Republika Srbija

PREKRŠAJNI SUD U BEOGRADU

Timočka broj 14

11000 Beograd

Poštovani sude (ili sudijo, ovo drugo mi je malo prisnije, ličnije),

Ne znam kako se osećao „jazavac pred sudom“ (on je sve vreme priče u Davidovoj vreći), ali mogu da dočaram sebi kako se osećao David Štrbac pred „vladavinom prava, slavne nam carevine“. Samo bez šale i sarkastične Davidove narodske lukavosti. Pripadam onoj malobrojnoj grupi ljudi koji još uvek plaćaju svoje račune i prihvataju odgovornost za svoje greške. Ne bežim od plavih koverata, kada dobijem obaveštenje „o prispeću pošiljke“, odem u poštu i podignem je. Računam, ako sam pogrešio, treba da platim, uvek je moglo gore, pa sve ono što se novcem može platiti nije tako strašno, i sve dok time ne otkupljujem savest ili greh, a slava Bogu, nije tako… Plaćao bih i porez kada bi imao za šta.

I tako, odem ja u poštu, kad tamo – plavi koverat na kome je moje ime i naznaka da je u pitanju „rešenje“. Pa, ko velim, kada je neko već rešio da mi nešto reši, ne ide da ga ja razuveravam i razočaravam, nije se s državom i sudom šaliti. Doduše, nema javne osude, ali ima suda, i to je nešto. Ali se tu s javnošću, na moje veliko čuđenje, ne završava. U rešenju br. 4-15 Ипр.бр. 220091/14  stoji da za prekršaj (saobraćajni) od 10. 5. 2014. nisam platio celu kaznu, jer da sam platio polovinu u roku od 8 dana, onda bi se na tome završilo. Polovinu sam platio tek 21. 05. 2014. Doduše, rečeno mi je da se vikendi ne računaju u radne dane, a u kritične dane se „ugurala“ dva vikenda, ali da ne teramo mak na konac. Pogotovu ne sa čuvenim državnim sudstvom, koje nije radilo poslednja tri meseca zbog štrajka advokata. Bar smo saznali da država postoji i bez sudstva i advokata i da se zbog toga niko posebno ne sekira, pa ni ministar. Mislim, tako sam čuo. Ali, da ne dužim, da ne kočim reforme, otići ćemo predaleko a taman smo se zbližili.

Dakle, prekoračenje roka, odnosno drugi deo kazne od 2.500 din. (dvaes evrova, brat bratu), „zamenjuje se kaznom rada u javnom interesu u ukupnom trajanju od 20 (dvadeset) časova“, i tako dalje i tako bliže… Da vam ne prepričavam vaše pisano (nisam rekao – pismeno!) sočinjenije. Ruku na srce, nije mnogo sve dok ne bijete, ali mnogo je kada udarate po smislu jezika, života, smislu samom. Pa dobro, dokle? Ako ja moram da odgovaram, hoće li neko, napokon, biti odgovoran? Za jezik, smisao, istinu, pravdu, ili je vera u pravo toliko velika da sud i ne mora da radi, jer snaga vere, kao snaga Strašnog suda, dovodi stvari, ljude, ali ne i pojmove, u idealan odnos, značenja, bar.

Da kojim slučajem dugujem jedan, dva ili „skoro pet miliona evra“, onda bi moj „reprogram“ bio vest dana na svim televizijama. Postao bih „heroj nacije“, talio bih se s državom, ponosan na svoji dug i na sirotinju kojoj, silan i uspešan, mogu da pomognem i novcem a ne samo šljokicama i anestezijom bliskoistočnim ritmovima, cičalicama i kreštalicama, lukama i sojenicama na vodi, izvozom gluposti i uvozom bolesti. Javna stvar je to, a čim je javna, onda je i korisna, bar tako kažu. Ali, ja ne mogu da dobacim ni do toliko krvnih zrnaca, a sve ih je manje i ne reprogramiraju se zbog permanentnog stresa u poslednjih dvadesetak i više godina. Izvinite, shvatio sam i ja napokon, ovo nije žalba mom lekaru, ovo je pismo-žalba mojoj bolesti. Žalba na dijagnozu moje kazne, na jadnu formulaciju iskupljenja prava bez pravednosti, na jadnu zemlju jeftinih ideja i skupih uvreda prema onima koji nemaju drugu zemlju i drugi život. Zapričasmo se, pa da pređemo na stvar.

Molim vas samo, ako ne tražim previše, nemojte me kažnjavati „radom u javnom interesu“. Kaznite me svakako, zaslužio sam. Nije mi se našlo tih famoznih 2.500 dinara u novčaniku u predviđenom roku (nije ni posle roka), pozajmiću, platiću, uzeću povoljan kredit kod banaka kojima država baca građane kao rimski cezari gladijatore lavovima… Samo me nemojte kažnjavati mojim životom, ako Boga i ako za Boga znate. Nemojte da ograničavate javni interes na dvadeset sati, kada on u mom slučaju traje 46 godina. Trudio sam se, zbog sopstvene savesti i porodičnog ugleda, a to je valjda i javni interes (ili je bar to tada bio?!), da budem dobar pionir, da volim Tita (to mi je slabije išlo) i državu i vojsku (s Partijom mi je, takođe, slabije išlo, ali sam se trudio – više se ne trudim, digao sam ruke), da pomažem starijima, da budem mladi goran, sportista, omladinac, primeran vojnik, student (i tu mi je išlo – onako, ali sam se trudio – isto onako), da idem na vojne vežbe koje su postajale rat, da ne čujem kada pucaju, da ne vidim kada me kradu, da se pravim lud kada me lažu, da ćutim kada „pametni ćute, budale galame a fukara se bogati“ (Ivo Andrić), i sve to u javnom interesu. S vremenom sam izgubio svoj (interes, prim. aut.), ostao mi je samo ovaj – javni.

Nemojte me kažnjavati kaznom koju sam, jer ne umem drugačije, sam sebi razrezao. Napravite bar terminološku razliku između nas nebitnih i onih bitnih – naše je javno, njihovo je samo njihovo, a bilo je nekada i naše. Kaznite me, na primer, kaznom od dvadeset sati prinudnog rada, jer, cenim, država je prinuda, a rad za državu jeste posledica straha od prinude, pa je sam po sebi prinudan, i tu nema žalbe. Nadam se da razumete ovaj silogizam, jer se očigledno odlično razumete u prinudu, pa bi trebalo i u logiku, a posle je sve rutina. Kazniš onoga ko trpi, jer je navikao, ne sme da se žali, a druge koji nemaju tih sklonosti ne kažnjavaš, da se ne bi uvredili, pa onda nema više gojenja ega u pokloničkim emisijama, medijskim stranačkim biltenima fantastičnog žanra, dok su razne presude i poreske olakšice bombaste vesti, herojske akcije i „reformski uspesi“.

Ili, kaznite me društvenom i svakom drugom ljudskom srećom. To je isto tako neprimereno kao i ovo prvo, i nemoguće naravno. Shvatili ste, ne aludiram na tačnost zakona ili stručnost i pozvanost suda (na početku sam rekao da poštujem institucije sistema), pokušavam samo da ukažem na granice pristojnosti, na sve ono što se vidi u jeziku a ne prepoznaje u savesti. Na olako izrečene reči, paušalne presude, konstatacije bez bilo kakve empatije i prema izrečenom i prema onome kome je izrečeno. Ne prekorevam nikog za ono što misli ili što mu se vremenom i iskustvom nametne kao zaključak, upozoravam samo na ono što smo postali. Ako je prva misao kada vidimo čoveka koji vozi dobar automobil ili ženu u kratkoj suknji da je ovaj prvi lopov ili narko diler a ova druga je kurva onda nešto nije u redu sa nama. Nismo tumači morala već jasni pokazatelji vlastite pokvarenosti. Ako država polazi od pretpostavke da su svi građani potencijalni razbojnici i prekršitelji zakona onda je njen potencijal u tom pogledu zaista prevelik. Ako razgovaram sa nekom (lepom, na primer ili ne mora, nužno, da bude lepa) ženom na ulici onda to ne znači da mi je ona ljubavnica, možda sam je samo pitao; koliko je sati?, možda mi je školska drugarica, koleginica… Ako mogu da biram između pozicije ljubomorne žene i muža budale biram ovu drugu. Ne samo da bi bio budala već da bi se zaštitio od „nepogrešivih“ prvih zaključaka i misli. To se zove potreba za razumevanjem ili, banalnije, nemoć da se bude brutalan i isključiv.

Za vreme svog sasvim običnog života objavio sam par knjiga, uredio i priredio preko trista, napisao desetine tekstova… Nisam siguran da su čitaoci bili pametniji posle njih, nisam ni ja, ali smo pokušali i ja i oni. Dok sam pisao ili dok je neko to sve čitao, svakako nije otišao da gazi ljude po ulici, da pljačka ili da praznoslovi, obrazlažući tajne razloge javnog poniženja po televiziji i novinama. Verovali smo da nam je „javni“ i zajednički interes da budemo bolji, istinitiji, da verujemo u prave vrednosti i da ih stvaramo, i intimno i javno. Ne, ne mislim da mi od kazne odbijate retroaktivno vreme provedeno u mojoj ličnoj i životnoj uzaludnosti, kao neki (prvo)borački staž. Ja samo pokušavam da razdvojim „babe i žabe“ i u tu svrhu dobrovoljno se prijavljujem da „odradim“ svoju kaznu čisteći tuđa govna (izvinite na vulgarnosti, ali ovo ne mogu drugačije da kažem), jer mislim da je naš zajednički (a samim tim i javni) interes da stvari nazovemo pravim imenom i (pre)poznamo po obliku i mirisu. Nekako bih se lakše osećao s takvom kaznom, bez retoričkih i estetskih ulepšavanja, bez potrebe da se divim nečemu što se ne zove svojim pravim imenom, sakrivenom iza egzistencijalnog straha i vokabulara agresivnosti i loše prikrivenog primitivizma. Bar se trudim da budem iskren (e, to mi već možete uzeti za olakšavajuću okolnost), jer teže je zaslužiti nečiju iskrenost nego prijateljstvo. To bi trebalo da bude prva lekcija za sve koji dolaze na vlast, a ne, kako to inače biva, poslednja, najteže naučena i najbolnija, obično onda kada je kasno za sve i kada moćnici nemaju ni snage ni intelekta da shvate „da je i pad let“.

Shvatili ste, bar se nadam. Ja se, u stvari, ne žalim na kaznu, čak ne ni na vašu „pismenost“, na pravni jezik koji „kao da je sastavljen od stvari a ne od reči“ (Ortega i Gaset), ja se žalim na žalosne prilike u kojima smo svi žalosni. Iako sam ja više tužan zato što su oni koji nam kroje „javni interes“ – jadni. Vi, naravno, postupajte po savesti i slovu zakona, a mi ćemo onako kako moramo. „Možeš da me zoveš i krčag, ali nemoj da me razbiješ“, kaže narodna mudrost, ali više nisam siguran u vezi s tim razbijanjem, jer nisam siguran ni u vezi s imenom. Jedno ide uz drugo, kada se lupa, naravno.

Strah je glavni izvor predrasude i

jedan od glavnih izvora okrutnosti.

Bertrand Rasel

 Dugo sam razmišljao o tome kakav naslov treba dati onome o čemu želim da pišem (sa sve primetnijim rezervama), a da on bude eksplicitni ključ koji moju malenkost i čitaoca može dovesti do one tačke na kojoj bi tragična iskustva življenja bila nazvana pravim imenom. Ali primarna istorijska asocijacija na Vavilonsko carstvo i kulu (ovo nema direktne veze sa sjajnom usukanom lizalicom – maketom budućeg beogradskog vodenog carstva) u sredini grada, na kojoj je „toržestvovao“ uvek-željan-krvi-svevideći-bog-totem-moloh, s kojim se vrhovna sveštenica sparivala (za ovo nisam siguran da neće da bude u „gradu-lizalici“) u vreme obrednih svečanosti, prevagnula je u odnosu na književnu asocijaciju: naslov knjige Borislava Pekića – Kako upokojiti vampira. Naravno, ovde su još uvek asocijacije direktne i tiču se društvene stvarnosti i njene ideološke pozadine. Dalje treba krenuti na sopstvenu odgovornost, ma kako ona bila bolna.

U Travničkoj hronici Ive Andrića postoji jedna rečenica sakrivena iza naslaga romaneskne priče kao što je naša sudbina sakrivena iza „vatrometa na pozadini ništavila“ (Sioran). Pisac govori o onome što bi se moglo nazvati neposrednim iskustvom današnjih dana: „Ništa ne može tako da nas prevari kao naše osećanje smirenosti i prijatnog zadovoljstva tokom stvari.“ I zaista je tako, svi problemi koji nastaju u tranziciji od ideološkog totalitarizma, preko demokratskih tlapnji, do „evropske budućnosti“, biće pre ili kasnije – bez obzira na to kako to iz perspektive egzistencijalnog straha naroda ili nemoći podaništva političkih elita izgledalo nemoguće – rešeni kao neka vrsta „tehničke mere“. Za to nije neophodno čekati, već raditi. Šta? Ako bi se našao neko ko zna i dobio priliku, mogao bi i da kaže. Za sada imamo samo one koji znaju kako neće. Za „oće“ treba znanja i volje. Ono što se nameće kao teži (nemoguć i neostvarljiv) zadatak jeste pitanje kako ćemo se s posledicama izboriti unutar nas samih. Komunizam, proleterski idealizam, demokratski staljinizam, evropski egalitarizam (al’ zamalo!)… kao krvoločni Moloh koji je računao na svakodnevne žrtve i angažovanje najnižih instinkata, duboko je ušao u sve pore društvene svesti, u karakterološke osobine ovdašnjeg čoveka. Činjenica političke stvarnosti nije sadržana u nemogućnosti prilagođavanja na jedan novi politički sistem, već, pre svega, u nemogućnosti da se stari sistem u mislima i delanju zaboravi i izbriše, kao relikt ne tako slavne prošlosti. Veoma teško možemo definisati koliko dugujemo molohu komunizma, a koliko on duguje nama. Lično mislim da je pata karti. Kolektivna odgovornost prepliće se sa osećanjem kolektivne krivice. Dakle, pojedinačno smo krivi, a kolektivno ispaštamo. Možda s visine vlasti ne izgleda da je baš sve tako, a iz nemorala iste te vlasti da nije ni bitno. Jer, moral nije prisila, način i izgovor za nasilјe – moral je obaveza prema vrednosti koju, ako je ne vidite u bližnjem ili ako ne verujete u nju, nećete naći ni u sebi.

Nije li neophodno da se pre ishitrenih izjava i poteza svi zapitamo gde se to „izgubio“ vladajući moral malih i velikih laži na koje je „mali čovek“ bio prinuđen i, sopstvenim oportunizmom, upućen u kulturi prikrivanja, ćutanja, prilagođavanja, pokornosti i moralne mimikrije? Na šta je „bio prinuđen“ zbog očuvanja golog opstanka (prema sopstvenim tvrdnjama), ili upravo zbog toga što se napokon našao modus da se elementarizuju najniži instinkti i porivi duše saplitani „stegama“ religije i morala još od biblijskih vremena? Prisila je, bar u agresiji, postala institucionalna, dobro prikrivena državnim i globalnim projektima i borbama „protiv“ – terorizma, ebole, ptičijeg gripa, talibana, domicilnih protestanata, neistomišljenika… Ali šta ćemo s ovim drugim aspektom, kudikamo opasnijim i pritvornijim? Kada je nemoguće utvrditi jesu li posledice nekog leka gore od same bolesti, onda možemo biti sigurni da zlo samo po sebi ima veoma duboke posledice i korene. Ne treba nikada zaboraviti ono što nam se periodično dešavalo dok se „ona“ Jugoslavija raspadala, kada su ludilo i zločin postali „normalni“ jer su ih mase sankcionisale sopstvenim (para)moralnim i et(n)ičkim izgovorima. Tada (i sada) zaraženost univerzalnom bolešću postala je kriterijum zdravlja. Pogotovu kada se stvarnost menja istom brzinom kao i njeni strukturalni elementi i sadržaj; tada se, zaista, ništa ne može spasiti. Ili se možda ništa ne menja. Strah nas tera na nasilje – strah od činjenice da ćemo shvatiti da se nimalo ne razlikujemo od omraženih neprijatelja.

Evo još jednog primera milog nam dvostrukog morala, iz koga je svaka primesa društvene odgovornosti isključena: još uvek su na tronu samoljubivi bogovi koji su ideološku „akumulaciju“ zamenili materijalnom, a ispod su još uvek bezlične mase koje to posmatraju kao omiljenu sapunsku operu ili stubac trač-rubrike. Bogati posmatraju s visine, a siromašni bulje u njih; drskost se goji na potuljenosti i puzavosti. Nestankom surovog totalitarizma, odnosno njegovim pretvaranjem iz „hardver“ u „softver“ verziju, apsolutna vlast je postala apsolutno ništavilo, a realna vlast, „demokratski“ utemeljena plebiscitom egzistencijalnog i svakog drugog straha i primitivnim nagonima osvete za lični prostakluk, na najboljem je putu da postane obrazac nasilja kada već ne može da donese stabilnost dostojanstva. Sada nam se, naravno, svete za sve ono što im nismo rekli u „godinama srama (njihovog)“, njihovo rečeno je veće nego naše prećutano, njihova bestijalnost je značajnija i više ponižavajuća nego naš kukavičluk. Samo je poniženje bezgranično, kao i nemoral i ambicija onih koji vladaju njime, a preko njega i nama. Kriza nikada nije bila posledica, već preduslov vladanja, strah nikada nije postojao po sebi već u odnosu na nešto (ili nekoga), bitange su se rađale samo onda kada su imale uzore.

Neki policajci koji veruju u silu i koje zakon ne obavezuje „hrabro“ su uhapsili putnicu bez karte. Onda su neki sa sličnim uverenjima pričali kako nije htela da im da ličnu kartu zbog utvrđivanja identiteta. Ovi samo o „identitetu“, rekli bi neki koji malo pažljivije slušaju popečitelja policajnog doktora Stefanovića. Ali, da li je brutalnost odbrana principa, identiteta, sistema, ili indukovanje straha od prekršaja, ili, kako je ispravnije, od samovolje onih koji određuju šta je prekršaj a šta nije? Istina je postala subjektivna frustracija, sredstvo sile, nespokoj onih koji je ne poseduju na način političke (samo)volje. U nečemu se mogu složiti s „olovnim vojnicima igračkama“, gradskom „pretorijanskom gardom“ – komunalnim policajcima; lična karta dokazuje identitet pojedinca, ali lični identitet dokazuje odnos poštovanja a ne sile, kao što lisice na rukama tog istog pojedinca dokazuju identitet vlasti – najdirektnije.  Oni, u stvari, rade sve ono što bi radili i ranije samo da su smeli. To su ljudi koji nisu naučili ništa iz tuđeg poraza i svoje pirove pobede. To su isti oni čiji govori počinju poetskim nadahnućima i citatima, oko sredine počinju da liče na naricanje, da bi pri kraju sve više postajali tačan opis kazne i egzekucije svakog smisla. A, opet, to su samo beznačajni ljudi kojima naš kukavičluk i strah daju na važnosti. Da je obratno imali bi državu sa osnovnim političkim načelom vrednosti i poštovanjem prava – na drugačije mišljenje, za početak.

Početkom devedesetih godina, kada se Istočna imperija urušavala u sebe i sopstvene kontradiktornosti, iz euforičnog hora dojučerašnjih robova i sadašnjih vladara uspeo sam da izdvojim usamljeni glas razuma jednog ruskog pisca, koji je tekstom u Literaturnajoj gazeti pokušao da kaže ono što ja uporno pokušavam da kažem svih ovih godina. Poslednji pasus njegovog teksta ponavljao sam devedesetih kao unutrašnju molitvu, a sada neku vrstu „mantre“ ličnog i kolektivnog prokletstva: „Čuvajte se komunizma samodršca, on će sjajne kraljevske haljine zameniti prnjama i povući se u katakombe. Prividno će nestati da bi, sačekavši prigodnu priliku, ponovo surovo zavladao.“ Ovu sentencu bi trebalo svi da prihvatimo ako želimo da jedna preživela ideologija ode napokon u „istoriju beščašća“, a njene najdirektnije karakteristike i poluge prisile i vlasti nestanu kao karakteristike stvarnosne i, što je najvažnije, moralne slike. Tada će, valjda, nestati i Kumrovec i Požarevac i Beograd (na vodi) kao kategorija neophodna za vlast kao identitet ljudi koji nemaju nikakav drugi i siromaštvo za sve one koji nemaju drugi život. Možda je Moloh strah, ili je strah Moloh, ili se jedno stiče u drugom, jedno drugo priziva… „Životinja čupa bič iz ruku svoga gospodara i sebe bičuje do smrti“, kaže Sioran. Svi smo istovremeno i dželati i žrtve, kažem ja. Jedino su nesrećni oni koji shvate da njihova sreća nije u patnji drugog, u nasilju i primitivizmu; ostali su budale. Prvi se plaše gubitka smisla, drugi se ne plaše ničega – strah ih je već ubio.

I kao što reče Andrić u već pomenutoj Travničkoj hronici: „Toliko je živa kod slabog čoveka potreba da se vara i tako neograničena mogućnost da bude prevaren.“ Ili što bi jedan moj prijatelj rekao u svakodnevnoj uzrečici: „Šta ćeš, tako ti je to.“

Zmija što opasuje more doista je more,
ponovljeno veslo Jasonovo,
mladi Sigurdov mač.
U vremenu će se održati
samo stvari koje ne behu od vremena.

„Večnosti“ – H. L. Borhes

Umro je moj drug Pajo – Milenko Pajić, 16. januara 2015, tiho kako je živeo, bez bola. Samo je život razmenio za smrt. Pisci ne umiru bolno, književnost je „sveto tlo bola“, sve drugo je manje. Sve drugo je manje bitno. Jovan Skerlić je rekao za Aleksu Šantića: „Njegova domovina je mali napaćeni čovek.“ Pisac je mali čovek velike patnje, u delu se to često ne vidi, jer je knjiga biser koji unutrašnja muka – školjke ili pisca, kao da ima razlike u pogledu zatvorenosti – donese na svet („Biser je bolest za školjku“ – kaže jedan pesnik, ne sećam se koji).  Sada mogu da odahnu svi oni koji su mu se tajno divili i svi oni koji su ga, takođe tajno, mrzeli i pokušavali da ga skrajnu jer je previše za današnje prilike svedočio talenat i ideju da je umetničko delo igra i da time ne gubi na ozbiljnosti, naprotiv. I zaista, ko će sada u srpskoj i bilo kojoj drugoj književnosti napisati odličan roman na osnovu fotografije na kojoj Merilin Monro čita Uliksa Džemsa Džojsa. Knjiga se zove upravo tako – Merilin čita Uliksa. Hoće li ko uopšte primetiti taj detalj na slici, ili će gledati u noge i dekolte besmrtne platinaste dive, kako nas mediji danas uče o važnosti detalja na slikama i u životu. Ili, da li će se neko baviti velikim pesnikom kao Pajić Lazom Kostićem, pišući trotomnu sagu (Pričina i Druga knjiga pričina, Ženidba i agonija), fikciju stvarniju od stvarnosti, stvarnost čiji je poetski i književni identitet veći i zanimljiviji od banalnih fakata književnih istoričara. Hoće li neko naći snage da objavljuje Bilten autora, danas kada elektronski mediji dozvoljavaju sve moguće igrarije i ne mora da se štampa na šapirografu i šalje poštom iz, tada i sada, zaboravljene varošice Lučane (Lučanije – toponomastički borhesovski citat Milenka Pajića), kao što je Pajić radio skraja sedamdesetih godina sada već prošlog veka. Književnost više ne pripada autorima, niti oni pripadaju njoj, književno delo je utočište za one koji ne mogu da stvore drugi, istinskiji identitet. Njegova knjiga Put u Vavilon bila je bukvar srpske postmoderne književnosti, oni koji su je minuciozno čitali i trudili se da najviše liče na nju, najmanje su je spominjali. Ko će danas pisati oneiričke dnevnike, ko će svojim delom dizati Borhesu spomenik ne stideći se to da napomene? Ko će stvarati originalne kolaže, pisati/crtati Mapu Delta sveta, Priče od prozirnog vazduha, zarobiti Glečer u mreži? Pajić je bio konceptualista, pisac, čovek koji je voleo književnost više nego sebe, prostor delotvornosti i inspiracije njegovog umetničkog koncepta bio je kosmos umetničkog dela, njegovi široki putevi i mali zaumni sokaci u kojima je pronalazio svoje snove i u kojima su njegovi snovi pronalazili njega, Borhesa, Kafku, slikare i pisce, bezimene prijatelje i nebitne neprijatelje.

U jednom francuskom romanu (davno sam ga pročitao, ne mogu da se setim kojem, nije me sramota da priznam) naveden je epitaf: „Ovde leži opat Pinjol, nije bio ništa, pa čak ni akademik.“ Milenkov epitaf mogao bi da glasi: „Nisam dobio nagrade koje sam zasluživao, jer nagrade nisu zaslužile mene.“ Dobio je, istini za volju, mnoge nagrade, ali ga je zaobišla NIN-ova, ili su ga samo pokrile surevnjivosti kolega, manjak hrabrosti i višak sujete. Ali, kao što rekoh, ta nagrada je više zasluživala njega nego on nju. U holu Francuske akademije nauka nalaze se biste akademika, naspram njih je bista Fransoa Mari Arua, poznatijeg kao Volter. Ispod njegovog bronzanog poprsja piše: „Tvojoj slavi ne nedostaje ništa, našoj slavi nedostaješ ti – Akademija“. Volter nikada nije bio akademik, i to mu nije smetalo da bude jedan od najuticajnijih autora, koji je inspirisao Ničea, Viktora Igoa, Markiza de Sada, Tomasa Pejna… Možda nije za poređenje, ali je činjenica da poslednje dve decenije dvadesetog veka ne možemo da rekonstruišemo bez Milenka Pajića i njegovog uticaja, ko želi da ga prizna, ko se ne stidi da ga vidi.

Knjiga Jednostavni događaji izašla je 1982. godine. Jednom prilikom me je Pajo pozvao i zamolio da napišem tekst o toj knjizi, jer mu je hteo da objavi knjigu sastavljenu od tekstova pisaca koji bi posle trideset godina rekli nešto o toj knjizi. Napomenuo sam da nisam baš pravi savremenik te knjige, jer sam tada imao samo četrnaest godina i čitao sam je nekoliko godina kasnije, kao neku vrstu nezaobilazne literature. „To nema veze“ – rekao je. – „Ako je uticala na tebe, napiši neki red.“ Pošto jeste uticala, napisao sam. Nije mi bilo teško, nisam se stideo da priznam. Budući da knjiga u kojoj je trebalo da budu svi ti tekstovi, i moj, naravno, do danas nije izašla, objavljujem ga ovde, za sećanje i spomen.

JEDNOSTAVNA UZVIŠENOST ŽIVOTA

 Svakom piscu je teško ili skoro nemoguće da bude pametniji od svoje knjige, o životu da ne pričamo. Književnost nije sredstvo, ideologija koja želi da sebi podredi svet, književnost je svet isponova stvoren, koji može da liči, da svedoči, beleži, ovekoveči, zaintrigira, zablentavi, uzvisi i unizi istovremeno… Da bude nastavak ili pretpostavka života na teškom putu do Jeste. Sve to je još teže rekonstruisati u naknadnoj pameti, koja mora da prizna da knjige imaju svoje puteve i da smo nekada bili malo hrabri ili smo mnogo verovali – ili obadvoje istovremeno – ili smo samo videli drugačije i mislili o drugim stvarima, pa nam je sada još teže što nam je tako kako nam jeste. Bela Hamvaš je napisao verovatno najveći roman dvadesetog veka u Evropi – grandiozni Karneval, koji do danas nema prave tumače, a bogami ni istinske čitaoce. Hamvaševi kasniji prevodioci i tumači našli su jednu zabelešku gde imaginacija pisca zamišlja sliku u kojoj mađarski centralni komitet čita Karneval. Kakva bi bila istorija Istočne ili čitave Evrope da je bilo tako? Da je, na primer, u isto vreme do maršala Žukova, dok u Sofiji nestrpljivo čeka da napadne Jugoslaviju, stigla narečena knjiga. Nebesa bi se otvorila nad mapama napada, a general bi shvatio da je samo čestica u kosmičkom vrtlogu, koji, zbog odanosti komunističkoj ideologiji, ne bi mogao da imenuje Božjim imenom.

Sklon sam da zamišljam kako bi izgledala sudbina Jugoslavije da su tadašnji političari 1982. godine čitali prevratničke Jednostavne događaje Milenka Pajića. Ne u smislu jačanja posustale revolucije, nego u smislu jačanja imaginacije života, koji smo zaboravili gledajući uzvišeno u himeru iza koje se krilo veliko Ništa, povlačeći konce iluzije kao Čarobnjak iz Oza Frenka Bauma. Da li bismo shvatili da su u malim detaljima velike sudbine, a da karnevalska celina takozvane društvene stvarnosti sadrži veoma malo (ili nimalo!) od ideje smisla? Zato su Jednostavni događaji – „mala-velika knjiga“. Mala po obimu, velika po značaju. Zato što su sve ideje na ovim prostorima koje su bile dovoljno jake i originalne da stvore novi pogled, drugost koja je moguća (ne revolucionarna, nego moguća), imale snagu i intenzitet praznika. Daleko od toga da je Milenko Pajić stvorio „kosmički vrtlog“; to mu i nije bio cilj. Dovoljno je što je ukazao na jedan važniji kosmos; mikrokosmos malih stvari i njihovih areala, rituala života koji oko sebe stvaraju jednostavni (i jedini) smisao. A još važnije je da je posustaloj književnoj sceni pokazao da su velike istorijske priče i tlapnje, posustali mitovi, ocvali ideološki zanosi i parapolitička retorika odavno prestali da budu književne teme, postajući istorijski balast i univerzalno sklonište za netalentovane pisce i ideološke higijeničare.

Svet je nagomilano skladište stvari i sekvenci koje je trebalo ulančati novom pričom, odnosno trebalo je povezati intimne priče, katalogizovati ih (kako bi to rekao H. L. Borhes, uvek sruke Pajićevoj književnoj generaciji) po srodnosti, jedinstvenoj unutrašnjoj pulsaciji, koja ih ne svrstava u sistem, već stvara sistem po sebi. Sistem nevažne važnosti i uzvišene običnosti, koji nikada neće napustiti umetničku imaginaciju i postati ideološka konstrukcija. Nije da nije bilo pokušaja, ali sve ono što simbolizuju Jednostavni događaji nije se, nekako, dalo.

I, kada sam počeo s imaginacijom, red je da s njom i završim. Zamislite nekog ovdašnjeg lidera, savremenika ovog teksta, birokratu i posvećenika orijentalnog (para)političkog korporativizma ovdašnjeg, kako čita Jednostavne događaje. Možete li sebi da predstavite razmere razočaranja i zabune kada otkriju da u ovoj knjizi nema Evrope, a sve je Evropa, nema zavere, a sve je prevratničko, nema novca, a sve je valuta sačinjena od snova, nema primitivizma, niskih instinkata, vašara… Postoje samo život, jedan jedini, i umetnost i imaginacija neophodne da ovo prvo postoji, ne u „svoj svojoj punoći“, nego jednostavno (kao Jednostavni događaji). „Do jednostavnosti treba narasti“ (Gogolj). Milenko Pajić je pokazao jedan od mogućih puteva, dosta od njega.

U Beogradu, 8. 3. 2013.

Cilj je zaborav. Ja sam stigao ranije.

„Mali pesnik“ – H.L.Borhes

U romanu Bihorci – Ćamila Sijarića jedna od glavnih likova – Halimača, svake godine pravi malu predstavu i gozbu za one ljude i prilike koje mu put i instiktivno osećanje dobra i iskupljenja donesu. Daleko od bližnjih a upravo zbog njih i osećanja da neka višnja sila gleda na svačiji život, Halimača ugosti i nahrani slučajne prolaznike, nadničare, prosjake… Time pokušava da se opere i iskupi za sve ono što je tokom godine govorio, radio ili mislio da uradi. I tu se sve završava, na siniji prepunoj mrva, ostataka od jela i delića straha; siromašnih od moćnih a moćnih od Boga. Višnja gradacija na sredokraći između dobra i zla, koju ljudska misao samo dotiče, ne učestvuje u njoj, svesna apersonalne neminovnosti i anonimnog užasa, koji izbija iz zlih vremena i „dobrih namera“.

Praznici su takođe neka vrsta iskupljivanja i dionizijske okrenutosti tamnoj strani u sebi. Ko bi reko, pa zar grad ne šljašti kao „božićna jelka“ (eto stereotipa). Da, ali ne da oslika radost nego da osvetli tamu, ispraznost života i činjenicu da smo protekle godine činili zla i nepočinstva (mala ili velika, ima li razlike?!) ne zbog toga što smo endemski zli nego zbog toga što smo zaboravili (ili možda nikada nismo ni znali?!) koliko je malo trebalo biti hrabar da bi se život učinio boljim, ili bar časnijim. Zbog toga,  i svega onoga što smo nakupili u duši kao talog protekle godine, kupovaćemo čestitke, pisati budalaste sms-ove, šarene mejlove kao bombonjere i slati ih na adrese manje ili više dragih ljudi (pre ovim prvima jer ako nam je neko istinski drag nije neophodno da mu to i pismeno potvrđujemo), poslovnih prijatelja kojima svakodnevno pokušavamo da podmetnemo nogu, rođaka sa kojima smo se, koliko do juče, sudili oko nasledstva… itd. Veliki spisak adresa na koje moramo da pošaljemo „indulgencije“ kojima otkupljujemo svoje grehe. Ko se pokori, on ukalja život, ali poredak stvari je takav da nije veliki problem u tome što lažemo nego u dokazivanju da smo u pravu.

Ne znam da li postoje još uvek „unicef“ čestitke, one su bile najočigledniji primer otkupa greha, instant savesti koja je i prodavala i kupovala činjenicu da su neka deca, tamo negde u svetu, gladna i ekonomski očekivane reakcije savesti drugih ljudi čija deca nisu gladna (možda su gladna ljubavi i razumevnaja, šta onda?). Međutim između naoko jednostavnih kupoprodajnih odnosa zaturila se jedna bitna istina koja možda najbolje ilustruje ritual otkupa greha; ta „tamo neka“ deca nisu gladna zbog sebe niti zbog nacionalnog opredeljenja, već zbog činjenice da je neko uvek siromašniji ako bogati hoće da budu bogatiji i da proces ravnoteže ekonomske uspešnosti (čitaj; bezočne surovosti) i straha počinje sunovratom u egzistencijalne bezdane a završava se otkupom greha; naškrabanim lepim željama na kartonskim sličicama ili na šarenim ekranima telefona ili kompjutera – mantrama i molitvama u koje više niko ne veruje. U srednjem veku „indulgenicije“ koje je prodavala katolička crkva bilu su skupe i pristupačne samo plemstvu i najbogatijem soju građana, tada se đavo nije još uvek bavio „sićom“ i običnim plebsom, ali danas se zlo izlilo preko svih obala, sve je pojeftinilo i postalo banalno pa i zlo koje je dobilo identitet i oblik stvarnosti. Očigledno da je svet usvojio nešto od ženske suštine, izgubivši stvarnost i očiglednost a zadobivši dejstvo. Ženska priroda nikada ne obraća pažnju na ono što postoji, samo na ono kako deluje.

Nisam hteo da budem na kraj srca i mračnim mislima pokvarim novogodišnje praznika (kao da bih to mogao i da sam hteo) ali sam hteo da se malo izvučem iz sveta navika, iz rituala koji određuju čoveka na zemlji ali ne određuju prirodu njegovog bivanja. Ima u praznicima i dobrih stvari, bar nas podsećaju na vremena kada smo verovali u budućnost a ta činjenica nas pomera bar milimetar u pravcu iskonskog smisla (nisam rekao budućnosti) da je vredelo poživeti neko vreme i u ovoj „dolini suza“.

Svim čitaocima ovog bloga, iskreno, želim sve najlepše u novoj godini i da ih Bog sačuva od svega onoga sa čime se sami ne mogu izboriti. Želim svima mir jer za sreću je potrebno naporno raditi i želeti. Za nesreću će se pobrinuti oni koji se zaklinju u sreću, tuđu naravno (ovdašnji političari na primer, tek da nastave kontinuitet ljudske neukosti i političke gluposti), kao što i svoju sreću pozlaćuju tuđom nesrećom.

Radite kao da vam novac nije potreban.
Volite kao da vam niko nikad nije naneo bol.
Plešite kao da vas niko ne gleda.
Pevajte kao da vas niko ne čuje.
živite kao da je Raj na Zemlji.

Srećna Vam i vesela bila nova 2015!

 a šta drugo!?

Umetnost zasnovana na političkom angažmanu

Verskofanatičnim posvetama

Materijalističkoj mitologiji

Korporativnoj fascinaciji

Slatkim parama i jakim drogama

Silikonskim obredima samopovređivanja

Vlašću, u svemu, svakom trenutku

I svakoj autorefleksiji

Šizofreniji samozaštite

I  to bez razlike na  povode i ishode

Lično i narod i narod bezlični,

Ustavno samooprovisanje

prekoredne provalije prećutane gladi

pomodno sunčanje lunarne hroničnosti…

„Osnove postmoralizma“ – Radivoj Šajtinac

U najužem tumačenju sintagme koja čini naslov ove kolumne stoji da je Džet-set; „društvena elita, najuži društveni sloj koji predstavlja krem društva“. Naravno, podrazumeva se samo od sebe da taj soj predstavlja najbolje što pomenuto društvo može da ponudi, isturajući u prvi plan svoje najbolje egzamplare – elitu. Takođe se podrazumeva (u ovoj srećnoj zemlji, posebno) da društvene elite najbolje funkcionišu u okviru uzajamnosti sa ogromnim mnoštvom prosečnih koji, na najprizemnijem nivou, putem žute štampe i bulevarskih glasila, budno prate standarde, koje svojim ponašanjem društvena elita propisuje i nameće. Široki narodni slojevi nisu imuni na skandale i „niske strasti“ kojima pravdaju sopstvene, u oportunističkoj težnji posvećenja sa sopstvenim idolima. Druga vrsta posvećenja u uspešnost i natprosečnost – ma kakva, vrednosno, ta natprosečnost bila – nije im bliska, ovo prvo je mnogo lakše i „ljudskije“.

Gore pomenuta logika, uz male izuzetke, funkcioniše sasvim dobro ali su početne premise pogrešne i nakaradne. Nema te logike, uzgred budi rečeno, koja postoji na nepromenjvim principima i čiji će krajnji rezultat biti pozitivan u kontekstu najboljih društvenih i nacionalnih tradicija. Istorijsko pamćenje je utemeljeno raznim podražajima koji često nemaj pozitivan predznak. Tradicija je nastavak dobrih ali i loših stvari. Kraljeubistva, kriminal, pohare, političke spletke, afere, švaleracije… uvek su masama bliža istorijska litetartura od one koja priča o vrednostima onih koji su nam prethodili. Dakle, Džet-set, neminovno evoluira u kakav-takav istorijski standard i vrednost koja je pretrajala.

Sasvim je logična tvrdnja da Džet-set sa malim kozmetičkim promenama vuče korene još iz vremena prvobitne ljudske zajednice. Uputno je sagledati genezu pomenutih društvenih elita na ovim prostorima gde između feudalnih karakteristika, „krdžalijstva“, dahijske i kmetovske bahatosti i prikrivene grabeži liberalnog kapitalizma, postoji veoma uska veza međusobnog prožimanja i uzajamnosti.

U knjzi Golgota – Vladana Đoređevića ( pre drugog svetskog rata ova knjiga je objavljena pod naslovom: Roman o dvorskom životu), dvorskog lekara dinastije Obrenović opisana je večera na kojoj je prisutan čitav diplomatski kor, tada akreditovan u Beogradu. Kada je video kako jedan srpski ministar slatko i pohlepno jede masnu pitu engleski diplomata ga je upitao; zašto unosi toliko masti u organizam na tako vulgaran način neprimeren aristokratiji? Prozvani ministar je lakonski odgovorio da je čitava srpska aristokratija izginula na Kosovu a da su svi ostali, uključujući i kralja, čisti seljaci. Mislim da je posle pomenute scene i ovaj odgovor bio suvišan ali je veoma indikativan. Pogotovu što je seoska uzdržanost i urođena ruralna otmenost nestala pred talasom „seljaštva“ u najmodernijem (pinkovskom!) tumačenju tog termina. Posle pada Obrenovića u naciji „kraljeubica“ (termin Engleza, kada smo već kod njih) rat je postao veoma unosan biznis i do dan danas se tu ništa nije promenilo. Potomci onih koji su prodavali vojsci crvljivo brašno, dezerteri, crnoberzijanci i liferanti (što mu dođe na isto) postali su ubrzo ugledni građani naselivši Dedinje, Senjak i ostala mondenska mesta i gradska izletišta. Da je sve u istoriji periodično govori činjenica da njih nasleđuju političke elite nikle iz negacije svojih prethodnika, kao što je i njihova sopstvena negacija vaspitala njihove potomke rasuvši ih po svetu sa dolarima iz prvobitne „proletersko-seljačke“ akumulacije. U kontekstu poslednje decenije dvadesetog veka nametnula se nova „elita“, sastavljena od komunističkih renegata i svih onih koji su privremenost i nestalnost kao osnovnu odliku balkanskog socijalizma preuzeli kao životni aksiom. Shvatili su na vreme, poput svojih prethodnika, da se živi „sada i ovde“ i da sledeći trenutak, dan ili godina ne obavezuju nikoga. Neostvareni studenti iz memljivih podstanarskih sobica, bivši aparatčici, službenici za sva vremena i vlasti, politički komesari i kulturtregeri, preuzeli su kormilo „društvenog napretka“ postajući elita svake prekomernosti koja, verovatno, intuitivno i introspektivno može da odgovori na istorijsko pitanje: „Zašti sinovi gladnih umiru od gojaznosti?“ Jedan ugledni sociolog nazvao je desetogodišnji društveni incident; „osvetom neostvarenih.“

Nema velike razlike u nastanku elita, „glembajevski“ ili „onazisovski“ princip razbojništva i prvobitnih prevara i špekulacija koji se veoma brzo transformiše u poslovnu uspešnost i biznismenski elitizam, zajednički je imenioc svim pomenutim procesima i društvenim pomeranjima, samo što se na ovim prostorima on zaustavio u svojoj primarnoj postavci. Vrema kada će se sinovi švercera, ratnih špekulanata, vlasnika „privatizovanih“ preduzeća, političkih dezertera i prebega, mediokriteta i poltrona, kasapa, pljeskavičara i ćevabdžija, vlasnika „trejdova” i “intertrejdova” vratiti iz belog sveta sa diplomama „Jejla“, „Harvarda“, „Oksforda“ ili „Kembridža“ očigledno se prilično odužilo, izgleda da balkanska elita opstaje samo u svojoj razbojničkoj varijanti.

To je izvesno i vidljivo na više primera, prvi je svakako nedostatak ukusa. Ne može se očekivati da neko ko je sve svoje potencijale usmerio na zarađivanje novca ima smisla za umetnost na nivou posvećenog poznavaoca, ali ima novac koji može da omogući materijalnu potporu za stvaranje i nagrađivanje najuspelijih egzamplara. Ko bi se danas sećao prebogatog kapetana Miše Anastasijevića (ali ipak nije „dobacio“ do prve dame) da nije poklonio zgradu tadašnjem liceju i viskoj školi a današnjem beogradskom univerzitetu. Ili šta bi bilo sa Alfredom Nobelom da nije svoje prometejstvo kompenzovao poznatim fondom iz koga se dodeljuje istoimena nagrada. Ali kako to objasniti u Srbiji gde samo tajna policija i Pink nisu reformisani i nisu pretrpeli nikakve promene, naprotiv. Ružičasta televizija natura ideal-tipski model novog srpskog čoveka ispod vašarske šatre, projektovano političko ponašanje modelirano retoričkim smušenostima rashodovanih novinara svih novina i režima. Ružičasti hram vere u „novo sutra“ ima samo jednu svrhu, da Srbe drži u stanju večitog detinjstva, kolektivne nezrelosti za udžbenike iz andragogije ili u stanju blaženosti upišanog deteta. Folk je postao himna, novi sistem vrednosti sa selfijima, bizarnim izjavama i stavovima, i užasnom činjenicom da se u Srbiji ne može više biti ni prirodno glup. Sve je na sebe preuzeo tako formiran i profilisan Džet-set, projektovane elite i programske gluposti bez stida i obzira. Ali ove elite nas uče da se može živeti (i uspeti) bez vrednosti, na račun tuđeg poniženja i gluposti, duhovne bede i kukavičluka onih koji su trebali da budu prava elita. Nedorasli su predali štafetnu palicu nezrelima, Srbija liči (što je Sioran davno rekao za Evropu) na kupleraj u plamenu; cika, vriska, vatra (i voda) i gole guzice.

Druga karakteristika počiva u malograđanskoj bahatosti i skorojevićstvu, kome povlađuje čitav moderni duh oličen u masovnim takmičenjima i manifestacijama rasipništva i moći; medjunarodnim izborima za „miss“ svega i svačega, neprestanim podražavanjem osećanja seksom, striptizom na televiziji i reklamnim panoima. Rialiti je postao stvarnost, selfi je vašarsko iskrivljeno ogledalo, samo što više nikome nisu smešne neprporcionalnosti u delovima tela a o intelektu da ne govorimo. To je “lepota” kojoj ne smeta inteligencija.  Stimulansi i anesteziranje podkulturom i nasiljem, postali su amblemi novih elita. Njihova pažnja je usmerena na sve vrste sjajnih ali efemernih stvari, skučen rečnik i niski instikti, rasipanje kao javno opravdanje za lakomost bogatih i društveno razbojništvo, beznačajni fetiši, tesna odela i špicaste cipele, plastično cveće i lepota budalastih barbika, džipovi i suši, engleske sintagme u govoru i originalna srpska glupost u izrazu…, ali sve napravljeno sa odličnom tehničkom doteranošću. Sve u svemu simptomi kraja, degradacija bezgranične moći, umanjivanje autentičnosti i bogolikosti života. Onog trenutka kada su radikali otkrili pastu za zube, stilistu i razmere i mogućnosti političke laži sunovrat se ubrzao.

Oni koji se sklupljaju na elitnim mestima, sa velikim tanjirima šarenih bućkuriša u malim količinama, i koji su u međuvremenu naučili da uz „srneća leđa“ ne naručuju kupus salatu, nisu shvatili da džet -set u zemljama društvene normalnosti i stabilnosti nema vremena da sedi i blene, razne titule se moraju opravdati svakodnevnim radom, angažmanom i rezultatima o kojima neće da pevaju moderni guslari – plaćeni novinari. Zašto potcenjivati intelekt čitalaca, makar i žute štampe. Zato što prostota želi da učestvuje u prostoti i to je jedina mogućnost izbora na ovdašnjem “medijskom nebu” – biti banalan ili biti vulgaram. Puši se ono što se nudi. A zašto je tako? Zato što je tako lakše, bolje je biti deo (makar i pasivan) džet-seta u kupleraju nego u nauci i umetnosti. Politika je samo smisleni nastavak i preduslov svega toga, jedno se drugim hrani, jedno drugo podupire, prećutni pakt između razbojnika i kurvi, dželata i žrtvi. Biti prisutan je posvećenje u vrednost a ne u vreme i prostor. Oni koji govore o “svojim projektima” samo su neuspeli proizvodi projekta i procesa koji nije još uvek uspeo da ljude svede na beslovesnu masu.  “Klaber” je zabavljačko-klovnovska funkcija a ne društveni status, pevaljke služe da pevaju i zabavljaju goste a ne da stvaraju nove društvene i kulturološke standarde. Političari nisu stvoreni da budu voljeni nego da rade odgovoran i važan posao u kome su merljivi samo rezulati a ne retorički i marketinški oblikovane namere. Kuliuse iluzije su ogromne.

Gde se kupuju karte za Sodomu i Gomoru? U anesteziranosti roditelja, odgajanju malih čudovišta, sinova nasilnika i zaštićenih svedoka, ćerki koje se podvode vlasnicima vlasti i perspektivnom ministarskim sinovima, možda u kulturnom modelu koji nam serviraju „lovci na gaćice na estradi“, silikone i celulit „idealnih“ snajki. Da li „elite“ znaju da ono što stvaraju može da se svakoga trenutka okrene protiv njih, da zlo ne poznaje granice da đavo nije pesonifikacija drugog nego oblik laži koju svesno stvaramo, o nama samima. Ne zanima me gde žive pevaljke, ne zanima me čija je ćerka glumica i manekenka i čiji tata ima džip, ko je koga naguzio i ko se kome naguzio, ko se napio a ko „otkin(u)o“… zanima me zašto neko drugi bez tih „insignija“ nema šansu u ovakvom društvu neostvarenih mediokriteta niže vrste, koji totalitet društvene nesreće i politikantske niskosti smatraju svojim familijarnim ekipiranjem i stvaranjem novih modela elite. Možda, ali u zatvoru, u nekoj balkanskoj Koreji, gde svaki pekar i kafedžija, menadžer i direktor fantomske firme, pevaljka sa vašara u Topoli…  želi da bude „trendseter“, „džetseter“…, da bude deo društvenih „vrhova“ iako su im inteligencija i vokabular niži od nivoa „setera“ ali irskog (rasa pasa. prim aut). Hit je skorašnja izjava jedne pevaljke ovdašnje da bi se „skinula“ za fotografiju na naslovnoj stranici Plejboja. Mogla bi da najavi da će da se obuče, to bi bila vest. Ali najbolja ilustracija svega rečenog je izjava bivšeg harmonikaša a sadašnjeg vlasnika svega i svačega (šljaštećih majica i autističnog rečnika vašarskog najavljivača…) da treba otvoriti fakultet za estradu. I da se šalio u ovoj izjavi šali nema mesta. Jer, ako neko ne vidi da je većina fakulteta estrada po sebi i da su kadrovi koji izlaze sa tih fakulteta samo transponovana Grand parada u politici, državnoj upravi, raznim burazerskim firmama…. onda ovu izjavu možemo shvatiti na dva načina. Da pomenuti svirač nije dobro informisan ili da misli na fakultet na kome bi se ozbiljno proučavale klasične nauke i sve ono što se ne radi na sadašnjim „ozbiljnim“ fakultetima. Čestitam u ime manjinske Srbije, inicijativa je vredna svakog respekta. Sad, što nisam očekivao da će promena doči sa te strane, ko mi je kriv?

Nekropolis je blizu, varvari u osvojili grad iznutra, možda da nije međusobnih istrebljenja i političko – revolveraško – razbojničkih skandala ništa im se značajno ne bi dešavalo u praznini života zamotanih u zlatni staniol. Kostimirana predstavu za gladne i ljute traje bez prestanka, više nemaju volje ni da se potrude oko maski jer kako ubediti obične ljude da su se radikali promenili a takozvane demokrate opametile. A i zašto, glupost je valuta dostojna i pripadajuća eliti, upisana u dugu srpsku istoriju nedela i izdaja.

„Ko je video sadašnjost, video je sve:

sve događaje koji su se zbili ikada u prošlosti

i sve one koji će se odigrati u budućnosti“

Marko Aurelije (Misli, šesta knjiga, 37)

Pre nekoliko dana profesora i dekana Fakulteta političkih nauka Iliju Vujačića pretukli su huligani čija se imena u medijima navode inicijalima. Tako je to u zemlji gde se žrtve pišu velikim slovima, punim imenom i prezimenom, a dželati inicijalima. Osim ako, negde u budućnosti, ne dobiju ulicu ili ministarsku funkciju. Oni malo pažljiviji čitaoci novina primetiće da je „prebijanje“ tempirano odavno i da je uvod napravljen par nedelja ranije, kada su takođe neki ljudi sa inicijalima upali na tribinu na Fakultetu političkih nauka, želeći da svojim bahatim protestom prekinu debatu o legalizaciji marihuane (nešto slično reče pre desetak dana i aktuelni ministar zdravlja ali ga niko ne prekide). Očigledno da niko ovim virulentnim mladićima nije rekao da debata ne obavezuje i da su razgovori među civilizovanim ljudima (među akademcima posebno) česta pojava i da se na taj način dolazi do najboljih rešenja, uvažanjem mišljenja, koje nije nužno hvalospev izgovoren pred jednosmernim ogedalom. Čisto sumnjam da bi ti isti to smeli da urade u Narodnoj skupštini u jeku debate o nekom sistemskom zakonu, na primer Zakonu o radu i da resornog ministra, posle debate, isprangijaju palicama u mraku. Tada, na fakultetu ne u skupštini, uzavrele strasti je smirio sprečivši veće incidente, upravo dekan Vujačić. Zato bi, prema inspiratorima i planerima, ovo trebalo da bude osveta za taj gest i pokušaj profesora (i dekana ali profesora pre svega) da zaštiti svoje studente i njihovo pravo na lično mišljenje. Nisam bio tamo, ne podržavam legalizaciju lakih droga ali ne podržavam ni prebijanje neistomišljenika, ali znam da je Vujačićev poriv bio upravo taj. Na mesto dekana nije pao s neba, dugogodišnji je profesor tog istog fakulteta u Službenom glasniku je uredio desetine knjiga koje, gle čuda, nisu njegova disertacija, bezbrojne varijante prepisivanja ranijih, prežvakanih i zastarelih, udžbenika ili resavski doktorati njegovih jarana. U pitanju su fundamentalni naslovi iz oblasti društvenih nauka – „knjige braćo, knjige a ne zvona i praporci“ (D.Obradović). Knjige ostaše a „zvona i praporci“ presuđuju profesoru Vujačiću.

U medijima se pojavljuju već spekulacije o tome ko je pretio profesoru i čime bi mogao da bude inspirisan ovaj napad. Ko je to, zaista, pretio profesoru Vujačiću? Ima li on ime? Ili možda ima mnoštvo imena (i lica!) a samo jedno se pojavljuje? Protiv čega je to Vujačić bio i kome se zamerio i zašto? U jedno sam siguran, mesto dekana je zaslužio svojim kvalitetom i dugogodišnjim profesorskim iskustvom i potpuno je normalno što ne želi da ga napusti pod pretnjama i ucenama. Ima tu još nešto što ne razumeju oni koji imaju sve osim školskih drugova.

Na fakultetu i kroz školovanje stiču se razne ljubavi, prema kolegama, koleginicama, knjigama ali i prema nauci, znanju, duhu… I, naravno, kao što su najveće ljubavi uzaludne i vera da će učeni ljudi biti elita društva (na primer, srpskog), takođe je uzaludna. Ali to ne znači da ne treba verovati i činiti sve da se tako nešto jednog dana i desi. Ali ta vera ne dozvoljava da fakultet bude poligon na kome se dresiraju poslušni kadrovi za neku marionetsku garnituru (političku, privrednu… kao da ima neke razlike), proizvodeći akademska znanja kao pokriće za sva nepočinstva koja treba prepakovati u imperativ političke (samo)volje. Vujačić se očigledno zamerio onima koji veruju da je sasvim dovoljno  očešati ćošak fakulteta za akademsko zvanje i znanje, deklamovati napamet političke fraze Zorana Đinđića ili preko noći zaboraviti fraze Vojislava Šešelja. Učiti geografiju „Nambije“, doktorirati na samoupravljanju, apsolvirati Resavsku školu, obrazovati se iz Vikipedije… I svima onima koji su od uobrazilje da su sveci dogurali do istinskih demona ili onih koji iz pozicije demona žele da evoluiraju u svetce. Za poznanje činjenice da batina ipak ima dva kraja i da je veoma teško držati obadva zajedno i ta lektira je sasvim dovoljna. „Krhko je znanje“ – sve brzo se zaboravi, ali još brže ponovi, ne treba to nikad smetnuti s uma.

Policija je, navodno, uhapsila dvojicu sa inicijalima, koji su tukli profesora, dok se za još jednim napadačem traga. Možda bi ih za kaznu trebalo upisati na fakultet ali pravi, pošto zatvor u Sremskoj Mitrovici više nije „Crveni univerzitet“, iako bi ga dobri štreberi i sledbenici semestara o „revolucionarnom teroru“, ponovo napunili neistomišljenicima. Dakle batinaši, za promenu, da malo uče, daju ispite u roku i o svemu izveštavaju nadležnu policijsku stanicu i određenog im vaspitača, koji bi ih njima dobro poznatim sredstvima privodio ljubavi prema knjizi. Onda bi bolje shvatili kakva je ogovornost biti profesor i da batina sa rajem (osim sa ovim reformsko-tranzicionim) nema nikakve veze.

Zbunjeni ministar prosvete je izjavio da „nije znao da je dekan pretučen“(?!). Pa da je „znao“ bio bi saučesnik, ali da je saznao na vreme kakvo je stanje u prosveti ne bi njegova izjava bila: „Država mora da učini sve kako bi zaštitila bilo kog (podvalečenje je moje, P.V.A.) prosvetnog radnika.“ (izvor; http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/511958/ZAKON-BATINE-Dekan-FPN-pretucen-jer-ne-da-ostavku) Mislim da će država zaštiti prosvetne radnike kada oni ne budu „bilo ko“ već kada budu „svi“ ali pre svega ljudi sa imenima i prezimenima, koja se neće pojavljivati u novinskim hronikama već na mestima gde – kao vaspitači dece koja prostom logikom odrastanja i formiranja sutra postaju ljudi – imaju (i trebaju) nešto suvislo da kažu i da ih neko (sa)sluša. Vlast, država, vlada… na primer i za početak.

Samo da ne bude kao u filmu Balkanski špijun pa da Vujačić mora da se izvini zato što su ga tukli i što je svojim slučajem na trenutak zakočio “prosvećene” reforme. Jer da je malo manje sačekao njegov usamljen slučaj bi bio masovna pojava a takvim pojavama se u savremenim društvima bave statističari i sociolozi, psiholozi i psihijatri a ne policija jer zločin prema obrazovanju i autoritetu nauke oličenom u autoritetu profesora u novim (čitaj; reformisanim) društvima nije zločin već pojava „kojoj treba stati na put“, ako put nije predugačak, a jeste. Mislite da nije tako, evo primera.

Sredinom osamdesetih godina sada već prošlog veka moj otac je štrajkovao sa svojim kolegama nastavnicima i profesorima zbog malih plata u prosveti. Kako su štrajkovali? Tako što su odbili da prime platu. Pazite, to je bio ozbiljan protest za odgovornu vlast koja je sebi i drugima morala da odgovori na pitanje zašto oni koji uče decu ne žele da ih država (čitaj; poslodavac) ponižava malim platama. I stvar je dobila ozbiljne dimenzije nešto se, koliko se sećam, i rešilo, nedovoljno ali opet bolje i dostojanstvenije, jer je neko rekao a neko to čuo – to se zove dijalog. Ali to je bila mračna država raznih nesloboda i prisila, državnog terora i komunističkog totalitarizma. Sada je, fala Bogu, drugačije.

U beogradskim školama (velikoj većini) časovi su skraćeni na trideset minuta zbog štrajka prosvetnih radnika. Ne verujem da će sutra zbog toga đaci i moj sin maturant da biju profesore na fakultetu ali sam potpuno siguran da će te generacija krnje znanjem i akademskim navikama lako da postanu plen „usrećitelja“, jeftinih (para)političkih fraza i neke nove utopije koja će nas gurnuti još dalje od margina normalnog sveta i života. Ne treba zaboraviti sa je sličan oblik štrajka primenjivan i tokom devedesetih godina sada već prošlog veka. Generacije su završavale srednje škole a da nisu „odsedeli“ čas od 45 minuta. Možda nam fali baš ti 15-tak minuta, jer su ti isti sada stasali do politike i društvene (ne)odgovornosti. Verovatno je i sam profesor Vujačić te izgubljene generacije vodio kao naučnim znanjima i poznanju odgovornosti intelektualca koja se na nalazi u prašnjavim knjigama ili pozicijama sile, već u gestu i reakciji, čojstvu i junaštvu, hrabrosti da se kaže i želji da se učini. Očigledno da nije praznoslovio po fakultetskim učionicama i amfietatrima.

Tokom nemačke okupacije 1941 godine, zatraženo je od svih viđenijih intelektualaca u Beogradu da potpišu tzv. Apel srpskom narodu kojim se zahtevao „red i poslušnost“ i „rodoljublje u borbi protiv komunista“. Ušavši u hol Kolarčevog univerziteta i videvši da se unutra potpisuje apel, legendarni profesor, helenista, Miloš N. Đurić – „čika Miša“, se hitro okrenuo i požurio ka izlazu. Kada ga je jedan od kolega, kompozitor i dirigent zaustavio, upitavši zašto odbija da potpiše rečima: “Potpiši Mišo, nije to ništa, ne zameraj se vlastima.” Profesor Đurić mu je odgovorio: „Lako je tebi. Ti u diple sviraš, a ja studentima etiku predajem!“.

Profesor Vujačić ne predaje etiku, rekli bi (para)intelektualni higijeničari. Naravno da ne predaje ali etika je za svakog intelektualca, profesora posebno, obavezujuća. On ne treba da je predaje već sobom da je svedoči i da strada kada je ugoržena. Tako se nekako i desilo. Ostaju samo diple i Srbija koja se pretvorila u skup „svirača u diple“, veliki studio TV Pink sa ili bez „teških“ reči.   Vašarski šarlatani, prevaranti i kaišari su sada bolje obučeni, otkrili su sapun, prodavnice ekskluzivne garedrobe i stomatologa, naučili da gledaju u skupe satove i ne miču usnama kada čitaju poruke na mobilnim telefonima i ne vrebaju iz mutvaka i ćoškova već sa TV ekrana. Ali su izgubili šarm starih bitangi, prevrtljivi manipultatorski um ostao je isti.

Da budem potpuno iskren počeo sam poslednjih nedelja malo da se brinem. Istorija nas uči da su velika carstva padala pred varvarskim hordama. To je postalo pravilo pa čak i očekivanje, nepisani brevijar propasti. Tako i bi na početku devete dekade dvedesetog veka u Srbiji a i na kraju. Ali nas poezija uči još suptilnijem i većem strahu. Veliki grčki pesnik Konstantin Kavafi ima stih: „Šta ako varvari ne dođu?“ Da, zaista, šta ako je krivica u nama a ne u nekim drugima; varvarskim hordama, huliganima, zatucanosti, ideologiji…. Kada se „vesela družina“ nije pojavila na „Paradi ponosa“ počeo sam da se brinem. Nije da sam ih prizivao, već napisah da ne verujem u taj oblik iskazivanja mišljenja i stava ali Kavafijev stih mi postade noćna (i dnevna mora). Kako sada braniti tezu o društvenom nasilju i podeljenosti, menjati retoriku, šta reći belom svetu? Kad eto i njih, pojaviše se ali više ne biju one koji misle dupetom, sada su počeli da napadaju one koji misle glavom. Ipak se nešto menja – da bi sve ostalo isto.

Možda je sada vreme da napišem zašto me je sve to što se desilo sa profesorom Vujačićem toliko pogodilo u zemlji gde je batinjanje oblik društvene komunikacije. Nije samo razlog što profesora Vujačića smatram svojim prijateljem (nadam se da je to obostrano) i što ga uvažavam kao kolegu urednika sa kojim sam proveo lepe dana u Glasniku. Sve što se desilo podsetilo me je na jedan tekst koji je svojevremeno direktor jedne škole u Srbiji davao na početku svake školske godine svojim profesorima i nastavnicima da pročitaju. Navodim ga u celini:

Poštovani nastavniče! Ja sam jedan od malobrojnih koji je preživeo koncentracioni logor! Moje oči su videle takve stvari koje ne bi trebalo niko da vidi: gasne komore koje su izgradili čuveni inženjeri; ljude koje su otrovali visokoobrazovani lekari; dojenčad koje su ubile visokokvalifikovane medicinske sestre; žene koje su spalili diplomci srednjih škola i univerziteta. Stoga ja ne verujem u obrazovanje. Moja je molba: pomozite učenicima da postanu čovečniji. Plod vašeg rada ne sme biti učeni društveni šljam, visokokvalifikovane psihopate, obrazovani Ajhmani. Čitanje, pisanje, aritmetika važni su samo ako našu decu učine čovečnijom.   

Uplašio sam se da smo na pravom putu ka ovom prebrzo i olako zaboravljenom iskustvu. Ili smo već stigli. Možda sam u ovom tekstu pokrenuo previše pitanja ili sam samo o jednom problemu govorio na različite načine.

Amin!

Profesore Vujačiću ostanite dostojanstveni i principijelni kao do sada. „Krivi smo mi što smo se sklanjali (Đ.Balašević)!“

Kružeć i kružeć u sve širem luku
Soko ne čuje više sokolara.
Sve se razliva; središte popušta;
Puko bezvlašće preplavljuje svet,
Kulja krvomutna plima, na sve strane
Obred nevinosti davi se u njoj;
Najbolji ni u šta ne veruju, dok se
Najgori nadimaju od žestine…

„Drugi dolazak“ – V. B. Jejts

Teško je dokučiti zakonomernosti i znakove večnosti, odvojiti važne stvari od nevažnih, shvatiti šta nas to, zaista, veže za našu sopstvenu – kakva je takva je – dušu. U jednom romanu glavni junak – seoski domaćin, okružen sumornom tišinom jutra postavlja sebi i tišini pitanje; zašto uopšte sviće kada se okolo ne čuju glasovi i žagor živine i ukućana? Život je izgubio identitet u zvuku, utemeljenje u postojanju, smisao polako ističe iz muke svagdašnje tiho, sve tiše. Da li postoji postoji opštiji simbol koji je tumač nečega tako uzvišenog? Ili, možda, baš između tih krajnosti protiče uzvišenost, nevidljiva ispred očiju?

________________________________________________________________________

 Zmija je simbol materije, perje simbol duše – zbog toga je ptica simbol i analogija duše, i meksikanska odeća od perja, ukrasi na glavi od perja bili su ukras sveštenika i devojaka i umrlih, svih onih koji su u dubljoj vezi s dušom nego ostali.

________________________________________________________________________

Ovaj tekst sam započeo davno, možda pre više od deceniju i po, kada sam pročitao vest da je u Belgiji je, na jednoj livadi, pronađena ranjena ptica; planinski soko sa ovih prostora – vrsta pred izumiranjem. Pobegavši od sokolara koji su ga trenirali za lov, soko je aterirao na livadu čekajući sudbinu ranjenih u varljivoj ljudskoj milosti ali je sačekao spas. Ne znam da li je, tokom oporavka, shvatio tragično nepoznavanje leta i nebeskih prostranstava bića koja hodaju (gamižu), i koja za hiljade godina bitisanja na zemlji nisu shvatila da je let privilegija onih bića koja nemaju ambicija da se istrebljuju između sebe, ili da istrebljuju druge vrste koje ne žele da jedu.

________________________________________________________________________

 GALEBOVI

Mnogi stanovnici obale su voleli galebove. Ujutru bi izlazili na more i plivali za galebovima. Ptice su se jatile, stotine i stotine. Neko jednom reče: Čujem da mnogo galebova pliva za vama, uhvatite nekolika, da se poigram s njima.

Sutradan opet otplivaše na more. Galebovi su kružili iznad mora ali nisu sletali na vodu. 

U savršenom govoru nema reči. 

U savršenom činu nema pokreta.

Ono što mudar čovek zna, to je opšte mesto.

Lie – ce

 ________________________________________________________________________

Međutim vesti u medijima, koje se poslednjih nekoliko meseci provlače na granici skandala i surove istine, o švercu egzotičnih vrsta ptica sa ovih prostora u Italiju i druge evropske zemlje, vratile su me pređašnjim beleškama (jedva sam ih pronašao u svom kompjuteru, koji liči na bapski špajz i gomilu početog i ne završenog) i zabludi da ipak nismo tako daleko otišli u sebičnosti i svireposti. Kao da se o tome može nešto reći i napisati „o tamo nekim pticama iz Pančevačkog i drugih ritova“ u zemlji gde su do juče ritualna ubistva bližnjih bila hrana medija i palanačkog kukavičluka, koji se naslađivao pompeznim naslovima. U njima je iživljavao svoju želju liliputanaca za osvetom, gorak ukus poniženja i kukavičlik da se bori za svoj guravi život. Ali zar nema važnijih tema? Nema! Život koji se ispoljava poliranim automobilima, skupim odelima, jeftinim floskulama, lažnim prijateljstavima, upotrebljivim ljubavima, procentima i brojevima, strahovima, patetičnim pesimizmom i sladunjavim humanizmom, beskrupuloznom drskošću, pornografskim podražajima i medijskim sluđivanjem, samo je posledica i projekcija praznina u kojima više nema reči sa smislom, ljudi sa ponosom, morala sa odgovornošću, ljubavi sa plemenitošću, reka sa ribama, neba sa pticama… Ne može devijacija da bude posledica normalnih okolnosti, crv posećuje zdravu jabuku, trulež nastaje kada se pohara sve ono iz temelja bića; ono što nam gradi pamćenje, osećanja, odgovornost, hrabrost i smisao za lepo. Naš život nije izgrađen na pesku već na vazdušastim idejama o autentičnom postojanju. Zločin se goji na puzavosti morala i ne podrazumevanju moralnog suda za konkretne postupke ili osobe. Apstraktni moral podrazumeva i apstraktni život a apstraktni život ne podrazumeva življenje.

________________________________________________________________________

 Delamen, kome možemo da zahvalimo za najlepše napisane knjige o pticama, kaže da ovo maleno socijalno stvorenje ni za trenutak nije u stanju da živi bez druga, prijatelja, ljubavi,  kojima neprekidno saopštava misli, osećanja, iskustva, i bez prekida mora da komunicira sa svojim krilatim životnim drugovima. Kod ptice je celo bivstvo postalo glasovna tema: lepo osećanje, svetlost, radost što su skupa, činjenica što imaju perje jednake ili različite boje i različitu majušnu dušu. Nema bića koje bi bilo nežnije, intimnije i društvenije. I nema bića kod koga bi veza s drugim imala tako presudan egzistencijalni značaj. U velikim zajedničkim poduhvatima, kakav je seoba, ispoljava se isto takva dirljiva i potresna vernost kao u čudesnim prijateljstvima ili u savršeno srećnim i privrženim brakovima. Ova celokupna bogata prijateljska, ljubavna i socijalna, prisna i topla sudbina ima samo jednu jedinu mogućnost ispoljavanja: muzički glas.

 Bela Hamvaš

 ________________________________________________________________________

Dok sam bio dete (kao, sad sam odrastao?!)  svakoga jutra mleko nam je donosila jedna baka iz zaseoka koji se, iako udaljen nekoliko kilometara, mogao golim okom videti iz naše kuće. Jedan deo puta vodio je kroz šumu gde su za vreme ljutih zlatiborskih zima i snegova padale smrznute ptice sa drveća. Skoro svakog jutra, dok su trajali mrazevi, donosila mi je po jednu ili dve ptice u džepu svoje dolame. I dok su ona i moja baba ispijale kafu, ja sam ih stavljao ispod sita i prinosio šporetu. Posle nekoliko minuta ptice bi živnule i počele veselo da skakuću ispod sita i kljucaju mrvice hleba koje sam im proturao ispod rupičastog svoda trenutnog azila. Ispraćajući baba Stanu (setio sam se, tako se zvala) puštao sam ptice napolje, jer već je „odjutrilo“ (baba Stanin termin), više nije bilo tako hladno, moglo se preživeti do sledeće jutarnje studeni. Kasnije sam prosipao mrvice po simsovima i kroz prozor gledao ptičije društvo kako kljuca ostatke hleba koji sam delio sa njima. Za razliku od druge dece nikada nisam gađao ptice praćkom ili vazdušnom puškom. Nisam kukavica ili slabić, ali u sebi nisam mogao da nađem nijedan dobar razlog za to. Uvek sam mislio da je neka od njih upravo ona senica ili vrabac  koji je ispod mog sita izleteo u novi život, koji mu je poklonila dobrota jedne babe, ljubav deteta i toplota šporeta „smederevca.“

Prisustvo ptica mi je kasnije u životu davalo snage da shvatim da ako ti leteći stvorovi smatraju da vredi živeti sa ljudima onda i život ima nekog smisla. Uvek se rado setim kratog poetskog eseja Zbignjeva Herberta koji govoreći o kokošci zaključuje; evo dokle je pticu doveo život sa ljudima. Za vreme bombardovanja Beograda najteže su mi padali periodi kada bi, u jeku uzbune ili napada, nestajalo ptica. Ali su se uvak pojavljivale kada bi sa neba nestali lešinari, vredelo je živeti i preživeti. One su znale, a ja sam verovao da neko kome je nebo dom mnogo bolje zna te stvari, od puzajućih stvorova ili obrnutih Ikara u bombarderima. Da, ljudi lete ali kao insekti ali to nije let sa metafizičkim svojstvima, već samo sredstvo i prečica kao jednosmernoj prirodi, prirođenoj nižim oblicima života – insektima.

________________________________________________________________________

Svako zna, ili bar sluti, da je notno beleženje ptičije pesme zaludan posao. Notama zabeležen ton već je ljudski, a ne kosov. Ne može da se oglasi ni na jednom instrumentu, niti da se otpeva. Ne može se lišiti svoga autora, sudbine tvorca, mesta pesme i trenutka pevanja. Ne zato što nemamo takvog tona ili instrumanta, nego zato što ta muzika kod nas više nije muzika.

Bela Hamvaš

________________________________________________________________________

A danas? Love ih oni koji nikada nisu leteli, nikada nisu pevali u praskozorja, nikada nisu voleli, na Kalemegdanu recimo, dok okolo bezbrižni golubovi kljucaju mrvice naših dečačkih ljubavi. Možda civilizacija ljudi ne može da shvati da razumevanje pesme i postojanja ptica može da ide samo kroz njihovu sudbinu. Kako dosegnuti kosmičku prirodu pesme i ljudsku sudbinu egzistencije ili života sa ljudskim zlom. Zato je potpuno prirodno da tu sudbinu ne razumeju ni lovci ni naučnici koji proučavaju ptice, to su samo dva kraja istog zla. Jednog otvorenog, vulgarnog, i drugog prikrivenog naučnim interesovanjem i navodnom brigom. Sa pticama je, kako govori predanje, razgovarao Sveti Franja. Zato što je sudbinu razumevao kroz svoju i zato što je ljubav premostila jaz između zemlje i neba.

Oni koji su osuđeni da hodaju sa svakim srebrenjakom dobijenim za ubijenu ili uhvaćenu pticu, sve su bliži puzanju zajedno sa onima koji veruju da se pesma može zatvoriti u kavez, ili čuti sa tanjira preobilja senilne evropske civilizacije. Kao što se Jejtsovoj pesmi: „Najgori nadimaju od žestine“ tako se i soko udaljava od kule kao što se čovek udaljava od istine. Kula je možda predaleko ali je istina isuviše blizu, preblizu da je ne vidimo. Dovoljno za slepilo koje ne čuje i sluh koji ne vidi.

Kada se ispred sasvim običnih trudbenika, kao što sam i sam, ispreči vikend zatičemo se u svetu krajnosti. Analiziramo tovar umora nakupljen tokom trudbeničke sedmice ili se ponašamo kao ekscentrični bogataši, koji su zaboravili činjenicu da vreme teče i da ćemo se, samo za neki sat, nezadovljni, neispunjeni, umorni, dužni… naći na sizifovskom početku radne sedmice – novog kruga životnog pakla. Svestan te ciklične pojavnosti, samim tim nesrećniji od ostalih, vikendom se priključujem kolektivnom pokretu ka beogradskim pijacama. Doduše na pijacu idem i radnim danom ali vikendi su pravo vreme kada se pojavljuje autentičan duh, kao onaj iz Aladinove lampe. Izmaknuti od medijskih spinovanja, jalovih priča i primitivne i vulgarne hijerarhije vlasti i posla, sve bolje vidimo jer nas neko ili nešto vidi našim očima i razumeva nas našim nespokojima. Napokon bivamo u prilici da kupimo a ne da se prodajemo što, manje ili više uspešno,  činimo ostalih dana.

Pijace su pozornice na kojima dramaturška kulminacija počinje tek kada publika stupi na scenu, kada nestane rampe između stvarnog života i njegove dramatizacije napravljene od tanke pokorice navika gradskog života. Suprotno od politike, gde sve počinje kada se publika povuče iz prostora vida i privida. Ali pijace nisu privid ili nisu privid veći od života. U njihovom mikorkosmosu možemo da posmatramo krajnji proizvod onoga od čega smo, mi ili naši roditelji, pobegli sa sela – proizvode autentičnog života. Za njih ne važi prosta ekonomska relacija; ponude i tražnje, na pijacama se ne prodaje samo roba već i seljačka i nakupačka mašta – ideal povratka u pred-novčani raj u društvo, u kome roba nije otuđena od onoga ko je proizveo i gde funkcioniše jasna podela; ko prozvede taj i jede, ko ne radi taj i nema. Tu nema mesta za banke, nevladine organizacije, konsalting firme i ekonomske analitičare. Magla nije artikal ona samo zaklanja pogled, ne može se prodati ono što se ne proizvede i tu je krah politikantske alhemije. Upravo zbog toga je ovdašnja politika neuspešna, jer svoj pijačni karakter ne može da sakrije skupim krpicama i (ne)maštovitim pričama. Jedno sa drugim ne ide, proviri golotinja, pokaže se beda, tesno je oko struka, veliko oko vrata (a nije omča), plaća se koliko se kaže a ne koliko vredi.

Na tezgama se prodaje i krčmi loša savest gradskog života, tamo kupujemo i ono što nam ne treba da bi na taj način sebe situirali u masu onih na zavidnom nivou standrada, koji nisu primorani da se snalaze za život prodajući svoje proizvode na pijaci. Na nekoj drugoj smo, i oni i mi, već prodali sebe. Ali obadve kategorija ljudi su deo istog privida. Kupci i prodavci, povezani su međusobno istim korenskim sistemom, jedni ne funkcionišu bez drugih, svi u isto vreme kupuju i prodaju; jedni svoju savest drugi svoju umešnost, uloge se menjaju u jasnim periodama. Na žalost, politikantska pijaca nema tu vrstu utemeljenosti; savesti nema a umešnost nije važna

Glavni artikal ovih jesenjih pijačnih dana je kupus. Bele grudve na kamionima i pogureni ljudi sa plenom blagoutrobija snežnih dana na leđima. Turšija je ostavljena da se kiseli, ajvar skuvan… kod retkih, ali dovoljno za pravilo. Zimnica je metafora dobre nade i optimizma. Prostor slobode i nepristajanja na diktate spoljnog sveta i ekonomskih kauzalnosti. Privatni raj, privatne kućne ekonomije, bunt gladnih, spokoj sitih.  Ona govori da ćemo preživeti zimu i da će nam proleće doneti neki bolji život i dane. Da sam kojim slučajem vlast zabranio bi zimnicu. Prvo, zato što nas zimnica podseća na dane kada se živelo bez hrane u šarenim staniolima i kada su žene bile žene i kada im je glavni „projekat“ bio šarenilo tegli i đakonija na policama u špajzu prekrivenim „pak“ papirom i sreća i sitost ukućana. Da li možete da zamislite zlatokosu ministarku kako ljušti papriku za ajvar dok zaverenici protiv vladine politike piju pivo u ladovini na nekom gradilištu potkopavajući temelje reformi samo zbog toga što im kasni šest plata. Ili da u nekom „talk show-u“ (ne znam kako se na srpskom piše množina ove sintagme, verovatno nikako) prsate dame čijoj plastičnoj lepoti inteligencija ne smeta, pričaju o kiselim krastavčićima i sarmi. Bar bi ih razumeli, ovako ni one same sebe ne razumeju. Hrana je postala egzotika ali egzotika ne može da se prepriča, nedostaje doživljaj o kome neuspeli kikot maloumnih pokušava da svedoči, takođe neuspešno. Ne pomažu ni suzne oči, politikantski fatalizam, mitska svest… Čovek se troši u zanosu stvaranja (i zimnice, zašto da ne?), kao što istina nestaje u jeftinim (para)retoričkim zanosima. Drugo, i važnije, optimizam ne sme da postoji izvan vladajućeg političkog kanona kao i glad, uostalom. Narod ostrvljen na kupus i pijačne tezge ima malo vere u budućnost jer želi da je uzme u svoje ruke i sam je za sebe pripremi. Pametna vlast zna da sutra može da uzme i nešto drugo u ruke i pokuša da svoju sudbinu razreši na nekonvencionalan način konvencionalnim „kukama i motikama“. Dakle, oprezno sa zimnicom! Treba uhoditi svakoga ko kupuje esenciju ili so ili više materijala za zimnicu, možda se sprema za duge dane opsade ili potkopava državnu ekonomiju. Jer ko će onda da kupuje otrovne limunove iz Turske i krastavčiće, na primer, iz Bangladeša.

Za raliku od ostale zimnice koja je statična kupus je dinamičan (ne zbog dece koja se rađaju u kupusu, i drugih pretpripremnih radnji za ovo prvo!), kiseli se dugo i kada se kuva dugo treba da se krčka. Za razliku od politike, najbolji je podgrejan, što više puta to bolje. Stiče se utisak da su se ove gastronomske zakonitosti nekako prošle u racionalne i pozitivističke postulate političkog života ali nikako da se postigne zadovoljavajući ukus. Što više podgrevaš stare ideje one sve bljutavije. Kada slušaš nekako i prođe ali kada treba to i da pokusaš nastaju pravi problemi. To je vidljivo čak i u transparetnom izrazu i reklami. Na skoro svakom kamionu na pijaci piše: Futoški beli kupus (ili neka od bezbrojnih varijacija sa neizostavnim „belim“ i „Futogom“) ali ne može sav kupus da bude iz Futoga kao što i svako demokratsko uređenje ne podrazumeva slobode i visok standrad. Kao što ni svaki obraz nije beo.

Ne treba zaboraviti vreme kao strukturalni sastojak zimnice i „ostavštine za budućnost“. Jednom prilikom sam bio iniciran u skup autentičnih mistika-posvećenika (ko je spomenuo Trilateralu?!) u završnici kuvanja „svadbarskog“ kupusa. Nadneseni nad veliki zemljani lonac pokušali smo, sučeljavajući mišljenja u apsolutnom uvažavanju načela demokratije, da ocenimo da li je višesatni proces kuvanja napokon završen. Srčući i uzdišući (obavezni deo rituala!) pokušavali smo da se odredimo prema vremenu kuvanja. Srkanje je prekinuo glas jednog od nas, ozbiljan i odgovoran, kao glas propovednika na atinskom Aeropagu u najsvetlija vremena Periklove države: „Mislim da treba da baci još jedan ključ!“ Složili smo se u tišini. Nismo glasali, stavljali amandmane i svađali se da li je u loncu uopšte kupus… Ukus je govorio, uvažavanje je potvrdilo, razum je shvatio šta je bolje. Sve mora da prevri u vremenu kao što mora da eksplodira u ukusu, i kupus i reči, i politika i ljudi. Ako nije tako, ponavljam, bljutavo je. Dakle, zabraniti i kupus!

Više nego očigledno da pijaca nije samo tržnica, ona je i uzburkana i uzavrela svest o nepristajanju na ukalupljene obrasce industrijske civilizacije, krajnji ideal raznih humanističkih pokreta čije su se ideje o „jednakosti“ preobrazile u ideju o „jednakosti sitih“. Kao takva, pijaca nije arhaičan ostatak prošlih vremena već anticipacija postindustirjskog i postapokaliptičnog doba, gde se sve strepnje smiruju pred neminovnošću i slikom Velikog Inkvizitora – F.M.Dostojevskog o „hlebovima koji su zaklonili horizonte“. Na ovom mestu se ta metafora sužava do nivoa simbola; hlebova koji su horizonti sami. Pitanje opreza za mudre je: Kod koga je nož? Pogača, očigledno, znamo gde je.

Pijaca sa prirodnih proizvoda skida komercijalni žig kojim ih politička volja uz pomoć ekonomije žigoše, ona nas podseća na esencijalni život. Operetski seljaci i seljanke sve manje liče na one iz atrofiranih sećanja i požutelih slika a sve više na nas sa druge strane tezge ili je baš obratno… Sve je dobro dok ne počnemo da ličimo na one koji pokušavaju da nas ubede kako bez njih nećemo moći da prezimimo.

Jutros sam na jednom portalu (druga reč za novine, kao što su novine druga reč za istinu, ima li kraja?) u moru lažnih obećanja, primitvne ekskluzivnosti i skupih odela na jeftinim ljudima, video naslov: Još se ne zna zašto morske zvezde sebe ubijaju kidajući krake? Kako je dug put do istine ako se krene sporednim putevima? Naime, kako tekst kaže, morske zvezde ubijaju same sebe tako što odbacuju krake a onda im iscuri utroba i pretvore se u „ljigavu gomilicu“. Naučnici smatraju da je to zbog „spoljnog faktora“, toliko sam i ja, poslovično dalek od nauke, shvatio. Nisam ni na tren pomislio da se ubijaju iz dosade ili zbog neke svetske krize jer ne vidim ni jedan dobar razlog da neko, pa i morska zvezda, posle nekoliko hiljada godina na morskom dnu otkrije suicid. Zbog „svetskog bola“, možda ali šta boli morsku zvezdu? To je ravno „poznanju“ u kome bi ljudska civilizacija, posle hiljada godina pokušaja da izjednači život sa smislom, otkrila život. Jedno sa drugim ne ide, svako zna šta mu fali ali je malo onih koji imaju hrabrosti da se suoče sa onim što ih boli. Ljudi podrazumevaju život a zvezde prirodnu smrt. Ali očigledno nije tako, bar što se ovih drugih tiče.

Nisam živeo „među zvezdama“ iako mi je nebo bilo uvek univerzalna metafora. Kao i morska zvezda. Suva, bodljikava, suvenir sa mora, artikal sa tezge na kojoj se prodaju fetiši iskustava do kojih nismo dorasli. Jedina ogavnija stvar od suvih morskih zvezda su plastične gondole iz Venecije, plen stidljive ekspedicije građana Istočnog bloka na zapad čija je prva stanica bila Trst. Oni hrabriji su odlazili čak do Venecije. Kao plen donosili su ideju plovidbe i plastične romantike. Klinci su sa ekskurzija i sindikalnih letovanja donosili suve morske zvezde-suvenire, ubijanje života i mora počelo je sa suvenirima. U sebi nisu nosili ni ideju mora ni ideju neba. Zvezde su bile jadni ostaci bivšeg života, okamenjena misao o plavim dubinama, samo to i ništa više. Oni koji nisu bili u stanju da vide svoju smrt videli su u toj suvenirskoj nekrofiliji uspomene na prošlu epizodu života, na brčkanje u morskom plavetnilu, šetnje pored mora, slanu kožu, opekotine, poljupce, preskupe i neukusne sendviče i poluotopljene sladolede, ćaletova mlaka piva i kevine cvikere a la Džeki Kenedi… Na nešto što se mora pamtiti kao lepota življenja i to se pamtilo uz pomoć artefakata smrti, mrtvih školjki u čijoj utrobi je hučalo more i mrtvih i suvih zvezda. Čuvena civilizacijska pobeda nad smrću, slavoluk pobede nad ubistvima onih koji ne mogu da se brane. Čuvena ljudska dominacija i empatija, shvatanje lepote samo kad je mrtva, nerazumevanje svega onoga što čovečanstvo ne može da poseduje na najvulgarniji način. Ne znam da li u velikim akvarijumima postoje morske zvezde, da li su bar neki primerci sačuvali sebe od pijace kad već nisu mogli da budu tamo gde ih je Proviđenje smestilo. Ili je to možda samo nastavak ideje o grobovima kojima zauzimamo naš istorijski prostor.

Sada se ta ista civilizacije čudi nad nižim (?!) oblikom života koji se drznuo da umre bez dozvole, samo zato što je shvatio da ga u svom okruženju ima premalo i da su sve zaposeli otrovi humanizma i hemikalije, kao posledica brige o zdravlju. Nisam shvatio da li će, ako otkriju razlog masovnog sucida bezazlenih morskih stvorenja naučnici a sa njima i svetska javnost biti spokojniji. Da li će ih istina umiriti i hoće li žaliti? Hoće li učiniti nešto da to spreče? Ne, naravno. Ne znam ni kako je ovaj tekst prošao cenzore. Ili su zaspali ili ih više nije briga, sve je otišlo predaleko. Istina je surovo poznanje, bolni putokaz ka dubinama kompromisa, ko krene u tom smeru postaće morska zvezda ili nesrećan čovek što je kažnjivo, u civilizaciji preobilja i programske sreće.

Ljudi nisu otkrili život, zato su morske zvezde morale da otkriju smrt.