Kada sam kao klinac i strastveni filmofil ponedeljkom i četvrtkom gledao svaki film u varoškom bioskopu (još tada sam navijao za Indijance, ali nije to tema), uvek sam iz bioskopske tmine iznosio na svetlost detinjstva neku dilemu ili dubiozu koju tada ni iskustvom ni znanjem nisam uspevao da razrešim. A kako to i biva, nisam smeo nikoga da pitam. Jedna od najvećih jeste ona o broju metaka u pištoljima pozitivaca, koje nikada ne pune, o „pobedi dobra“ koje se izdiže iznad krvi nevinih, o frizurama koje se ne kvare na vetru… I tako sve do ljubljenja. Preživeo bih nekako bez pucanja i revolucija, ali mi je ta tada (i sada, doduše) neosvojena veština bila velika muka. Ne zbog tehnike, to smo krišom vežbali jureći pampur jezikom po čaši vode, ali šta raditi s nosem? Kako se glumci ne sudaraju nosevima kad se ljube, kako znaju kako se treba namestiti? Podvirivao sam i zavirivao sa svih strana da bih otkrio pravi ugao i položaj u kome se nosevi mimoilaze, ali dilema je ostala. Ne zbog ljubljenja, već zbog noseva, prvo sam nekako savladao, a drugo je ostalo kao „centralni motiv“ mojih razmišljanja. Film nije bio moj „prozor u svet“, više je otvarao vrata nesvesnom. Kada danas gledam izborne liste stranaka i imena potencijalnih narodnih poslanika, ne mogu da se ne setim jedne druge priče o nosevima, bez poljubaca i s mnogo laži – Pinokija, Karla Kolodija.

Od kafe ne raste rep, od pušenja brkovi, od masturbacije se ne suši kičma i ne rastu dlake po dlanovima, to sam razrešio. Ali od laži raste nos, možda se ne vidi, ali raste. A moja dilema iz detinjstva sada ima sasvim drugačiju zapitanost: kada se „odličnici srpske političke i društvene elite“ sretnu negde, u Skupštini narodnoj, na primer, ili u nekom elitnom prestoničkom restoranu, kako jedni drugima ne isteraju oči svojim nosinama, u koje su godinama ulagali sve svoje političko umeće i veštinu? Pinokio je bajka, rekao bi neki sveznajući tumač naše realnosti, a sada nije vreme za bajke. Pogrešno! Upravo sada je vreme da se malo ozbiljnije pozabavimo bajkama. Jung je jednom prilikom rekao da se izučavanjem bajki izučava uporedna anatomija čoveka. Evo, na primer, da ne bude sve o nosevima, u jednoj bajci braće Grim (Dva putnika) kaže se: „Jesti valja koliko se može, a trpeti koliko se mora.“ Upravo tako: prvo trpiš dok se ne domogneš pozicija, a posle jedeš koliko možeš – i koliko ne možeš. Izokrenute bajke su naša realnost, svaka arhetipska figura ima svoju senku, i ona se uvek udvaja: kao realnost i kao etički odgovor. Onaj ko uspe da objedini i sagleda obadva aspekta, mudar je, ali je tada sposoban samo za ćutanje.

Brbljivi i površni Pinokio dominantni je arhetip Srbije. Mešavina emocija i neasimilovanih ideja kontaminiranih besmislom, u kojem, istini za volju, leži jezgro istine. Taj nestašni dečak željan provoda, „nejasan samom sebi kao oproštajno pismo padavičara“ („Ekspres za sever“, M. Antić), „junak [je] našeg doba“ (M. Ljermontov). Nekako se u njemu sve steklo: šizofrena neusklađenost i unutrašnji svet prepun nataloženih otrova, koji se samo delimično ispoljavaju u retoričkim eksplozijama. Siromašno (radničko, urbano) poreklo oblikuje ga u detinjstvu. Izvan poštene Đepetove stolarske radnje nalazi se svet preobilja, ali nije samo to ključ Pinokijeve apostazije  – on ne želi da radi. Ne veruje u težak rad za malo novca, ali veruje u mnogo novca i zadovoljstva bez rada. Vidi da je moguće, ali se ne pita kako, to je suština. Glad za zadovoljstvom nije genetska glad sirotinje, želja za punim stomakom i lepim odelom, već destruktivizam osvete za subjektivno shvatanje nepravednog društva. Nijedan revolucionarni pokret koji je iznikao iz društvenih lomova nije težio preoblikovanju nego rušenju. Na taj način bi „revolcionarni pravednici“ izbrisali i svoju biografiju. „Čuvajte se ugljarevog sina koji je postao plemić“, govorio je jedan mudar čovek, aludirajući na strukturu dijamanta, koja se samo neznatno razlikuje od strukture uglja. Slično je i sa ljudima, rođeni iz praha, ideju samouništenja nose kao deo tela (nos?!), ali nikada ne polaze od sebe, iako se s njima ispod vešala ili giljotine uglavnom završava krvava priča o „pravednom svetu“. Tako je sa zakonima želja i pravdom koja se po njima kroji.

U bajci se, bez obzira na fikcionalnost, tačno zna šta je iznutra a šta je spolјa, i zna se da je jedina mogućnost jezičkog očitovanja projekcija. Zato Pinokio nije priča o buntu naivnog dečaka, već o laži na koju je, sledeći lični konformizam i naivnost, pristao. Ne zato što nije znao za istinu, nego zato što je nije tražio, jer je laž udobnija i mnogo više liči na „civilizaciju preobilјa“ i „vrednosti“ modernog društva, naspram surovosti života koji je lep samo zato što je život. Otuda nosonje moraju da ubede čitav svet da je to nova estetika, a u stvari je „samo isti k… u drugom pakovanju“ i na drugom mestu – na licu. Lažljivost je oktroisan i očekivan način, delovanje koje nema odmah represivne posledice. Nos koji raste od laži samo su simbolički objektivizovane nemoć i beskrajna vera u pravdu, inkorporirane u mit i oslikane Kolodijevom bajkom: da će istina na kraju pobediti, odnosno da laž nije dugovečna – ali ko još pita za to? Nosina ima svrhu samo dok još ima onih koji mogu da posvedoče istinu, odnosno dok ne počnu i javno da progone one bez tog „uzvišenog“ simbola vlasti. Gde izlaze podsvesne naslage anime najlakše je shvatiti ako posmatramo čoveka i tačno utvrdimo kada počinje da laže, jer tu je granica između drvenog lutka i dečaka. Između biti i hteti. Drveni lutak koji postaje dečak simbol je preobražaja. Iz oblika u biće, iz reči u delo. Njegova lažljiva anima transformiše se u istinu postojanja – u ontologiju života. Potrebno je samo želeti ili voleti nekog, na primer, Đepeta, ili se pokajati zbog lakomislenosti, a to je najteže. Alavost i nepoštovanje roditelja takođe su simboli preobražaja i odrastanja, ali ne treba zaboraviti ljubav. Neko mora da pamti osećanja, dok su drugi sposobni samo da žele.

Ne treba zaboraviti, odnosno treba apostrofirati, možda pre svega već rečenog, jednu zanimljivu epizodu iz Pinokija. Ona je najvažnija, jer se u njoj, ili posredstvom nje, dešava dvostruki peobražaj i uspostavlja poenta bajkolikog i surovog stvarnog – istovremeno. To je epizoda sa ostrvom na koje odlaze izgubljeni dečaci. Veliki zabavni park prepun je raznih atrakcija i svega što žele naivni klinci. Nakon nekog vremena, pod dejstvom magičnih napitaka (kao Odisejevi lakomisleni drugovi kod čarobnice Kirke), dečaci se pretvaraju u magarce, koje kasnije prodaju. Sličnu, možda čak i bolju metaforu i sviftovsku satiru stvorio je ruski pisac Nosov u knjizi Neznalice na Mesecu. Priča je slična: na neko ostrvo dovoze lutalice-beskućnike. Tamo je večiti praznik, prikazuju im filmove i crtaće, uživaju u velikom zabavnom parku. Posle nekog vremena, pod dejstvom otrovnog vazduha, lјudi se pretvaraju u ovce, koje šišaju da bi prodali njihovu vunu. To je ideja medija, istina koja se sakriva propagandom i slika konzumenata – „ovaca za šišanje“. Nosov je suroviji od Kolodija, njegovi junaci ne izlaze iz utrobe kita preobraženi kao biblijski Jona ili ponovo rođeni Pinokio, jer vreme u kome on piše jeste doba anesteziranih masa, u kojem pojedinac nije više ni broj, možda samo statistička greška.

Priča se da u ljude odrastu samo ona deca koja ne slušaju roditelje. Ali, to su deca „s tezom“, s argumentima svoga nepristajanja ili nepripadanja. Njihovo „nepoštovanje“ roditelja ne potiče od alavosti, već iz stava o životu. Naše iskustvo i sistem vrednosti sveta nosatih uče nas da nijedan dečak ne treba da postane Tom Sojer ili Haklberi Fin, Ćopićev „harambaša Jovanča“, Kekec, hrabri pastir, već Pinokio – lažljivi nezahvalnik sklon porocima, koga će progutati kit proždrljivosti savremenog društva, ali ga neće ispljunuti. To se dešava mlakima u Apokalipsi, ali to je već neka druga priča. Ili ista… Pričaće o tome neki svedoci kraja, ako ih bude.

…Jer posumnjao si u sve ne samo u kipove i biste 
posumnjao u Um u Srce u Oplođajni Ud
posumnjao u ruke prlјave a još više u ruke čiste
više u velike lјubavi nego u mali blud.  

Posumnjao si i sumnja tvoja bila ti mati
i sumnja bila ti sestra bila ti otac bila brat
i sumnja bila ti bič na kom će dojahati
tužilac sa presudom i dželat…

Branislav Petrović, „Poslanica pesniku“

Svako se seća bar jednog jedinog trenutka u kojem je osećao da su se u njegovom unutarnjem svetu u jedinstvo stopili svest i podsvesno, reč i događanje, logika i intuicija. Ali koji je to trenutak, gde je okidač dubljeg saznanja? Možda u iskustvu, u priči, slici… Kada se spoznaju dubine, ništa više nije „samo“ priča, slika, uspomena… već nešto mnogo više – duhovni stav, egzistencijalizam suprotstavljen večnim pokušajima da se izgradi Vavilonska kula na temeljima nemuštih težnji za dosezanjem neba ili „posedovanjem istine“.  Bez obzira na to koliko su u retoričkim zanosima ovdašnjih graditelja na vodenim temeljima (Baba, ovo nije politika! Samo bezazlena metafora, tako se namestilo!) putevi ka „srećnom društvu“ otvoreni, čovek nikada ne ide u susret istini, već ona dolazi njemu. A kada dođe, hoćemo li biti kod kuće i prepoznati kucanje na vratima? Ili ćemo pomisliti da je na pragu neki mutavi partijski volonter, rđave retorike i jeftinih fraza, verujuća budala ili budala koja veruje, poštar sa sudskim pozivom, ili komšinica s lončetom, kojoj je upravo nestalo šećera? Kroz špijunku se ne vidi ništa, sve se već desilo. Dušu i istinu smo izgubili, ostalo je samo sećanje na njih, oličeno u tufnastom lončetu ili u „Pinkovim“ pionirima velike gladi i želja i tuđe pameti.

Možda je ovaj uvod bio predugačak za opis jednog davnog porodičnog okupljanja. Nije važno ni kada je sve bilo, kada se negde u vremenu odigralo; malo dešavanje uvek je deo nekog velikog procesa. Okupljanja na parastosima i slavama, „za dugim švapskim astalom“ (Đorđe Balašević), u „sobi s ulice“ (soba koja gleda na ulicu – lokalizam iz Srema, prim. P. V. A.), sa sve supama, mesom, sosevima i rezancima, bila su uobičajena, rituali drevni, nepromenljivi, a priče nezanimljive (isto stare, više puta ponavljane… mada se dešavalo da se omakne i poneka nova-stara), s detaljima i provokativnošću direktno proporcionalnim količini alkohola u završnici ručka. Budući da nas je bilo sa svih strana, jedna profesionalna familijarna struja bila je i sveštenička. Često je priča i počinjala s te strane, isprovocirana pitanjem: „Kako je ono bilo kad si ti?…“ Ja sam voleo one zabranjene priče o tuči popova na seoskoj slavi, kada je naš rođak popa Trebnikom isterivao uvrede iz glave drugog popa, ili o onom popu koji je revolucionarima iz žbunova i s analfabetskih kružoka 1941. potkazao moga deda-ujaka kao reakcionara, a ovi ga na Badnje veče streljali na Fruškoj gori. Te priče su se pričale upola glasa i ne pred velikim auditorijumom. Ali i ova je bila tipična – popovska. Počela je negde oko štrudle i treće ili četvrte čaše vina. Meni je tada bila obična, s prizemnim humorom i neprimerenim smehom, ali godinama kasnije istina je došla k meni, s konačnim razumevanjem njihovog podsvesnog smeha i veoma svesnih suza, što mu u iskustvu življenja dođe na isto. Ali, da idemo redom.

Dakle, ode naš popa na jednu seosku slavu kod uglednog domaćina, svog parohijana, i sve je bilo po redu: od molitve, kolača i posluženja, uglednih svečara, snaša koje su se nadmetale u kuhinjskim majstorijama, sve do zdravica – za srećnu slavu, Svetu Trojicu… i tako redom. Ručak je odmicao, veče je dolazilo sa Save, voda je dobijala sivkastu metalnu boju, žagor je postajao sve jači a vino sve pitkije, kada je domaćin staklastim pogledom obuhvatio goste za stolom, okrenuo se oko sebe da vidi da li nešto nedostaje i… gorko zaplakao. Taman da se još malo smrkne pa da navrate tamburaši, da Bog malo zažmuri u sumrak i da počne pesma, kad, umesto lascivnih bećaraca, krenu plač. Suza je suzu stizala, jecaj je iz jecaja rastao, a on je ridao kao snajka nad svekrovim gaćama. Nastade tišina, ustaše kumovi i popa, snaše i komšije… Zgledaju se između sebe i teše uplakanog domaćina, sve pokušavajući da saznaju šta ga je to odjednom tako gorko ražalostilo – da mu nije neko oteo bubac iz tanjira? Ali gorke suze su gušile reči i prekidale misao. Naposletku, jedva ga smiriše. Još uvek vlažnog lica, on poče da tolkuje svoju muku. Tišina je bila tako teška da je bolela, očekivano saznanje ispovesti pred svedocima moglo je samo da se nasluti, tako gorko se ne plače bez razloga. Svi su se u glavi preslišavali kome je ovaj ugledni čovek i dobar komšija, otac i muž, mogao da nanese zlo, i čiji će grob ili nesreću osvetliti jedna zakasnela istina. Za čoveka koji je deo prirodnog procesa, seoskog života i tradicionalnih istina ne postoji individualni bol osim ako nije sam život posredi, ali na njega se čovek već navikne, pa prestane i da ga primećuje. Nisu znali, a i kako bi, ali su osećali, osvanjavajući i omrkavajući na njivama, da su nebo i čovek povezani – kako klasična kineska filozofija uči. U sitnim stvarima je smisao, „detalji su tumači Božji“, kažu mistici. Izvan obmana mnoštva i samoobmana individue detalji nam ne mogu rešiti probleme, ali nam otkrivaju dimenzije koje su često važne kolektivne istine, ključna rešenja ili aksiološke konstante.

Bilo je to davno, još je bio dečak; adolescent, rekli bi oni koji žele da ukinu detinjstvo i dečake i devojčice. Taman su se vratili iznjive (ovo se „u preku“ piše i izgovara spojeno) i dovezli kola lubenica, a te godine baš rodile-najedrale, otac mu reče da lubenice odnese u podrum, tamo do kamenog zida, da se olade, a da onu veliku od juče, „zdravo ladnu“, donese da se malo osveže. Ove nove je brzo istovario i složio i krenuo s „onom jučerašnjom“ ka stolu u hladu kestena. Ali, prag je bio visok, a žurba velika, i on je pao, a lubenica se rasprsla po utabanoj zemlji… I to je bilo sve. Odgovori na dodatna pitanja: je li bilo batina, šta su ti radili… bili su negativni. Ništa se nije desilo kao povratna reakcija na ovu dečiju nezgodu, a desilo se sve. Gostima na slavi tek sada ništa nije bilo jasno – zašto čovek tako gorko plače? Meni se razjasnilo tek godinama kasnije. Samo je ponavljao: „A bila je tako velika i okrugla!“

Da, sasvim je logično pitanje čemu tolike suze i ova priča, na kraju vremena ili sećanja. Posle dolaska istine ne ostaje pustoš, već slika logocentrične apokalipse i vremena u kojem prikazi dolaze iz dubine postojanja, a ne iz iskustva saznanja. Iz takvih dubina nostalgije čovečanstva i žala za geocentričnim postojanjem došle su i suze, koje su iskoristile intuitivno osećanje bola, dečačke uspomene i oči jednog starca da nam pokažu da se celina raspala. Savršeni oblik se oteo čoveku, Bog je relativizovan u našim asimetričnim shvatanjima u kojima celina više nema nikakvo savršenstvo ni oblik, sve je slučajnost i volja, hir i instinkt. To je smušeni haos teorija, simulakrum istinske egzistencije. Savršena sfera – lubenica – nije više model sveta, čovek više nije dokaz Božjeg stvaranja. Kopernik je zajedno sa Zemljom detronizovao i čoveka, koji sada treba da otkrije kakvo je malecno zrno prašine među drugim zrncima. Frojd tvrdi da se čovek posredstvom kopernikanskog preokreta osetio povređen u svom narcizmu. Nije narcizam osnova postojanja, niti jedne teorije koja je, umesto da uredi odnose između nebeskih tela, preuredila osnove shvatanja Božjeg dela. Duhovna autarhija je preinačila i partikulisala sliku celine, kriška lubenice je samo ideja o celini, čovek nakon Kopernika nije najveće Božje delo, već svedok beskraja nastalog voljom nekog bezimenog apsoluta, koji više nije Tvorac. A kada Ga nema, onda je, naukovali smo to više puta, sve dozvoljeno i moguće, kako u primitivnoj političkoj prisili, tako i u suptilnom medijskom zaglupljivanju. Onda je i sve ono što je detalj i dešavanje, dramaturgija i iskustvo, smrt i suze, slava i sahrana, sasvim normalno, a nije! Normalni su samo rezanci u supi iz drugog pasusa. Sve drugo je tumaranje po životu koji je izgubio centar i osnovu, koji se rasuo po prašini, a mi u pričama pokušavamo da sakupimo njegove opiljke, krhotine neke lubenice koju je neko davno za nas i u naše ime razbio.

Šta je video i čuo ovaj uplakani čovek – koji u mom sećanju plače svih ovih godina, suzama koje je nasledio kao sudbinu – kada se crveno lubeničino srce iz razbijene celine – zelene sfere – pomešalo s prašinom? Verovatno sve one kletve izrečene upola glasa, tihe jecaje i glasne krike, vojske u raznim uniformama i bitange, pokore i pljačke, sebe rođenog i sahranjenog bez dana srećnog života, bele pokrove i peškire na krstačama, grobove u tuđini i grobove u žitu, zapaljene kuće i vatre u pekarskim pećima, glad i panađure, razbijene tambure i prkosne pesme, vancage, secikese, kocoše i kurvare sa zamašćenom kosom i ufitiljenim brčićima, koji se preko noći pretvaraju u komesare s „naganom“ u rukama kojim dele pravdu, ili u „narodne deputate“ – zastupnike tuđe volje i svoje primitivne gramzivosti u ime narodne sreće i u slavu svoje lične gluposti. Mnogo više je video u sumrak tog letnjeg dana nego oni koji će prisustvovati sumraku civilizacije, samo se još tada uplašio i zaćutao – suze su bile samo neizgovorene reči.

Hildegarda iz Bingena je rođena pre devetsto godina, i bila je kraljeva učiteljica u svom manastiru na obalama Rajne – neka vrsta hrišćanske Lorelaj. Njena poznata rečenica glasi: Homo Est Clausura Mirabilium Dei. Šta to znači? Čovečanstvo predstavlja zaključak božjih čuda. Ljudi predstavljaju kraj stvorenog sveta.  Clausura je krajnji aspekt čovečanstva, ne samo u smislu katastrofe nego i moći. Pogrešno shvaćene moći i još pogrešnije upotrebljene želje za srećom. Sremski seljak iz priče poslednji je segment stvaranja, bio je toga svestan, video je sebe na odru, ili u blatu koje su mu zamesili oni koji mu pričaju o dostojanstvu budućnosti u izmišljenoj sadašnjosti u kojoj prošlost spava dok ne progovori u prašini ili u kriku nad potopom. U onom bivšem čoveku koga se seća s nostalgijom i onom budućem koji mu se, kao Andrićev Radisav, s koca smeje smehom sadašnjeg vremena. On samo nije umeo sve to da kaže. Ovi današnji, ili ono što je od njih ostalo u poharanoj zemlji, neće ni imati prilike.

(…) Crni barjak kišobrana

Ptičji skelet suncobrana

Salvete na kojima je utisnuta posmrtna maska usana

Prazne kese od hartije koje čuvaju u svojim naborima zrna kristala kao u mekom

mesu školjki

Presečena šargarepa sa svojim godovima u sredini zelenim pa sve rujnijim

Kore od graška kao odsečene usne

Pregorele sijalice kao jaja žar-ptice (žice)

Članske karte sa svojih deset zapovesti u koje više niko ne veruje

Požutele manžetne

Svilene kravate kao iščupani strukovi vodenih cvetova

Isceđene tube paste za zube

Čepovi,

Fotografije snimljene pri mesečini…

Danilo Kiš, „Đubrište“

Život u „modernim vremenima“ neodoljivo podseća na Prokrustovu postelju, u kojoj se niko ne oseća udobno, jer se nadanja i želje uvek moraju skratiti za noge ili za glavu. Čovek ne boluje od manjka, već od viška, ono što ostane, što pretekne, što se ne potroši jer nema razloga ili povoda, što se čuva… mnogo ga više određuje nego ono što želi ili čemu teži. Rekonstrukcija je moguća jedino na osnovu ostataka, malog kusura velikih dana. Kada se setimo onoga što nam je ostalo, lako ćemo se (do)setiti onoga čemu treba da odredimo neku novu/staru cenu. Upravo o tome i želim da pišem – o pijaci na kojoj se sve to može kupiti veoma jeftino, ispod ruke, s popustom, jer radi se o „robi s greškom“.

Dušan Radović je jednom rekao da se „na beogradskim buvljim pijacama buve prodaju u pakovanjima od teksas platna“, naravno, misleći na tada kultne farmerke. Danas se buve teslime i krčme u oblogama od podgrejanih ideja, prazne političke retorike, jeftine zabave i sitnoposedničkih busanja koja treba da zaliče na velike ideje.

Potrošački mentalitet je u svojim prvim godinama urbane egzaltacije bacio u zasenak buvlju pijacu kao relikt prošlosti koje, a to je bar mentalitetska karakteristika, želimo da se što pre oslobodimo i otresemo, kao siromašnog rođaka koji nije uspeo da se izbavi iz gladnih godina. Stari beogradski buvljak kod Cvetkove pijace u svojim najslavnijim vremenima, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka, ličio je na sadašnje antikvarijate – stari nameštaj, koji su potisnuli novi politirani statusni simboli – regali i „klub-garniture“, asocijacija na vreme bivše sreće i građanske uspešnosti, stidljivo se sklanjao u vrevu karnevalske slike sveta koji je, u poplavi i naletu društvenog progresa, pokušao i sam sebe da zameni nekim „novim i boljim“. No, jedno je neosporno, popularni beogradski „buvljak“ postao je ogledalo društvene stvarnosti, ali i apsolutna paradigma društvenih kretanja, a oni malo udaljeniji (kao, u zlatna vremena, tršćanski Ponte Roso) – i mesta hodočašća. Bez obzira na to što je iznova potvrđivao tezu da smo svi pomalo malograđani, buvljak je dugo opstajao u granicama društvenog fenomena i simbola koji su svi teoretičari socijalne sreće pokušavali da gurnu na marginu društvene simbolike, kao nešto neprimetno i neprimereno ekonomskom napretku i samodovoljnosti tadašnjeg (i sadašnjeg) ideološkog i političkog izolacionizma. Sve što je falilo „idealnoj“ slici života, nalazilo se u beskrajnoj zbrci buvljaka. Međutim, činjenica održivosti institucije koja je posebno upadala u oči i koja se stvarnosno pokazala kao vrlo relevantna može se tumačiti isključivo zakonima fizike, pogotovu onima koji se tiču realnosti održanja materije u prirodi. Izgleda čudno, ali „radi“ i istinito je. Pa sad, ako si kupac…

Ponuda raznih ovdašnjih „buvljaka“ uvek je bila obrnuto proporcionalna vladajućem političkom i ideološkom aspektu i menjala se periodično, kao politike i mode. Ulazak jugoslovenskih naroda u „retro“ nacionalnu fazu, u drugoj polovini osamdesetih godina, bio je neminovno okrenut buvljačkoj ponudi „starih dobrih vremena“, s kojih je trajanje ili pretrajavanje izbrisalo sve tragove racionalnog. Svoje prve insignije, brošure, artefakte, simbole i albume novi nacionalni korifeji s kraja osamdesetih kupili su na buvljačkoj tezgi. Čiča Dražine lenonke, izglancane kokarde, čizme pokojnog dede – krivonogog konjičkog narednika, zabranjene knjige koje su vredele samo zato što su u nekom periodu zabranjene ili ih je vlaga u nekom zaboravljenom podrumu patinirala zelenkastom skramom, predratna znamenja građanske klase… i sve drugo što su pabirčili na najlonima raširenim na trotoarima, učeći se građanstvu na romanima Stevana Jakovljevića, stvaralo je postkomunističku, novu građansku klasu. S obzirom na komunističko poreklo, takve insignije nisu mogli imati u porodičnoj zaostavštini, na tavanima, u bibliotekama i familijarnim fundusima. Neko je prodavao ono što mu nije trebalo, a drugima je falilo; kao što rekoh: zakon održanja materije u prirodi. Kako je stvarnost potekla iz romantičarskih zanosa suvereno stupala na političku scenu, neminovno se menjala i ponuda buvljačkih tezgi. Na njima je bilo sve više simbola i artikala bivšeg „društva po meri čoveka“, simbola „socijalističkog uspona i blagostanja“, „herojskih“ vojni i proslavljenih ofanziva. Na tezgama je bukvalno bilo svega i svačega: udarničkih znački, ordenja narodnih heroja, pukovničkih uniformi, neotvorenih escajga i servisa za ručavanje koji su godinama čamili u tami kućnih skladišta – neophodnih i podrazumevanih statusnih simbola. Jedno vreme obaralo je cenu drugom, anestezirani smo od prošlosti buvljačkom realnošću – jeftino kupi, skupo prodaj, ili, ako si kupac…

Buvljak je otvoreno priznanje siromaštva, ali i činjenice da nije sve tako strašno, da se može prevazići najnižim oblikom neobavezujuće robno-novčane razmene. Neobavezujući je i odnos, prodaješ i kupuješ osluškujući kretanja na vrednosnoj berzi ideologija, politika, lidera… Takav vid društvenog života (namerno ne kažem – trgovine) istovremeno je i otklon od siromašnih i negovanje majmunske radoznalosti, poricanje sistema i pravljenje novog (sub)ekonomskog prostora, koji miri palanački moral, nemoralnost izlaganja svega i svačega i najniži voajerizam.

Sasvim normalna posledica toga – te iste buvljačke ideologije, samo malo našminkane i očišćene od rđe – bilo je i balkansko tumačenje offshore trgovine, tačnije, promovisanje šverca kao jedne od osnovnih grana nacionalne ekonomije. Nije neophodno napomenuti da se i tada, shodno društvenim kretanjima i „nepravednim i ničim izazvanim sankcijama“, bitno menja ponuda buvljaka, ali ono staro jezgro ne biva potisnuto, već samo malo skrajnuto pod naletom mnoštva nove robe. Buvljak je sačuvao esencijalni deo aspekta svoga postojanja – hodočasnički.

Jeftino platiti život, a skupo prevaru, samo ako si kupac, a svi smo kupci: jeftino se prodajemo i skupo plaćamo ono što mislimo da nam pripada. U zemljama koje su svarile svoju prošlost, buvljak simbolizuje pobedu budućnosti nad prošlim vremenima. U Srbiji je buvljak najava budućnosti, čistilište starih ideja koje će se, izglancane i polirane, pojaviti na tržištu budućih dana. Ne kao artefakti prošlosti, već kao argumenti novoga, a što reče modistkinja Marije Antoanete: „Novo je samo ono što je zaboravljeno.“ Buvljak je sličan onom netipičnom pijancu, koji ne pije da bi zaboravio, već da bi se setio – svog prethodnog zaborava, na primer.

Nije naodmet iz te perspektive posmatrati i političku realnost poslednjih godina. Na svetlost dana su izašli stari politički programi i bezubi antagonizmi, izneseni iz podruma ili s tavana, malo očišćeni i umiveni i dodeljeni nekim mlađim ljudima na staranje. Starci su živeli u surovoj realnosti penzija, mladi u prošlosti, odnosno himeričnoj budućnosti, transakcija se obavljala posredstvom buvljačkih ekonomskih datosti. „Srećna budućnost“ se menjala za „staru dobru prošlost“, koja nas je opet vodila u neku „srećnu budućnost“. Količina novca je bila stalna, samo se roba menjala, prividno. Otuda sve ono što nam politička budućnost u „prelomnim“ trenucima ponudi kao „revolucionarno rešenje“ treba prvo potražiti na buvljaku, na tezgama gde se teslime stare ideje. Doduše, taj deo buvljaka se zove „đubrište istorije“, ali nismo formalisti, jer, ako si kupac…

(…) Kraguji pod zlatnom kapom između niskog neba i visokih šuma jeseni 
Stazama lete već u strahu da ih grane u brzom rastu ne probodu. 
I ja bolest ko srce nosim i moja smrt se večeras raduje u meni;

I znam, moja usta su groblje predaka spuštenih u reči kao u ćivot
I slušam: lês mi se teše gde god imena stvari zasadih u hodu.
Ležim u svakoj reči po jednom, u svakom od vas ponovo sahranjen za život.

Milorad Pavić, „Epitaf“

Pitanje uspomena kao pouzdanog tumača protoka vremena i podsećanja na bivšeg sebe, ključno je pitanje za balkanskog čoveka. Odnosno, za onoga kome je u toku samo jednog života istorija bar tri puta počinjala od početka. Svakim novim početkom bio je dalji od istine. Što je, negde, i logično. Istorija nije pozicionirana između istine i laži, već između naših kapaciteta, mogućnosti, volje i želje da na jednu od te dve krajnosti pristanemo. Zato pitanje uspomena nije samo pitanje koje nas situira u neku epizodu sećanja već i sećanje koje nas prečesto vodi ka neprijatnosti dugog pamćenja. Mislim da zbog toga ne treba biti nesrećan, svako iole pošten prema sebi i okolini odlično zna da zablude dugo traju i da su laži dugovečne u ljudskom poimanju vremena, koje nije ništa drugo već uporno i celoživotno bežanje od istine. Napoleon Bonaparta je rekao da je „istorija splet događaja oko kojih smo se napokon dogovorili“. Nije da na Balkanu nedostaje dogovora, ali hronično nedostaje ono „napokon“. Zato uspomena nije završena prošlost, već neizvesna budućnost. No, svaka je uspomena važna, treba i na taj način obezbediti materijalni dokaz vlastitog postojanja na nekom mestu u vremenu kojem ne dozvoljavamo da potone u zaborav, iako je odavno potrošilo i svoje trajanje i naše živote.

Nisam nikada sakupljao uspomene i artefakte koji bi mi obezbedili materijalno parče pamćenja. Pogotovu nisam (i još uvek to ne radim) sakupljao knjige s potpisima pisaca. Mnoge velike pisce sam lično poznavao, s nekima sam bio i prijatelj, s nekima nisam, ali smo se poštovali. S nekima sam samo pio, s nekima pričao, nekima uređivao knjige, a s nekima sve to zajedno. Zato verovatno imam odbojnost prema pisanju po knjigama. Sve je napisao pisac, što da ga teram da još nešto dopisuje, pogotovu neko čije knjige nisam čitao, ili prema kome ne gajim neko posebno poštovanje, ili koji je poznat samo zbog toga što je mesto na tronu poznatih ostalo upražnjeno tog trenutka – u toj čestici večnosti. Ako me nije u sadašnjosti ubedio da je veliki, ne znam šta će mi njegov potpis značiti u budućem vremenu. Možda jedino podsećanje na nepismenu tevabiju koja okružuje knjige i pisca. Ili da me uveri da je vreme potvrdilo vrednosti gomile koja se tiskala za ličnu škrabotinu – dokaz da su prišli blizu besmrtniku. Nikada mi nije bilo stalo da mi neko, pogotovu ne neko koga ne poznajem, daje „napismeno“ da sam bio tu, ili da sam postao vlasnik delića njegove slave. Naročito zato što sam bio prisutan u raznim momentima nastajanja ili nestajanja tuđe slave, krkljavim monolozima ili bljutavom samohvalisanju. Rađali su se i umirali na moje oči, i ni jedno ni drugo nije razlog da ih pamtim. Jedini razlog jeste da pamtim jer ne mogu da zaboravim, a zaista bih hteo, ali… Papir, istina je, trpi sve, a izgleda i onaj koji mu je ostao veran kao čitalac. Možda zbog toga podsvesno nikada nisam imao prave idole – ljude koje bih poštovao iznad svega, bar ne u svetu živih. Doduše, bilo je ljudi kojima sam se divio, ali su oni gajili izvesno prezrenje prema pisanju, ili su bili veoma slabo pismeni; možda sam im se zbog toga i divio. Ukratko, svet uspomena se za mene završavao na tipičnim artefaktima: plastičnim gondolama iz Venecije, raznim lončićima na kojima je pisalo „Uspomena iz Vrnjačke (ili neke druge) Banje“ i lakiranim školjkama koje u sebi čuvaju šum mora kao pesmu o izdaji dubine i svođenju svega na jeftin vašarski proizvod. Jedino mi je i dan danas žao što nemam sliku uokvirenu onim starinskim fotografskim bordurama na kojima piše „Uspomena iz JNA“; kada sam ja bio u vojsci, toga nije više bilo. Možda je to bila samo priprema nekih novih uspomena za vreme sveopšteg ubijanja, koje je počelo samo nekoliko godina kasnije.

Kroz uspomene i patetične i kič pejzaže sadašnjost vreba sve svoje stradalnike, hvata ih svilenim nitima sentimentalnosti i vezuje u tačci s koje bezbedno mogu da posmatraju kako protiče život, a kada shvate da ih uloga posmatrača koji će povremeno uzeti neki suvenir ne spasava protoka vremena, obično biva kasno. Savremeni čovek jednostavno ne može da svojim duhom u pravoj meri participira u imaginaciji koja stvara istinu sveta, zato što ni on sam po sebi ne svedoči istinu postojanja. Kada misao da nam materijalna sredstva, razna pomagala, igračke, artefakti… mogu produžiti život, ili ga bar učiniti smislenijim, dolazi do paradoksa, misao o životu polako uvire, pretvarajući se u svoju materijalnu imitaciju, dok misao o smrti napreduje, zauzimajući napokon pravi oblik, materijalizujući se u oblike koje smo sami kupili svojim životima. Zamislite večno zlato u rukama bivše lepotice, na prstima kvrgavim od artritisa, ili luksuzni automobil prekriven lišćem i zaboravljen u dvorištu, umetničku sliku (bez fotošopa) koja ljubomorno čuva bivšu lepotu… Naši životi su kao ruinirane balske dvorane s razbijenim prozorima i prljavim zidovima, u čijim se kristalnim lusterima gnezde golubovi koji kenjaju po parketu i tragovima zaboravljenih koraka virtuoza igre, lakovanih cipela, neizbežnog „ovaj ples dame biraju“ ili šaputanja „sačuvaj poslednji ples za mene“… U Anikinim vremenima Ivo Andrić kaže: „Nema ništa gore nego posmatrati svet očima bivše lepotice.“ Sve nestaje, dugovečne su samo zablude i uspomene, a i fleke od golubijih govana prilično traju. Ni ljubavi ne pamtimo zato što smo voleli, nego zato što nas je neko voleo – večan je i veliki egoizam malog čoveka. Zato je i proporcija takva, živimo zbog sebe, a starimo zbog drugih – o tempora, o mores… I večni Ciceron je na ovaj način oplakivao pokvarenost i zlobu vlasti jednog tiranina; tiranin se zvao Katilina, a mi ga možemo nazvati život. Imamo samo dve mogućnosti: da ga razumemo, ili da ga (sebe!) oplakujemo. „Izgubio si beskonačnu prošlost, zašto te zabrinjava da izgubiš beskonačnu budućnost“, kaže Borhes. Jedno drugo gubi, jedno drugo dobija, kažem „skromni“ ja, ubeđen da to nisam mogao sam da smislim. Verovatno sam negde pročitao…

Uspomene nisu samo svest o prošlim vremenima kao konačnoj slici. Potajno želimo da materijalizacijom vremena produžimo trajanje i da na taj način, kao kofer koji istovaramo dok presedamo iz jednog voza u drugi, prenesemo osećanja u budućnost. Međutim, pitanje je koliko budućnost pripada nama i koliko smo u stanju da zaustavimo vreme i da je kupimo sa par plastičnih komadića nečije tuđe večnosti, ručnih radova veštih trgovaca, koji prodaju artefakte tog zaustavljenog vremena.

Jednom sam, na kraju neke davne zime, zanoćio u jednoj bosanskoj varoši. Uvek kada se nađem u nekom malom gradu, gledam samo lokalnu televiziju. Verovatno je to podsvesna želja za pripadnošću, bar negde, čoveka putnika, ili potreba da se pobegne od himera „velikih“ televizija. I pošto sam odgledao sve servisne informacije, saznao koje su ulice asfaltirane i gde su mangupi razbili ulične svetiljke, ko prodaje piliće a ko polovnog golfa, bajatu seriju i reportažu o kupanju na lokalnom jezeru, program je završen. Umesto „snega“, na ekranu su počele da se pojavljuju slike, stare, crno-bele. Verovatno je urednik domislio da je bolje da prikazuje slike nego sneg. Ali, kao što znamo, put u pakao popločan je dobrim namerama. Sve te slike nekih bivših ljudi, s proslava, sindikalnih radničkih balova, dočeka i ispraćaja, fudbalskih utakmica, radnih akcija… svi ti veštački osmesi, infantilne poze, nameštena ozbiljnost, odglumljena prirodnost… sav taj provincijski partenon bivših života i večnih smrti… meni je doneo samo nesanicu. Gledao sam ta lica i pitao se ko je koga ubio, ko je pobegao, ko je plakao na groblju, a ko na Hadsonu ili Seni, ko je imao sreću da umre ranije, u komfornijoj laži i „stvarnijoj“ stvarnosti. Gde su se izgubili zanosi i na kom horizontu je prestala ljubav, zašto su se smejali kada su znali da su svakog dana stariji za prošli dan (ili možda baš zbog toga). Možda prošlost može nekome da ulepša sadašnjost, ali je sigurno da može da odredi budućnost samo onome ko razume večnost, a takvima i ne treba ništa. Meni ovaj mikrokosmos pamćenja zaboravljenog grada u bosanskim planinama nije doneo san. Jutro je svanulo uprkos svemu, ostala je samo ova uspomena na ljude sa čijim sam stvarnim životima i izmišljenim sudbinama proveo noć.

Dok sam ostavljao ključ na recepciji, Gončarovljev junak Oblomov šapnuo mi je na uvo: „Moj je život počeo gaseći se.“ Ko je to shvatio, postao je mudar. Ali, kome to još treba, uspomene na mudrost ne postoje, ona zahteva lično učestvovanje. Ko je na to spreman?

Dok je života i ljudi, u ovom obliku i sudbini, uvek će postojati dobra (?!) namera, koja će svim silama pokušavati da objedini raznoliku ljudsku zajednicu u jedinstvenu porodicu. Neko to zove „novi svetski poredak“, neko „đavolja rabota“, neko „sreća“, a neko samo ćuti, jer „u ćutanju je spas“ – kako reče jedan Andrićev književni junak. A i priča je uzaludna, jer ono što su vekovima ranije pokušavale religije, ideologije, programi i manifesti, uspelo je jednom banalnom proizvodu za široku upotrebu – sapunu. Iako je po potrošnji sapuna na poslednjem mestu u Evropi, Srbija se po potrošnji sapunskih serijala, uglavnom latinoameričke i turske (Sulejman je napokon stigao do „carstvujušče Vijene“!) produkcije, verovatno veoma visoko kotira (ne raspolažem tačnim podacima, usled ogromne konkurencije i broja zavisnika koji svakoga dana raste). Tačnije, ne postoji nijedna iole „ozbiljnija“ TV stanica koja kao osnovni adut gledanosti ne nudi beskrajne sage sa izmaštanim dramaturškim zapletima, uglavnom utemeljenim na univerzalnim slikama, patetičnim i sladunjavim pričama i jeftinim liciderskim imitacijama života. Saga se, naravno, maštom i posvećenjem gledalaca s likovima, neminovno preliva iz sebe u magičnu teksturu snova i emotivnog doživljaja, koji suvereno konfiskuje individualnost zarad posvećenja u imitaciju života. Pa šta je televizija drugo? Ali, na početku nije bilo televizije; magične reči su: domaćice, mediji, sapun… Nisam rekao: reforme, pridruživanje, standard… Da se razumemo odmah na početku.

Na početku ipak beše samo sapun…

Sredinom sada već prošlog veka, svemogući totalitarizam Komunističke partije na ovim prostorima pobedio je jedan drugi, suptilniji, efektniji i mekši pogled, koji se umesto u „srećnu budućnost“, pružao u ekrane retkih televizora, s kojih su emocijama naših roditelja suvereno vladali Ben Kvik iz Dugog toplog leta ili Dr Kilder iz Gradića Pejtona. Brzo, skoro na prepad, smenili su razdrljene brigadire, livce kraj visokih peći, rudare udarnike, smerne drugarice – bivše partizanke… Estetika kapitalizma se polako uvlačila u životni prostor komunističke ideje, suptilno, sa istom simbolikom, samo lepšom i neobaveznijom. Ameri su prekim putem stigli do komunističkog ideala, bez „socijalizma kao prelaznog perioda“, sa čulima i jednostavnom estetikom koja nikog nije obavezivala, gledaoce ponajmanje. Moja baba je u šestoj deceniji prvi put videla televizor, ali se na Bena Kvika i družinu brzo navikla; odnekud su joj bili poznati, s radne akcije sigurno nisu, kao predratna gospođa uvek je prezirala prostake. Seljake s kojima je provela dobar deo života je volela, ali seljačine nije. Danas su se opet svi oni vratili: udarnici s kosmičkom idejom mesnog nareska i mlakog piva, s čuponogim ženama i glasnim smehom da se ne čuje kad prdnu, samo malo drugačije zapakovani – u tesnim odelima i s retorikom i gestovima šumara zalutalog u salon za lepotu. Ali o tome drugi put. Pokojna baba me je zaklela da se ne bavim politikom! A i Dr Kilder i Ben Kvik ne mogu da prevaspitaju generacije unapred, za to je potreban kontinuitet. Ali, jedini kontinuitet ovde jeste – kontinuitet gluposti, brižljivo negovan i pažen.

No, nije sve baš tako obično i nefenomenološki utemeljeno. Treba se vratiti u vreme početka radio-emisija – u tridesete godine dvadesetog veka. Odatle se do današnjih dana vuče i idiotsko ime fenomena – sapunska opera. Kumovi radnog naslova koji je postao simbol bili su proizvođači sapuna, kojima je za potrebe reklamiranja robe bio potreban nekakav medijski okvir. I našli su ga u prvim petnaestominutnim, a kasnije i polučasovnim emisijama, koje se obraćaju onima koji se bave pranjem: ženama (danas se obraćaju onima koji se bave prljavštinom duše – svima). Termin emitovanja je bio, na prvi pogled protivno svim zakonitostima marketinga, usred dana, kada su deca u školi, a muževi na poslu. Recept je bio skoro savršen: dramske scene koje opisuju porodične zgode i nezgode, uz stalni sastav glumaca, intimni manir, orijentaciju na dijalog i prepoznavanje i usporeni tempo s čestim ponavljanjem ključne teze, koji je kasnije zamenila spora kamera latinoameričkih „virtuoza“ i turskih genijalnih producenata. Uzurpiranjem medijskog prostora, televizija je prepoznala potencijal pomenutih „opera“ i od tada se virus širi uz mnoštvo varijacija i modifikacija.

Jedan od najprisutnijih oblika sapunica na ovim prostorima spada u podvrstu koja se u zemljama nastanka, uglavnom španskog govornog područja, naziva „culebrones“. Terminološka različitost podrazumeva suštinsku istost u likovima koji igraju na dobitnu spregu gledaočevog saosećanja i posvećenja s glavnim junakom, uprkos banalnom melodramatskom zapletu, ili upravo zbog njega. Očigledno je Andre Žid bio potpuno u pravu kada je rekao: „Loši romani su najbliži životu.“

Pisac ovih redova nije – u odnosu na one koji ovo budu čitali, ili one koji svoju pripadnost velikoj porodici bezimenih gledalaca budu dokazivali religioznom odanošću „culebronesima“ – posednik tajnih znanja; svest o banalnosti i trivijalnosti ovih serijala u sličnoj meri poseduju uglavnom svi. Američki sitkomi su brzo uspeli da od latinoameričke naive naprave veći biznis. Vulgarno, s prišivenim zakrpama banalnih situacija i glamura koji treba da zaseni prostotu, da ne vidi pantljike kojima se upravlja lutkama i blesavošću gledalaca, te njihovim beskrajnim potencijalom da budu prevareni. Kao da je od komedije del arte na brzinu napravljen holivudski spektakl, isto kao što bi serijal o „mukama“ srpske vlade mogao da se prikazuje u nastavcima, pa bi uz izvesne veštine kamermana i režisera neki ministri mogli čak i da izgledaju inteligentno. Dakle, sve je moguće. E baba, baba…

Ali, da nije reč o banalnom fenomenu, dokazuje i to što je tokom poslednje decenije i po samo u Americi objavljeno preko 90 vrlo ozbiljnih monografija o poetici sapunske opere. Feministkinje čak ističu da je to autentičan oblik ženske masovne umetnosti, i tu su donekle u pravu. Osnovni oblik „muške“ umetnosti je linearni, dok „ženska“, manifestovana u sapunskoj operi, poštuje sasvim drugačije zakonitosti: u centru pažnje nije radnja, nego složeno tkanje intimnih odnosa (otuda dečije greške produkcije i malograđanska banalnost scenografije prolaze nezapaženo). Ovde više ne dominira vid, nego sluh, posredstvom vodećeg dramaturškog sredstva – dijaloga. Otuda se svi likovi deru i viču, unoseći se jedni drugima u lice kao komšije na sudu oko međe, puta ili žene, što je još bliže poetičkom obrascu ovih serijala. Ovde zaista neću da pominjem srpsku političku „elitu“, da mi baba ne bi ustala iz groba pre Sudnjeg dana.

Estetika besmrtnosti – „istina“ u nastavcima

 Aristotel je govorio da se šifra za uspešnost umetničkog ostvarenja uopšte krije u postizanju saosećanja posredstvom poistovećivanja. Umetnost je, verovao je drevni filozof i mudrac, dočaravanje života, samo što je život, par desetina vekova kasnije, postao veštačka himera, sastavljena od televizijskih i medijskih parafraza bajki. Jer samo su bajke još uvek u dosluhu sa ostacima animističke svesti u nama, koja je još uvek u dosluhu s transracionalnim, odnosno s podsvesnim porivima, kojima se nestale individualnosti bore da bar malo nadiđu svoj život svagdašnji i sudbinu hudu, a šta drugo. Pogotovu što „sapunica“ ne obavezuje; nema obrazovnih, etičkih i umetničkih zahtevnosti, naprotiv, čak ni istina ne postoji kao ontološka ili božanska kategorija. Svaki junak ima svoju tačku gledišta, svoju istinu, a najvažnije je da nijedna od tih istina ne može biti poslednja, niko neće podvući crtu i izvući sižejne zaključke. Istina se, tačnije, njeno tumačenje u uvek novim sižejnim obrtima, nastavlja iz dana u dan, sve do željenog ideala – estetske besmrtnosti. Vrtoglav put od neophodnosti do izlišnosti koja simulira važnost pitanja pravde i ulogu ljubavi prelazi se za nepun sat! Filozofiji su trebali vekovi, ali ko će da čeka mudrost i pamet, pivo se smlači a pica ohladi, a na drugom programu počinje nova doza silikona, penthausa, izglancanih automobila, plastičnog cveća i plastičnih emocija.

Evo najnovijeg primera.

Kada se Sulejman zahvaljujući televizijskom serijalu ponovo vratio na Balkan, razgovarao sam s nekoliko istoričara, koji su mnogo pozvaniji da mi rastumače taj period koji poznajem samo iz romana Radovana Samardžića Sulejman i Rokselana i narodnih pesama, koje mi ovom prilikom nisu od prevelike pomoći. Nisu bili sigurni da je sve to bilo baš tako, ali su u jednom bili saglasni: kostimi su „pogođeni“, kao i administrativna organizacija dvora. Dakle – estetika i propaganda. Šta više treba?! Kao da su režiser ili scenarista čitali Aleksandra Hercena, koji je rekao: „Ljudska istorija nema libreto, glumci moraju da improvizuju uloge.“ Ali, u zacrtanim okvirima i improvizacija može da bude veoma jasno i uspešno fokusirana, kako na ciljnu grupu, tako i na željenu sliku. Od Turaka bi mogli da uče ovdašnji „spin majstori“, ne smeta što mrdaju usnama dok čitaju titlove.

 Smrt ne postoji, kao ni život, uostalom

Mada je svaka epizoda razvijena u vremenu, celina serije se može rastezati unedogled (kao rekonstrukcija vlade, daleko bilo), jer je osnovna potka koja podupire radnju zasnovana na konfliktima koji se nikako ne mogu razrešiti pobedom samo jedne strane. Kao ni moja sopstvena naiva, koja se nadala da će se moj omiljeni sitkom Tvin Piks ipak završiti, da bih na kraju svojih nadanja shvatio da kraja – nema. Imitacija života uvek je najlošija varijanta večnosti.

Junaci serijala stupaju u zonu bezvremenosti; njihovom sukobu je određeno da traje večno. Ni fizička smrt nekog od junaka ne može da unese promenu u siže, koji može da traje nezavisno od svojih nosilaca, jer ih je odavno nadrastao – pobedio. Za razliku od obične priče, u kojoj pobeđuje ili dobro ili zlo, u „sapunici“ su te dve krajnosti neraskidivo povezane i nemoguće je povući jasnu granicu između „više dobrih i pomalo zlih“ i onih drugih, ako ih uopšte ima. Osnovna analogija je u životu svagdašnjem miliona gledalaca, koji karnevalsku sliku svoje podsvesti posmatraju svake večeri u terminu sopstvene molitve nad ispraznošću života i davno nestalog smisla. Verovatno je sada jasnija ljubav između glumaca i političara: i jedni i drugi veruju u večnost – samo svoju. Prvi veruju da je večnost serijala ipak nekakva večnost. Drugi veruju da je bolje slizati se sa silom nego s umetnošću; u svakom slučaju je – udobnije. Baba, neću više…

Sve u svemu, gledaoci, što pomalo vraća nadu, još uvek navijaju za „pozitive“, dok kazna, bar u TV iluzijama, uvek sustiže krivce. Pravda, izgleda, još samo ovde može da pobedi, samo što glavni junak neće odjahati u praskozorje kao u vesternima, već u novi nastavak iluzije koju zovemo   „culebrones“, „sapunica“, „sitkom“, a veoma retko (ili nikada) – život.

Nestankom kraljevina i svođenjem evropskog plemstva na paradne počasti i relikt prošlosti koji još uvek plamti iz požara buržoaskih i proleterskih revolucija, iz života svagdašnjeg izgubilo se jasno pozicioniranje na plemstvo i plebs. Rizikujući tužbu nekog dežurnog humantiranog protivpožarca, koji će me zbog sledeće teze prijaviti dežurnoj službi Helsinškog odbora, smatram da je takva vrsta organizacije bila prirodnija (nisam rekao bolja, neka izvine konformisti). Centar moći i simbol autarhične vlasti – dvor, koji je često bio sinonim za gradsku tvrđavu, rasuo se i atomizirao na mnoštvo manjih simbola, koji su se kasnije zvali društvene institucije ili porodice, svejedno. Za vreme pošasti i varvarskih napada, običan čovek više nije mogao da se skloni iza zidina zamka lokalnog vlastelina. Naprotiv, on je upravo bio isturan da primi sve ono što je novovekovni vlastelin svojom bahatošću ili glupošću zaslužio. Luis Mamford kaže da je „varoš uveličana kopija žene“ (verovatno se progresivno uvećava i sve drugo; osobine „posrnulih žena“, na primer). Možda to ima veze s grehom, a greh još od Edenskog vrta ima veze sa ženom (iako je za sve, za ljubav, mržnju pa i za greh, potrebno dvoje). Kako god, pored narečene simbolike, važna je i pomenuta simbolika moći i njenih oltara – šaltera i matičnih biroa, institucije koja je doživela parodični vaskrs u svetlu modernog doba.

No, za ovu priču je mnogo važnija – pored mitološkog značenja „večnog ženstvenog“ – simbolika samog dvora, koju je suvereno preuzeo glavni grad, postajući matrica i etalon svega onoga što propisuje kodeks građanske i političke poslušnosti, promovisan i propisan u (sub)političkim i (sup)kulturnim institucijama angažovanim na održavanju dvorskog života. Nekada se za onoga koji ide u Beograd na školovanje govorilo: „Ide da uči za Tita!“ I zaista se iz perspektive provincije mnogo jasnije videlo nego s lica mesta: postojao je dvor – Beograd, i operetski lik kralja – Josip Broz, mnogopoštovani Tito. Glavni grad je imao centralnu društvenu i političku ulogu. Bila je to obmana kolektivizacije i ideološkog marketinga, ali sve obmane u sebi imaju zrnce istine i sve su sladunjave i lake za varenje i uspavljivanje u iluzijama. Jer i komunisti, utonuvši u svilene čaršave i naručje balerina i tek opismenjenih drugarica, sekretarica iz poražene klase, u uštirkane kragne i fraze, postepeno su popuštali dizgine. Privid reda i zakona povremeno su remetile dvorske spletke, ali i građenje „novog“, socijalističkog čoveka. To je isto ono (polu)biće koje je evoluiralo u posvećenika „evropskog puta i reformi“. Lice i naličje dvora i karaktera vlasti. Kao što je u starom Rimu Komod, najobičniji razvratnik, bio kudikamo popularniji nego Pertinaks, čovek častan i pošten. Da bi pokazala koliko joj je Komod miliji, pretorijanska garda je ubila Pertinaksa čim je preuzeo vlast, jer on nije bio zastupnik njihovih obmana, tumač konformizma i služenja gorima od sebe, prividu njihove vlasti i prividu vlastite egzistencije.

U prestonici su, kao zmijin svlak, brzo otpadale provincijske navike, običaji i dijalekti, oblikujući se ponovo prema slici „kraljevskog dvora“.Važnost njene „nacionalne“ uloge ogledala se u tome što je bila vredno oponašana. Poreklo je bilo manje važno. Ne treba posebno apostrofirati da su oni koji su bili sposobniji za tu vrstu mimikrije, zauzimali i više mesto u društvenoj hijerarhiji. Za neupućene: to su isti oni koji su dolazeći u Beograd preskakali tramvajske šine da ih ne udari struja i koji su radeći danju u fabrikama, a noću sričući iz bukvara ili marksisitičkih brošura, popunjavali mesta na prvomajskim paradama ili sindikalnim skupovima, stoički trpeći bedu sve dok ne bi kupili polovnog fiću, perlonsku košulju, cipele „pačiji kljun“, sat marke „raketa“, ili šuškavac, što ih je automatski svrstavalo u red malobrojnih malograđanskih polubogova – dvorskih posvećenika. Odlazeći za vreme godišnjih odmora u rodna sela, posvađani s reakcionarnim roditeljima koji u svojoj „nazadnjačkoj zatucanosti“ nisu shvatali „dikaturu proletarijata“ i „ulogu radničke klase u svetskoj revoluciji“, pričali su zabezeknutim rođacima i prijateljima, uzdišući trudbenički, kako je život u gradu pakao i da bi se sutra vratili u selo da žive kao i oni, samo kada bi svetska revolucija i industrijski progres sačekali malo u svom nezaustavljivom napredovanju. Posle je došla demokratija, a sinovi tih gradskih seljaka postali su demokratske perjanice, koje su osuđivale očeve zbog „komunističke prošlosti“. A onda je došlo OVO, ma kako se zvalo!

A u stvari, sve je stagniralo, pa čak i nazadovalo, osim privida života, koji nezadrživo napreduje u granicama dvorskih opsena. Karnevalska slika mora se svakodnevno održavati novim predstavama, jer brzo kretanje, površno uzbuđenje i opasnost psihološki zaslađuju gorku pilulu autokratske političke discipline. Svakodnevna parada moćnika, angažovanih društveno-političkih radnika, jedna je od glavnih dramaturških postavki dvorsko-gradske scenografije. Vest u žutoj štampi postala je službena informacija najvećeg prioriteta. Surogat života, sjaja i luksuza očigledan je i slučajnom prolazniku, penzioneru, tramvajdžiji, radniku koji se upravo vraća iz noćne šihte. Svi oni učestvuju u spektaklu pretvaranja korisnog i smislenog života u pasivno parazitiranje „rijalitija“, u kome pokušavaju da u sopstvenim životima zaigraju glavne role. A svi oni Adžuvani, „baba-Dudići“, „hadži-Pešići“, preživeli sve okupacije i vlasti, i njihovi trabanti – poluniteligenti na tronovima građanskog dostojanstva, oni su ti koji urbane ale hrane provincijskim talentima kreativnih montanjara, setnih duša pobeglih od malograđanske dosade i smole, od planiranih udaja i montiranih ženidbi, rodbine i sirotinje, nedeljne sreće i večne tuge… Njihove talente i oči pune nade sačekalo je prezrenje onih kojima su samo neki dan ranije otpali rep i opanci.

Ali, da se vratimo starom Rimu, večitom idealu civilizacije i večitoj slici propasti, koju prečesto i prebrzo zaboravljamo. S prvim vekom pre nove ere Rim je ušao u one faze urbanog postojanja koje je Patrik Gids nazvao „parazitopolisom“ i „patopolisom“: gradom parazita i gradom bolesti. Tako je Rim postao „posuda negativnog života“, života koji se okreće protiv samog sebe u nastranim i razornim delatnostima. Rim je (kao i Beograd, i na vodi i bez vode) obnovio i proširio zla kojima kao da su izložene sve civilizacije; u njemu su pronađeni arhitektonski oblik i javni ritual koji favorizuju stalno izražavanje tih negacija. Dvor se proširio na sve sfere života, postao je izglancana slika, prilika i oblik svake posuvraćenosti. Teme „žute štampe“ postale su glavno zanimanje građanstva; sve druge delatnosti služile su posredno ili neposredno u ovoj areni primitivizma. Baš kao što danas „pravi“ život za milione ljudi postoji samo na „ružičastom“ televizijskom ekranu, dok su sve neposredne manifestacije života drugorazredne, pomoćne i skoro besmislene. Rimljani su propali. Nama to za nas još niko nije javio.

Besposlena gomila baza po gradu (dvoru), tražeći negde odavno izgubljeno sopstvo i zavičaj. Polako stiče nemušti osećaj da je integralni deo nečega važnog, diveći se sebi u svim stepenima karikature nekadašnjeg gospodstva, meračeći pred slikom raskoši kao posledicom političkog nepotizma, ketmanstva i licemerja. Samozadovoljno i mazohistički uživaju u predstavi sopstvene propasti i samokažnjavanja. Jednog jutra će shvatiti, kao početkom devedesetih, da su na margini bivšeg života, u redu za mleko ili hleb. Ili ispred totemske ispostave dvora – šaltera, ispred kojeg pogureni čekaju da pošalju pismo deci u neku inostranu zemlju, čije su ime precrtali s dobijenog pisma, ili potvrdu o penziji – jedini pismeni dokaz da su živeli. Oni manje srećni već su ostavili kosti u nekim bezimenim vukojebinama, misleći da time brane sebe i integritet dvora, ne mogavši da shvate, posle uzalud potrošenog života, da se sve to brani isključivo na dvoru. Neki su čekali bombe, upućujući nekim tuđim dvorovima pitanje zašto nas svet mrzi, a ne znajući da odgovor treba da potraže na sopstvenom. Drugi su poverovali da neće biti ponovo prevareni i da šarena laža može biti slatka. Možda i može, ako je ne zagorča talog iskustva i inteligencije, onome ko ih ima, naravno. Ne znam samo zbog koga sada gladuju i koliko dugo mogu da hrane strah ili da ga puštaju da se on hrani njima!

Ostala je izreka: „Lepa ko Jovanka“, iz vremena kada su sve žene nosile punđe kao Jovanka Broz, a muškarci „fronclare“, rupičaste treger-majice, sandale, značke s likom JB-a. Ostali su spomenici nekih bivših života i neki grobovi zarasli u korov, ili oni koji se još uvek kreću, čekajući komunizam, jer, „u komunizmu ćemo svi živeti u Beogradu“. Ostao je i dvor, s nekim drugim „kraljevima“. Ostalo je pitanje za koje onaj ko ga postavlja misli da odgovorom na njega mogu da se otvore vrata mudrosti: „Šta se priča po Beogradu?“ Ništa!

Nisam odrastao u vreme onih romantičnih generacija koje su se igrale klisa, bacanja kamena s ramena i ostalih čobanskih igara. Mislim, nisam bio čobanin – sad sam čobanin, mada poistovećen s ovcom (možda jednoga dana uznapredujem u ovna, ali to ne menja čupavu ontologiju života), kada vidim ko ima formalnu vlast nad mojim guravim životom – ali ovce nikada nisam čuvao (verovatno ih ne bih ni sačuvao, ni one nacrtane). Međutim, u toj individualnoj i intuitivnoj kompleksnosti upravo se i kriju osnovne smislene zakonomernosti simbioze života i igre.

U drevnim igrama, koje su svoju metodičko-motoričku postavku crple iz okoline i životnih rituala, koristeći se pomagalima koja su bila nadohvat ruke, jedini limit i mera uspešnosti bili su profilisani psiho-motoričkim mogućnostima samog igrača. Dakle, oprema, dopinzi, visinske i nizinske pripreme, brzina vetra i nivo adrenalina nisu uopšte bili presudni. Naravno da je u tim okolnostima igra bila elemenat koji je nadopunjavao i obogaćivao život, čineći ga, u toj kreativnoj uzajamnosti, mаlo boljim i donekle smislenijim. Nesumnjivo je da su u tim vremenima igru prožimali i inspirisali mitologija, predanje i onaj njegoševski pozitivni nihilizam da će biti „što biti ne može“, pa su samim tim generacije klisa, „kalema od konca“ i „šerpica po pesku“ bile sposobne da nadograde svoje znanje i primordijalne kreacije i stvore grandiozna dela, kojima se služi čitavo čovečanstvo. Uz izvesna uopštavanja, čitav korpus naučnih i književnih dela nastao je kao posledica neke od igara. Naime, veoma mali broj ljudi zna da je Nikola Tesla pored matematike studirao i filozofiju, naizust je znao svoje omiljeno književno delo, Geteovog Fausta, a skicu asinhronog motora nacrtao je štapom u pesku dok je šetao parkom. Albert Ajnštajn je svirao violinu u jednom amaterskom bečkom orkestru (ovde nećemo ulaziti u deo njegove životne priče s našom Milevom Marić – matematika može da bude ljubav, ali ljubav nije matematika). Poznata je anegdota da ga je dirigent, kada je otkrio da falšira, prilikom jedne probe ukorio rečima: „Gospodine Ajnštajne, pa vi uopšte ne znate da brojite!“ Godinama kasnije, na pitanje jednog novinara o suštini Teorije relativiteta, Ajnštajn je odgovorio: „Ni meni tu nije baš sve jasno da bih mogao da vam objasnim, ali bih mogao to da vam odsviram na violini.“ Ovakvih primera je mnogo: od Meri Šeli, žene čuvenog pesnika Persija Šelija, koja je za opkladu napisala Frankenštajna, do poznatog matematičara Luisa Kerola, koji je svojom Alisom u Zemlji čuda postavio univerzalne umetničke i matematičke paradigme i alegorije koje i danas opčinjavaju i tumače i čitaoce. Ali zašto ovde razmišljam o svemu tome?

Pre nekog vremena svratio sam slučajno u jednu „igraonicu“. Upravo ovaj kolokvijalni naziv govori dovoljno o tome da jezik (ljudi) više nije u stanju da imenuje suštinu stvari i pojava, već samo njihovu spoljašnju sliku ili intuitivnu asocijativnost. Video sam sve te mlade posvećenike sveta elektronskih himera i kompjuterskih simulakruma. Toliku predanost, posvećenje i nezainteresovanost za okolinu nisam video ni kod monaha i pustinjaka, pisaca i naučnika, onih koji su svoje delo poistovetili s misijom i smislom života. Tada sam prvi put sebi postavio pitanje koje glasi kao naslov knjige Filipa Dika po kojoj je snimljen antologijski film Blejd raner: Da li androidi sanjaju električne ovce? Granica između simulakruma i života je potpuno nestala, a stvarnost je postala sasvim relativna kategorija, čija se „opipljivost“ meri rezolucijom ekrana i mogućnostima grafičke kartice.

Međutim, nije me samo to obespokojilo, budući da ne spadam u apsolutne mračnjake koji nikakvu evoluciju u društvu ne prihvataju, mnogo više me je naterala na razmišljanje sama postavka pomenutog simulakruma. Naime, svi znaju za matematičke odrednice konačnosti i beskonačnosti, ograničen broj permutacija, koji može samo da teži beskonačnosti, ali koji nije beskonačan, naprotiv, čak i beskonačnost poseduje neku vrstu matematičke konačnosti. Ali upravo u tome i jeste kvaka: u krajnje uprošćenoj i algoritamskoj težnji za beskonačnošću, koja u sebi emanira i nosi sve moguće životne konačnosti i ograničenja. Osvajanje novih nivoa tiče se pre svega iskustva  i predvidljivosti. Ako bismo išli dalje ka suštini, došli bismo do manje ili više komplikovanog kompjuterskog algoritma, koji bismo mogli i da promenimo po sopstvenim potrebama. Ali to opet neće biti ono osnovno arhaičko-alhemijsko jedinstvo „učenja s duhovnom namerom“, koje savetuje: „pogledaj sve, i što je dobro  ̶  zadrži“. Osnovne namere za ostvarivanjem integralne ličnosti u jednokratnosti i neponovljivosti ljudske prirode više nema, ali, istini za volju, izvesna identičnost ovih igara i njihove alhemijske „konačnosti“ sa životom ipak postoji. Igrice i život su na isti način ograničeni; neki nivoi se ne mogu preći ako se ne poseduju tajne veze, znanja i linkovi, i to, naravno, s moralom i ličnim sposobnostima nema veze. Oportunistička prečica između „jesam“ i „biti“ daleko je jednostavnija i primerenija u kontekstu elektronskih himera nego u stvarnom životu; svi prosečno inteligentni ljudi u stanju su da svoje instinkte projektuju u relacije u okviru kojih mogu da osvajaju i da budu osvojeni, da ubijaju i da budu ubijeni bez bilo kakvih posledica, jer uvek postoji „game over“ kojim se život ne završava i „play again“, kojim uvek može da se počne iz početka. Naravno, bez bilo kakve odgovornosti, karmičkog i moralnog greha. Iluzija života se multiplikuje na putu sintetičke beskonačnosti i ponovljivosti. Na primeru prvog postelektronskog i kvazietičkog bombardovanja Jugoslavije to se moglo jasno videti. Zbog toga nisam ni osećao mržnju prema napadačima kao prema pravim ratnim neprijateljima; znao sam da generacija dece odrasle na „Majkrosoftovim“ iluzijama igra još jednu od igara, u kojoj će im, na kraju, ako je budu dobro odigrali, biti omogućeno da se upišu na listu najboljih igrača.

Moderan čovek traga za senzacijama, a svi spomenici i znanja „arhaičnog“ doba izgledaju suviše jednostavno i obično, zato što su plod suštinskih zanosa, koje moderni čovek nema i zbog toga mora stalno da izmišlja nešto svetlucavije i lažljivije (nisam spomenuo ni Beograd ni vodu). Ali vrhunske domete u nauci i umetnosti još uvek će postizati samo oni  ̶  ako ih još ima  ̶  koji na potoku prave vodenice ili klikere u džepu zamišljaju kao čestice nekog kosmičkog elementa i, u svojoj božanskoj otvorenosti, nijedno znanje ne smatraju beskorisnim, čak i ako na prvi pogled nije upotrebljivo.

Nikada nisam voleo da „ličim“ (na nekoga ili nešto), ali sam voleo da „podsećam“, pogotovu na ljude koji su ljudski rod oduvek opominjali na sebe, na suštinu postojanja. Takva istina je, naravno, nepopularna. Daleko od toga da se uvredim ako mi neko kaže nešto što se tiče moje ličnosti ili rada. Mišljenje je kao dupe, svako ga ima, pa čak i ja. Jedna davnašnja analiza mojih priča naterala me je da se duboko zamislim nad godinama planiranim i pokušavanim begom iz malograđanštine i običnosti. Naime, na jednoj književnoj večeri, književni kritičar primetio je da u mojoj prozi ima dosta reči koje označavaju gastronomske pojmove (npr. „more je proždiralo brodove“, „pisac je hranio vatru“… itd.), i bio je u pravu, s tim što sam i ja veoma iznenađen shvatio da se nisam ni milimetar odmakao od osnovne, skoro oblikotvorne kategorije (namerno kažem „kategorije“, a ne npr. „osećanja“) ovih prostora i naroda koji žive na njima – gladi.

Odrastao sam u relativno situiranoj porodici, s roditeljima intelektualcima i, kako se to obično kaže, ničega nisam ostao željan. Kasnije se, naravno, život postarao da okusim sve ono što sam u detinjstvu izbegao, i tada sam tek shvatio da glad nije fiziološko osećanje nedostatka hrane, već mentalitetsko-karakterološka osobina. Trajnija je i postojanija od svega ostalog: kulture i umetnosti, na primer. Ako neko ne veruje, neka pita nekoga, starijeg ili mlađeg svejedno, kakva su bila vremena rata, kriza, loših godina… I prva emocija kojom će dotični pokušati da nas uvede u priču o svojoj patnji počinjaće u najvećem broju slučajeva univerzalnom slikom i rečima: „’leba nismo imali da jedemo“. Sve ostale misli o društvenom, kulturološkom, ideološkom ili metafizičkom uzročno-posledičnom nizu ili aspektu koji je doveo do toga dolaze obično posle, više kao scenografija u okviru koje ova primarna emocija gladi ima svoje kraljevsko mesto. Evo još jednog primera: u dugoj mitomanski i mitološki intoniranoj sagi o „voljenom maršalu i najboljem drugu“ (J.B.Titu prim.aut.), pogotovu u delu koji se tiče priča iz njegovog detinjstva, centralno mesto zauzima priča o tome kako je „mali Joža“ skuvao suvu svinjsku glavu i nahranio mnogobrojnu braću i sestre… I tako dalje. Komunistička mitologija je invertovala i vulgarizovala scenu iz Jevanđelja – Svadbu u Kani Galilejskoj. I, naravno, hlebovi su, kao kod Velikog inkvizitora F. M. Dostojevskog, zaklonili horizonte. Ovo sam pokušao da proverim i praktično i svi „anketirani“, koji su, poput mene, imali tu sreću da u školi uče o „maršalovom“ detinjstvu, prvo su se setili te priče. Ne samo zbog toga što im je kasnije napisana i izmišljena „zagorska saga“ izlapela iz pamćenja već i zbog toga što su reagovali „na prvu loptu“ – instinktivno. Ali taj instinkt nije dominantan zbog toga što ljudi u sebi gaje animalne sklonosti ka zadovoljavanju svojih potreba, već zbog toga što nam je glad duboko usađena u psihu kao grozničavo osećanje održanja života, njegova inverzna, strahom oblikovana emocija. U zemljama pogođenim ratnim sukobima ne govori se o katastofi u kojoj stanovnici mogu da ostanu bez glave na ramenima, već o „humanitarnim katastrofama“ u kojima ostaju bez „hleba i za na hleb“. To obično izaziva veće zgražavanje i razumevanje čak i presitog razvijenog sveta nego sam preduslov: rat i ubijanje.

Očigledno se grandioznost i dostignuća modernih civilizacija više ne ogledaju u izgradnji monumentalnih spomenika trajanja, hramova i bogomolja, već u punim rafovima i gondolama supermarketa, gde se plotsko uživanje u hrani pretvara u ritual kupovine i tako se krug (be)smisla materijalističko-pozitivističke civilizacije zatvara u želucu. „Reč je postala meso“, a Hristove reči iz Jevanđelja, „Ne živi čovek samo o hlebu nego i o svakoj reči Božjoj“ – o tome, inače, govore sve religije – zaboravljene su kao atavizam prošlosti. Sadašnjost je obojila glad za karijerom, slavom, moći, novcem… i mnoštvo „malih“ gladi, koje je porodila jedna velika, nastala kao gubitak svih duhovnih i transcendentalnih uporišta i vrednosti: večita genetska glad sirotinje. To je jedina istinska valuta političke retorike i sentimentalnih lagarija, time nas kupuju jer nas je glad već izvrednovala i svakom zalepila cenu.

Nezasitost kao sudbina. Civilizacija se neće ugasiti u oskudici, već u preobilju, a neke bitne razlike i nema: čovek se davi u punoći na identičan način kao u praznini. Kao što iz sopstvene nezasite gladi gleda tuđu „sitost“, ne želeći da zna da je njegov komšija takođe suvereno pomerio granice (be)smisla u večitom posedovanju i prežderavanju svačim što moderna civilizacija uspeva da isfabrikuje. Ali taj „pravednik“ potrošačke religije zaboravlja da nikada ne možemo posedovati sve, odnosno, ako to ikada i bude moguće, tada više nećemo posedovati vlastiti život.

Ljudi moraju da jedu da bi živeli – to je biologija, ali ljudi sve više žive da bi jeli – to je psihologija, prokletstvo, rekli bi oni skloniji tradicionalnom tumačenju (ne)sitosti.

Socijalizam je bio sistem u koji se projektuju sve pomenute gladi i koji je na tron postavio „blagoutrobenije“ punih stomaka kao osnovnu pretpostavku „najpravednijeg društva“. Da nije tako, da li bi animalni i najniži instinkti imali takvu stoprocentnu prolaznost u društvenoj hijerarhiji, pa čak i preki prolaz u institucije sistema? Večita sumnjala neka razmisle o tome zašto su „jagnjeće brigade“ bile vrlo zastupljene političko-ekonomske formacije, sastavljene od „najuglednijih“ poslenika političko-ekonomske „elite“. Da nije bilo njih, da li bismo se i dalje „jeli“ između sebe, kao što smo to radili u poslednje dve decenije, ili još ranije? Sada više nema drugačijih sistema, razlike su male kozmetičke finese. Mislim da na jednom mestu u Đavolovom rečniku Embrous Birs kaže da je „majonez Francuzima zamena za religiju“. Ne znam za Francuze, ali Srbima su prežderavanje i težnja ka njemu u svakom direktnom i prenesenom značenju zamena za ideologiju.

U eseju „Gradsko čergarenje“ Mihail Epštajn piše o torbama koje ljudi nose iz kupovine: „U tim torbama što krstare gradom ima nečeg otvoreno gramzivog i grubo materijalističkog. Kao da su izašle napolje iznutrice koje čovek pridržava sopstvenim rukama. Ulicom nosiš torbu kao vlastiti stomak izvrnut naopako.“ Ili, u nastavku: „Te bisage i mešine pravljene su upravo od koža ubijenih životinja, najčešće od – želudaca. Tako da torba po poreklu i jeste želudac, samo što on više ne guta i ne vari, nego prima ono što će da vare drugi želuci.“

I šta na kraju ostaje čoveku, kakva to uzvišenost može da nikne iz želuca i kloake ere Vodolije? Nikakva. Da li se život svodi na beskrajnu trku i borbu u kojoj jedeš ili bivaš pojeden – da. Ima li izlaza – nema, bar ne u ovom životu.

Posle omamljujućeg sna u himeričnom „raju“ realsocijalizma i isto tako himeričnih poslednjih par decenija, kada su probuđeni narodi, poverovavši da su izabrani u svojoj patnji, davali najbolje i najgore od sebe, došlo je vreme surovije od same stvarnosti – vreme u kome treba da se suočimo sa sobom. Verujem da bi većina poželela da se nađe u boljem društvu, ali, kao i sve ostalo, vreme izbora je prošlo.

Mnogi pobornici prošle belle epoque verovatno sе ne bi složili s tezom da je jedini objedinjujući i nepromenljivi elemenat života posle Drugog svetskog rata bio – siromaštvo. U prvih par godina materijalno, a posle je nekoliko decenija trajala prava hiperinflacija siromaštva duha, morala, savesti… dok nije ponovo zavladao period materijalne oskudice. I kao što su revolucije obično produkti loše literature, tako je i period tranzicije samo loš produkt još lošije vizije balkanske postkomunističke stvarnosti i isto tako loše vizije liberalnog kapitalizma s kriminalnim podtekstom.

Uravnilovku i uniformnost beslovesne sitosti smenilo je šarenilo evropskog otpada i velika raslojavanja – bogati su bili sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji. Da ovi redovi ne bi ličili na manifest nove revolucionarne svesti i socijalne pravde, potrebno je delimično objašnjenje moje već poslovične skepse. Naime, ako pođemo od pretpostavke da sam sve oblike postojanja (pa čak i teorijske varijante) balkanske svakodnevice upoznao iz prve ruke, ostalo mi je samo nejasno (ili, upravo, kristalno jasno) nešto što više pripada matematici i algebri, a manje političkoj teoriji, što je obrnuto proporcionalno nacionalnom dohotku, minornim platama, socijalnim pomoćima, kirijama i apanažama… a direktno proporcionalno cenama, ekskluzivnim prodavnicama, novim automobilima i standardu vidljivom na ulici, da ne idemo dalje.

Dakle, odakle novac, na koji način se kupuje vreme i prostor? Ako se, u isto vreme, zna da su plate više nego simbolične, nezaposlenost velika, a mogućnosti zarade smešno male za većinu onih koji su doskora bili na „državnim jaslama“ i živeli „dan i komad“? Pa od bakšiša; raznih stimulacija za poslušnost i „društveno poželjnu“ svest. Višak vrednosti iz marksističke političke ekonomije pretvorio se u mrvice sa stola onih koji drže „kesu“ u posedu. Naviknuti na nezarađene apanaže, nesposobnost i licemerje kao važne podatke u radnim biografijama, siročići realsocijalizma veoma su se brzo privikli na nove gospodare, nove finansijske tajkune kriminalne prošlosti i „patriotskih“ zasluga. Svesni da nisu vredni izvan proste činjenice slugeranjstva, usavršavaju odavno naučen dar dodvoravanja i ulizivanja, i to se nagrađuje. Na nižem nivou država nagrađuje one siromašnije, zatvarajući oči pred sitnim švercom i malim lopovlucima u društvu koje je izgrađeno na poznatom imperativu pljačkaša poštanskih kočija iz ruskih stepa J. V. Staljina i V. I. Lenjina: Prvo banke, pa onda sve ostalo! Dakle, zarađujemo trista evra, a trošimo, za prosto preživljavanje, šeststo evra. Odakle nam onih trista viška, ne znamo ni sami. Ali ima ko zna – gospodari naših strahova, oni koji kuju nove okove i daju nam bakšiš ako smo nasmejani, poslušni i glupi dok ih nosimo. Mislim da u tome prednjače „intelektualne elite“ s malim platama i velikim osmesima, s jeftinim frazama i skupim automobilima. Svako ko je mogao da se uhlebi u neku „asocijaciju“, postao je asocijacija na sebe bivšeg, ali nećemo valjda ovde o moralu. A o čemu bismo drugom? Nauka nikoga više ne interesuje, umetnost dostojna intelekta i istinske kreacije postoji samo u tragovima, ali postoje umetnici, pesnici, pisci, tumači, teoretičari, analitičari… čak više nisu ni državni, sada su globalni.

Uzimamo jedan dinar, a vraćamo tri, plaćamo i što ne potrošimo, a potrošeno nam reprogramiraju, pa ponovo plaćamo. Zadužujemo i svoju decu i pokušavamo da ih ubedimo da je to „za njihovo dobro“. Možda i jeste – za naše svakako nije. Sve ovo me podseća na jednu priču za koju nisam siguran kako se provukla u „čistu“ tradiciju s obzirom na jasan homoseksualni podtekst, ali, ko zna, možda je narodni genij i tada bio dalekovid, pa predvideo savršen sistem: s malo para, zadovoljstvom, bakšišom, obrtom sredstava, socijalnom pravdom, tržišnom ekonomijom, gej-paradom, reformama… Pitanje kakve to ima veze s homoseksualcima i seksom uopšte nije na mestu – ima, i te kako. Dakle, priča ide ovako, kako su je meni pričali, pričam i ja vama. Veća grupa kiridžija bila je dugo na putu, od nemila do nedraga, po šumama prepunim hajduka i varošima prepunim varalica i lukavih trgovaca, daleko od toplog doma i svega onoga što dom jeste. I tako jedne večeri zanoće oni u nekoj maloj i tesnoj čobanskoj kolibi, napolju studena jesenja noć, bije studen, dal’ od planine, dal’ od vode ili Beograda na vodi, ko to sada zna? Oni polegali po slami kao sardine. Pritisli se jedan uz drugog da se malo ugreju. Dugo su bez žena, a narodna mudrost a i biologija nas uče: svaka rupa traži zakrpu. Seti se poslednji pa onom ispred sebe iznese džentlmenski predlog da mu da dukat, a da mu ovaj dozvoli da mu se malo primakne otpozadi. I tako bi, ali, kako inače i biva s dobrim idejama, onaj s teško stečenim dukatom iznese predlog onome ispred sebe, i tako sve do prvog, koji nemaše nikog ispred sebe, pa se povrati kod onog poslednjeg, koji pre toga beše prvi. I šta se desilo: za samo jedan dukat – bakšiš, koji se vratio prvom vlasniku, svi su bili i „furundžije“ i „tobdžije“: o prvom će ćutati, a drugo neće kriti. To je logika ponosa srpske politike i svih drugih poslovičnih sakupljača mrva i bakšiša. Tako je i s današnjom Srbijom: dok imaš dukat, možeš da tucaš bližnjeg, a posle moraš za taj isti dukat da se poturiš, ili si to već uradio ranije. Redosled nije bitan. To je svakako imanje koje dolazi od dupeta i tamo odlazi. Savremeni retorički potencijal laganja daće mu neko drugačije, evropsko ili globalističko ime. Narod bi rekao: tuci u dupe, ali do mozga nećeš stići. Ali sada se najpre počinje od mozga. Svejedno, važna je cena – jedan dukat. Možda bi to i imalo ekonomsku logiku, ali ne treba zaboraviti da je dukat samo jedan, „nije jedan po jedan“, već samo jedan, kao i šargarepa, uostalom. Samo magaraca imamo napretek.

Priča se, pošto kupio poto i vama prodajem, da je u jednoj „politički trusnoj“ situaciji Knjaz Miloš izašao ispred konaka u Topčideru pred besne vojvode i uzbunjen narod, koji nisu baš bili raspoloženi da se konfrotiraju sa Turcima u tom trenutku. Počela je „nova srpska država“ i prva lekcija je bila da se ne treba „kačiti“ sa vlastima, zbog dukata – naravno. Knez videvši početke kapitulantske politike i naznake nekih, daleko u budućnosti, briselskih pregovora, izloži okupljenima trenutnu situaciju „na terenu“: „Braćo Srbi, Turci vole dupe i dukate, mi dukata nemamo!“ Pa ti, brajko moj, sada vidi. Ili jedno ili drugo a može i obadvoje, mogućnost izbora uvek postoji.

Daleko od toga da sam protivnik života od svog rada (pa kako drugačije i živim poslednjih decenija), ali platu za najbrutalnije podaništvo ne mogu da primim. U mnogim zemljama konobari ne primaju platu za svoj angažman u restoranima, dobijaju koliko zarade, i to je u redu, to je plata za služenje. Ovde se bakšiš ne spominje – u kući obešenog ne govori se o konopcu. Zašto mi onda navire mučnina u grlo kada u svakodnevnom razgovoru čujem da neko radi za „veliki koncern“, „veliku stranu firmu“, „međunarodnu organizaciju“, „kompaniju“, „to je onaj do onoga“, „znaš on je kum…“, „ma kako ne znaš, potpredsednik…“, „to mu je švalerka ili svastika, nisam siguran…“, „on je iz one agencije…“… Valjda zbog toga i pijem, da bih oprao gorak ukus tih reči, da ne budem ni prvi ni poslednji posednik dukata, da ne budem ništa, jer i ništa je bolje od svašta.

(ponovo, zauvek, što pre…)

I lome prstima
debeo zid samice
al’ grub teleks
za zvuk rečenice.
O, nepregledna noći,
kada sve umine,
čije kucanje dopire
sa pisaće mašine?

Aleksandar Sekulić – „Redakcija mrtvih novinara“

Priča se da su ostrvo Mauricijus otkrili portugalski moreplovci – slučajno, kako to obično biva. I Pandora je kutiju otvorila slučajno, iz znatiželje, ali nećemo sada o tome. Zlo je došlo namerno, jer mu je to namera – da dođe i ostane. Za to nam ne treba nada, ona je, kao što znamo, ostala u kutiji. Za to nam treba istina, odnosno istini trebamo mi, da je negujemo i da joj budemo odani i verni, da je čuvamo nezgrapnu i neupotrebljivu, ali bitnu, jer bez nje više ništa nije ono što jeste, ni mi, naravno. Na Mauricijusu su mornari zatekli čudnu, smešnu, veliku i nezgrapnu, miroljubivu pticu, koju su nazvali dodo (Raphus cucullatus). Budući da nije imala prirodne neprijatelje, odnosila se prijateljski prema ljudima. Ljudi su znali za neprijatelje i znali su i negovali nauku sile, kao osnovnu tekovinu civilizacije; one koji se ne suprotstavljaju podrediće sebi ili uništiti, na isto izađe. Zašto su ubili dodoa, i zašto ga mi do sada, pored mnoštva uništenih i istrebljenih vrsta, još uvek pamtimo kao primer nemoći i nevinosti i paradigmu posledica ljudskog nasilja, iako je poslednji primerak nestao sredinom ili krajem 17. veka? Dakle, zašto je dodo arhetip za izumrle vrste? Mislim da razloge ne treba tražiti u ornitologiji (nauka o pticama, prim. aut.) već u zakonitostima ljudske vrste, u tamninama podsvesti s kojima još nismo spremni da se suočimo.

Dodo nije bio lepa ptica, nije lepo pevao, meso mu je bilo neukusno, perje šareno, ali ne kao kod nekih drugih gizdavih vrsta… Nije zadovoljavao estetske kriterijume lepote, ali je zadovoljavao ontološke kriterijume postojanja. Njegov greh je bio u egzistenciji, istini postojanja; zlo ljudske podsvesti je to prepoznalo, markiralo i uništilo snagom jačeg – silom protiv istine, zlom protiv nevinosti. Racionalno nas opominje na stvarnost, metafora na istinu. Nije tako?! Jeste, jeste… Pogotovu kada kroz metaforu krenemo ka istini, jer posredstvom stvarnosti stižemo samo do stvarnosti, postajemo saučesnici u zlu. Ako ne u zlu, onda svakako u ćutanju, koje je takođe saučesništvo. U metafori prepoznajemo tragove istinskog postojanja sakrivenog iza upotrebne „vrednosti“ života i borbe za „životni prostor“.

Ova ptica nije mogla da leti, znači, nebo je nosila u sebi, nije imala potrebe da stremi nečemu što prepoznaje u sebi. Ali, šta je još zanimljivije: dodo je bio monogaman, ostajao je s partnerom do kraja života. Dakle, samo jedna žena, samo jedan muškarac, samo jedan život, jedno jaje po gnezdu, samo jedna istina života… Nema kurvanja i nema retorike koja to može da promeni. Zato su ih, verovatno, nosili u kavezima i pokazivali kao čudo po vašarima i sajmovima. Na isti način kao što su Amerikanci posle rata zatvorili i pokazivali pesnika Ezru Paunda, na isti način bi danas mogli da prikazuju nekog ko govori ili piše istinu – kao dodoa ili pesnika ili istinu… Kao da ima neke razlike. Nezgrapna je istina, ružna, govori nam ono što ne želimo da čujemo, meso je neukusno, neupotrebljiva je…

Zato ne čitam više jutarnja izdanja novina, jer ti listovi više ne mirišu na boju i idealističku veru novinara da će napisana vest promeniti ono što je već zapisala i odredila sudbina, oličena u čuvarima naših strahova, projektantima naše bede. I ne bi to bilo tako strašno; dodo bi i dalje bio nepopravljivo mrtav, a ja popravljivo živ, da izvesni Johanes Han (Da li sam neobrazovan ako ne znam imena beznačajnih evropskih činovnika ili ne mogu da kažem čime se oni tačno bave?) nije rekao da u Srbiji nema ugrožavanja medijskih sloboda. Da nesreća bude veća – u pravu je! Ne može biti ugrožavanja nečega čega nema. Nije neophodno uvoditi zabranu lova na pticu dodo, jer ona više ne postoji. Evropa podržava srpske medije, srpski mediji podržavaju vladu, ljubav je obostrana (višestrana), ostali su ptica dodo. Deo setne prošlosti, stanovnici gorke metafore.

Nije teško ubiti istinu, laka je za „spinovanje“ i prepakivanje u laž (pola istine – cela laž). Mnogo je gore ubijati potrebu da se istina traži, da se život podredi istinskom postojanju, da crno bude boja a ne stanje, da beo bude sneg a ne pogledi onih koji nam o istini pričaju, pritom nas (kao da beskrajne beline tuposti nisu dovoljne) ubeđujući da je baš oni poznaju, kao prvu komšinicu, kod koje poštar najduže pije kafu, a mesar joj ostavlja šnicle „bez žilica i masti“. Šta mislite, zbog čega?

Zato su u novinama uvek vesti od juče. Sve se već desilo i tu se ne može više ništa uraditi. Treba biti iskren i priznati izvesnu dozu perverznog zadovoljstva i olakšanja zbog toga što u gomili ratova, inflacija, ubistava, nesreća i crnih vesti nema našeg imena. To je osnovna kontradiktornost novinskih čitača: pokušaj aktivnog uranjanja u stvarnost i, u isto vreme, bekstvo iz stvarnosti, odnosno olakšanje što se ta i takva stvarnost dešava nekom drugom, bar na novinskim stranicama. Mislim da se to ne može pravdati samo navikom; u ritualu uvek postoji nešto dublje i drugačije od svoje spoljašnje manifestacije. Kao kod pomenutog Hana, ili kod ovdašnjih novinarskih „istinoljubaca“ i onih koji još uvek kupuju novine kao ličnu ulaznicu za sutra.

Novinski izveštaji o vremenu takođe nisu istina, čitamo ih umesto da gledamo kroz prozor. Proveravamo da li se ono što smo već ko zna koliko puta čuli na radiju ili televiziji juče ili prethodnih dana nije šta promenilo. Privid spokoja koji dolazi iz medija rezultat je podsvesnog straha od nekog novog jutra, koje će se razlikovati od malograđanske ustaljenosti saučesnika u ubistvu dodoa. Osećamo se nesigurno ako iz prve ruke ne saznamo da je sve u svetu uglavnom slično i da dan ne žuri da otpočne i da će svi naši pokušaji da život odlepimo od blata dna biti potpuno besmisleni kao i bajate vesti jutarnjih novina. Kao i slika istine koju nam nude iz tog istog blata. Ili kako već poznate engleske fraze kažu: dead as a dodo (mrtav kao dodo), možda samo treba dodati truth is ili samo reći da je istina went dodo’s way (otišla dodoovim putem), i zaista više nije bitno šta je bilo prvo – kokoška ili jaje. Dodo je mrtav onoliko koliko smo mi živi – u poniženju.

Ne, ne mislim ovde na „red i poredak“; „u kući obešenog ne govori se o konopcu“, kako to već kaže stara poslovica. Pa ni ovaj tekst nije zapis o utopiji ili egzotičnom putovanju u nju, on samo pokušava da se (po)zabavi životom u istoj meri koliko i život svima nama. A šta je iskustvo življenja u ovoj zemlji i na ovim prostorima ako ne večno iščekivanje u redu za sledovanje bilo čega ili za bilo šta? Međutim, stajanje u redu je svakodnevni ritual u kome čovek više ne grabi za hranom već strpljivo vaspitava čula čekanjem na prilazima plenu. U zemljama podvrgnutim dugogodišnjoj kaštigi realsocijalizma „red“ je poprimio sasvim nove, skoro transcendentne i metafizičke, karakteristike i specifičnosti društvenog organizovanja i druženja. Jer na koji je drugi način moguće sakupiti na jednom mestu tako šaroliku kritičnu masu ljudi, nezadovoljnu što ne mogu da ispune svoje želje sada i ovde, a da pritom ne počne međusobno istrebljivanje? Bunt protiv sistema koji ih svrstava u večne redove večnog čekanja ostaje, uglavnom, na nivou kurioziteta. Ali nije sve baš tako. Ogroman red pred Jugoslovenskim dramskim pozorištem za karte po popularnim cenama od 100 i 200 dinara govori da nije sve tako kako nam vlast misli ili kako misli o nama. Odnosno, u ovoj zemlji ima još ljudi koji misle i imaju neuništivu potrebu da idu u pozorište. Da sam vlast, ozbiljno bih se zabrinuo, ali nisam, pa mi je drago što su ljudi u ovoj zemlji pokazali da je lakše mučiti se s kulturom nego s jeftinim viršlama, higijenskim ulošcima, dimljenim šaranima i jeftinim pivom na akcijama u megamarketima. Ali, da krenemo redom.

Ako bismo pokušali da, na osnovu iskustava poslednjih decenija, definišemo najkarakterističniji oblik društvenog okupljanja, ne bismo morali puno da razmišljamo, neizostavno bismo došli do ideje reda, koji je u svojoj spoljnoj manifestaciji imao skoro bezbroj varijacija: od reda za hleb, do onoga, u urbanim sredinama, za sahranjivanje. Između ta dva čekanja obično protekne život u pokloničkom žrtvovanju vremena ispred šaltera, lekarskih ordinacija, matičnih ureda, benzinskih pumpi, samoposluga… Nema kraja, kao što ga ni red nema. U sportskoj medicini postoji termin „mišićno pamćenje“, vezan za psihomotoričke radnje koje se često obavljaju, tako da postaju rutina. Mislim da je taj termin primenljiv i na ovaj oblik društvenog organizovanja. Bez obzira na to koliko su u okviru njega primenljive sve vrste društvene patologije, on funkcioniše kao bazičan, odnosno intuitivan metod. Ne mogu da zaboravim vreme bombardovanja Beograda, pogotovu jutro kada je pogođena toplana u Novom Beogradu; apokaliptični prasak eksplozije, svetlost koja je pretekla jutro, podrhtavanje zemlje kao pred otvaranje grobova pravednika i… samo nekih petnaestak minuta kasnije, ispred bioskopa „Šumadija“ na Banovom brdu – udaljenog vazdušnom linijom nekih pola kilometra od mesta eksplozije na kome još uvek besni požar – počinje da se formira red za bonove za gorivo. Ne verujem da je nekome baš tog nedeljnog jutra bilo mnogo stalo do goriva, ali mu je nesigurnost govorila da će strah biti mnogo manji ako ga podeli u gomili koja ima razlog postojanja, za razliku od naroda koji u surovoj realnosti polako gubi te razloge.

U redu se ostvaruje i specifični oblik bliskosti, ujedinjenost u želji, samilost u patnji. Zaboravljene osobine koje su nestankom tradicionalne zajednice ostale individualno arhetipsko pamćenje iza ograda svačije ličnosti i obrnute ideje bliskosti suprotstavljene mnoštvu urbanih samoća. Kako drugačije objasniti vic o čoveku koji stoji na praznim vratima autobusa i čeka još nekog da bi imao s kim da se gura? Jer, kako ući u autobus suočen sa samoćom na stepenicama? Više nema tradicionalnih okupljanja i prela, komišanja i sakupljanja na utrini, mobilizacija i „spontanih“ mitinga… Sve je zamenila ideja čekanja na kraj (reda) ili početak, koji nikada ne dolaze. Čovek je uvek „između“, u redu za sledovanje života.

Na drugoj strani, verovatno su mnoge društvene konvencije kojima se čovek „osvestio“ kao socijalno uravnoteženo biće umnogome bile usmerene licem prema budućnosti, a ono što je ostajalo iza kulture koja počinje od lica neminovno je bilo prepušteno zaboravu i prošlosti. Ali, ako je verovati Darvinu, čovek je izgubio rep da bi mu se vekovima kasnije vratio na velika vrata; u liku i obliku reda koji se proteže iza, unedogled, sastavljen do istih ili sličnih individua, sa istim fantomskim osećanjem bola koji potiče od amputiranog dela tela. Pritom, takvo osećanje pripada takođe mnoštvu privida, jer je mogućnost imitacije poretka duboko porinuta u istoriju, ali i u aritmetiku; čovek u redu stalno menja svoj broj, aritmetička definicija mesta nije konstantna; ona se poput mitske zmije Urborosa grize za svoj rep. A i šta da radi čovek koji je napokon stigao na početak reda, odnosno na kraj svoje namere, osim da se ponovo vrati na kraj, jer red samo po vizuelnom obliku predstavlja liniju, u svojoj suštini je beskonačna dijalektika bića u svom kruženju. Beskonačan je red u kome usavršavamo svoju besposlicu i bespotrebnost ili nadopunjavamo svoju misiju potrebnosti i strpljivosti, dok u isto vreme čekamo u molitvenoj tišini ili pokloničkom žamoru divljenja pred nekim od mnogobrojnih sakralnih ispostava potrošačkog društva. Gradimo hram izvlačeći kamenje s dna da bi dogradili vrh, pokušavajući da brojčanom konačnošću fingiramo beskonačnost prirodnog niza. Gradeći hram posvećen večnim maštačima socijalne pravde i udobnosti, svaki rob svakog trenutka diže po jedan kamen i poput sopstvene definicije i razloga egzistencije ugrađuje ga u temelje ili vrh društvene potrebe i rituala.

Ponekad verujem da je demonsko načelo misli o socijalizmu kao „prelaznom obliku od kapitalizma do komunizma“ u svojoj osnovi imalo red za ulje i šećer, najlonske čarape i šuškavce, npr. Jer kako drugačije objasniti strpljivo iščekivanje nečega što treba da dođe iz budućnosti, a svakoga dana nestaju realne pretpostavke za tako nešto, osim slikom i prilikom reda? Idejom večne nade i školom strpljivosti i optimizma u kojoj vreme teče po zakonima progresa i sa svakim korakom bliži se očekivanom ispunjenju. Red je genijalna ideja i otelovljena mašta socijalnog matematičara, utopiste i pitagorejca, koji je jedini uspeo da oživi prirodni niz brojeva, gde se uz sve različitosti najviše uvažava i respektuje ona definisana rednim brojem, odnosno mestom u nizu. Vrlo uspeo princip „jednakosti bez izjednačavanja“, mnogo bolji od uravnilovke i bilo kakve druge uniformnosti. Balkanske političke provincije – prćije, čekaju u redu prijem u evropsku zajednicu. Strpljivost će biti nagrađena kada zauzmemo početno mesto kao prvi koji će suvereno prodavcu saopštiti svoju želju, ali samo ako nas na vrhu panteona čekanja na neki novi život ne sačeka natpis – nestalo!!!

Možda je Šarli – Ja, a možda i nije

Od šale sam se rodio

Od šale naučio da mislim

na šalu sam sve svodio

o šalu su me našli da visim

Miljenko Žuborski

Sada bi neko povodom naslova mogao da kaže: kao da to nismo znali do sada! Izgleda da nismo, ili smo sve primetili kada je otišlo predaleko. Davnašnja je teza da je ubistvo jednog čoveka zločin, a ubistvo sto ljudi statistika. Nismo dobro videli zločine, jer su bili daleko od naše (para)intelektualne udobnosti, a kada samo postali brojke, bilo je već kasno. Smeh se zaledio, a svima nam je postalo prevruće. Pogubljenje novinara satiričnog lista „Šarli ebdo“ nije statistika, ali zločin svakako jeste. Da li je svet postao toliko ozbiljan da se zbog satire ubija, ili je satira ubistvena? Ni jedno ni drugo dovoljno i ne na pravi način. Žrtve su, ipak, stvarne. Otišli smo predaleko u nadi da će neko shvatiti šalu na način na koji mi želimo, zaboravili smo da neko ne želi da shvati nas takve kakvi smo. Svet nije unipolarna pozornica s jednim dominantnim obrascem, već poligon s mnoštvom različitosti, koje nisu uvek nepomirljive, osim ako ne želimo da ih pomirimo u poniženju. Što se, uzgred budi rečeno (ko je rekao Srbija?!), i radi. To je jedinstveni politički koncept. Ista mera siromaštva svima, za koju mislimo da je očekivani standard, i smeha (bez igara) za koji mislimo da je satira, nije uvek dovoljna. Poniženi, kako je davno video i shvatio F. M. Dostojevski, mogu (i često jesu) da budu i uvređeni, a to onda nije dobro.

Limiti se pomeraju, provokativnost mora da bude vulgarna, jer je život izgubio dostojanstvo, a dostojanstvo razumevanje za drugog. Šta bi to trebalo da znači u praksi ili u svetlu poslednjih događaja? Pre svega, svest o granicama, ne o autocenzuri, već o granicama pristojnosti. Izgubivši karakteristične (usamljene) modele prema kojima je bila upravljena satirična žaoka, odnosno promenom prioriteta i postajanjem onoga što smo ismevali glavnom društvenom vrednošću, satira je izgubila oštrinu. Više nije mogla da dosegne razliku, jer razlike više nije ni bilo, odnosno inteligentni su i dalje bili inteligentni, kreativni i dalje kreativni, a prostaci i primitivci i dalje na vlasti. Šta se promenilo? Primitivizam takozvanih elita, oportunizam političke moći, teror društvene korektnosti, birokratska tupavost… postale su poželjne i vladajuće (ovo poslednje posebno) osobine, nezaobilazne i neophodne za društveni uspeh. Potencijal intelekta da se nasmeje onome što ga ugnjetava prostotom i primitivnošću posustao je, publika se smanjila, prostota proširila, omasovila. I kako onda napraviti razliku? Čak i ako se popnemo na stolicu da s visine pogledamo sve što nam se zbiva, onda je i potencijalna omča blizu (vidi: https://rujanski.wordpress.com/page/3/), a poslovično neduhoviti nezadovoljnici već glancaju svoje „strojnice“ (termin iz „Alana Forda“, eh ta lepa vremena!). Čime su to evropski emigranti nezadovoljni? Francuskom, na primer, koju ne žele da prihvate za svoju domovinu (prirodno), ili svojom pravom domovinom, koja, na njihovu veliku žalost, nije Francuska (licemerno i primitivno), što su odavno shvatili pa spakovali kofere i otišli – „u bolje sutra“ ili lošije danas, kako čije. Da li borba za svoj životni prostor (ko je rekao: lebensraum! ah, da, „izvesni soboslikar iz Austrije“, opet termin iz „Alana Forda“, eh…) ne podrazumeva granice geografskog zavičaja? Očigledno ne, bar ne od onog trenutka kada je terorizam izgubio nacionalni predznak i postao „svetski“ – povod novog krstaškog rata i osvete nekrsta(ške). U Petoj republici su svi Francuzi, takvi su zakoni, bar formalno. Ali ti isti zakonodavci svoju vlast (i ostanak na vlasti) zasnivaju na političkom potencijalu različitosti: nacionalnih, političkih, civilizacijskih. Socijalne razlike neminovno rađaju ksenofobiju, sukobe unutar društvenih grupa, prisila čuva mir, a sila joj se, po istorijskim zakonitostima, suprotstavlja. Ne šalom, naravno, već istom ili većom silom. Šta bi tu satira mogla da promeni osim da se ruga kada već ne vidi dalje i bolje, ili bar duhovitije, za početak?

Kada smo već kod Francuske, sećate li se humanitarne katastofe u Somaliji, kada je tadašnji ministar zdravlja (i sada visoko pozicionirani čovek u evropskoj administraciji) Bernar Kušner vredno preko aerodroma, kao „mali mrav“ teglio džačić brašna za gladne Somalijce. Ko je poverovao u tu sliku; mediji, kojima je to bila dnevna vest koju je sutra smenila neka druga (o guzi Kim Kardašijan, na primer), Somalijci, koji posle toga nisu bili manje gladni, Amerikanci, koji izgladnjuju pa onda šalju hranu po „malom mravu“ ministru, Francuzi, koji ispunjavaju svoje svete dužnosti držeći rat dalje od svoje avlije, karikaturisti, koji ne mogu da karikiraju nešto što je toliko iskarikirano da mu ni karikatura više ništa ne može? Gde su zaista nestali prostori u kojima je duh mogao da se poigra životom i zašto je čitava planeta postala dvorana iskrivljenih ogledala u kojoj nisu smešne spodobe već normalni ljudi ispred ogledala iskrivljene percepcije? Zašto nam sada Aleksa Žunić, Živka… (dopuniti po sopstvenoj slobodi i želji likovima iz knjižice Nušić za lenštine) izgledaju tako razborito i obično, ili smo možda iscrpli želju i mogućnosti da se smejemo sebi u njima?

Vremenom, malim pristajanjima na velike laži, svi smo počeli da učestvujemo u prividu. Postali smo deo karikaturalne ozbiljnosti sveta, koji je izgubio glavni kreativni potencijal da se nasmeje sebi. Izgubili smo „budalašku slobodu“ (vidi: https://rujanski.wordpress.com/page/2/ ), a bez takve slobode nismo u stanju da shvatimo da je istina bezgranična, a da je naše interpretacije ograničavaju. Samim tim su karikaturisti „Šarli ebdoa“ morali da „šibaju mrtvog konja“ i da agresivnim provokacijama bude škrt smeh, ali ne i svest, ili da privid svesti zamene nedostatkom savesti. Ne može se od satire zahtevati velika društvena odgovornost, i ne treba da je bude, jer bi je onda progutali demoni udvorištva i političke korektnosti, a onda to više nije to. Ali se može i mora zahtevati originalnost, inventivnost, skriveni smisao i asocijacija koja prelazi u univerzalnu metaforu, fokusiranu iz jednog pera ka svima, a ne obratno. Zato se desilo kako se desilo, neko je pogrešno shvatio potencijal smeha, a neko pogrešno protumačio ozbiljnost života. Postoji neki svet (ma šta kažeš?), poslovično manje srećan i tolerantan, koji živi izvan granica Bastilje i slobodarskog Pariza, i nema taj smisao za humor. Trebalo je to na vreme saznati, bar iz udžbenika geografije za peti razred osnovne škole.

Možemo stvar da postavimo i ovako. Posle masakra u redakciji „Šarlija“ na Bastilji, odmah nakon ritualnog pogubljenja novinara, počele su polemike na društvenim mrežama ovdašnjim. Pojavilo se nekoliko karikatura iz vremena NATO bombardovanja Srbije. Nekome mogu biti i simpatične, nekome ne. Lično mislim da nisu previše inventivne, jer poetički citat o Srbima kao ubicama i silovateljima tada već gubi na snazi, prepisivanje teza iz sredine devedesetih godina prošlog veka nije previše uspelo. Ali kako to da ni na jednoj naslovnoj strani nema glavnog „NATO jastreba“ (termin JUL-ovske retorike, može se pripisati i Aleksandru Vulinu, nije do sada daleko odmakao) Havijera Solane? Zar nije satirična priča da neko s mesta ministra prosvete Španije (somotska odela, iskrzane torbe, profesorska rasejanost, zakrpe na laktovima sakoa…) dođe na takvo mesto? Ali Solana nije „teča Laza“, kao što „Šarli“ nije Nušić, a ni Peta republika nije kralj Milan, kralj Petar još manje. Satira je postala selektivna, teme više nisu zajednička trauma, već trauma zajedništva. U NATO-u, na primer. Ali, treba razumeti i to. U redakciji pomenutog nedeljnika bili su uglavnom levičari i šezdesetosmaši i verovatno neki pretekli maoista. Onaj ko imalo razume intelektualni i umetnički dendizam Pariza shvatiće da takav spoj može da bude veoma uspešan i inventivan na nivou salonske društvene kritike, osim za one koji nisu rođeni na Bastilji ili u Latinskom kvartu, a takvih je u Parizu sada poprilično. Činjenica je da sada legendarni „Šarli“, a shodno svemu navedenom, i nije imao neki uticaj i tiraž. Prema nekim procenama, tek polovinu od ekonomski održivog. Tekstovi su bili ili satirično izrugivanje svemu i svačemu ili intelektualne kontemplacije o idealnom svetu tipa: šta bi bilo kad bi bilo i kako bih ja to samo da umem. U suštini, jedna benigna pojava za uzak krug ljudi i korisnika, kojoj je smrt dala životnu ozbiljnost koju do tada nije imala u očekivanoj meri. Kao mnoštvo listova i časopisa koji u zapadnom svetu postoje, osnivaju se i propadaju, mnogi pre nego što neko uđe s oružjem u redakciju. Drugo: levičari nisu nikada umeli da se bore za pravednije društvo a da to ne košta glave one koji ne razumeju najbolje namere usrećitelja, ili su predaleko od ognja slobodarstva i naprednih (ne naprednjačkih!) misli. Pa zar nije Prva republika počela na giljotini s „Nepotkupljivim“ Robespjerom, koji je kasnije i sam „omastio“ padajuće sečivo? Ne znam samo da li je tom prilikom nosio pantalone sašivene od ljudske kože, kojima se do tada ponosio na ulicama Pariza. Nije smešno, ali je tako bilo, a možda je još uvek tako. Pitate se kakve to veze ima sa satirom. – Ima, ima, i te kakve!

No, kako je to inače u Parizu, tradicija balova i svetkovina održava se vekovima i to veoma uspešno. Tako beše i ovog puta. E, sad, što je komemorativna, koga briga, našao se razlog za bunt i pripadnost kolektivitetu u slavlju, života ili smrti, zar je uopšte bitno? Kakvo je stanje u Srbiji? Isto, mislim, ko na parastosu nekom drevnom dedi, za koga su zaboravili da je i živeo, pa se ucveljene snajke, komšije, sinovi i unuci s pesmom na usnama valjaju po grobljanskom blatu, krčme imovinu kao u Nušićevom Pokojniku, a sve u slavu ljubavi, razumevanja i dobrih namera. Satira ovde, čudnog li paradoksa, uspeva, vlast se „namešta“ da ne može bolje, satiričari – bar oni kojima jezik i plajvaz nije zavezao premijerov ledeni ton inspektora Kalahana koji izražava saučešće Terminatoru povodom taštine smrti – imaju tema napretek. Kako onda totalitarna vlast nije zabranila satirične priloge na televiziji i u novinama, kao što se desilo s nekim ozbiljnim političkim emisijama? Ateista najbolje dokazuje da Bog postoji, satiričar u Srbiji pokazuje i dokazuje da postoji vlast, koja čak može da bude smešna i zanimljiva u satiričnim interpretacijama, pošto u stvarnosti ništa nije smešno. Satira je ventil koji „odušuje“ muku i nezadovoljstvo i stvara privid da je ipak sve normalno i da ipak neće biti onako kako je više nego očigledno da hoće. Političari nisu još utvrdili svoje božansko poreklo, pa karikaturistima ne preti prevelika opasnost, kao što je slučaj s nesrećnim ljudima u redakciji „Šarlija“. Ne vidim nikakav razlog zbog koga bi srpski karikaturisti crtali karikature Muhameda, na primer, i time vređali muslimane, kada ispred sebe imaju vrhovno božanstvo sa sve ikonostasom pratećih „svetaca“ pride, koji vređaju intelekt svima onima koji ga imaju. Eto još jednog tipično srpskog paradoksa, luda se ogleda u kralju, kralj jedino istinski živi u ludi, narod uživa u prividu. Vlast koja svoj identitet i postojanje zasniva na smehu završava u plaču, ali ne svom.

Šta bi rekao Nušić? Ništa! Bavio bi se malim čovekom, u kome je tragika njegove egzistencije i komika vlasti koja se u toj egzistenciji ogleda mnogo bolje nego na portalima, naslovnim stranama, panelima, demonstracijama i mitinzima. Evo kako bi to, neka mi oprosti veliki Ben Akiba, bilo. Srbin Stanoje, večiti azilant i pesnik u pokušaju, prodaje viršle ispred redakcije „Šarli ebdoa“. Staje automobil s crnpurastim nervoznim momcima i on instinktom rođenog trgovca odmah sve shvata i u kifle stavlja dve pileće viršle, čekajući očekivano izjašnjenje o prilogu: senf, kečap, čili… Ali kad oni izvade prangije, vidi da je vrag odneo šalu i da nisu došli da jedu viršle koje kupuje ispod ruke od zemljaka iz Smedereva, koji radi u fabrici i krade svakog dana po kilo-dva. Odmah im naziva selam-alejkum (govoriti jezikom kupca – prva lekcija iz knjige Mojih prvih milion evra), oni nervozno klimnu i prođu. Veseli Stanoje vidi da će tu da bude više žrtava nego na prosečnoj srpskoj svadbi u Smederevu, pa vata prvi ćošak. Taman on herojski zaleže, kad pripuca, a onda je sve bilo kako i novine pišu i televizija slika. Stanoja par dana kasnije viđamo na protestnoj šetnji s natpisom Je suis Charlie, kako drži podruku Angelu Merkel i na uvo joj priča da je njegova nova zbirka posvećena slobodarskim tradicijama Evropske unije, „slobodi govora i crtanja“, u džep joj gura još od mastila vlažnu poemu O Charli, lučo nad lučama i tek upola glasa napominje da mu šurak još nema radnu dozvolu u Frankfurtu, a da Dojče banka nije još odgovorila na njegovu molbu za kredit za proširenje biznisa ili nisu pročitali njegov genijalni elaborat; Evropa je kao viršla, svako se đubre u nju meće, a svi je vole. Posle nekoliko dana Stanoja vidimo kako od jednog hodže iz Novog Pazara kupuje ispod ruke pet hiljada komada primeraka „Šarli ebdoa“ s Muhamedom (i suzom u oku i na obrazu) na naslovnoj strani, pa ih posle po duplo većoj ceni krčmi na ulici. Sledeća scena je veče u malom pariskom stanu, žena ga grdi da je propalica i zgubidan jer nije turio prozore na narandžastu kuću u selu u stilu pomoravsko-gastarbajterskog-art-dekoa, a on joj kaže, ne odvajajući pogled od televizora, napet u iščekivanju da ugleda sebe u vestima: „Jebali te, ženo, prozori, i selo, i svadba tvoje sestričine, vidiš da je sloboda ugrožena!“ Slika i prilika malog čoveka i „velike“ Evrope. Kao srpski vašar; svako se trudi da nekome uvali neki škart a da ne zajebe sebe, ali bude često i ovo drugo.

Ovu priču Nušić, kao i skromni spisateljski talenat pisca ovih redova, ne bi morali da krive u karikaturu, sve je već krivo i iskrivljeno dovoljno da nam ni vratovi neće dugo biti pravi. O krivim Drinama (Mekama i Medinama i Emiratima, bez „Er“) i Beogradu na vodi, ne bih na ovom mestu. Zbog gorepomenutih ugroženih sloboda, da ne pođe nešto po zlu, pošto po dobru sigurno neće.

Ko će se posle svega toga sećati „nekih karikatura“ (šta ono beše u Švedskoj, ako se ne varam, s karikaturama proroka Muhameda, pre petnaestak godina?) osim onih koji će povremeno odlaziti na groblje ili onih koji su davno shvatili „ta na groblju na golemu, ta uvek smo mi na njemu“ (Čika Jova Zmaj). Zato je Je suis Charlie univerzalna formula i mantra neslobode unipolarnog sveta i vrednosti koje ne vrednuju i ne poštuju ništa, pa ni satiru. Toliko.

 Ni najsavršenija istina ne može

da spase čoveka od sebe samog.

Bela Hamvaš

Verovatno bi me, čak i moji najbliži, gledali kao ludaka kada bi na pitanje; „Šta ima na Sajmu knjiga?“ odgovorio: „Samoća!“ Sva sreća nisu me pitali. Verovatno su pomislili da bi pričao o nekim knjigama koje su se zaustavile u pažnji mog pomerenog književnog ukusa. „Provodim leta večita sa knjigama koje niko ne čita“, rekao bi Milovan Danojlić, da su samo leta već i godine – dodao bi ja. U sajamskoj gužvi zaista sam video knjige i ljude (Ja videh Troju, i videh sve./ More, i obale gde lotos zre,/ i vratih se, bled, i sam…) i, skoro kao Crnjanski, vratih se sam iz sajamske samoće. Ljudi su usamljeni u gomili, knjige su usamljene u nečitanju, književni junaci su usamljeni u (samo)zaboravu i nerazumevanju čitalaca. Neki novinski naslovi govore da je Sajam knjiga posvećen piscima. Lično bi više voleo da su pisci svoju samoću posvetili nama – čitaocima. Na isti način na koji mi svoju samoću čitanja posvećujemo njima.

Možda bi primarni utisak mnoštva (gomile, rulje…) trebao da poseduje i obrnutu logičku dogmu, po kojoj bi vizuelni utisak neminovno morali da preimenujemo u suprotnost – samoću. Jer „kada se vidi i ono što se ne vidi“, mnogo smo bliže istini. U savremenom svetu, proporcionalno njegovoj prenaseljenosti i modernim pulsacijama, otuđenje i „pad u sebe“ postaje najčešći put za ljude koji su međusobno ravnopravni i slični i koji se – u svakodnevnoj trci kojom pokušavaju da detronizuju prostor i učestvuju u vremenu, koje naivno poistovećuju sa istorijom – trude da stvore sitna i ništavna zadovoljstva. Da bi vremenom sa tim vašarskim tričarijama i jeftinim uspomenama neminovno pretovarili svoj život, pokušavajući da nadokande/zamene prisustvo suštine. Svaka jedinka sveta-mravinjaka živi zasebno i pravi je stranac u sudbini ostalih, njena deca i njeni najbliži prijatelji za nju su celo čovečanstvo, što se tiče ostalih lica koje sreće u svakodnevnim životnim ritualima ona ih dodiruje ali ih ne oseća, bliski su joj ali ih ne vidi. Jedini način postojanja koji se u takvom svetu može ostvariti je onaj okrenut sebi i za sebe, prostorno ograničen sa nekoliko desetina kvadrata životnog i radnog prostora. Sledstveno tome svi procesi uprosečavanja i uravnilovke mogu da uspeju ali samo ako ne pokušavaju da „malog čoveka“ izbace iz svoje usamljeničke ljušture, ili ako uspeju da uzurpiraju jedinu (čitaj: zajedničku) vezu sa svetom (čitaj: mnoštvom) – medije i banalnu (pseudo)sakralnost svakodnevne samoće ispred televizora. Biti deo celine je privid, lek protiv ambisa (samo)spoznaje i neprijatnih pitanja i odgovora. Dodirujuću knjige na tezgama i sajamskim ćepencima pokušavamo da dodirnemo tuđu samoću i iskustvo kome nismo dorasli iako ga opsesivno želimo. Zato nikada društveni standard nije uslovljavao opstanak Sajma knjiga. Da je do para ova manifestacija bi odavno propala u zemlji gde još samo pekare sa jeftinim hlebom rade. A sajam i dalje traje i uvek se nađe neki dinar za knjige, koje ćemo čuvati na policama zarobljene nečitanjem, okružene nerazumevanjem. Samoćom knjiga ostvarujemo bar nekakav način obostranog pripadanja. Knjige na zahtevaju zahvalnost na kakvu smo navikli, njihova samodovoljnost u egzisteniciji je uzvišena. Kupujući ih pokušavamo da otkupimo bar delić te uzvišenosti.  Zato  je ljubav prema rečima druga strana straha od tišine. Mi smo već sa druge strane, u bučnoj tišini beskrajnog univerzuma ispunjenog individualnim samoćama. Neko to zove društvo, neko narod, dođe mu na isto.

U jednom eseju (Kratak pregled raspadanja) moj omiljeni mislilac Emil Sioran piše: „Istiniski samo biće nije ono biće koje su ljudi napustili, već ono biće koje okruženo ljudima pati, usavršavajući po vašarima dar nasmejanog gubavca…“ Ili kako bi to jedan moj prijatelj, pesnik iz provincije, rekao pokušavajući plastično da objasni otuđenje ljudi u urbanim zajednicama, konkretno u Beogradu: „Oko tebe gužva, duvaju ti u vrat a ti sam kao vuk.“

Ali samoća kao osnovna skoro strukturalna kategorija modernog života, višeslojna i višeznačna, može se pretvoriti u mistično ili religiozno iskustvo ili može poprimiti herojski oblik. Za postizanje velikih dela neophodna je monaška usamljenost i udaljenost od sveta – mač sa dve oštrice. Jer, ako se posvećenik proslavi delom ili uspe da kreativno potvrdi spoj unutrašnje i spoljašnje samoće, izmeštenost iz rulje, društvo mu to nikada neće oprostiti. Samoća mnoštva očigledno poseduje i hipokrizijski identitet; čovek intuitivno shvata da je osuđen na sebe i da su drugi samo dekor njegove unutrašnje drame. Ali ako neko drugi pokuša da mu to kaže ili pokaže sopstvenim primerom neminovno biva i formalno odbačen. Povratak će biti obezbeđen i teškim bolesnicima ili prestupnicima ali „herojska samoća“ će uvek biti put bez povratka. Tereza od Avile na jednom mestu kaže: „Sakrij se u osamu ali sakrij i osamu.“

Nesklad i razdvojenost između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta često stvara vrlo indikativne primere, koji samo ilustruju činjenicu o antagonim principima na kojima počiva poznanije istine, razliku između kreativne i „društvene“ samoće. Da li je samoća primarna patnja onih koji su ostavili društvo ili onih koji su ostavljeni od društva? Razlozi i za jedan i drugi slučaj su isti; masa je i prisila i sudbina, samoća je oblik kazne za one koji nemaju hrabrosti ili demonskog potencijala, poput Ivana Karamazova, da govore o svetu „ljudi mrava“ i žive „herojsku samoću“ kao orlovi. Zato što samoća, kakvu poznajemo kao iskustvo, postoji samo u odnosu na mnoštvo, kao što zajednica postoji samo u odnosu na individuu. Naš svet ne definiše autohtonost pojma i istine već pozicija života u odnosu na (prividno) suprotstavljeno iskustvo i pojam.

Nesposobnost da realizuje sopstveni život u skladu sa željama moderan čovek neminovno svaljuje na nekog drugog, najčešće na društvo ili imaginarnog neprijatelja. Introspekcija mu je potpuno strana, da bi se okrenuo ka unutra morao bi prvo da spozna sopstvenu prazninu i samoću. Teze o „teoriji zavere“, nacionalnoj ugroženosti i „spoljnom neprijatelju“ (kao da je neko dužan da nekom apstraktnom i nepoznatom čoveku bude prijatelj, po definiciji) zbog toga su imale skoro stoprocentnu uspešnost. Međutim, niko se nije zapitao kako to da slična teza uspeva i u neprijateljskim nacijama i zemljama. Obadve strane su međusobni čuvari zajedničkog straha i sopstvene samoće i ksenofobije. Očigledno da je za modernu samoću neophodno (bar!)  dvoje, sve preko samo pojačava utisak.

Samim tim urbana samoća i nedostatak komunikacije nije put vraćanja čoveka sebi u eri Vodolije. Neosetljivost prema prisustvu je nedostatak smisla za lepo ali to u ovom slučaju nije estetski već etički kontekst. Pre mnogo vekova ljudi su razmišljali o umetnosti i duh su im zaokupljale uzvišene pojave, međusobna komunikacija je bila zdrava i potrebna jer su se u njoj brusile misli i poleti. Ako su mnoge uspešne civilizacije propale osnovni uzrok svakako nije u porastu nasilja i dolasku varvara, već u nestanku ili atrofiji umetničkog ili društvenog oblika artikulacije života i izražavanja. Zar ultra urbani način izražavanja putem vapaja za sagovornikom makar i na društvenim mrežama, zidnoj umetnosti grafita, destrukciji i autodestrukciji, blaziranosti i plastičnosti života, samoći većoj od usamljenosti, rialiti (pod)kulturi, životu koji je postao sopstvena neontološka negacija, tehnološkim stimulansima i surogatima, nije upravo put kojim bogovi pripremaju svetu godine strave i užasa, pošasti i iskušenja. Očigledno da je tako nešto neminovno kako bi opet mogli da pronađemo neophodni osećaj za tragično i važan smisao za lepo. Ako još uvek u ljudskoj vrsti postoji snaga koja bi iz plamena starog sveta uspela da stvori novi. Do tada ćemo da se izlažemo u gomili, misleći da nas niko ne vidi, ne želeći sebe da vidimo, čitajući u samoći tuđe živote, onako kako bi želeli da neko nekad pročita i naš.

Ko ima hrabrosti neka pogleda kroz prozor; oni gluplji će videti svet kako se komeša i juri (kao pas za svojim repom) dok će oni, malo pametniji (manjina!) već tada intenzivno razmišljati da li da se kroz isti bace na pločnik ili da ipak odu na most kao Branko Ćopić ( „Šta mu bi?“ – jedno od najglupljih pitanja niskomisleće množine). Ali, da nesreća bude veća, most koji izaberu nikada neće nazvati imenom samoubice.

Kako će se zvati most između dva naroda čiji premijeri treba da se sastanu posle 67 godina? Imenom premijera, imenom skandala ili pilota velečuvenog drona?

Nije nikakva nominalna konvencija u pitanju, stvari jednostavno više nemaju svoja imena koja bi mogla da, bar delimično, opišu njihovu prirodu. Mi živimo u svetu performativnosti gde se istina ne može definisati, jer naše antropološko shvatanje može da se kreće samo između vlastitih predstava o dobru i zlu što je, u najmanju ruku, komično. Ali ko mari, mi imamo velike telale; novinare, kolumniste, pisce, „nezavisne intelektualce“, PR-ove, članove i osnivače raznih (ne)vladinih organizacija… oni će stvoriti prašinu oko privida od koga ćemo živeti.

Gde je sada čovek koji je svoja politička uverenja izvikivao u kameru u svojih deset sekundi slave na utakmici Srbija-Albanija? Šta se desilo sa njegovim životom i sudbinom?

Izađite na ulicu i pitajte dvoje mladih koji se zagrljeni šetaju; da li veruju u ljubav i da li misle da je to osećanje uzvišenije od svega onog što im pojavnost nudi, da li su spremni da umru (ili da žive, još bolje!) za svoja uverenja. Pitajte službenike na šalterima da li veruju u instituticije koje tako zdušno zastupaju, pitajte političare da li veruju u države koje tako nekritički baštine u svoji govorima, pitajte koga hoćete i šta hoćete… pitajte sebe… I nikada nećete dobiti kategoričan odgovor, bez poštapalica i predloga; „pa“, „ali“, „možda“, „da, međutim“… i tako dalje i tako bliže. Više ni reka (kada smo već počeli sa mostovima) ne može da posvedoči svoju suštinu, samo tok, jer mi živimo u svetu gde samo funkcionalnost svedoči trajanje. Ono što je lepo više nije korisno, sada je ono što je korisno lepo. To je marketing, univerzalno skrovište za neprijatne istine.

Rekao je da će razmisliti, zbog onih koji su sve dobro promislili. O stavovima i uverenjima se ne razmišlja. Njih imaš ili ih nemaš. Ne smeš sebi da dozvoliš ni luksuz da razmišljaš gde si ih zaturio. Gde su nestale posledice razmišljanja ili je možda obratno; imamo posledice ali nemamo misao?

Živimo u vremenu odgovora, gotovih sudova, kategoričkih zaključaka. Nemamo hrabrosti da postavimo pitanja na odgovore u koje ne verujemo i čiji nas sadržaj ne ispunjava smislom, vrednošću još manje. Aksiološke praznine zjape kao jame bezdanice, hrabra pitanja nisu više preduslov odgovora na naš život.

Siromašnima se lako vlada ali se time ne postaje sveti čovek već vladar straha gomile „poniženih i uvređenih“. Hoće li presečeni crv u brazdi oprostiti plugu?

No ne treba se mnogo brinuti, nema više ljudi koji bi se narugali budalastoj veri u stvarnost, nema onih usamljenih duhova, pesnika i arhivolšebnika, koji su sebi mogli da dozvole luksuz da vole uzaludno, da pričaju istinu, da budu prezreni za života, onih koji su svoj bol i setu saznanja nosili kao kraljevske krune i koje je nebriga i bes „pravovernih“ likvidirao kao nepoželjne svedoke činjenice da je svet potonuo u bakalsku ravnodušnost i merkanitilizam, u kome su samo kupovina i prodaja mera vrednosti. Tipična inverzna eshatologija, Sv. apostol Matej je ostavio carinički poziv i krenuo za Hristom, danas svi žele da postanu carinici, u najširem smislu reči a i metafore.

Na velike reči više nemam pravo… – napisao je davno Branko Miljković. Da li smo dostojni bilo kakve veličine, bar upola od veličine poniženja i komfora zatvorske psihologije? I za reči i za pitanja, kao i za ljubav, potrebno je dvoje.

Ne znam zašto ovo sve pišem. Napolju sipi jesenja kiša a ja  jednostavno ne mogu da se oslobodim činjenice da čovek nigde nije stigao. Ko je netaknut on je neobrazovan, ko je obrazovan on je korumpiran. Pred netaknutim treba poreći obrazovanje, pred obrazovanim treba poreći netaknutost.

Kako udovoljiti svima a sačuvati sebe za sutrašnji dan?

Neke životne situacije nam se tek daleko u budućnosti, u naknadnom iskustvu, pokažu u pravom svetlu. U aktuelnom vremenu često ne možemo da dosegnemo puno značenje. Tako je i sa mojim iskustvima (a i što bi ja bio drugačiji od ostalih?!). Davnih godina kada su me, zaboravio sam zbog čega, šili  hirurzi u jednoj provincijskoj bolnici dok sam spavao blaženim snom sanjajući golu Natašu Rostovu (mi, kao, na balu a samo ja to vidim, logično, ruski knezovi nemaju erotske snove kao provincijski srednjoškolci). Bilo mi je kasnije žao što nisam upoznao te ljude, koji su tako suvereno i lako držali moj život u svojim rukama. Verovatno su rukovali hirurškim nožem, rutinski i precizno, jer da nije tako teško da bi sada pisao ovaj tekst. Nikada ih više nisam video, bar da im se zahvalim. Možda sam ih sretao na ulici ali oni  su (o tempora o mores) tako ličili na obične ljude. U stvari, oni su bili samo ljudi kojima mogućnost da spasavaju živote nije dala natprirodne moći i preveliki ego. Sve suprotno političarima, kojima mogućnost (obilato korišćena) upropašćavanja tuđih života daje upravo pomenute prerogative.

No, da se vratimo belim bolničkim čaršafima. Ležim ja tako i oporavljam se, zatežu me konci, nervira neukusna hrana, sportske vesti sa tranzistora, nedeljne utakmice i posete drugim bolesnicima kada svi članovi tih deputacija pričaju istovremeno o svemu i svačemu, dok komadaju rukama pečene piliće. Ležim i čitam knjige, rđava navika koje do sada nisam uspeo da se oslobodim. Čovek koji leži na krevetu do moga savetuje me da pročitam knjigu Nož – Vuka Draškovića. Videćeš kako je napisao, sve je istina, opasna knjiga. E, mislio sam ja, da je istina u knjigama sada bi ja bio sa Natašom  Rostovom ili bar Nastasjom Filipovnom, a ne bi s tobom jeo plastični pire i neslan sataraš. Ni tada u bolnicama nije bilo kao u klinici Švarcvald a i Dr Haus se nije tada pojavljivao. Ali ipak pročitah knjigu, “opasna je”, što reče moj cimer. Mnogo opasnija nego što smo tada mogli da pomislimo. Metafore su opasne, umeju da se razigraju, nadrastu tekst, postanu manifesti, pravila, strategije… i bi tako. Samo neku godinu posle, poverovasmo knjigama i počesmo da se ubijamo. Ne zbog knjiga već zbog vere a, opet, i knjige su tu negde, da prorokuju, potvrde, tolkuju istine, utvrde, da ih pogrešno čitamo i shvatamo kako nam je volja. Pogotovu one sa epitetima “svete”. Kasnije sam gledao film Nož (krajnje prosečan) sa dobrom Ljiljanom Blagojević, bledom Bojanom Maljević, neuverljivim Žarkom Lauševićem i maestralnim Petrom Božovićem i Aleksandrom Berčekom (ova poslednja dvojica nisu bili dovoljni da od jedne prosečne knjige naprave bar dobar film). Kao da taj film nismo gledali tokom devedesetih godina sada već prošlog veka, skoro svake večeri u drugom dnevniku. Gledali i zaboravili. Ili, možda nismo?

A onda se nož vratio. Zaboden u grudi čoveka koji je (novine kažu) pokušao da sam sebi presudi. Nadnaslovi u ovdašnjim novinama: Skandalozno! Uznemirijući snimci! samo su posledica “društva spektakla” koje ne kaže; nemojte ovo da gledate nego upravo suprotno – gledajte jer to se dešava nekom drugom i budite zadovoljni što ste živi jer može i ovako. Najpoznatiji ovdašnji patolog je početkom devedesetih, kada su leševi bili ilustracija svake informativne emisije, rekao da u patološkim salama stoji natpis: Mortui vivos docent (Mrtvi uče žive – slobodan prevod, valjda sam dobro napisao ovo?). Bili smo i ostali loši đaci, neskloni poukama i učenju, pa makar i od mrtvih. Patolog je posle postao ministar i nije insistirao na naukovanju od mrtvih već na vlasti živih. Nisam nikada bio u takvoj sali a ako nekada i budem nisam siguran da će mi čitanje biti prva briga. Ali zvuči dobro, zar ne? Istinito, pre svega!

Dakle – Skandalozno! A osioni policajci nisu prebili ni jednog slučajnog prolaznika na ulici (ili su, u međuvremenu, ukinuli i slučajnosti?!). Ne razvodi se pevaljka sa Pinka. Neka tamo starleta nije trudna. Niko se nije bez gaća pojavio u javnosti (o mudima drugi put!). Manijaci nisu nikoga ubili. Političari nisu postali pametniji, tajkuni bogatiji… pa šta je onda skandalozno? Hirurg Edin Mutavelić iz Priboja je okačio na svoj fejsbuk profil sliku muškarca sa nožem zabodenim u grudi. Bizarno možda jeste ali nije skandalozno (Ko bi sad o finesama kada pismenost, semantika i poznavanje jezika nije česta osobina novinara ovdašnjih). Zašto? Zato što svaka slika ima poruku ali i kontekst. Pogledajte propagandne plakate iz perioda hladnog rata sa parolom; Borimo se za mir. Na zapadnjačkim je majka sa detetom u naručju a na sovjetskim vojnik sa puškom. To se zove kontekst poruke a ne vojnik i majka sa detetom što je, nesporno, izobraženo na plakatima. Dakle, pomalo bizarno i ništa više. Gore stvari svakodnevno gledamo na televiziji. Kontekst, u “slučaju Mutevelić” nije, naravno, nož a ni gole muške grudi. Kontekst je život u mestu gde još uvek možete da umrete jer je bolnica predaleko ili možda nema konca da vam neko “profirca” ranu. To onaj život koji se živi protiv svake logike pa često i protiv smisla. Tamo gde ljudi svoje postojanje žive odgovorno prema bližnjima zato što su “samo” ljudi a ne prodaju ga jer su još uvek ljudi. To je Mutevelić  želeo da kaže i ilustruje, to je reč koja ne može da se udene u tvrde uši. A sve to u listu koji nije našao za shodno da objasni čitaocima gde je nestala naslovna stranica od pre desetak dana sa sajta, kao i tekstovi iz tog broja. Ili su možda etiketom “Skandalozno” želeli da nam stave do znanja da će se, kako su nas učili davno: u komunizmu ljudi sami zatvarati a, analogno tome, u demokratiji i sami klati. A to će oni koji ih spašavaju od fatalnih posledica stavljati na svoj fejsbuk profil.

Uzgred, šta bi sa onim nesrećnicima, od pre nekoliko godina, iz duševne bolnice u Toponici? Njihove slike u drugom Dnevniku su bile nemoralne (ne i skandalozne pošto je moral stariji od skandala) i potresne (velike su mogućnosti jezika!).  Bili su veoma uspešno upotrebljeni u svojoj nesreći da bi ilustrovali nebrigu vlasti za duševno obolele. Sve dok na vlast nisu zaseli “bolji” ali pomenitim nesrećnicima iz prljavih soba, vlasnicima tužne sudbine i pogleda nije bilo nimalo bolje. Ko njih pita? U istoj bolnici je nekada bio zatočen i prestolonaslednik Đorđe Karađorđević, daleko od vlasti a blizu sudbinskom načelu vlasti – ludilu. Analogno rečenom mislim da svka vlast veoma dobro brine o duševnim bolesnicima – radeći na tome da svi, malo po malo, to i postanemo. Nešto je pisao i izvesni Čehov u nekom tamo Paviljonu 6 ali ko će sada da se bavi Rusima? Samo da ova parada prođe, lakše je bilo sa onom od pre desetak dana. Ih, što je lepih i inspirativnih slika bilo. Kakvi “skandali” kakvi bakrači, ono snimci jesu bili malo brutalniji ali ne svi.

Možda bi i sam prešao preko ovoga kao preko još jedne vesti bez potencijala spektakla koji bi trgnuo ovaj nesrećeni narod iz misli od (samo)ubistvu, da nije usledio odgvor pomenutog hirurga. Mislim da ni otvoreno pismo Emila Zole iz “afere Drajfus” nije mnogo bolje:

(…) I ovo je Fejsbuk ali i stvarni život u Srbiji koju su slomili i doveli do toga da treba da budemo sretni ako neki tobože Evropljanin obriše dupe sa nama. Na snimku nigde nema lica pacijenta, drugo imam njegovu punu saglasnost i treće jutros je javno pozirao za novine sa mnom i dao puno ime i prezime. Toliko o privatnosti. E sad pitanje motiva i zašto sam ovo uradio…

Nisam zbog samoreklamerstva jer nema hirurga koji je za ovih 35 godina bio više u medijima po raznim osnovama od mene, možda da sablaznem neke dušebrižnike koji se sad po mom zidu reklamiraju komentarima a koji su totalno nebitni.

Ne, imao sam dva razloga. Prvi da skrenem pažnju na malu bolnicu koja ima i opremu i kadar i koja je kao i Rudo u Republici Srpskoj najsiromašnija u Srbiji i koju hoće da zatvore kao i sve po Srbiji i da ovaj narod uprkos velikoj borbi lokalne samouprave da sačuva nešto što je dobro i građeno 40 godina ne zatvore i ovaj predivni i strpljivi narod ostave na cedilu i posalju 100 km do Foče ili 100 km do Užica ako stignu živi. Ovaj nesrećnik je imao sreću sinoć te je dobio dugu priliku.

Drugi motiv je da neko ko bi imao nameru da uradi isto što i ovaj nesrećnik posle gledanja slika i klipa odustane.

Zovu iz MUP-a, novinari i slični da skinem slike. E, neću, nije sloboda medija golo dupe Stanijino. Nikog nije sablaznula slika i silni članci onog idiota i psihopate koji je ubio i silovao ono dete a ovo smeta. Savest mi je čista, i Isusa su ljudi razapeli iako kažu da je bio bezgrešan, šta sam onda ja, jedan mali obični smrtnik koji obožava i dosta dobro godinama radi svoj posao. Mene pljujte, razapinjite ali ne dam na ovih 12 ljudi koji su sinoć za 15 minuta doleteli od kuća, neki i bolesni iz kreveta da bi spasili tamo nekog iz Rudog...

(citirano prema http://blic.rs/i/501201)

Posle ovoga bi i ja trebao da stavim tačku. Šta reći više od rečenog? Ali ne mogu. Ne znam ovog čoveka iako u Priboj odlazim često i imam sreću da tamo imam mnogo dobrih i iskrenih prijatelja i svoju kafanu. To su živi ljudi, nisu Gogoljeve – Mrtve duše (opet Rusi!?), ne bih voleo da umiru od bezazlenih rana i bolesti, zato što je „Bog visoko a Rusija (i, opet) daleko“ a bolnica još dalje. Imam i nesreću da sam u poslednjih dvadeset godina svedok propasti ovog malog grada nekadašnjeg, pored Kragujevca, „srpskog Detroita“. Grada koji je pre samo četvrt veka imao pet amaterskih pozorišta i pozorišne i književne festivale, bogat Zavičajni muzej i duh, pre i nakon svega (ima ga još!, fala Bogu). A sada je u prilici da izgubi i bolnicu. Dobio sam pre desetak godina povelju „za poseban doprinos kulturi grada Priboja“ i veoma mi je drago što to nisam dobi na Terazijama gde je kutura poza nego u Priboju gde je potreba. Ne znam da li je dr Mutevelić dobar ili loš čovek, da li štipa sestre za dupe, da li uzima mito, da li sanja sebe na mestu ministra zdravlja ili neke čuvene „komisije“. Ne verujem ali, kao što rekoh, ne znam. Kao da je važno.  Ali želim da kažem samo ovo:

Klanjam ti se doktore Muteveliću!

Zato što nisi postao plastični hirurg koji ulepšava i prepakuje laži za skupe pare, povećava sise i pegla noseve, smanjuje klepmave uši… Zato što spašavaš sa ruba smrti one sa ruba života, koji nisu dovoljno platežni za laži i dovoljno nemoralni da u njih poveruju i od njih profitiraju u vlastitom (para)političkom praznoslovlju. Zato što veruješ da neki ljudi bez imena i sreće imaju pravo na život. Zato što veruješ da ima života tamo odakle svi beže.  Morao sam da napišem ovaj tekst zbog zaboravljene vrline hrabrosti. Samo zbog toga, beznačajan tekst o značajnom čoveku.

Kažu novine da će se tvojim “slučajem” baviti etička komisija, divno. Neka se bar na taj način progovori o etici, makar formalno. Ali, ne zaboravimo nema etike koja nema svoju esetetiku, važi i obratno. Tvoja esetika kao posledica etike je život, realan, surov, povremeno srećan, vredan borbe sa vetrenjačama… Njihova je, očigledno nož, ne vide dalje. Možda i nije potrebno, bar će ih sve to spasiti duševnih lomova i bolova. Opasna knjiga i alatka, rekao sam već!

Ne bih želeo da zvučim “ksenofobično”, “društveno nepoželjno”, “religijski isključivo” ali u svom Odgovoru ste pomenuli Hristovo raspeće. Mislim da imam pravo na ovu metaforu. Rimsku imperiju nije srušio gvozdeni mač već drveni krst. Postoji legenda o tome da je desetak godina posle raspinjanja  Hrista na Golgoti tuda prošao Pontije Pilat sa pratnjom. Neko iz pratnje mu je rekao; tu je “tu raspet Isus Nazarećanin”, “Ko to beše?” – pitao je Pilat. Danas Pilata pamtimo samo kao sudiju i dželata, ili kao onoga ko je poslušao okupljenu svetinu koja je vikala; “Raspni ga, raspni ga…!” Ništa se nije promenilo. Mesto u pamćenju i priči zaslužuju samo oni koji su bili hrabri da se usprotive, da isteraju trgovce iz hrama, da ne bace prvi kamen, da stradaju jer “dobru treba verovati samo kad strada a istini kada je zabranjuju.”

Spadam u generaciju koja je često ime ženskog polnog organa koristila, u značenjskom smislu, na dva načina; fiziološko-erotski i karakterološki. Nož znamo šta je, guzicu smo apsolvirali, bulje su oni koji imaju istu karaterologiju kao i drugo navedeno tumačenje upravo pomenutog organa. Ali do njega još nisu dosegli, nisu zaslužili ni tu vrstu karakterološke odrednice,  zato su samo odraz u ogledalu starletine guzice – bulja, kao karakterološka osobina i kao estetska kategorija vladajuće etike. Ma šta to bilo?!