog sužnja – i nailazi na potpunu ravnodušnost čitalačke publike. Turudić ovom epizodom svog junaka jasno želi da naznači da su tragedije individualne, kao i zločini. Pripadnost nekom narodu ne determiniše pojedinca izvan matične knjige rođenih ili poreske matrikule, sve treba zaslužiti i osvojiti. Neko vrlinu i pristojnost, kao izumiruća „graždanska“ klasa, a neko prostor, kao što to misle potomci proleterskih brigada, koji dolaze u „maticu“ da se svojim sunarodnicima svete za svoje zablude i navodno nacionalno otpadništvo, odnosno za sve što su sami radili dok je to bilo naplativo i oportuno. Samo su žrtve samotni svedoci u svom postojanju i pamćenju, dželati i pred sudom nerado priznaju krivicu, jer nemaju svest o njoj. Zato civilizaciju u bilo kom segmentu postojanja, građanske navike ili dođoške virulentnosti, ne možemo posmatrati samo u uzvišenosti egzistencije ili u njenim sunovratima; tako se vide samo zakoni vrednosti jednog zatvorenog sistema, koji o sebi misli najbolјe jer se samo svojim zakonima i povinuje. Tako je i s nespojivim svetovima društvenih klasa, autentično postoje samo jedni uz druge, u ravnoteži dominantne elite. Čim se ta ravnoteža promeni, nastaje revolucija – bunt prostaka i smrt hrabrih. Ali ovde se hrabrost ne očitava u herojskim podvizima na bojnom polju, već u autentičnoj egzistenciji koja ne trpi kompromise. Kao kod Vojina Erdevičkog, u njegovom dendijevskom stavu zalivenom alkoholom, ili kod Gustava Nidermajera, čije sudbina i perspektiva, nasuprot stereotipima o Drugom svetskom ratu, najbolje opisuju „logorski dvadeseti vek“, spoljašnja i unutrašnja zatočeništva, kao što i sam pisac, objedinjujući tri sudbine iz tri naroda, kaže u krovnom romanu trilogije, Zemun, jedna uspomena:

 

Vojinov glas iščeze u zaglušujućem tresku teških hrastovih vrata, koja su se, činilo se, pre zatvorila no što su se otvorila. Prekinuti u svojoj sladostrasnoj opijačkoj raboti, lumpen-gosti se utišaše, iznenađeno pogledaše ka vratima, a potom prekorno ka Vojinu. On se ušeprtlja, ostavi nedopijenu čašu i strelovito šmugnu na ulicu. Tek pred hotelom uspeo je da složi kamenčiće razbijenog kafanskog razgovora:

           – Zaboga! – zajauka glasno. – Da li je to Luciferovo pomazanje? Božje, zacelo, nije! Čekaonica pakla. Trojica kandidata za večni oganj. S tri kraja sveta, u istom trouglu straha, bola i patnje.

           Sudbina Eđidija Furlana kao da se ušunjala pod indigo životnog sunovrata Nikole Klausa Nidermajera. A, opet, sve se to utapalo u veran prepis apatridske kobi Vojina Erdevičkog. Opljačkani, ojađeni, unesrećeni prognanici ne samo iz zavičaja, već iz sveta koji im ne pristaje. Grčka tragedija van vremena, mimo mesta, bez radnje. Kontroverza ne samo svrhe, već i postojanja per se.[13]

 

U prve dve knjige zaokupljaju nas posledice i priče koje su u funkciji glavnog narativa, a u ovoj poslednjoj shvatamo okvire i esencijalnu sadržinu tragike dvadesetovekovnog sunovrata belle époque na rubu Evrope, u tamne vode nesvesnog, karakterističnog za „Bizant“ i za izvitoperenu karakterologiju onih koji žive na kraju uspomene o „velikom carstvu“, koje je moguće uspostaviti samo u nacionalnoj patologiji o posebnosti i ugroženosti, istovremeno. Vojin Erdevički to zna i oseća, ali to ga ne spasava učestvovanja; položaj pisca je nužan, jer su saznanja bolna, kao kod Don Kihota, koga su uvek tumačili njegovom uzaludnošću, ne videvši ili ne želeći da vide njegov bol i aristokratiju duha. To vidimo u Vojinovom neseseru, „ključnom detalju“ (Drugo izgnanstvo Vojina Erdevičkog), i u nabrajanju pisaca njegove lektire: Servantes, Erazmo Roterdamski, Pekić, Rable, Ševalije, Mor… U okviru duhovne mape ili na vrhovima koje uvek treba naglasiti, posredno u pisanju, ili neposredno u etičkom iskazu. Tako u susretu uhode Geze Kopilovića s Hamvaševim knjigama prepoznajemo postupak citatnosti koji dodatno usložnjava ličnost Vojina Erdevičkog, ali i njegovim uhodama stvara himere koje nadilaze njihove „bezbednosne“ stereotipe o „neprijateljima“. Užasno je i nedopustivo saznanje da je i onaj s druge strane ipak čovek. Uostalom, i sam Hamvaš kaže: „Mi ne živimo u istoriji, već u romanu.“[14]

Nesporno, sve je roman, ali sama žanrovska određenja ostaju u okvirima uže teorijske determinisanosti. Nesporno je da je Miroslav Turudić na svoje knjige primenio moderne strategije pripovedanja, snalazeći se dobro u suptilno doziranom (post)modernističkom diskursu, ali i suvereno vladajući klasičnom naracijom i unutrašnjom arhitekturom svakog romana pojedinačno. Ali možda književno delo ponekad treba posmatrati i izvan diskursa, u registru doživljaja i osećajnosti, kao što otac Vojina Erdevičkog kaže na kraju romana Zemun, jedna uspomena: „Bez sumnje, mada na izdisaju. Gradovi i jesu živa stvorenja.“

„Ulica Eureka je spomenik Belfastu, kao što je Džojsov Uliks spomenik Dablinu“ – davno je primetio jedan književni kritičar. Sa sigurnošću možemo tvrditi da je Hodočašće Arsenija Njegovana autentični spomenik Beogradu i srpskoj građanskoj klasi u XX veku, svim njenim kratkim usponima, dugim sunovratima, tragičnim epizodama i (pseudo)urbanim smušenostima i tumaranjima. Ali je Zemunska trilogija možda više od spomenika, na tragu večnosti, izvan zabluda, licem u lice sa istinom i nama onakvima kakve nas je istina zapamtila, glasnima u osudama i tihima u rečima koji svedoče. Trilogija je izvan tog karakterološkog stereotipa više od romana, mnogo više od sećanja.

Bili ste u pravu, gospodine Erdevički: Zemun je danas samo uspomena. Ali, ni sećanje neće dugo trajati. Dok svi ne pobegnemo ili, pak, odumremo…[15]

 

Dovoljno dugo, posle ove knjige, svakako, zauvek.

 

 

 

(Zemunska trilogija – Miroslava Turuduića, Klub matične kulture, Zemun 2016 – predgvor)     

 

[1] Miroslav Turudić, Opelo za divlju kajsiju, Grafički atelje Dereta, Beograd, 2000.

[2] E. Goffman, Samopredstavljanje u svakodnevnom životu – The Presentation of Self in Everyday Life, 1959; Ponašanje na javnim mestima – Behaviour in Public Places, 1963.

[3] Miroslav Turudić, Zemun, jedna uspomena, Grafički atelje Dereta, Beograd, 2007.

[4] Miroslav Turudić, Opelo za divlju kajsiju, Grafički atelje Dereta, Beograd, 2000.

[5] „Prostor se, u ključu druge moderne ili postmoderne, može shvatiti kao vizuеlizovano putovanje napred i nazad kroz prostor i vreme. Čovek je fragmentirano biće. On asocijacijama, putovanjima u prošlost i budućnost, a dok je prisutan u sadašnjosti, teži za jedinstvenošću“ (Michel Focault, Of Other Spaces: Utopias and Heterotopias, Architecture, 1984).

[6] H. Osmond, Odnos između arhitekta i psihijatra – The Relation Between Architect and Psychiatrist, 1959.

[7] Borislav Pekić, Godine koje su pojeli skakavci I, Službeni glasnik, Beograd, 2010.

[8] Miroslav Turudić, Drugo izgnanstvo Vojina Erdevičkog, Grafički atelje Dereta, Beograd, 2004.

[9] Ibid.

[10] Marc Augé, Non-Places: Introduction to an Anthropology of Supermodernity, Verso, London – New York, 1992.

[11] Miroslav Turudić, Zemun, jedna uspomena, Grafički atelje Dereta, Beograd, 2007.

[12] Miroslav Turudić, Opelo za divlju kajsiju, Grafički atelje Dereta, Beograd, 2000.

[13] Miroslav Turudić, Zemun, jedna uspomena, Grafički atelje Dereta, Beograd, 2007.

[14] Bela Hamvaš, Teorija romana, Studentski kulturni centar, Beograd, 1996.

[15] Miroslav Turudić, Zemun, jedna uspomena, Grafički atelje Dereta, Beograd, 2007.