Na prvi pogled čitaocu se može učiniti čudna smislena inverzija u naslovu originalnog i hvale vrednog istraživanja Saše Savovića, Kafanska istorija Gornjeg Milanovca i okoline, 1820–1980. Zar ne bi bilo logičnije da je svoju studiju nazvao „istorija kafana“? Pogotovo što je već na prvim stranama jasno da je Savović, pažljivom metodologijom istoričara i posvećenošću istinskog letopisca i neposrednog učesnika u vremenu i prostoru, prilježno popisao sve kafane, kafedžije, restoratere, muzičare, pevaljke i pevače, ledadžije, sodadžije… i svakakav drugi šaroliki kafanski svet na prostoru takovskog kraja. Ali to je, bez obzira na pažljivo istražene činjenice, mnoštvo materijala, crteža i slika, anegdota i priča, ipak „kafanska istorija“ – metodološki i kulturološki, metanarativno pre svega. Kafanska istorija je letopis bezvremena, viši oblik pamćenja vremena i prostora koji su napravljeni od priče, i u kojima je sve priča. To je poetička i žanrovska, nadistorijska imperativnost teme. Jer ne postoje mesta u trajanju društvenih institucija (a kafane su institucije, tek da se zna!) gde se direktnije sudaraju i prožimaju činjenice i priča, anegdotsko i istorijsko, čudesno i ljudska tragika, retke radosti i velike tuge… Nema jasne granice: da bi ste znali, morate biti deo te priče, a kada ste njen deo, onda nema potrebe da je zapišete nigde drugde nego u kafanskom dimu, koji povezuje slične i različite u eksteritorijalnom kosmosu kafana.

Ivo Andrić u priči „Bife ’Titanik’“ (diplomski film Emira Kusturice) kaže: „Pijanci su oni ljudi koji stalno odlaze u druge kafane i tamo traže nešto novo, a nalaze ono isto.“ Ali „isto“ je uvek drugačije, dovoljno važno da se u njemu učestvuje kao u velikoj istorijskoj epizodi, o kojoj deca neće učiti u školama, a bez koje ni škole (prve su upravo i bile u kafanama, kao i bioskopi, i sajmovi knjiga, na primer, u kafani „Kolarac“ u Beogradu) ne bi postojale. Prva sijalica u Beogradu zasijala je u kafani „Hamburg“, na čijem je mestu danas Elektrodistribucija Beograd. Prvi telefon zazvonio je u kafani „Tri lista duvana“, u kafani „Zora“ uoči šestoaprilskog bombardovanja sedeli su piloti spremno očekujući poziv da brane nebo iznad Beograda, zato što je ta kafana tada jedina imala telefon… I, što je mnogo važnije, svi su samo tu bili u istoj ravni radosti herojskog života i tragike njegovog kraja, u žagoru samrtnog pričešća sa sebi sličnima, u susret jutru koje donosi dan lep za umiranje. Nijedno drugo mesto ne bi to shvatilo, razumelo, i ne bi mu to pristajalo. Jer nigde nisu tako širom otvorena vrata ka drugom svetu i nigde nije tako tanka i porozna granica između svetog i profanog, ekstatičnog i banalonog. Pesnik Valeri kaže: „Ako je naša duša nešto vredela to je zato što je gorela plemenitije od drugih,“ ti sveti plamenovi obasjavaju kafanske tmine, u kojima bar jedan sanjar mora da ostane budan da svet ne bi potonuo u večni mrak.

Kako je, uostalom, moguće saznati i rastumačiti grad ili selo ako niste posedeli bar nekoliko sati u kafani? Gde razumeti ljude, karaktere, priče, na kojem će mestu pokisli putnik namernik ogrejati prozeble prste i gde će umorni noćobdija lečiti svoju nesanicu ako ne u kafani, među sličnima, koje neće sablazniti njegova različitost ili otpadništvo od društva. Kafana je jedino mesto gde će vam društvo oprostiti i greh samoće, i momenat zagledanosti u ponor čaše, i zvezdane trenutke sa čudesnim bratstvom kafanskih originala. Kafana prihvata sve, kao lazret za one koji ne veruju da život uvek isponova počinje zorom radnog dana i završava se s prvim sumrakom.

 Svoju nesvakidašnju topografiju Savović je začinio izrekama i mislima o kafanama raznih pisaca i „kafandžija“. Jedan od njih je i legendarni boem i novinar Bogdan Tirnanić, koji kaže da „kafane nisu više deo kulture“. Ovaj setni zaključak je bolji pokazatelj da s društvom nešto nije u redu nego svi ekonomski i ini pokazatelji koji sameravaju naše živote i uspešnost. Jer kako i šta ćemo pamtiti ako nestane kafana i nas u njima?

Kada sam bio mali, neka mi ovde bude oprošteno ovo setno prisećanje, otac me je vodio u kafanu „Muzej“ u Čajetini, na ćevape. Nacionalizovana kafana Rajka Đenića, našeg kuma, dobila je posle Drugog rata novog vlasnika, ali je sačuvala stare goste i veoma uspešno regrutovala nove. Tu je moj deda sedeo s gazda Rajkom, i sedeli smo moj otac i ja, ali neće sedeti moj sin, zato što je više nema, bar ne onakve kakva je bila. U toj kafani je gazda Rajkov sin Ljubiša Đenić Pujo (prvi dobitnik Vukove nagrade za koju ga je predložio i nominovao Ivo Andrić), konobar, posvećeni sakupljač zlatiborskih umotvorina, legendi, priča i erskog humora, i posleratni bibliotekar, oformio biblioteku tridesetih godina sada već prošlog veka, jer Čajetina nije imala zgradu biblioteke. Danas gradska biblioteka u Čajetini nosi njegovo ime. Nisam nikada dorastao do kafanskog plemstva, pa da imam svoj astal (kao što su imali deda i otac, uvek sam bio kilonja i snob), ali u „Muzeju“ sam popio svoja prva pića i krijući pušio svoje prve cigarete. Posle sam u ostacima života svoga dede nalazio slike s dočeka novih godina, razglednice „šaljive pošte“ kojom su se dopisivali gosti od stola do stola, prepoznavao sam lica za koja sam siguran da negde na nebu zastupaju ovaj potonuli i upropašćeni svet, u kojem se više nekažnjeno ne može probdeti nijedna noć. Kako je „Rajkova kafana“ dobila ime  „Muzej“? Novi, posleratni upravnik, na zidove je okačio razne predmete iz svakodnevne upotrebe, grebena, torbe šarenice, lisičje kože, vučje glave i glave divljih svinja, preparirane fazane… pa su je nazvali muzej. Valjda su tako moji zemljaci, od kojih mnogi nisu otišli dalje od Užica, zamišljali muzeje. Nešto slično kao uškopljene verzije jeftinog folklora koje danas nazivaju etno-selima – ostaci ostataka, jeftina reklama suvenira i skupa „narodna“ jela, sve je stalo u izdaju i prodaju metafizike seoske kafane. U toj kafani je Jovan Živanović snimio jedan deo filma I Bog stvori kafansku pevačicu, pa su se, pored muzejskih eksponata, nalazile i slike sa snimanja, a na njima Bata Živojinović i Vera Čukić. Zato često u šali, a više u zbilji, kažem da je moja generacija svoja prva kulturološka znanja stekla u „Muzeju“ – kafani. Da ne širim priču dalje, na drumske kafane u kojima smo zastajali da se okrepimo verujući da će put negde otići i bez nas i da vidimo dokle smo stigli i kako, u stvari, nismo nigde otišli.

I Savović u svojoj knjizi navodi sećanje Jovana Tomovića o putešestvijima po takovskim kafanama s piscem Dobricom Ćosićem, koji je skupljao materijal i scene za Vreme smrti, i našao ih je baš tamo gde se u počađavelim zidovima i tami podruma zadržalo sećanje na Suvoborsku bitku i stratešku genijalnost vojvode Živojina Mišića u Prvom svetskom ratu. I mi smo svi, sedeći u senci vekova i slavnih nam prethodnika, izgovorenih reči, zagrcnutih pesama i prećutanih istina, gledali lica koja dolaze i odlaze na putu za more, i između muzeja i filma tražili svoje živote. Navodno smo ih našli – ali negde drugde. Nije bilo nekoga kao što je Saša Savović da nas sve sačuva i zapiše naše priče, kao što je on to uradio u svojoj knjizi. Voleo bih da nas je neko uturio negde kako sedimo za astalima s kariranim stolnjacima i „plekanim“ pikslama, suvereni u zabludi da znamo šta je život. Ali bar smo bili na putu gde se to može otkriti, kroz smeh i suze i bol jutra koje sviće uprkos svemu.    

 Kafane imaju svoj bonton, ali i jezik, kojim je Savović začinio svoju knjigu; bez njega bi to bila samo statistika. To je živopisan jezik prepun lokalizama, simbolički i semantički potencijal je epohe i senka arhaičnog imenovanja i opisivanja okoline, a istovremeno i sebe. Time je sačuvao još jedan neveštastveni sadržaj svakog kafanskog života – razgovor i sve one rukavce dugih priča i još dužih noći. Vratio je „uljudnost“ i „utržnost“, ali i ukuse zaboravljenih jela, na isti način kao što je vratio poznanju savremenog čitaoca gorke istorijske zalogaje, sudbine, slike i naličja epohe, koja se najbolje vidi u izmeštenom, ali istovremeno najstvarnijem licu života – u kafani. Tamo gde čovek postoji sam u odnosu na svoje nespokoje, ali je istovremeno deo mnoštva sličnih i različitih putnika koji putuju obodima stvarnosti ili tamninama vlastitog života. Uostalom, možda je u jednom od semantičkih rukavaca i odgovor zašto je gazda Rajko iz Gornje Vrbave odlučio da svojoj kafani da ime „Kosmos“ („Samo se pričalo o nebesima i da će čovek gore da se naseli. Rajko odluči da kafani da ime „Kosmos“…), jer se otvaranje kafane poklapalo s prvim čovekovim letovima u kosmos. U imenima su se skrivale namere, nadimci vlasnika, ideje, nostalgični predeli i subjektivna tumačenja života, predaka i potomaka. Možda bi trebalo da se napravi posebna studija u kojoj bi se onomastički rastumačili nazivi kafana i sve ono što je te termine i sintagme podizalo na tron narodnog pamćenja.

Vinsent van Gog u Pismima bratu kaže, opisujući svoju sliku Kafana noću: „Hteo sam da pokažem da su kafane mesta gde čovek može da izgubi sebe, gde može da poludi…“ I nije prokleti slikar daleko od istine. U poznatom beogradskom „Bermudskom trouglu“ ( „Šumatovac“ – „Grmeč“ – „Pod lipom“) izgubljeno je više duša nego u onom pravom, nadomak Floride. Ali je decenijama u kafanama mnogo duša i svetlelo, ostavljajući u duvanskom dimu čitave eseje i romane, pesme neispevane i sudbine neispričane, dane popijene…

Onim srećnicima iz takovskog kafanskog areala Savović je sačinio kafanske biografije u ovoj knjizi. Možda sam i ja prašnjavi relikt starih vremena, pa mi je Savovićeva knjiga legla kao bedeker ličnih nespokoja, ali niko ne može shvatiti dušu ovdašnjeg čoveka ako nije najpre shvatio njen tipično kafanski identitet: sklon melanholiji, sudbinskoj predestinaciji i preterivanjima svake vrste. Ne mogu, takođe, da shvatim novovekovne pisce, koji nemaju potrebe da, bar jednom, uđu u život na kafanska vrata. I o čemu pišu ako ne pišu o prodavcima novina i lozova, malim prodavcima cveća, pijancima koji se stalno češu za piće, razbaštinjenoj gospodi, prijateljicama noći (i dana, bogami), o putnicima koji stalno negde putuju, ali se ne pomeraju iz mračnog kruga bezvremena kafane, piscima koji nisu ništa napisali, i o onima čije je izgovoreno veće (i bolje) nego ono napisano… i inim arhivolšebnicima, apostolima boemije, autentične društvene savesti u odumiranju? Zbog toga su valjda i knjige novih pisaca tako dosadne, blazirane, plastične i neuverljive, kako i ne bi bile kada njihovi pisci ne mogu ponekad da navrate ni u sostveni život. Takođe običavam da kažem da će neke stvari umreti zajedno sa mnom: konobari u tesnim i umašćenim sakoima, „pola belog i sifon“, kuvarice u borosanama i jela koja dobijaju drugačiji ukus ako se proture kroz „šuber“ koji deli kuhinju od kafane.

Zuko Džumhur za omiljeni mu „Mažestik“ kaže da su kafane njegove večite postdiplomske studije, koje nikada nije završio, ali nikada ih nije, za života, ni napustio. Istorija srpske književnosti jedino i najbolje se može napisati u kafani. U jednoj takvoj, „Kod Mije Alasa“, Slobodan Marković (Libero Markoni) zapisuje svoju legendarnu pesmu „Čaše“:

Poslednje ostaju one nasred stola

Nekad pune smeha, nekad pune bola

Sa malo vina što im na dnu osta

pričaju u mraku sudbu kasnog gosta…

Decenijama ranije, još jedan od kafanskih apostola, Vladislav Petković Dis, zapisuje pesmu „Pijanstvo“, koja bi se mogla nazvati manifestom kafanskog života.

I želeći da se zaklonim od srama,

Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;

Tad ne vidim porok, društvo gde je čama

Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.

Upravo zbog svih njih, a i sebe samog, lično sam zahvalan Saši Savoviću što je ovu knjigu posvetio Dragomiru Antoniću, jednom od nas i jednom od poslednjih boema, koji nas je napustio odlazeći u neku nebesku kafanu, da probdi večnost sa onima kojima pripada. Nadam se da će nas tamo preporučiti i da će nas jednog dana primiti u društvo. Zato je ova knjiga pravi dokaz da nije sve izgubljeno i zaboravljeno, iako smo daleko odmakli u bežanju od sebe.

U Beogradu, 17. 8. 2021.                                           

(Recenzija knjige Saše Savovića – Kafanska istorija Gornjeg Milanovca i okoline 1820-1980, Muzej rudničko- takovskog kraja, Gornji Milanovac 2021)