Jutros sam na jednom portalu (druga reč za novine, kao što su novine druga reč za istinu, ima li kraja?) u moru lažnih obećanja, primitvne ekskluzivnosti i skupih odela na jeftinim ljudima, video naslov: Još se ne zna zašto morske zvezde sebe ubijaju kidajući krake? Kako je dug put do istine ako se krene sporednim putevima? Naime, kako tekst kaže, morske zvezde ubijaju same sebe tako što odbacuju krake a onda im iscuri utroba i pretvore se u „ljigavu gomilicu“. Naučnici smatraju da je to zbog „spoljnog faktora“, toliko sam i ja, poslovično dalek od nauke, shvatio. Nisam ni na tren pomislio da se ubijaju iz dosade ili zbog neke svetske krize jer ne vidim ni jedan dobar razlog da neko, pa i morska zvezda, posle nekoliko hiljada godina na morskom dnu otkrije suicid. Zbog „svetskog bola“, možda ali šta boli morsku zvezdu? To je ravno „poznanju“ u kome bi ljudska civilizacija, posle hiljada godina pokušaja da izjednači život sa smislom, otkrila život. Jedno sa drugim ne ide, svako zna šta mu fali ali je malo onih koji imaju hrabrosti da se suoče sa onim što ih boli. Ljudi podrazumevaju život a zvezde prirodnu smrt. Ali očigledno nije tako, bar što se ovih drugih tiče.

Nisam živeo „među zvezdama“ iako mi je nebo bilo uvek univerzalna metafora. Kao i morska zvezda. Suva, bodljikava, suvenir sa mora, artikal sa tezge na kojoj se prodaju fetiši iskustava do kojih nismo dorasli. Jedina ogavnija stvar od suvih morskih zvezda su plastične gondole iz Venecije, plen stidljive ekspedicije građana Istočnog bloka na zapad čija je prva stanica bila Trst. Oni hrabriji su odlazili čak do Venecije. Kao plen donosili su ideju plovidbe i plastične romantike. Klinci su sa ekskurzija i sindikalnih letovanja donosili suve morske zvezde-suvenire, ubijanje života i mora počelo je sa suvenirima. U sebi nisu nosili ni ideju mora ni ideju neba. Zvezde su bile jadni ostaci bivšeg života, okamenjena misao o plavim dubinama, samo to i ništa više. Oni koji nisu bili u stanju da vide svoju smrt videli su u toj suvenirskoj nekrofiliji uspomene na prošlu epizodu života, na brčkanje u morskom plavetnilu, šetnje pored mora, slanu kožu, opekotine, poljupce, preskupe i neukusne sendviče i poluotopljene sladolede, ćaletova mlaka piva i kevine cvikere a la Džeki Kenedi… Na nešto što se mora pamtiti kao lepota življenja i to se pamtilo uz pomoć artefakata smrti, mrtvih školjki u čijoj utrobi je hučalo more i mrtvih i suvih zvezda. Čuvena civilizacijska pobeda nad smrću, slavoluk pobede nad ubistvima onih koji ne mogu da se brane. Čuvena ljudska dominacija i empatija, shvatanje lepote samo kad je mrtva, nerazumevanje svega onoga što čovečanstvo ne može da poseduje na najvulgarniji način. Ne znam da li u velikim akvarijumima postoje morske zvezde, da li su bar neki primerci sačuvali sebe od pijace kad već nisu mogli da budu tamo gde ih je Proviđenje smestilo. Ili je to možda samo nastavak ideje o grobovima kojima zauzimamo naš istorijski prostor.

Sada se ta ista civilizacije čudi nad nižim (?!) oblikom života koji se drznuo da umre bez dozvole, samo zato što je shvatio da ga u svom okruženju ima premalo i da su sve zaposeli otrovi humanizma i hemikalije, kao posledica brige o zdravlju. Nisam shvatio da li će, ako otkriju razlog masovnog sucida bezazlenih morskih stvorenja naučnici a sa njima i svetska javnost biti spokojniji. Da li će ih istina umiriti i hoće li žaliti? Hoće li učiniti nešto da to spreče? Ne, naravno. Ne znam ni kako je ovaj tekst prošao cenzore. Ili su zaspali ili ih više nije briga, sve je otišlo predaleko. Istina je surovo poznanje, bolni putokaz ka dubinama kompromisa, ko krene u tom smeru postaće morska zvezda ili nesrećan čovek što je kažnjivo, u civilizaciji preobilja i programske sreće.

Ljudi nisu otkrili život, zato su morske zvezde morale da otkriju smrt.