Pandemijski fragmenti zakasnelih antičkih refleksija

Mnoštvo alegorija i metafora koje kao nikada do kraja razjašnjena poruka putuju iz antičkih vremena ka trenutku aktuelnog i iskustvenog tumačenja, motiv i simbol lavirinta spada u one koje s vremenom samo dobijaju na značenju i intenzitetu. Zašto? Zar savermeni čovek nije napokon upoznao sve staze i bogaze svoje egzistencije i spoznao sve tajne života. Očigledno da nije, jer drevni lavirint nije izgubio simbolički i strukturalni potencijal koje nosi u sebi od samog početka svoga postojanja i permanentnog obnavljana u vremenu. Drugim rečima: ostalo je mnoštvo ćorsokaka i samo jedan pravi put – najplastičnija slika čovekovog putešestvija po zemlji i delti ordinarnih zabluda. Svi putevi u početku liče na prave. Ili je to samo mera iluzije, našeg samopuzdanja ili straha pred mnoštvom izbora. Nema razlike: „Strah od muva je druga strana ljubavi prema ptici“- kaže Zbignjev Herbert. Pesnička metaforika je postavila granice stvarnosti a, kako kaže Hajdeger: „Ono što je suprotno poeziji nije proza.“    

Pa onda koja stvarnost je prava i kako se gradi percepcija koja može da je prepozna i otkrije? Ili, jednostavnije: Nije li banalnosti i uprošćavanju sklona ljudska svest lavirintu podarila oblik i intonaciju izgovora za vlastitu nesavršenost i posustalost u odnosu na božansku vertikalu vrlina, na kojoj postoje samo uspenje i pad? U horizontalnoj sferi sve je jasno: postoji mnoštvo puteva, koji samo potkrepljuju ideju o mogućnosti slobodnog izbora, samo to. Uprošćena i patetična semantička percepcija modernog čoveka rekla bi – pravi lavirint! Ali, nije baš sve tako.

Lavirint pre svega treba tumačiti kao metaistorijsku činjenicu, kao deo kosmičke tajne koja se događa u mnoštvu svetova istovremeno i projavljuje se kao totalitet procesa u inomaterijalnom biću, u drugim oblicima prostora i neuobičajenim elementima vremena. Simbol je preplivao istorijsku bujicu i pučinu, postajući, na drugoj obali, nadistorijska činjenica. Na prvi pogled ove granične kote pojma mogu zaličiti na antinomiju svesti, što u principu i jesu, ali na osoben način: istorija mora da dobije opravdanje s religijske tačke gledanja. S jedne strane, istorija može biti jedino opravdanje dobra i Boga, i tada je istorijska misao trijumf harmonije na zemlji, ali je istovremeno i raskrinkavanje zemaljske istorijske laži i ideje o krivotvorenoj slici blagostanja. Zato eshatološka viđenja uglavnom imaju tri stepena: harmoniju, otkrivanje lažnog identiteta harmonije i, na kraju, dolazak Spasitelja. Gde je tu sada lavirint kao religiozni ili istorijski simbol i arhetip? Upravo u svemu tome, ali ne kao činjenica, ipostasna građevina ili predtekst, već kao percepcija; kao večita čovekova fatumska predestinacija (i osuđenost?!) ka lutanju i želja za pronalaženjem pravog puta. Taj sistem uslovnih znakova otkriva pravo lice stvarnosti ili pravo lice subjektivizma koji tu i takvu stvarnost oblikuje. Dakle, iako je lavirint u kontekstu istorijskog nasleđa metaistorijska činjenica, osnovna odlika njegove ontološke šeme jeste protoistorija, kojoj mit prethodi kao svevremenost. Prema Levi-Strosu: „Mit je, dakle, savršen logički model za razrešavanje protivurečnosti, model koji proističe iz težnje intelekta da sve harmonizuje.“

Dedal je bio sigurno najveći arhitekta antičkog sveta, ali da li je Minotaur zaista bio čudovište a Tezej junak, i kako se to u antičkim mitovima već poslovično prevrtljiva ženska (ljudska i božanska?!) priroda, zbog koje su započinjani glavne kavge i ratovi, u liku Arijadne ovog puta stavila na stranu dobra i podarila Tezeju nit koja će ga izvesti iz lavirinta? Zašto je Minos uopšte slao ljude u lavirint? Ili ih je tamo slala njihova želja da ih usmeri pravi put? Možda je Minotaur samo metafora lošeg izbora? U svakom slučaju, lavirint je u antičkim vremenima bio građevina ograničena vlastitom topografijom i, bar koliko nas uči mitološko znanje, Minotaur nije napuštao lavirint da bi okolo mezetio  nesrećnike i slučajne prolaznike. Dakle, namera Arijadne i Tezeja bila je, u stvari, planetarna zavera, kojom bi se jedna (tada još uvek) građevina izmestila iz realnog istorijskog i vremenskog konteksta i smestila u nadvreme i nadistorijsku stvarnost. No, daleko od toga da ih je ka zaveri i ubistvu nesrećnog Minotaura vodila praktična želja da uštede novac i vreme japanskim i američkim turistima koji bi želeli da posete poprište Tezejevog herojstva, pa su od celog sveta napravili lavirint, i sada je eto svima dostupan kao neka vrsta jeftinog, malograđanskog, malog privatnog ludila. Oni su želeli da postanu gospodari sveta, ne njegovog ustrojstva, već oblika koji je direktno ukazivao na moguće ustrojstvo, i da time raskinu s Božanskom državom, uklonivši prepreke ka uspostavljanju zemlje dembelije: mušičavog Minosa, Minotaura i, naravno, lavirint. Nestankom kritskog lavirinta nestala je i mera stvari i oblika, tumaranje u mraku se više nije moglo ničim ograničiti. A posledica gubitka mere povlači bezbroj individualnih spoznaja dobra i zla. Neminovno je da onda lični moral gubi svoj obavezujući i zakonski karakter. Dobro i zlo samim tim postaju duboko individualizovan interes, koji se svakoga dana, zarad ovih ili onih potreba, može menjati. Veliki inkvizitor u romanu F.M. Dostojevskog kaže da su ljudima neophodne tri stvari: čudo, tajna i autoritet. Ne sloboda koju nudi Hrist. Čudo da bi se naivnima objasnilo ono što je nerazumljivo, tajna da bi se prikrivale istine i ružne stvari, zločini i prevare, autoritet da bi se robovi imali čemu pokoravati i da bi taj neko mogao koristiti sredstva represije.

Dakle, Tezej i Arijadna nisu ubili zlo već su ga pustili s Krita, relativizujući biblijsku ideju granice i svesne omeđenosti spoznaje i dometa, koji su u definiciji svake vlasti, pa i Minosove. Ograničivši porodični udes, Minos ga je neminovno usmerio ka mogućem iskupljenju i spasenju koje, ukoliko je istinsko, nikada ne može biti individualno. Tezejeva navodna hrabrost otvorila je put kolektivnoj frustraciji, koja je, kao što već rekosmo, postala neka vrsta istorijske antinomije, ustoličivši se na vladarskom tronu savremenog sveta. No, o samom bivstvu nismo mogli da saznamo ništa više posle tog čina koji nas je oslobodio zla, ali to zlo je počivalo u lavirintu i postojala je mogućnost da ga se oslobodimo ukoliko pronađemo pravi put. Istini za volju, danas se retko ko seća Tezeja, a lavirint je postao osnova alegorijskog spleta univerzalne svetske baštine i nasleđa. 

Da ne bude da autor ovih redova ponovo piše nešto što svi znaju i o tome aktivno ćute, evo još jedne književne i paramitološke varijante, koja nam, s obzirom na viševekovno iskustvo, može zvučati ne mnogo istinitije, ali svakako mnogo realnije od osnovnog mita.  

MINOTAUROVA ISTORIJA

U još neraščitanom linearnom pismu ispričana je prava istorija kneza Minotaura. Bio je on – uprkos kasnijim spletkama – autentičan sin kralja Minosa i Pasifaje. Dečak se rodio zdrav, ali s nenormalno velikom glavom – što su predskazivači smatrali znakom mudrosti. U suštini, Minotaur je rastao u svoje godine kao jak, pomalo melanholičan – kreten. Kralj je odlučio da ga da u sveštenički stalež. Ali sveštenici su objašnjavali da ne mogu primiti nenormalnog kneza, jer bi to moglo sniziti već i onako, zbog otkrića točka, narušen autoritet religije.

Tada je Minos pozvao modernog u to vreme u Grčkoj inženjera Dedala – tvorca čuvenog pravca pedagoške arhitekture. Tako je nastao lavirint. Putem sistema hodnika, od najprostijih do sve složenijih, preko razlika između nivoa i stepenica apstrakcije trebalo je da kneza Minotaura udubljuje u načela pravilnog mišljenja.

Tako je nesrećni knez koga su nastavnici gurali lutao kroz hodnike indukcije i dedukcije, odsutnim okom gledao nastavne freske. Ništa od toga nije shvatao.

Iscrpevši sva sredstva, kralj Minos je odlučio da se liši sramote roda. Pozvao je (opet iz Grčke, koja je bila čuvena po sposobnim ljudima) veštog ubicu Tezeja. I Tezej je ubio Minotaura. U toj se tački mit i istorija međusobno slažu.

Kroz lavirint – već nepotrebni bukvar – Tezej se vraća noseći veliku, krvavu Minotaurovu glavu iskolačenih očiju, u kojima je prvi put počela da klija mudrost – koju je naviklo da šalje iskustvo.

(Zbignjev Herbert, Gospodin Kogito, prevod Petar Vujičić, Svjetlost, Sarajevo, 1988)

Nesumnjivo je da ovu vrstu mudrosti koja zrači iz Minotaurovih očiju dosegnu svi oni koji iščitaju sve pouke sa zidova ovog sada nevidljivog ali veoma stvarnog bukvara, čije lekcije nisu savladali mnogi za koje se to, prema definiciji društvenog poretka i hijerarhije, podrazumeva. Zato cilj ovog teksta nije beskrajna rasprava o tome dokle seže kompleksna invokacija jednog motiva koji se pojavljuje kao veoma prisutan amblem u svim religijskim sistemima, već pokušaj da se na sasvim drugačiji način osvesti činjenica da je osnova svake zajednice metafizička i da, ako u zajednici nastane poremećaj, treba ispitivati njenu metafizičku osnovu. Onaj ko problem ne rešava iznutra, nego se trudi da ga reši odozgo, vidi samo simptome, pojačavajući time poremećaj, što nevolju čini samo većom i težom. Tu su grešku napravili i Minos i Tezej: prvi zato što je pomislio da zid lavirinta i njegova unutrašnja struktura mogu sačuvati ideju da se zemaljskim sredstvima može bilo šta ograničiti, a drugi verujući da će ubistvom onoga koji personifikuje tu ideju učiniti svet boljim, ne znajući da će time samo multiplikovati problem, koji je, ako do tada već nije postojao, tada nastao. Kasnije će se videti sve posledice toga: srednjovekovni gradovi, varvari ispod zidina i propast poslednjih obrisa Božanske države, a s njom i svih živih bića zarobljenih u svetu stvorenom prema vlastitom liku i podobiju, u kojem tumaraju udarajući u zidove, daleko od ideje o izlazu i spasenju. Budući da transparentnom ljudskom slikom stvarnosti vlada privid, normalno je da u pojavnosti raznih oblika života tokom istorijskih perioda ljudi nisu videli podtekst lavirinta, ali on je bio u temelju svakog preloma između Božanske države i zemlje dembelije.

Primarna fascinacija lavirintom se, kao što rekosmo, bar u tom domenu posmatranja svodi na arhitektoniku, koja, uzgred budi rečeno, poseduje izvesne zakonitosti u cikličnoj pojavnosti sličnih motiva, uglova, pravaca, sokaka i ćorsokaka. U svojoj obimnoj studiji o gradu (Grad u istoriji, prim. aut.) Luis Mamford je ideju grada poistovetio s organskom idejom ljudskog naselja, što je bilo sasvim logično i u pomenutoj knjizi potkrepljeno je veoma obimnim naučnim instrumentarijumom i iskustvima iz vekovne baštine ljudskih nastambi. Ali, bez obzira na kulturološki i arhitektonski aspekt njegovog istraživanja, osnovna rezignacija ticala se nefunkcionalnosti novih građevina i večne ljudske želje da iz pseudoestetskih razloga dodatno zakomplikuju svoju okolinu. Ovaj fenomen najviše se javljao u novim naseljima, koja su obično građena u tzv. industrijskim zonama i na mestima gde nije bilo nikakvih prethodnih građevina koje bi zahtevale arhitektonsko prilagođavanje. Ljude možemo okupiti na jednom mestu u specifičnim međuodnosima, ali to još uvek nije grad. Nema grada bez zajedničke strasti, jer gradom ne upravlja priroda, već civilizacija, ali kakva civilizacija – antička, koja je zaboravila model Platonovog grada i podsvesno prihvatila već pomenuti kritski Dedalov model. Otuda dubioza koju rađa dobra namera urbanista, otuda sva ona ultramoderna naselja, u kojima ima svega i svačega od prednosti modernog sveta, osim logike u pronalaženju kućnih brojeva, prave male ezoterijske tajne koju mogu da otkriju samo posvećenici ili niži oblik inteligencije, navika odnosno pamćenje “mlekadžijskog konja” koji svakog jutra staje ispred kuća koje je u beskrajnim ponavljanjima jutarnje rute zapamtio. Jedan drugi put, koji ne podrazumeva mleko ali nije daleko od konja, ruta „posvećenja“ pogađate kuda prolazi – kroz ruševine ontoloških uporišta i aklamativno prihvatanje svega što moderni svet nosi kao ko zna koju permutaciju jedne stare ideje.

Prava priroda intelektualne protuberacije najbolje je vidljiva u književnoj personifikaciji lavirinta. Svako doba je suženo u svom kulturnom dometu i mnogi tumači, književni kritičari posebno, dele tu suženost s vremenom, s pouzdanjem u vlastiti ukus koje prerasta u tvrdoglavu isključivost. U takvim uslovima proučavanje neminovno prelazi u suđenje. U poslednje dve decenije sada već (davno) prošlog dvadesetog veka, tumačeći prozna dela kojima je prilepljena etiketa „postmodernistička“, mnogi kritičari su pribegavali motivu lavirinta kao univerzalnom izgovoru koji, kako to u srpskoj varijanti postmodernizma izgleda, onaj koji ga koristi ne razume dovoljno, dok ga onaj drugi (pisac), u kontekstu čijeg dela se pominje, shvata još manje, ali može da odahne i bude zahvalan svome kritičaru što je našao „pravi“ termin, kojim je prikrio manjak sopstvenog i piščevog talenta.

Jedan od mogućih odgovora počiva i u činjenici da se još od Homera, slika shvata kao drugostepeno sredstvo za osvetlјavanje čovekovih osećanja i misli. Prva i prava slika obuhvata celinu, a tek potom sledi osećaj, misao, raspoloženje, koji slika razvija u čoveku. Karakterističan oblik ove inverzije jeste poređenje u poeziji, koje se utopilo u govorni jezik kao prazna fraza. Pobrkavši spolјnje i unutarnje, čovek veruje da slikom treba da osvetlјava i sliku vidi kao spolјašnjost, iako je slika unutarnja, i to je ono što treba osvetliti. Ko to može i ume, krasi ga bar minimum podrazumevajuće intelektualne i etičke hrabrosti. Znanje dolazi posle. 

U biti problema je suštinsko neprepoznavanje dualizma između kultura geometrijskog i istorijskog tipa, kako ih je podelio filozof Konstantin Nojka. Jedne (geometrijske kulture) spadaju u red duha, a ove druge su deo reda prirode. Geometrijske kulture uvode ideju reda i uključuju poslednji smisao geometrije – imanentnost i ignorišu realnost, konkretnost; istorijske kulture upadaju u zamku iskustva i postaju sluge realnosti. Svet kao prisutnost, kao živa činjenica, datost… sve su to pretpostavke istorijskih kultura, onih u kojima tok, sudbina i aktuelnost odnose prevagu. U inverziji atributa ova dva kulturna modela počiva sintaksički i simbolički smisao puta lavirinta kroz aktuelno istorijsko znanje i poznanje. Geometrija je došla na mesto sudbine, a sudbina na mesto istorije – tu je osnova lutanja, istorijskog i stvarnosnog usuda, ovde je lavirint suvišno pominjati.   

Međutim, ideologija ne dozvoljava da vidimo bilo šta izvan oblika i pojavnosti i ko to shvati biće ga teško ubediti u ideju da svet ide u dobrom pravcu. Na kraju će shvatiti, kao i pisac ovih redova, dok uzaludno govori gluvima, da se samo Minotaur spasao.